Право је дато на Берлинском конгресу 1878, којим обе земље морају бити отприлике исте величине,а присаједињењем Румелије Бугарска је постала скоро дупло већа од Србије.И ту чињеницу је Милан управо и користио да оправда рат,мада ја сматрам да је посреди била и његова лична амбиција и сујета,углед у народу му је био очајан па је хтео да га поправи тако што би ушао у рат и вратио се као победник,али је био и очајан командант поред тога што је био и лош владар.
Наравно, данас имамо исту политику „да Србија буде што мања“, данас су Албанци керови великих сила као што смо ми Срби требали да будемо керови за Бугаре.
Милан Обреновић је од великих сила тражио присаједињење Јужне Србије и, на тај начин, изједначавање територија Србије и Бугарске. Одговор је, међутим, био негативан. Зато је он одлучио да заузме Софију и држи је док се велике силе не предомисле. На папиру, србска војска је била много јача, али се у рат кренуло са великим потцењивањем противника. Сем тога било је проблема са побунама које су стално изазивали социјалисти.Тако је србска војска поражена на реци Сливници, која се налази отприлике на половини пута од границе до Софије.
Не знам на коју јужну Србију мислиш, Србија је 1878. добила 4 округа као проширење на југу, тј. југоистоку, из које је релативно брзо, уз жмурење великих сила, истерано целокупно арнаутско и турско (муслиманско) становништво. Део ових крајева Бугари су сматрали својим територијама, али упркос томе су ствари са Србима да тако кажем доведене у ред све до 1885. и српског напада Бугарској иза леђа.
Зашто су се Бугари тако лоше понели 1913. године?
Зато што одлука о покретању Другог балканског рата заправо и није била бугарска. Њу је, преко немачке династије на челу Бугарске, прогурала Аустрија, да би нашкодила балканским православним државама и Русији. Тај аустријски, односно немачки, утицај на Бугарску, пресудно је утицао и на погрешно сврставање Бугара у Првом и Другом светском рату. У обема приликама Бугари су починили велике ратне злочине над Србима. Као ратну одштету за злочине у Првом светском рату, Србија је добила две бугарске општине, Босилеград и Димитровград. После 1945. године комунистички диктатор Ј. Б. Тито опростио је Бугарима ратну одштету.
Може се рећи да су у Бугарској постојале увек две струје просрбска и антисрбска.
Просрбска је долазила из народа,из спознаје о заједничком словенском пореклу,културном наслеђу,традицији,вери па и језику.
Антисрбска је наметана са стране,углавном од стране Немаца и Аустроугара,а после Берлинског конгреса од стране Руса.
Прича о 1913. је мало другачија, мада ово што кажеш је донекле тачно.
1912. Србија и Бугарска потписују тајну конвенцију којом се између осталог предвиђа подела територија после протеривања Турске. Да не улазим превише у детаље, било је договорено да линија поделе иде линијом Охрид- Крива Паланка, где се источно од ове линије предвиђа да територија припада Бугарској, а део јужно од Шар планине и источно од ове линије је био спорна зона, око које би се преговарало. У случају неуспеха преговора, стране су се сложиле да се приступи арбитражи код руског цара.
Пошто је, акцијама АУ Србија онемогућена да изађе на море, Срби су одбили да испоштују договор са Бугарима и предају им наеведене територије.
Бугари, подстакнути АУ елементима у својој војсци нападају српску и грчку војску, што је било равно самоубиству. Турска напада Бугарску, враћа делове источне Тракије и одбације Бугаре од предграђа Цариграда.
Коначно, Румунија улази у рат против Бугарске и њене трупе су за недељу дана на софијском пољу. Бугарска капитулира, Румуни отимају део Добруџе (касније враћен), Грци праве масакр над Бугарима у Егеју, Турци се консолидују на Балкану, а Срби задржавају део Македоније.
Али се ето Бугарима већ за пар година пружила прилика да прекроје границе, што су и искористили, уз велика српска страдања.
Наравно, лако је причати о страдањима, али треба видети узроке...