Не треба романтизирати догађаје – јесте, Србија је имала прилог 1877. године, али је дошао веома касно и није био пресудан, пошто је 1. децембра пао Плевен, а тиме је почео и руски продир ка Једрену и Софији.
Постоје аутентични руски извори о рату, а посебно мемoара руског генерала и војног историчара П. Гејсмана, који је учествовао у оба рата (
Славяно-турецкая_борьба_1876-77-78_гг._и_ее_значение_в_истории_развития_восточного_вопроса_Часть_1_Сербско-турецкая_война_1876). На страни 146 налази се опис битке на Ђунису. Свако ко жели може пронаћи книгу на руској википедији. Рећи ћу само да је српску војску у бици на Морави предводио руски генерал Черњајев, а по његовим речима т
о је била војска која није била обучена за војна дејства против регуларних армијских снага. То се видело у самовољном повлачењу српских трупа са положаја, што је довело до опште панике међу војском, коју ни командант није могао да спречи. Део руских добровољачких јединица остао је на положајима да покрива повлачење ка Ражањ и сви су погинули. Мада се у југословенској историографији (Скоко!) тврди да је реч о лажној информацији – није било добровољног напуштања положаја од стране српске војске, а овај „лажни“ извештај је касније после битке исправљен. Али ову југословенску тврдњу побијају мемoари Гејсмана, који су изашли 1887. - 11 година након рата. Поред тога, Гејсман је био непосредни учесник тимочко-моравских борби као командант српског батаљона. Након неуспеха код Ђунису, гроф Игњатијев је 31. октобра званично упозорио турске власти у Цариграду да ће, уколико Турци не прекину војне операције, цео руски конзулат напустити Цариград. Ефекат ове дипломатске ноте је брз и јасан: Турска прекида непријатељства већ следећег дана.
Толико о том јунаштву. Сада долазимо до рата 1877/78.
Руска академија наука објавила је 2006. године јубиларни зборник чланака поводом 125. годишњице руско-турског рата. У њу су врло јасно наведени сви догађаји забележени у дипломатским препискима, руским и српским архивима. Србија је не само каснила са уласком у рат,
већ је игнорисала неколико апела самог цара Александрa II и врховног команданта кнеза Николаја Николајевича. Главни противник овог рата је Јован Ристић, који је 5 месеци упорно одлагао улазак у рат, чак и после милион рубаља које је Србија добила за припрему. У одговору на честитке кнеза Милана поводом заузимања Плевена,
Александар II је написао да не може да сакрије велико жаљење што српска војска није следила пример Румуна и није помогла у борби за Плевен. Ова изјава несумњиво много говори.
Плевен је био један од одлучујућих тренутака у рату. Ту је страдало више од 20 хиљада румунских и руских војника.
Највећи споменик, не само у Бугарској, већ и било где, у знак сећања на подвиг у руско-турском рату 1877-78 и самог Александра II данас се
очекивано налази у центру Софије. Ово је оличење десетина хиљада знаних и незнаних војника палих у борби против Турака. На споменику цару Освободителу, на његовој предњој (северној) страни, налази се бронзани венац у знак захвалности румунским војницима палим у биткама код Плевена.
Поставља се онда питање, a где је венац за српску војску?
Pogledajte prilog 1473502Pogledajte prilog 1473504
Pogledajte prilog 1473505
Pogledajte prilog 1473507