BREINE:
Gde (informacije) postoje, osim u mozgu?
Eksperimentišući sa svesnim pacijentima kod kojih je bilo potrebno operativno otvaranje lobanje, kanadski neurohirurg ...............Penfield i njegoviDalje, dvadesetogodišnja posmatranja naučnice Brende Milner, vršena na pacijentu nazvanom Henri M. i drugim subjektima (kojima je........... ....
Naučnici nisu vršili eksperimente u vezi sa pamćenjem samo na mozgovima ljudi, već i na nekim mnogo prostijim živim organizmima od čovečijjeg, kao na primer sa crvima plošnjacima. Prvo su ih naučili da znaju izvršavati određenu radnju, a zatim bi ih presecali na tri dela, da bi nakon regenerisanja iz tih delova nastala tri nova crva plošnjaka. Koja su sva tri podjednako znala da izvrše naučenu radnju, kako onaj crv koji se razvio iz dela na kojem je bila glava, tako i ona druga dva crva koja su se razvila iz sredine i repa presečenog crva. Dakle, to je dokaz da ne pamti samo mozak, već celo telo. Kad čovek, na primer, uči da vozi automobil ili svira klavir, u početku koristi mozak, a kasnije kad nauči ruke sve to same automatski rade i ne treba im mozak.
Dakle, sposobnost pamćenja, tj, primanja i davanja informacija nije vezana isključivo za ljudski mozak, čak ni za telo, već za materiju uopšte. Materija je ta koja postoji pre mozga i od sebe same stvara mozak, zahvaljujući svojim sposobnostima naprezanja, kretanja, opažanja, osećanja, pamćenja, mišljenja, razumevanja, Dakle, uvek i samo postoji živa i svesna materije i njenih sedam sposobnosti, a sve ostalo su samo razni materijalni oblici koje materija od sebe same gardi uz pomoć tih sedam sposobnosti. Svi ti oblici mogu uvek iznova da se grade i ruše, a ono živo i svesno od kojeg su ti oblici sagrađeni se nikada, niti gradim ni ruši, niti nastaje, niti nestaje. Ono uvek postoji. Nema tu nikakve smrti, već samo večitog prelakanje života iz jednog oblika u drugi.
Uostalom, da bi istraživali sposobnost pamćenja i mišljenja, tj. primanja i davanja informacija, danas nam više uopšte nisu potrebni živi organizmi. Naši informatički sistemi i tehnologije su danas, po svojim mogućnostima pamćenja i davanja informacija i njihovog fantastično, gotovo trnutnog bežičnog prenosa na daljinu, daleko nadmoćnije nego kad je reč o živim organizmima i njihovim mozgovima, makar oni bili i ljudski. Tako, na primer, aučnici su, napravili elektronskog miša, robota i pustili ga da prođe kroz labirint. Miš je u početku udarao u stranice labirinta dok ne bi pronašao slobodan prolaz iz jedne prostorije labirinta u dugu, dok na kraju ne bi upeo da na drugoj strani pronađe izlaz iz labirinta. Nakon više uzastopnih pokušaja prolaženja miša kroz labirint, njegovo udaranje u zidove je bilo sve ređe, da na kraju miš uspeo da prođe kroz labirint bez da i jednom udari u zid.
Kako god okreneš, ono što uistinu život jeste, to nije ni ljudski organizam, ni njegov mozak, već ono što uistinu postoji i ima sposobnost da se napreže, kreće, opaža, oseća, pamti, misli i razume, a to je uvek i samo živa i svesna materija, koja postoji pre svega. Kad ona ne bi bila živa i svesna, tj. da ne raspolaže sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti, njena evolucija ne b i bila moguća i svemira ovakvog kakav jeste, sa čovekom u sebi, ne bi ni bilo. Nije čovek taj koji je živ i svestan, već materija koja čoveka gradi, koja postoji pre svakog čoveka i ostaje da postoji posle svakog čoveka. Ona zna i odlučuje da li će čoveka da bude ili ne bude i čovek po tom pitanju ne može ništa da učini. I onaj ko se plaši smrti treba da bude sretan što njegova životnost i svesnost nije uzrokovana ljudskim organizmom i mozgom, već živom i svesnom materijom koja organizam gradi. Kad bi ljudski organizam istovremeno značio i ljudski život, sa smrću ljudskog organizma zasigurno bi za sva vremena umro i nestao i čovek i njegova svesnost. Na srću, čovek i njegova svesnost nije ni ljudski organizam, ni mozak, već ono živo i svesno što taj organizam gradi, što postoji pre organizma i ostaje i posle.
