Kao što se vidi Milojević je još tada u Kini pronašao toliko srpskih imena da se svaki današnji auhtotonista može samo postideti . Međutim Milojević je izrekao još nešto. A to je da pošto ta imena nesumljivo svedoče o obitavanju Srbalja na tom prostoru kada bi se Kitaj proputovao kako treba onda bi se možda našlo još po koje pleme koje govori "ma i pokvareno" slovenski to jest srpski .
Додатак, да људи имају увид у цело поглавље Одломака историје (50-62 стр):
О старим Кинезима и њиховом судару са Србима
--- и т.д. —
вид. Жит: Кунхсеса или Конфуцијуса, најслав: философ: воз: древ. уч: до истор. наук. прав. и проч. Китајц: СП: 1790 год. Сан Цзи — Цзин. или тројесл: пр: с кит. Јоакин: СП. 1829 год. Др. Ђор. Веб: об: Истор. пр. СП. 1860 год. и остала.
Да су Срби одиста од искони живили преко Хималајских планина по дан: тако званом Тибету и у тако званој Китајској империји, и са овима час потискивани даље Сибиру, час опет покоравани и преливани у Китајце, имамо и сувише како историчких дата, тако и остатака трагова о истоме. Борбе ове Срба са Китајцима ови су нам последњи у неколико описали називајући их, по свом обичају разним именима и немогући изговорити писме
р но увек као
л а и
м и т.д.називају их час Сјамбима, Селбима и т.д. урачунају их час у Монголе и остала племена, а час опет ове у Србе доказујући: да се једни у друге сливају и т.д.
Још у најстарија времена, европске ђеографисте знаду за земљу
Seres —
Serbea — и народ тог имена, коме незнајући правог значаја — као што је поготову свуда и данас — доводе га час од финикијске речи Ssaerbahh која, веле, значи удаљену страну, а час опет од римске речи serum свила, која постаје од речице ser и која значи ништа мање ни више до свилену бубу и т.д, Разуме се само по себи, да оваково тумачење и нагађање невреди ништа, као и финикијска реч, која значи далеко, удаљено и т.д. тим пре, као да за финикице, Африка, Балтијско море чак у Европи и т.д. нису ствари joш даље, а нарочито дан: Јапан и острви океански, а по некима чак и Америка и т.д.
Сами Финикињани ту су земљу називали
Saerbah одкуда је и оволиких уметака
h и
s хтејући самим тим означити Србе и Србију. Ствар је у овоме: што тадањи стари народи о тој Србији и Србима нису ништа друго знали, до ово; да се простире од Хималаја до Сибира и Скитије или средње Азије. Од 14 племена, неки напомињу само неке људоједе и т.д. од којих смо на једном месту нека поменули: од градова Jsredon, Serica и Sera - Serba. — Ho у колико нам није ништа остављено о Србима у толико нам понешто надокнађавају китајске паметарнице и њихова знања о својој данашњој земљи.
Китајци ни најмање не крију ово: да су се на неколико тисућа година пре Христа доселили у дан: Китај, које са острва, које из друге топлије земље преко мора, — Африке — а које из прибрежних земаља; да су у данашњем Китају застали сасвим друге народе другог типa и језика; да су ове које изтребили и прогнали а које опет (прелили у свој собствени народ и т.д. као што и дан данашњи чине са свима азијским народностима, које дођу у већији па и мањији додир с њима, а да су у самој ствари Китајци и у овоме дошли до највећег савршенства, о томе нема сумње.
Тако исто, да су нађени ту староседиоци одиста били типа белог т.ј. српског као што нам сведоче дан: тако звани
Усуни, Сафири и Сербири — Срби или као што иx joш другчије зову Мухамеданци Ћафири и т.д. о томе нема никакве сумње нити то одричу Китајци, који се још и данас хвале своим црним монголско-етиопскпм типом и т.д. и да је тај народ говорио и другим језиком непојмљивим за старе Китајце, такође нема сумње, као и да је се звао млогим разним племенским и пределним именима, која Китајци, пo свом обичају, предеваху у чудновата и обична стварна, т.ј. давајући им друга имена подобна налазећим се око њих стварима и животињама и т.д. такође нема никакве сумње.
Тако исто: да су Китајци, иако су предевали српским племенима имена, — опет некако сачували оно првобитно
Сјаб, Сјабри Сјамбри, Селби, Семби т.ј. Срби и т.д.чак и до 300 год. после Христа, већ преливеним у туђу не само зато да би овима показали да нису један народ са Србима и т.д. те да би оне силније и веће бројем могли, по свом обичају, лакше прогутати, у своју народност прелити и т.д. такође нема никакве сумње.
Напоследку да су се Срби вечно борили са своим угњетаоцима и насилницима Китајцима, Монголима и Манџурима час преливајући се, државно по сили и политици у ове, час бегајући од њих у удаљеније земље, а кад их Китајци разширивши своје границе и тамо налажаху онда се опет борише с њима бегаше преливаше се у њих и т.д. такође нема ни о томе никакве сумње.
........Пре свега тога, као што рекосмо, ваља да кажемо jош нешто, што је необходно нужно, да знамо читајући кинеске, тако да их назовемо, пропагандо државне паметарнице, земљописе, статистике и т.д. Ово је тим важније и нуждније, што и сами Китајци признају и тврде: да ваља сваком народу извртати име, језик и т.д. једном речју све и сва, пa га сливати у синове Богдихана у поднебесној и јединој на свету Империји, caмо да би га тиме усрећили!!?? То што хоћемо и морамо да кажемо, јесте духовни остатак видимих предмета, који се уздижу и узвишавају и који затрпавају тамом и мраком можда већ изтрулиле челичне, огромне и јуначке, али глупе, костуре српске у њиховим јадним и жалостним гробовима и гробницама, као јединим знацима и остатцима о некадашњем тамошњем свом живовању.
Ма колико да је се упињала сва најрафиниранија, највештија, најузвишенија државна и укупна мудрост прастарих Етиопо — Монгола, Китајаца, помогнута свима на свету најподлијим и најнечовечнијим средствама, само својственим монголо-турско-етиопским племенима и осталим њиховим рођацима — опет није била у стању утаманити и изкоренити, те видиме духовне знаке некадашњег живљења српског у свим овим некадашњим прастарим својим, а сада туђим земљама...
....Тако дакле потискивана српска племена ишла су све даље и даље амо у Европу и ову засељавала. Ми их чак и у V веку по Христу видимо око Хвалијског, или такозваног данас Каспијског мора, где их лажни Авари у (6). веку у мал неутаманише око овог мора.
О овим Cрбима неправо пок. Шафарик држи да су Хунског порекла и да се као такови одликују од Срба и у српској доцнијој држави под именом Себра.
........
Из свега досада изложеног излази ово:
1. Да су Срби прво становали ово Хималајских планина далеко у дужину и ширину преко и иза ових.
2. Да су одавде погнани Етиопско-монголо-финском расом отишли вољом и невољом једни у Африку, а из ове прекo Гибралтара које прешли у Европу а које тамо пропали и утаманили се.
3. Да су се Срби, из своје првобитне отаџбине Инђије, насељавали по свој Азији и одтуда гоњени зауставили се у дан: Малој Азији, око Каспијског или Хвалијског, Азовског и Црног мора, као и око реке Волге, где их већ европске паметаристе находе, и о њима, као већ народу пишу.
4.
Да су гоњени Китајцима преко Сибира, у ком су се задржавали и име му своје оставили, пошли даље и редом по дан. Русији, Данији, Шведској и т.д. насељавали се, а одтуда, као и они са Хвалијског мора и из Мале Азије, гоњени, једни засељавали дан. Ђерманију, нешто Француске, Белгије и т.д. а други опет данашње српске земље, у Турској и Аустрији, Италиу и т.д. А ово све наведено остаје нам да прегледамо.
http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Milos S. Milojevic - Istorija Srba (Odlomci).pdf
Paul Pelliot tentatively reconstructs the
Later Han Chinese pronunciation of
鮮卑 as
*serbi after noting that Chinese scribes used 鮮 to transcribe Middle Persian
sēr (
lion) and
卑 to transcribe foreign syllable /pi/; for instance,
Sanskrit गोपी
gopī "milkmaid, cowherdess" became Middle Chinese
瞿卑 (
kɨoH-piᴇ).
Moreover, 室韦（
Chinese: 室韋;
pinyin:
Shìwéi；
MC *ɕiɪt̚-ɦʉi <
*sirwi）is possibly the later form of
Xiānbēi.
*Särpi may be linked, on the one hand, to
Mongolic root
*ser ~
*sir which means "crest, bristle, sticking out, projecting, etc." (cf.
Khalkha сэрвэн which means "crest, bristle, sticking out, projecting"). This same root might be the origin of the related
Shiwei and
Sibe people.
Shimunek (2018) reconstructs
serbi for Xianbei and
shirwi for Shiwei
室韋:
Shirwi *χon 'ten' ← OTrk dial. *hon ~ *hun 'ten'. This Shirwi word is unrelated to Middle Mongol
harba-n 'ten' and its Middle Kitan cognate *par 'ten'. The Shirwi numeral is explainable as a replacement of the earlier Common Serbi-Mongolic form due to the prestige of a neighboring Old Turkic dialect.
[7]
Early Serbi-Mongolic–Tungusic lexical contact: Jurchen numerals from the 室韋 Shirwi (Shih-wei) in North China
Philology of the Grasslands: Essays in Mongolic, Turkic, and Tungusic Studies, edited by Ákos Bertalan Apatóczky et al. (Leiden: Brill), 2018
Andrew Shimunek
The Kitan and Shirwi ( Shih-wei) are
descendants of the Yü-wen Serbi. As demonstrated by Ratchnevsky (1966: 231), the Shirwi confederation was a multiethnic, multilingualconfederation ....... The dominant group among the
Shirwi undoubtedly were ethnolinguistic descendants of the Serbi ( Hsien-pei), and spoke a language closely related to Kitan and more distantly related to Mongolic.....
https://www.academia.edu/37176756/Early_Serbi-Mongolic_Tungusic_lexical_contact_Jurchen_numerals_from_the_室韋_Shirwi_Shih-wei_in_North_China
https://books.google.rs/books/about...guage_Family.html?id=NaI3swEACAAJ&redir_esc=y
https://www.worldcat.org/title/lang...nese-and-old-tibetan-phonology/oclc/993110372
Finally, the Xianbei who migrated into China were Sinicized (made Chinese in character or form) over time, adopting the customs and the way of life of the Han Chinese (who formed the majority of the population). Those who remained on the steppes, on the other hand, maintained their traditions and eventually developed into other ethnic groups.
https://www.ancient-origins.net/his...inese-dynasty-nomadic-warriors-steppe-0010090
......there are many indications that Xianbei was a non-Mongolian Indo-European people with white skin and often with blond or reddish hair.
http://www.dandebat.dk/eng-dan14.htm
