Случај Милоша Милојевића

Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka iz uredništva Stanoja Stanojevića, Zagreb 1925. godine, II knjiga (I-M slova) str. 776:

MilojevicNE.jpg


Nikola Radojčić

Радојц.jpg
 
Kao što se vidi Milojević je još tada u Kini pronašao toliko srpskih imena da se svaki današnji auhtotonista može samo postideti . Međutim Milojević je izrekao još nešto. A to je da pošto ta imena nesumljivo svedoče o obitavanju Srbalja na tom prostoru kada bi se Kitaj proputovao kako treba onda bi se možda našlo još po koje pleme koje govori "ma i pokvareno" slovenski to jest srpski .

Додатак, да људи имају увид у цело поглавље Одломака историје (50-62 стр):


О старим Кинезима и њиховом судару са Србима

--- и т.д. — вид. Жит: Кунхсеса или Конфуцијуса, најслав: философ: воз: древ. уч: до истор. наук. прав. и проч. Китајц: СП: 1790 год. Сан Цзи — Цзин. или тројесл: пр: с кит. Јоакин: СП. 1829 год. Др. Ђор. Веб: об: Истор. пр. СП. 1860 год. и остала.

Да су Срби одиста од искони живили преко Хималајских планина по дан: тако званом Тибету и у тако званој Китајској империји, и са овима час потискивани даље Сибиру, час опет покоравани и преливани у Китајце, имамо и сувише како историчких дата, тако и остатака трагова о истоме. Борбе ове Срба са Китајцима ови су нам последњи у неколико описали називајући их, по свом обичају разним именима и немогући изговорити писме р но увек као л а и м и т.д.називају их час Сјамбима, Селбима и т.д. урачунају их час у Монголе и остала племена, а час опет ове у Србе доказујући: да се једни у друге сливају и т.д.

Још у најстарија времена, европске ђеографисте знаду за земљу SeresSerbea — и народ тог имена, коме незнајући правог значаја — као што је поготову свуда и данас — доводе га час од финикијске речи Ssaerbahh која, веле, значи удаљену страну, а час опет од римске речи serum свила, која постаје од речице ser и која значи ништа мање ни више до свилену бубу и т.д, Разуме се само по себи, да оваково тумачење и нагађање невреди ништа, као и финикијска реч, која значи далеко, удаљено и т.д. тим пре, као да за финикице, Африка, Балтијско море чак у Европи и т.д. нису ствари joш даље, а нарочито дан: Јапан и острви океански, а по некима чак и Америка и т.д.
Сами Финикињани ту су земљу називали Saerbah одкуда је и оволиких уметака h и s хтејући самим тим означити Србе и Србију. Ствар је у овоме: што тадањи стари народи о тој Србији и Србима нису ништа друго знали, до ово; да се простире од Хималаја до Сибира и Скитије или средње Азије. Од 14 племена, неки напомињу само неке људоједе и т.д. од којих смо на једном месту нека поменули: од градова Jsredon, Serica и Sera - Serba. — Ho у колико нам није ништа остављено о Србима у толико нам понешто надокнађавају китајске паметарнице и њихова знања о својој данашњој земљи.

Китајци ни најмање не крију ово: да су се на неколико тисућа година пре Христа доселили у дан: Китај, које са острва, које из друге топлије земље преко мора, — Африке — а које из прибрежних земаља; да су у данашњем Китају застали сасвим друге народе другог типa и језика; да су ове које изтребили и прогнали а које опет (прелили у свој собствени народ и т.д. као што и дан данашњи чине са свима азијским народностима, које дођу у већији па и мањији додир с њима, а да су у самој ствари Китајци и у овоме дошли до највећег савршенства, о томе нема сумње.
Тако исто, да су нађени ту староседиоци одиста били типа белог т.ј. српског као што нам сведоче дан: тако звани Усуни, Сафири и Сербири — Срби или као што иx joш другчије зову Мухамеданци Ћафири и т.д. о томе нема никакве сумње нити то одричу Китајци, који се још и данас хвале своим црним монголско-етиопскпм типом и т.д. и да је тај народ говорио и другим језиком непојмљивим за старе Китајце, такође нема сумње, као и да је се звао млогим разним племенским и пределним именима, која Китајци, пo свом обичају, предеваху у чудновата и обична стварна, т.ј. давајући им друга имена подобна налазећим се око њих стварима и животињама и т.д. такође нема никакве сумње.

Тако исто: да су Китајци, иако су предевали српским племенима имена, — опет некако сачували оно првобитно Сјаб, Сјабри Сјамбри, Селби, Семби т.ј. Срби и т.д.чак и до 300 год. после Христа, већ преливеним у туђу не само зато да би овима показали да нису један народ са Србима и т.д. те да би оне силније и веће бројем могли, по свом обичају, лакше прогутати, у своју народност прелити и т.д. такође нема никакве сумње.
Напоследку да су се Срби вечно борили са своим угњетаоцима и насилницима Китајцима, Монголима и Манџурима час преливајући се, државно по сили и политици у ове, час бегајући од њих у удаљеније земље, а кад их Китајци разширивши своје границе и тамо налажаху онда се опет борише с њима бегаше преливаше се у њих и т.д. такође нема ни о томе никакве сумње.

........Пре свега тога, као што рекосмо, ваља да кажемо jош нешто, што је необходно нужно, да знамо читајући кинеске, тако да их назовемо, пропагандо државне паметарнице, земљописе, статистике и т.д. Ово је тим важније и нуждније, што и сами Китајци признају и тврде: да ваља сваком народу извртати име, језик и т.д. једном речју све и сва, пa га сливати у синове Богдихана у поднебесној и јединој на свету Империји, caмо да би га тиме усрећили!!?? То што хоћемо и морамо да кажемо, јесте духовни остатак видимих предмета, који се уздижу и узвишавају и који затрпавају тамом и мраком можда већ изтрулиле челичне, огромне и јуначке, али глупе, костуре српске у њиховим јадним и жалостним гробовима и гробницама, као јединим знацима и остатцима о некадашњем тамошњем свом живовању.

Ма колико да је се упињала сва најрафиниранија, највештија, најузвишенија државна и укупна мудрост прастарих Етиопо — Монгола, Китајаца, помогнута свима на свету најподлијим и најнечовечнијим средствама, само својственим монголо-турско-етиопским племенима и осталим њиховим рођацима — опет није била у стању утаманити и изкоренити, те видиме духовне знаке некадашњег живљења српског у свим овим некадашњим прастарим својим, а сада туђим земљама...

....Тако дакле потискивана српска племена ишла су све даље и даље амо у Европу и ову засељавала. Ми их чак и у V веку по Христу видимо око Хвалијског, или такозваног данас Каспијског мора, где их лажни Авари у (6). веку у мал неутаманише око овог мора. О овим Cрбима неправо пок. Шафарик држи да су Хунског порекла и да се као такови одликују од Срба и у српској доцнијој држави под именом Себра.
........

Из свега досада изложеног излази ово:
1. Да су Срби прво становали ово Хималајских планина далеко у дужину и ширину преко и иза ових.
2. Да су одавде погнани Етиопско-монголо-финском расом отишли вољом и невољом једни у Африку, а из ове прекo Гибралтара које прешли у Европу а које тамо пропали и утаманили се.
3. Да су се Срби, из своје првобитне отаџбине Инђије, насељавали по свој Азији и одтуда гоњени зауставили се у дан: Малој Азији, око Каспијског или Хвалијског, Азовског и Црног мора, као и око реке Волге, где их већ европске паметаристе находе, и о њима, као већ народу пишу.
4. Да су гоњени Китајцима преко Сибира, у ком су се задржавали и име му своје оставили, пошли даље и редом по дан. Русији, Данији, Шведској и т.д. насељавали се, а одтуда, као и они са Хвалијског мора и из Мале Азије, гоњени, једни засељавали дан. Ђерманију, нешто Француске, Белгије и т.д. а други опет данашње српске земље, у Турској и Аустрији, Италиу и т.д. А ово све наведено остаје нам да прегледамо.

http://ivoandric.no/biblioteka/Istorija/Milos S. Milojevic - Istorija Srba (Odlomci).pdf


Paul Pelliot tentatively reconstructs the Later Han Chinese pronunciation of 鮮卑 as *serbi after noting that Chinese scribes used 鮮 to transcribe Middle Persian sēr (lion) and to transcribe foreign syllable /pi/; for instance, Sanskrit गोपी gopī "milkmaid, cowherdess" became Middle Chinese (kɨoH-piᴇ).
Moreover, 室韦(Chinese: 室韋; pinyin: ShìwéiMC *ɕiɪt̚-ɦʉi < *sirwi)is possibly the later form of Xiānbēi.
*Särpi may be linked, on the one hand, to Mongolic root *ser ~*sir which means "crest, bristle, sticking out, projecting, etc." (cf. Khalkha сэрвэн which means "crest, bristle, sticking out, projecting"). This same root might be the origin of the related Shiwei and Sibe people.

Shimunek (2018) reconstructs serbi for Xianbei and shirwi for Shiwei 室韋:
Shirwi *χon 'ten' ← OTrk dial. *hon ~ *hun 'ten'. This Shirwi word is unrelated to Middle Mongol harba-n 'ten' and its Middle Kitan cognate *par 'ten'. The Shirwi numeral is explainable as a replacement of the earlier Common Serbi-Mongolic form due to the prestige of a neighboring Old Turkic dialect.[7]


Early Serbi-Mongolic–Tungusic lexical contact: Jurchen numerals from the 室韋 Shirwi (Shih-wei) in North China
Philology of the Grasslands: Essays in Mongolic, Turkic, and Tungusic Studies, edited by Ákos Bertalan Apatóczky et al. (Leiden: Brill), 2018
Andrew Shimunek
The Kitan and Shirwi ( Shih-wei) are descendants of the Yü-wen Serbi. As demonstrated by Ratchnevsky (1966: 231), the Shirwi confederation was a multiethnic, multilingualconfederation ....... The dominant group among the Shirwi undoubtedly were ethnolinguistic descendants of the Serbi ( Hsien-pei), and spoke a language closely related to Kitan and more distantly related to Mongolic.....

https://www.academia.edu/37176756/Early_Serbi-Mongolic_Tungusic_lexical_contact_Jurchen_numerals_from_the_室韋_Shirwi_Shih-wei_in_North_China
https://books.google.rs/books/about...guage_Family.html?id=NaI3swEACAAJ&redir_esc=y
https://www.worldcat.org/title/lang...nese-and-old-tibetan-phonology/oclc/993110372

Finally, the Xianbei who migrated into China were Sinicized (made Chinese in character or form) over time, adopting the customs and the way of life of the Han Chinese (who formed the majority of the population). Those who remained on the steppes, on the other hand, maintained their traditions and eventually developed into other ethnic groups.
https://www.ancient-origins.net/his...inese-dynasty-nomadic-warriors-steppe-0010090



......there are many indications that Xianbei was a non-Mongolian Indo-European people with white skin and often with blond or reddish hair.
http://www.dandebat.dk/eng-dan14.htm
 
Poslednja izmena:
Godine 1899. srpska kraljevska državna štamparija izbacila je Godišnjak Srpske kraljevske akademije za 1897. godinu (br. XI). Februara 22. 1898. SKA je održala jedan svečani skup, na kojem je pročitan i izveštaj o radu u 1897. godini. Izveštaj su potpisali predsednik Akademije Milan Đ. Milićević (1831-1908) i sekretar Jovan Žujović (1856-1936). Na str. 91-93, u segmentu gde se odaje počast ličnostima kojoj SKA duguje, nalazi se pomen Milošu Milojeviću:

godisnjak1.jpg
godisnjak2.jpg
 
odličan tekst :

МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ (1840–1897),
НАУЧНИК КОЈИ НАМ ЈЕ УЗАЛУД ОТВАРАО ОЧИ

8. новембра 2018.



Истина иза застора

  • Студирајући на Царском универзитету у Москви, имао је увид у врхунске студије руске историјске, етнолошке и археолошке науке, које ће га својим открићима дубоко заинтересовати за древну прошлост словенских народа и довести под организовани удар поборника германске историјске школе у Србији. По повратку у отаџбину, иако без правог научног саговорника и опкољен сумњичењима од стране етаблираних западњачких ђака, непоколебљиво се упустио у захтевна истраживања. Постао је први српски археолог и један од оснивача тајног Одбора за просвету. Прерушавајући се у дунђера, даскала и зографа, пропутовао је јужне српске земље и прикупио драгоцену историјску грађу. Његови путописи са Косова и из Метохије данас чињеницама бране јужну српску покрајину, баш као што су те крајеве ослобађали он и његови млади добровољци у Српско-турском рату 1877–1878


Jovo-BajicCarsa-150x150.jpg

Пише: Јово Бајић

Милош С. Милојевић рођен је 16. октобра 1840. у истом оном мачванском селу Црна Бара из којег потиче романескни јунак Јанка Веселиновића хајдук Станко. Његов отац Стефан, који је у Црној Бари био свештеник, умро је када је Милошу било седам година, а бригу о њему и млађем брату Сими, који је касније постао учитељ, преузела је мајка Софија.
Основну школу Милојевић је завршио у суседном Глоговцу, а затим се уписао у београдску гимназију, која је у то време била у згради Лицеја (Капетан Мишиног здања). О Милојевићевом гимназијском школовању сведочио је књижевник и савременик Зарије Р. Поповић:
„Док је био ђак београдске гимназије не само да је сиротовао, него је у правом смислу и гладовао. Није ни стана имао. Ко зна оне степенице у згради Велике школе, у којој је до тада била Прва београдска гимназија — оне степенице уз које се улазило у гимназијске учионице на првоме спрату — испод тих степеница становао је или тамновао гимназиста Милош С. Милојевић.”
И поред свих недаћа које носи сиротиња, Милојевић је успешно завршио гимназију, а затим се уписао на Лицеј, такође под кровом Капетан Мишиног здања, где је завршио правни одсек. Одатле је као одличан ученик и државни стипендиста упућен у Русију, где се уписао на Императорски универзитет у Москви. Слушао је предавања код Осипа М. Бођанског, једног од најбољих професора и носилаца руске славистике која је тада била у пуном замаху. Код Бођанског је Милојевић слушао упоредну филологију словенских живих и изумрлих племена. Предмет његовог интересовања тада је постала древна прошлост словенских народа, укључујући, наравно, и српски. На студијама је имао увид у завидне резултате тадашње руске историјске, етнолошке и археолошке науке, које су настојале да осветле древну прошлост.

МОСКОВСКИ УВИДИ
У време Милојевићевог школовања, у неким европским престоницама формирали су се снажни славистички центри. Један од најјачих био је у Бечу, други у Москви. У тим центрима неговани су различити приступи славистичкој науци. Када је мало стала на ноге, Кнежевина Србија је упућивала своје студенте на школовање у иностранство. Већина је одлазила у западноевропске центре, а само мањи број у Русију. По Милојевићевом повратку у Србију, након завршетка студија у Москви с одличним успехом, међу његовим савременицима било је мало образованих људи који су могли да прате његове ставове и да га разумеју. У Москви је проучио бројна дела тадашњих руских научника која су се бавила истраживањима древних језика, почев од санскрита, затим дела из историје Индије, Русије, Кине, Египта, Кавказа, Балкана, Подунавља и балтичких простора. Са таквим увидима и на таквој основи, он је постао присталица старе аутохтонистичке школе која је нудила доказе да су Срби најстарији балкански народ, да су на Балкану били пре Грка и Римљана, да су и Руси, као што се тврди у Љетопису Нестора Кијевског, грана српског народа и да су пореклом из српског Подунавља.
Његови савременици у Београду нису знали за та дела.
А у то време српски историчари у Великој школи и Српском ученом друштву прихватали су германску историјску школу која се заснивала на тврдњи да су се Срби на Балкан доселили у VII веку.
У Москви, Милојевић се упознао и са делатношћу панслависта. Посебно је уочио како су се бугарски интелектуалци уклопили у тај покрет, настојећи да га искористе, те да руском и ширем јавном мнењу наметну мишљење како су на Балкану, испод јужних граница кнежевине Србије, сви хришћани — укључујући и оне у Нишу, Лесковцу, Врању, на Косову, у Метохији и Маћедонији — по народности Бугари.
И ти њихови ставови, које је нарочито заступао Александар Гиљфердинг, прихватани су. На те појаве Милојевић је указао чим се вратио у Србију, објавивши у листу Световид чланак под насловом „Пропаганда у Турској”. Изгледа да је објавио и брошуру са истим насловом, са којом је успео изаћи пред кнеза Михаила.
У Србију је Милојевић стигао 1865. и прво именован за професора Велике школе, а онда је уследило преименовање за писара у Окружни суд у Ваљеву, где је са њим живела и његова мајка Софија. Тамо остаје пет година и почиње да се бави науком, истраживањем даље прошлости ваљевског краја и западне Србије. Плод тог његовог истраживања су и два рада: О старим српским гробовима и Одломци старина српских нађених 1867. год. у округу ваљевском и добављених из Ст. Србије и Ерцеговине. Баш на овим Милојевићевим радовима сучељавале су се и ломиле у Србији две историјске школе: аутохтонистичка и германска.
 
ПЛОДНЕ ГОДИНЕ
Док је био у Ваљеву, Милојевић је ван радног времена у суду организовао сараднике који су му приликом обиласка шире околине помагали да прикупља грађу. На неколико места обавио је археолошка истраживања, што га чини, заправо, првим српским археологом.

Некако одмах по повратку Милојевића у Србију, 1865, на предлог митрополита Михаила основан је тајни Одбор за просвету који су чинили професор Панта Срећковић, архимандрит Нићифор Дучић и Милош Милојевић. Њихов задатак био је да у оним српским земљама које су тада још биле у границама Турске, посебно преко јужних граница тадашње Србије, организују српско школство. Именовали су српске учитеље, придобијали на српску страну поједине свештенике који су, поред тога што су ширили писменост, будили и јачали код народа српску националну свест, а неки од њих и прикупљали народне песме. Један од плодова њихове сарадње са Милојевићем је дело Песме и обичаји укупног народа српског у три књиге (прва књига појавила се 1869, друга 1870, а трећа 1875). Те књиге су Србима који су живели у Кнежевини Србији, али и у Војводини, која је тада била у саставу Аустрије, показале да тамо испод јужних граница Кнежевине Србије, на огромном простору, живе Срби, да се они окупљају око својих цркава и манастира и да имају народну поезију која се у суштини не разликује и не заостаје за поезијом у осталим деловима српског народа.
Наступиле су најплодније године Милојевићевог стваралачког рада. Док се клешта општег бојкота око њега нису сасвим затворила, у најцењенијем научном часопису Гласнику српског ученог друштва објавио је 1871. године три рада: „Правила Св. Петке Параскеве Српске”, „Правила Св. Симеуну Српском” и „Општи лист Српске патријаршије у Пећи”. Његово дело у две књиге Одломци историје Срба и српских југословенских земаља у Турској и Аустрији изашло је 1872, а ускоро допуњено и Историјском етнографско-географском мапом Срба и српских југословенских земаља у Турској и Аустрији.

КОСОВО И МЕТОХИЈА, 1870.
Посебно је значајно било његово дело Путопис дела Праве (Старе) Србије, штампано у три књиге (1871, 1872. и 1887). Делу је претходило путовање на које је Милојевић кренуо почетком јуна 1870. Био је први Србин из Кнежевине Србије који је прешао српско-турску границу код Јанкове клисуре, прерушавајући се час у дунђера, час у даскала или зографа, са осамареним коњем, зашао у пределе између Крушевца и Куршумлије и кренуо према Косову. Време је било несигурно, свуда су крстариле разбојничке дружине, а људски живот био је веома јефтин.
Прешао је копаоничке пределе, који су у то време представљали једну врсту турске војне крајине и били насељени Арнаутима и Черкезима, избио је на Косово поље, посетио Приштину и Грачаницу, кренуо на запад и доспео у Метохију. Био је у Пећкој патријаршији, Дечанима, доспео у Призрен, отишао далеко на југ, у село Боровице, у охридском Дримколу, стигавши чак и до Елбасана у данашњој Албанији. Није ишао насумице. Свугде су га чекали и усмеравали учитељи и свештеници које је Просветни одбор раније ангажовао да тајно раде за српску ствар. Сведочења са тих путовања појавила су се у Путопису.
Милојевићеви путописи представљају праву ризницу података о историјском присуству Срба на просторима Косова, Метохије и Старе Србије, али и о њиховом животу седамдесетих година XIX века.
Ту је много података и детаља који указују на српску претхришћанску прошлост, преписани су многи стари записи и натписи са цркава, гробова, из књига, пописане древне књиге и средњовековни документи, постојеће и порушене цркве и манастири и друге средњовековне грађевине. Поименично је пописао више од хиљаду постојећих насеља, са бројем кућа и становника, разврставши их по вери и пореклу.

УЗБУЂЕЊА И НАПАДИ
Ондашњим српским интелектуалцима који су били у државној служби, а неки имали и политичке партије, и који су из удобних кућа у Београду промишљали о српству, о прошлости и будућности народној, није се свидело то што Милојевић ради.
Уследили су жестоки напади. Прогласили су га за фалсификатора, тврдећи да је он смислио народне песме које је објавио у збиркама Песме и обичаји укупног народа српског. Стојан Новаковић, иначе Милојевићев школски друг са Велике школе, и Милан Кујунџић Абердар, писали су у Гласнику српског ученог друштва да се Милојевић „уопште одликује тиме да све зна другачије него остали научни свет… Његова је географија наших земаља другачија, његова етнографија другачија, његова дијалектологија (…) другачија.”
Ускоро се у Београду појавила књига под насловом Милош С. Милојевић у Призрену и његовој околини, штампана у Државној штампарији. Аутор се крио иза псеудонима Величко Трпић. Испоставило се да је ту књигу потписао млади професор Призренске богословије Петар Костић, а иза свега тога изгледа стајао Стојан Новаковић. Иларион Руварац обрушио се на Милојевића у Летопису Матице српске назвавши га чак и шарлатаном. Стварана је фама о Милојевићу, која га до данас прати, како је он мистификатор и фалсификатор, како прекраја поједине чињенице из патриотских разлога, због чега му је онемогућавано да објављује радове у тадашњим озбиљнијим публикацијама.
Упркос томе, Милојевић је и даље објављивао књиге.
Забележено је да је писао искључиво гушчијим пером. Затварао се и у грозничавом надахнућу не би испуштао из руку то гушчије перо по неколико дана непрекидно, док дело не би било завршено. Ретко се рукопису враћао други пут, да га можда допуни и исправи. Тако су настала и дела: Народописни и земљописни преглед средњег дела Праве (Старе) Србије са етнографском мапом српских земаља у кнежевинама: Србији, Црној Гори, Бугарској, Краљевини Румунији, Аустро-Угарској и Турској Царевини, затим Наши манастири и калуђерство (оба из 1881). Следи књига Српско-турски рат 1877–78. године која се појавила 1887. По разним листовима и часописима објављен му је већи број дела.
Не осврћући се на нападе, Милојевић се још упорније бавио националним радом. По његовој идеји проширена је Београдска богословија и у њој створено Друго одељење, које је постојало све до Српско-турских ратова 1877–1878. Ђаке тога одељења бирао је и сам Милојевић, а његови ученици били су из свих покрајина које су тада биле под турском влашћу. Кроз ту школу прошло је око три стотине ђака који су спремани за свештенике и учитеље.

РАТНА СЛАВА
Када је избио Српско-турски рат 1876–1878, Милојевић је формирао добровољачке јединице које су се, као претходница српске војске, срчано бориле против Турака.
Међу добровољцима било је и доста његових ђака које су окупљали Милојевићеви сарадници Коста А. Шуменковић и Милојко В. Веселиновић. Јединице које је Милојевић водио, са калпаком на глави, звале су се Моравско-добрички усташки добровољачки кор. Ту је спадао и чувени Студенички батаљон који се нарочито истакао у том рату. Створио је и Дежевско-ибарски и Рашко-ибарски добровољачки усташки кор, те командовао њима.

Његови добровољци се у биткама никада нису повлачили и у јуришима су ослободили око четири стотине села. Велика је Милојевићева заслуга што су после тих ратова Србији припојена четири нова округа и што су се границе Србије прошириле. Током тих ратова проглашен је за почасног пешадијског капетана прве класе, а онда и за потпуковника.
Када се рат завршио, Милојевићеви стари и нови противници нису могли да поднесу његову ратну славу.
Године 1881. премештен је у Лесковац, где је био оснивач, директор и професор тамошње гимназије. Године 1890. враћен је у Београд, где је именован за професора руског језика и књижевности на Великој школи, а онда за професора Прве београдске гимназије. Али та именовања нису потврђена. За Милојевића се ипак нашло погодно место у Друштву „Светог Саве”, где је била основана Богословско-учитељска школа са интернатом коју је он практично водио. Та школа је под притиском Аустрије и Турске затворена. Пензионисан је 1897, а мало касније, на Ивањдан (24. јуна по старом календару), и умро. Испраћен је као ратник и родољуб, али на испраћају није било научника, академика, књижевника.

(Извор: „СРБИЈА – Национална ревија”, Београд, број 6, 2008, www.nacionalnarevija.com)
 
Godine 1936. Jovan Hadži-Vasiljević priredio je zbornik o radu Društva Svetog Save.
Na str. 60-63, u kojima se opisuje rad Društva Sv. Save od 1886. do 1936. godine, u poglavlju pod nazivom Oduševljeni rad i uspesi Društva, donose se podaci o Milojeviću:
Милош Милојевић: Догађаји који су непосредно претходили оснивању Друштва „Св. Саве“

Оснивање „Одбора за школе и учитеље у Старој Србији, Маћедонији и Босни и Херцеговини“
После смрти кнеза Михаила Теодоровића Обреновића (1823-1868), а на иницијативу угледног српског државника Јована Ристића (1831-1899) и Милоја-Михаила М. Јовановића (1826-1898), београдског митрополита СПЦ (1859-1881 и 1889-1898) дошло је (током августа 1868. године) до стварања Одбора за школе и учитеље у Старој Србији, Маћедонији и Босни и Херцеговини.
Одбор је без прекида радио до 1876. године, тј. до избијања српско-турских ратова.

Председник Одбора био је архимандрит Нићифор Дучић, а чланови историчар Пантелија-Панта С. Срећковић (1834-1903) професор на Великој школи у Београду и Милош Милојевић, правник и официр.

Касније, заслугом министра просвете и црквених дела Косте-Стојана Новаковића (1842-1915), основано је 1873. године веома престижно Друго одељење Београдске богословије с циљем да се у њему школују млади људи из неослобођених српских крајева који би се затим враћали натраг као учитељи или свештеници.Другим одељењем Богословије управљао је Милош С. Милојевић.

Милош Милојевић: Оснивање Друштва „Св. Саве“

Завршетком Источне кризе, односно ратних година 1876-1878. у којима су на неослобођеној територији Старе Србије и Македоније нестали многи резултати ранијих напора на просветном и културном пољу, краљ Милан Теодоровић Обреновић (1854-1901) и напредњачка влада (мандат: 1884-1887) Милутина И. Гарашанина (1843-1898) сачинили су план вођења националне акције у Турској у циљу подизања свести тамошњег српског народа као најјачег оружја за његово одржање.То је требало да представља и најважнији правац у спољној политици Србије.

У циљу остварења те идеје, по жељи краља Милана и Гарашанина, упућен је у Цариград на место српског посланика угледни научник и политичар Стојан Новаковић.Део тога плана било је и оснивање Друштва „Св. Саве“ које би сопственом акцијом потпомогло ширењу српских школа у Турској, српских културних установа, као и спремању будућих радника на том пољу.
Разговори о оснивању Друштва „Св. Саве“ вођени су у пролеће и лето 1886. године.
Учесници су били угледни професори Београдске богословије (основане 1836. године), Гимназије (основане 1839. године), Велике школе (основане 1863. године) и Учитељске школе (основане 1878. године), а међу њима је такође било и трговаца, адвоката и других угледних личности из тадашње Србије.
Састанцима је руководио истакнути члан слободнозидарских (масонских) ложа Светомир К. Николајевић (1844-1922), ректор Велике школе (период: 1885-1890).Био је образован Привремени одбор и припремљена Основна правила.
Пошто је тадашњи министар просвете и црквених дела, Милан Кујунџић Абердар (1842-1893), дао своју сагласност, Друштво „Светога Саве“ је 6. септембра 1886. године одржало свој оснивачки јавни скуп на коме су прихваћена Основна правила Друштва и изабран Главни одбор као његово руководеће тело.
Председник Друштва био је Светомир Николајевић, редовни члан (од 17. фебруара 1874. године) Српског ученог друштва (Одбора за науке философске и филолошке), а у Главном одбору су били поред осталих Стеван Т. Владисављевић Каћански (1829-1890), почасни члан (од 29. јула 1864. године) Српског ученог друштва, Милан Ђ. Милићевић (1831-1908), редовни члан (од 29. јула 1864. године) Српског ученог друштва, историчар Панта Срећковић, редовни члан (од 29. јула 1864. године) Српског ученог друштва, правник Љубомир М. Ковачевић (1848-1918), редовни члан (од 20. октобра 1880. године) Српског ученог друштва (Одбора за науке државне и историјске), филолог и историчар Милојко В. Веселиновић (1850-1913), протосинђел СПЦ Димитрије Дражић – Фирмилијан (1852-1903), и др.

Чланови Друштва били су „редовни“ (који би му прослеђивали годишње уплате) и „утемељачи“ (који би га помогли једном новчаном свотом).
Из њихових редова бирали би се повереници и пододбори у разним српским областима.
Друштво се писмено обратило великом броју угледних Срба да постану његови чланови или повереници, одзив је био преко сваке мере.
За само пет месеци основано је 43 пододбора и било уписано 1250 „утемељача“ и 3500 „редовних“ чланова.

Међу члановима „утемељачима“ били су и престолонаследник (принц) Александар Теодоровић Обреновић (1876-1903) и Теодор-Теодосије П. Мраовић (1815-1891), београдски митрополит СПЦ (1883-1889).
Митрополит је, штавише, дозволио да Главни одбор држи своје састанке у просторијама Митрополије.

У октобру 1886. године Одлуком Народне скупштине Краљевине Србије (1882-1918) Друштво „Светога Саве“ је ослобођено плаћања поштанске таксе на писма и пошиљке, затим и царинске таксе на сва примања, а дозвољено му је да бесплатно штампа списе у Државној штампарији.

Из састава Главног одбора Друштва „Св. Саве“ организован је један његов ужи Одбор са задатком да процењује вредност понуђених текстова за штампање, да би исти послужили основном постављеном задатку да се шири српска мисао.
Са истим циљем био је покренут зборник радова „Браство“.

Друштво „Св. Саве“ замишљено да буде »стожер и покретач у чувању и гајењу народних српских врлина и осећања«, покренуло је широку радњу да путем књиге, школе и цркве утиче на уздизање народне мисли у неослобођеним српским областима, а баштинило је управо идеје Милојевића.
То се у првом реду односило на Стару Србију и Македонију док је организовање такве радње у Босни и Херцеговине било скопчано са великом опасношћу због тога што су тамошње окупационе аустроугарске власти под оружаном претњом то у сваком случају биле спремне да онемогуће.


Главни одбор је у име Друштва:

  • Новчаним средствима подстицао оснивање школа, одазивао се молбама, на пример учитеља из Пећи, Ђаковице, Митровице и др. који су им се, у име тамошњег народа и цркве, обраћали за слање помоћи тамошњим црквама и школама.
  • Одобравао је и путне трошкове учитељима који су одлазили у заграничне српске крајеве.
  • Упућивао је часопис „Браство“ као и друге књиге да се бесплатно растурају по српским крајевима.
  • Помагао је и оснивање школа, извођење оправки на једном броју школских зграда, вршио набавке књига и других потребних ствари и слао помоћ у новцу и стварима црквама.
  • Ванредно је награђивао поједине српске раднике и пружао помоћ оним ђацима који су из разних крајева долазили у Београд да се школују.
Управа Друштва заседала у је згради Митрополије све док 1890. године није изграђен Светосавски дом (Дом „Св. Саве“).

Друштву је завештано више легата а поклоњена су му и знатна материјална средства чиме су се лакше задовољавале потребе многих школа, цркава а исто тако и разних изасланика, повереника или вршила награђивања заслужних српских родољуба.
.....................




Ратна архива Милоша С. Милојевића


Милош Милојевић (1840-1897), правник и историчар, члан Српског ученог друштва и почасни члан СКА, као и главног одбора Друштва Свети Сава. Све своје потенцијале је ставио у службу националне пропаганде у Старој Србији и Македонији. Архива се састоји од 331-ог писма и других докумената између 1876. и 1889. године и скоро сва се односе на српско-турске ратове 1876-1878. године.
https://www.nb.rs/collections/index.php?id=11379
 
Poslednja izmena:
Тодор П.Станковић, који је поставио заставу на капију ослобођене нишке тврђаве у Српско-турским ратовима за независност, родом Нишлија, биће касније српски конзул у Скопљу и Призрену,Битољу и Солуну.
Као народни посланик у Првом балканском рату, са једним одредом коњаника први улази у Приштину 9. октобра, где одржава ред до доласка српских трупа 10. октобра 1912. године. После ослобођења Призрена бива одређен да са једним одредом пређе Дрим и умири Арнауте, што он са успехом извршава. У Другом балканском рату поново се добровољно јавља Врховној команди и добија II пук последње одбране стараца, прелази Тимок и осваја Белоградчик, где остаје до закључења Букурешког мира.
medium.jpg


....сматрао је да је, нарочито после српско-бугарског рата 1885. године, српска етничка заједница, становништво у једном делу Видинске и Софијске области било изложено јаком полицијском и пореском притиску, у циљу што брже и потпуније бугаризације, односно националне асимилације Срба, јер новоослобођена бугарска држава није признавала постојање Срба ма и у етничком смислу, па је, по свему судећи, то и био један од већих разлога да Тодор Станковић покрене у Нишу месечни часопис “Слава” који је, писан у патриотском духу, требало да служи одржавању и јачању националне свести код Срба у Старој Србији, Македонији и тзв. Шоплуку чији је центар била Софија
http://www.arhivnis.co.rs/cirilica/idelatnost/br 1/cznamlic.htm

Као и његов ратни командант М.Милојевић (Добрички одред) , обилазио је Србе у Турској и остала је његова књига до које се тешко долазило "Путне белешке по Старој Србији 1871 -1898 ", http://www.scribd.com/doc/75999083/Todor-Stankovic-Putne-Beleske-Po-Staroj-Srbiji-1871-1898,
http://www.rastko.rs/kosovo/delo/10948, посвећена је Милошу Милојевићу:

" Теби, најувиђенији родољубе,
Теби, највећи народни учтитељу и просветитељу свога времена,
Теби, који су живом речју и пером и мачем непрекидно и неуморно кроз цео свој живот србовао,
Теби, велики Србину Милоше С.Милојевићу , посвећујем ову књижицу, коју писах идући стопама твојим."



Заступао је , и као конзул, све Словене- чисте и истинске Србе у Македонији, писао и 1915. да од старих времена у Македонији није било Блгара, писао како је четвртина новостворене бугарске кнежевине (на Берлинском конгресу) чисто српска земља са чисто српским становништвом, писао да је цео народ који насељава област до Искра, историјски, по језику и обичајима истински српски народ..
Одували су га аустријски ђаци Јиречек; Руварац и слични, заједно са Милојевићем и конзулом Милојком В. Веселиновићем (такође борцем Ратова за независност), а оставили у забораву настављачи традиције- историчари СХС, ФНРЈ и СФРЈ.
 
Ратови

По захтеву Милојевића и под његовим надзором створени су добровољачки и устанички одреди који су дали значајан војнички допринос,39) у време Српско-турских ратова 1876—1878, када се и сам истакао. Био је командант Моравско-добричког Добровољачко-усташког кора 1876. године у До6ричу, командант Рашко-ибарског добровољачко-усташког кора 1876/77, командант Дежевског-ибарског усташког кора 1877/78, почасни пешадијски капетан прве класе.40) За време оба рата налазио се на бојном пољу, у дубини непријатељске територије, командујући својим одредима при чему је показао велике организаторске способности и храброст. У периоду између два рата су само његови добровољачки одради чврсто држали ослобођене територије, а после рата су држали Тромеђу, најважнију стратегијску тачку.41)
Из ових ратова је настала књига „Српско-турски рат 1876. и 1878. године“.


Милош Милојевић: Ратови са Турском царевином 1876-1878.
У време Српско-турских ратова (1876-1878), Милојевић је основао и повео у рат добровољачке јединице (усташе) Моравско-добричко-добровољачки усташки кор, Добровољачко-усташки рашко-ибарски кор и Дежевско-ибарско-усташки кор.

Такође, Милош Милојевић је заједно са Костом А. Шуменковићем (1828-1905) из Боровце (код Стуме), архимандритом Савом Бараћем - Дечанцем, Тодором П. Станковићем (1852-1925) из Ниша, Аксентијем Хаџи Арсићем из Приштине, Деспотом С. Баџовићем из Крушева и Глигоријем М. Чемерикићем (ађутант Милојевића у рату 1876. године) из Призрена био члан Тајног комитета у Нишу, који је организовао регрутацију људства (са тада турске територије) за српску војску и њене добровољачке јединице, а деловао је веома активно и у позадини турске војске.

Војне формације Милоша С. Милојевића биле су састављене од људи из Србије, али и из Старе Србије, Македоније и Босне и Херцеговине.
Узрок присуства (у великом броју) људи из неослобођених крајева код Милојевићевих усташа, био је његов дотадашњи (веома плодни) културно-просветно-војни национални рад, јер је на пример само једном приликом са својим кумом Шуменковићем тајно (од јуна до октобра 1871. године) пропутовао Стару Србију и Македонију, па му је овај довео око 150 добровољаца (махом из Охрида и Дебарске нахије).
У редовима његовог кора било је и 30 питомаца чувеног Милојевићевог Другог одељења Богословије (из Београда), које је и формирано да би уз редовно образовање, код тамошњих питомаца развијало јасно профилисано родољубље и патриотизам.
Духовне и световне власти Кнежевине Србије нису желеле да одводе (старије) ученике у рат, па је Милош Милојевић морао многе од својих питомаца да одбије (чак и грубо), мада су га исти масовно молили да их не одбија када се јаве на зборна места.
Највећи број њих је Милош примио тек након свог преласка са Суповца на Рашку.

У Милојевићевом Дежевско-ибарско-усташком кору (поред разних добровољаца са српског етничког простора), налазили су се и питомци престижног Другог одељења Богословије (ово је непотпуни списак питомаца-добровољаца):

  • Алекса Спасојевић,
  • Алекса Стојановић,
  • Алекса Цветковић
  • Атанасије Анђелопољић (погинуо на бојишту),
  • Вујица Поповић,
  • Григорије М. Чемерикић,
  • Димитије Костић,
  • Димитрије Антић (погинуо на бојишту),
  • Димитрије Јовановић,
  • Ђорђе М. Стојичевић,
  • Илија Бурчевић,
  • Јован Биволаревић,
  • Јован М. Тасуновић,
  • Лазар Вишњић,
  • Манојло А. Ристић,
  • Манојло Ђ. Максимовић,
  • Миливоје Плачковић
  • Михаило Б. Ивановић,
  • Радоје П. Красић,
  • Ранко Класинић (умро од последица рањавања на бојишту),
  • Риста Б. Зимоњић,
  • Риста С. Дашић,
  • Сава Л. Пјешчић,
  • Спира Ж. Здравковић,
  • Тодор К. Алексић,
  • Трајан Копраловић,
  • Харалампије Димитријевић,
  • Харалампије Цветковић (умро од последица рањавања на бојишту).
Текст позива добровољцима пред Други српско-турски рат (1877-1878), који је (путем плаката) Милош С. Милојевић (1840-1897) преко својих сарадника Косте Шуменковића и Милојка Веселиновића, поставио на кључним местима српске престонице, а ради организовања прикупљања добровољаца, гласио је овако:
»Под командом професора резервног капетана I кл. г. М. С. Милојевића бив. команданта дежево-ибарских устаника и добровољаца, купе се добровољци за одбрану драге нам отаџбине и достојанства Србије и српског народа. Браћо Срби! Похитајте под заставу Витешког Обреновића за одбрану части српског имена! За упис ваља се јавити потписатима код „Малог Балкана“ на Тркалишту. К. А. Шуменковић М. В. Веселиновић«

Милош Милојевић

Текст позива Милоша С. Милојевића (1840-1897) добровољцима за Други српско-турски рат 1877. године. Позив су потписали: Коста А. Шуменковић (1828-1905) и Милојко В. Веселиновић (1850-1913).


Милош Милојевић: Одликовања
Као учесник Српско-турских ратова (1876-1878), Милојевић је одликован:

  • Таковским крстом V, IV, III, II, и I степена
  • Златном медаљом за храброст
  • Сребрном медаљом за храброст
  • Златна медаља за ревносну службу (18. априла 1878)
  • Орденом „Светог Саве“
  • Споменицом рата 1876 и 1877-1878
  • Медаљом црвеног крста
  • Орденом „Белог орла“
  • Орденом Друштва „Светога Саве“ – „сребрна светосавска медаља” 1890. године
  • Орденом „Румунског крста“
 
Образовање :

Основну школу завршио је у селу Глоговцу, а гимназију у Београду (1859).
Од 1859 до 1862. године, изучавао је правне науке на Београдском лицеју, а затим је као »државни питомац« (стипендиста државе) похађао (по шест семестара) на Правном и Филозофском факултету у склопу Московског универзитета.
У Москви је конкретно студирао
(незавршивши студије) Филологију славенских живих и изумрлих племена с политичком историјом и књижевношћу.
Међу тамошњим професорима на њега је највећи утисак оставио руски слависта проф. Јосиф Максимович Бођански (рус. Осип Максимович Бодянский: 1808-1877).

Подстакнут усвојеним знањима, први пут се јавно огласио 1866. године чланком „Пропаганде у Турској“, будући да су Срби у то време још увек били под страном влашћу.

Милош Милојевић: Професионална каријера
По повратку (1865) у Кнежевину Србију (1815-1882) започиње рад у државној служби (следе постављења/именовања):

  • 16. септембра 1865. године – за писара треће класе у Ваљевском окружном суду
  • 22. новембра 1865. године – за писара друге класе у Апелационом суду у Београду
  • 3. маја 1866. године – за писара прве класе у у Апелационом суду у Београду
  • 4. новембра 1866. године – за секретара друге класе у Трговачком суду у Београду
  • 11. фебруара 1870. године – за професора Београдске гимназије
  • 14. августа 1873. године – за професора и управитеља II одељења Београдске богословије (предавао је српску синтаксу и српску историју)
  • 11. септембра 1881. године – за професора Лесковачке ниже гимназије (предавао је историју Срба у 3. и 4. разреду и српску синтаксу у 4. разреду)
  • 22. фебруара 1887. године – за управитеља Приправне школе у Лесковцу (ова школа никада није ни отворена, па Милојевић остаје управитељ у гимназији)
  • 1. јануара 1890. године – за директора Лесковачке ниже гимназије
  • 6. октобра 1890. године – за професора I Београдске гимназије (ову дужност није вршио, јер је добио друго боље именовање)
  • 1890 – за управитеља (до 1891. године) и професора Светосавске Богословско-учитељске школе
  • 1. маја 1893. године – (указом) је пензионисан
Када је основао Друго одељење Богословије (1873) Милојевић за њега пробира студенте из свих српских крајева под Турцима и хитно их спрема за учитеље и свештенике у неослобођеним крајевима.
У овој образовној установи предавали су се предмети гимназијски, педагошки, богословски, заједно са војним вежбањем.
Кроз ту школу је прошло око триста студената, и убрзо, по захтеву Милојевића, под његовим надзором стварају се Добровољачки и Устанички одреди чији је војнички допринос био немерив /Јован Хаџи-Васиљевић / у време Српско-турског рата 1876-1878, када се и сам истакао као командант добровољаца.

Милош Милојевић: Чланство у научним институцијама

  • Од 25. јануара 1879. године: Редовни члан Српског ученог друштва (скр. СУД), односно Одбора за науке државне и историјске и Одбора за науке философске и филолошке
  • Од 15. новембра 1892. године: Почасни члан Српске краљевске академије (скр. СКА)

 
НЕМАЦ НЕ СПОМИЊЕ СРПСКЕ ПРЕТКЕ

Садржај представљене књиге немачког научника Харалда Хармана: „Загонетка подунавске цивилизацијe“ је неприхватљив - како писац Вера Кондова тај садржај чињенично излаже. Тачно је да су у пределу Подунавља и Балкана писменост и топљење метала старији од писмености и топљења метала на подучју данашњег Ирана, али у књизи се не спомиње да су ту култруну баштину у Подунављу и Балкану створили преци свих данашњих Словена, који су се звали Србима. Неспорно је да су трагови најстаријег српског писма нађени у ЛепенскомВиру и Винчи, а и у другим местима данашње Србије, без обзира што што оспорава проф. др филозофског факултета, Радивој Радић“, у својој књизи „Срби пре и после Адама“ и његова још 142 сарадника, који су се, у том смислу, потписали на некој врсти резолуције – која оспорава да су српски преци творци светске писмености. Но и овај садржај књиге Харалда Хармана, ако је правилно представљен у овом чланку, такође, оспорава истину о писмености српских (словенских) предака, јер се уместо „српски народ“, или „српскипреци“ замењује уопштеним изразом о подунавском народу. Тиме се, очигледно, бришу српски трагови из древне повјести, те то треба имати увиду и неприхватати тврдње – да су у Подунављу и на Балкану, пре 12.000 година, живели непознати народи. Не, Винчанско писмо је јасно – јер представља у текстовима само древни српски (словенски) језик, попут текстова у песми „Ргведе“, писане у Индији на санскритском језику (српском), како је то потврдила и индијска проф. Алокананда Митер, унука индијског песника Тагоре. `И амерички академик, професор на Харварду, Анатолиј Кљосов је објавио књигу на енглеском језику, која је преведена на руски и српски језик, да су ДНК у костима људи од пре 12.000 година у Подунављу и на Балкану истоветне данашњим одликама ДНК код Срба и осталих словенских народа. И врло је занимљиво, да проф. др Радивој Радић не оспорава ове тврдње америчког академика о Србима као древним староседеоцима Подунавља и Балкана, него само то оспорава у књигама српских научнка: Милоша Милојевића, Симе Лукина Лазића, Јована И. Деретића, Драгољуба Антића, Милутина Јаћимовића и других.​

С поштовањем,
Слободан Јарчевић, Београд, 4. 12. 7528 (2019).

Jarkelja.jpg
 
Obratite pažnju, jer ovo su reči genija:

Upravo čitam Miloša Milojevića, pa pronađem rečenicu u kojoj je sažeto više mudrosti nego u tonama potonje dvadestovekovne jugoslovenske istoriografije:

Тако су ослободиоци Срба покорених Римљанима , а дошљаци из Ђерманије у 5 и 7 веку Срби под Свевладом и Звонимиром заставшу овде своју браћy, прозвали и пo вери и зависимости од Римљана Власима.


http://www.scribd.com/doc/19505861/M...-Istorije-Srba

A danas, nakon nekoliko masovnih obezglavljivanja srpskog naroda, imamo na istoriografski odgovornim mestima ljude koji kad gledaju u anđela viču - đavo!
 
Poslednja izmena:
Не, Винчанско писмо је јасно – јер представља у текстовима само древни српски (словенски) језик, попут текстова у песми „Ргведе“, писане у Индији на санскритском језику (српском), како је то потврдила и индијска проф. Алокананда Митер, унука индијског песника Тагоре.

Pitam se, kako će postupiti Jarčević jednog dana kad mu neko dostavi na ruke fotokopiju rada Alokanande Miter... :lol:

https://forum.krstarica.com/threads/becko-berlinska-skola-vs-novoromanticari.486173/post-38809409
 
Alokanande Miter se bavila povrseno srodnosti srpskog sa sanskrtom.
Nas najveci sanskrtolog Radmilo K. Stojanovic koji je tecno govorio sanskrt, francuski, latinski, grcki, engleski i maternji srpski je najstrucniji da poredi jezike "sanskrt je najsrodiniji srpskom".
Branislava Bozinovic je pronasla najvecu srodnost sanskrta sa srpskim na nivou prvih rg veda. Nasla je da u seoskom govoru srpske reci koje nisu u srpskom recniku, velika vecina je ista sanskrtskim recima.
Leksika je samo jedan deo srodnosti srpskog i sanskrta, tu se racuna i gramatika, fonetika, lingvisticka misao, mehanizam i duh jezika.

https://forum.krstarica.com/threads/sanskrit.792099/

https://www.youtube.com/playlist?list=PLlmK4YHNufZofdIRFmOfwwk7z8Qg9fv5l
 

Jedna velika hrpa odavno raskrinkanih laži, nagomilana na jednom mestu. Nema ničeg novog, već samo pokušaji rehabilitacije starih zabluda. Neko bi pomislio da je Mitića poslao Radić sa namerom da dodatno oslabi srpske autohtoniste, jer Mitić vrlo jasno sabotira i napore pojedinih da se napravi nešto ozbiljnija priča, praveći otklon od očiglednih neistina.

Već je o ovim nebulozama bilo dosta reči na forumu, ali postaviću kao primer jedan izvor koji nikada ranije nismo: kalendar sa šematizmom za 1854. godinu.

ematizam1.JPG


Ematizam naslovn.jpg


U vreme ovog zvaničnog kalendara, države i Crkve, Novaković je imao 12 godina.
 
Душан Илић: Срби, народ најмлађи

Хипотезе званичне науке, који пишу историчари који примају плату из буџета, морају бити под много већом лупом научне јавности, али и јавног мнења

dusan-ilic.jpg


Сведоци смо ових дана полемике која се у медијима повела поводом Апела 140 историчара покренутог због деловања Удружења „Милош С. Милојевић“ из Црне Баре, које иначе баштини научно наслеђе овог српског великана из друге половине XIX века. О самом Милошу С. Милојевићу могу се написати томови књига. Али, циљ овог текста није одбрана поменутог српског историчара, његова дела говоре уместо њега. Такође, није нам жеља да улазимо у међусобну полемику поштовалаца и противника Милојевићевог опуса. Много важније од свега поменутог је питање да ли ми као научни делатници у области друштвено-хуманистичких наука имамо права да се бавимо преиспитивањем одређених друштвених феномена, у којим сферама и у којој мери? Када конкретно говоримо о преиспитивању официјалних наратива на пољу историје, постављају се два кључна питања. Да ли ми, који по вокацији припадамо сродним научним дисциплинама, имамо права да се бавимо преиспитивањем поменутих наратива, те да ли сваки лаик који има барем просечан коефицијент интелигенције има право да преиспитује званичну историју користећи се елементарном логиком? С друге стране, поставља се питање: да ли професионални историчари треба да преиспитују званичну научну парадигму или је њихов посао да само понављају оно што је већ пре њих „откривено“?

Угаони камен науке јесте сумња, док је угаони камен вере догма. То конкретно значи следеће. Ја, Душан Илић сам православац и научник. Као верујућем човеку, мени није потребно да доказујем на пример да ли је и помоћу којих процеса Свети Дух сишао на апостоле, у то једноставно верујете или не верујете. Као научнику са друге стране, мени је неопходно да употребљавајући научну апаратуру, константно проверавам истинитост појединих тврдњи, односно исправност конкретних доказа. Чини се да овај поступак није споран ни у једној науци, осим на пољу историје. Ових дана се подигла озбиљна прашина око дефинисања данка у крви, односно свих „благодети“ османске владавине (јер ваљда реч окупација има политички некоректан призвук). Такође, из штампе је изашло дело Дејана Ристића, Митови српске историје, које преиспитује поједине наративе наше прошлости за које су многи мислили да су истинити. Истовремено, из штампе је изашла књига Душана Никодијевића, Јасеновац, између броја и жртве, у којој аутори констатује да су у овом комплексу логора усташе убиле између 99.000 и 208.000 људи, а не преко 700.000 како је досадашња српска историографија говорила. У овом контексту ваља истаћи и услове око уласка Србије у ЕУ које су званичници Немачке испостављали нашим властима пре извесног времена, а који су се између осталог, тицали и преиспитивања нашег односа према прошлости, нарочито по питању Сребренице и других немилих догађаја из блиске нам прошлости. Чини се да један део наших историчара марљиво обавља свој посао, преиспитујући поједине делове српске историје. Сада се поставља питање, да ли је ово преиспитивање дозвољено и када се ради о другим историјским догађајима и процесима?

danak-1.jpg


Конкретно, када бих вам рекао да су нпр. змајеви сишли са неба, помогли Деспоту Ђурђу да подигне најважније здање мога града, Смедеревску тврђаву, а затим нестали, не оставивши иза себе никакав траг, јер им њихова уверења нису налагала да остављају никакве писане трагове, да ли бисте ви у то поверовали? Наравно да не. Када пак, с друге стране, службени историчари о трошку свих нас у школским уџбеницима пишу да су у средњовековној Босни постојали богумили, који су били већинска секта у тој земљи, те како због својих уверења нису оставили никакав материјални траг о свом постојању, али како ми сигурно знамо да су постојали, да ли у то можете да поверујете? Да ли можете само користећи елементарну логику да прихватите „чињеницу“ да су стећци, на којима нигде не пише ништа противно православној теологији, а камоли нешто секташко, заправо једини материјални доказ постојања секте босанских богумила? Како је могуће да сви богумили пређу на другу (исламску) веру за свега неколико година?

Како објаснити чињеницу да Дечанска хрисовуља из 1330. године (коју је иначе од заборава отргао управо поменути Милојевић), која пописује манастирске људе у тада чисто српској западној Метохији, садржи имена попут Аладин, Жан, Балд(о)вин, Брајан, Демон итд? Да нису тада Чакор, Проклетије и Дечани били мултинационалне метрополе налик на Њујорк, те поред Срба и понеког Влаха и Арбанаса имали и Арапе, Французе, Енглезе и друге народе и народности?

decanska-hrisovulja.jpg


И да ли ико иоле просечно интелигентан може да прихвати тезу да један народ готово нестане пошто над њим дошљаци учине геноцид, па се затим волшебно појави на историјској сцени 700 година касније, сада само под другим именом? Е у тако нешто верује наша службена историјска наука, када говори о томе да су Албанци потомци Илира. Јасно је да је протеклих година било доста претеривања, нарочито код оног дела аутора који су Србе и српске трагове налазили где год су пожелели. Али, то нису радили о трошку свих нас, пореских обвезника, те пошто се њихове тезе не уче у школама, ми их једноставно можемо игнорисати. Међутим, хипотезе званичне науке, који пишу историчари који примају плату из буџета, морају бити под много већом лупом научне јавности, али и јавног мнења. То значи да, ако ће моје дете сутра о деведесетим учити из извора, попут вести и извештаја BBC, CNN и сличних, ја не желим да то ради о мом трошку. Зато бих као правник, који се у својим истраживањима дотиче и правне историје, замолио своје колеге историчаре да буду доследни у преиспитивању националне историје, те понуде квалитетније аргументе о „благодетима“ данка у крви, постојању богумила, досељавању Словена, илирском пореклу Албанаца, недостатку неколико стотина хиљада Срба, које наравно није убила НДХ, него су се вероватно колективно самоубили итд. Такође, замолио бих и званичне лингвисте да ме убеде како поред вампира и шљивовице не постоји више ниједан србизам у другим језицима. Посебно бих замолио званичне демографе да ми мало боље објасне како то Срба нема у неким балканским државама, нпр. у Бугарској и Грчкој.

У све ове званичне наративе може да поверује свако онај ко верује у истинитост наслова овог текста. Ја не могу. Упркос томе, ово је позив колегама научницима да без обзира у шта верују, своје тезе константно преиспитују, али и да прихвате критику јавности уколико им аргументација није нарочито убедљива.

Душан Илић, Институт за европске студије
 
Vlastoje Anastasijević (1911-1969) napisao je jednu veliku zbirku biografija srpskih ličnosti, pod imenom Савременици и последници Доситеја Обрадовића и Вука Стеф. Караџића. Биографско-библиографска грађа. Delo nikada nije bilo objavljeno, već ostaje u njegovoj rukopisnoj zaostavštini u Narodnoj biblioteci u Beogradu. Iz 6. sveske, posvećene početnom slovu M, mogu se pročitati na str. 328-332 biografski i bibliografski podaci o Milošu Milojeviću:

P_425_06

P_425_06

P_425_06

P_425_06

P_425_06


P. S. Izgled da sam pogrešio godinu iz NE (sami su genijalci krivi u prvom redu što su odabrali da ne navedu u samom delu godinu štampe). Nije 1925, već tek 1928. godina.
 
Душан Илић: Срби, народ најмлађи

Хипотезе званичне науке, који пишу историчари који примају плату из буџета, морају бити под много већом лупом научне јавности, али и јавног мнења

dusan-ilic.jpg


Сведоци смо ових дана полемике која се у медијима повела поводом Апела 140 историчара покренутог због деловања Удружења „Милош С. Милојевић“ из Црне Баре, које иначе баштини научно наслеђе овог српског великана из друге половине XIX века. О самом Милошу С. Милојевићу могу се написати томови књига. Али, циљ овог текста није одбрана поменутог српског историчара, његова дела говоре уместо њега. Такође, није нам жеља да улазимо у међусобну полемику поштовалаца и противника Милојевићевог опуса. Много важније од свега поменутог је питање да ли ми као научни делатници у области друштвено-хуманистичких наука имамо права да се бавимо преиспитивањем одређених друштвених феномена, у којим сферама и у којој мери? Када конкретно говоримо о преиспитивању официјалних наратива на пољу историје, постављају се два кључна питања. Да ли ми, који по вокацији припадамо сродним научним дисциплинама, имамо права да се бавимо преиспитивањем поменутих наратива, те да ли сваки лаик који има барем просечан коефицијент интелигенције има право да преиспитује званичну историју користећи се елементарном логиком? С друге стране, поставља се питање: да ли професионални историчари треба да преиспитују званичну научну парадигму или је њихов посао да само понављају оно што је већ пре њих „откривено“?

Угаони камен науке јесте сумња, док је угаони камен вере догма. То конкретно значи следеће. Ја, Душан Илић сам православац и научник. Као верујућем човеку, мени није потребно да доказујем на пример да ли је и помоћу којих процеса Свети Дух сишао на апостоле, у то једноставно верујете или не верујете. Као научнику са друге стране, мени је неопходно да употребљавајући научну апаратуру, константно проверавам истинитост појединих тврдњи, односно исправност конкретних доказа. Чини се да овај поступак није споран ни у једној науци, осим на пољу историје. Ових дана се подигла озбиљна прашина око дефинисања данка у крви, односно свих „благодети“ османске владавине (јер ваљда реч окупација има политички некоректан призвук). Такође, из штампе је изашло дело Дејана Ристића, Митови српске историје, које преиспитује поједине наративе наше прошлости за које су многи мислили да су истинити. Истовремено, из штампе је изашла књига Душана Никодијевића, Јасеновац, између броја и жртве, у којој аутори констатује да су у овом комплексу логора усташе убиле између 99.000 и 208.000 људи, а не преко 700.000 како је досадашња српска историографија говорила. У овом контексту ваља истаћи и услове око уласка Србије у ЕУ које су званичници Немачке испостављали нашим властима пре извесног времена, а који су се између осталог, тицали и преиспитивања нашег односа према прошлости, нарочито по питању Сребренице и других немилих догађаја из блиске нам прошлости. Чини се да један део наших историчара марљиво обавља свој посао, преиспитујући поједине делове српске историје. Сада се поставља питање, да ли је ово преиспитивање дозвољено и када се ради о другим историјским догађајима и процесима?

danak-1.jpg


Конкретно, када бих вам рекао да су нпр. змајеви сишли са неба, помогли Деспоту Ђурђу да подигне најважније здање мога града, Смедеревску тврђаву, а затим нестали, не оставивши иза себе никакав траг, јер им њихова уверења нису налагала да остављају никакве писане трагове, да ли бисте ви у то поверовали? Наравно да не. Када пак, с друге стране, службени историчари о трошку свих нас у школским уџбеницима пишу да су у средњовековној Босни постојали богумили, који су били већинска секта у тој земљи, те како због својих уверења нису оставили никакав материјални траг о свом постојању, али како ми сигурно знамо да су постојали, да ли у то можете да поверујете? Да ли можете само користећи елементарну логику да прихватите „чињеницу“ да су стећци, на којима нигде не пише ништа противно православној теологији, а камоли нешто секташко, заправо једини материјални доказ постојања секте босанских богумила? Како је могуће да сви богумили пређу на другу (исламску) веру за свега неколико година?

Како објаснити чињеницу да Дечанска хрисовуља из 1330. године (коју је иначе од заборава отргао управо поменути Милојевић), која пописује манастирске људе у тада чисто српској западној Метохији, садржи имена попут Аладин, Жан, Балд(о)вин, Брајан, Демон итд? Да нису тада Чакор, Проклетије и Дечани били мултинационалне метрополе налик на Њујорк, те поред Срба и понеког Влаха и Арбанаса имали и Арапе, Французе, Енглезе и друге народе и народности?

decanska-hrisovulja.jpg


И да ли ико иоле просечно интелигентан може да прихвати тезу да један народ готово нестане пошто над њим дошљаци учине геноцид, па се затим волшебно појави на историјској сцени 700 година касније, сада само под другим именом? Е у тако нешто верује наша службена историјска наука, када говори о томе да су Албанци потомци Илира. Јасно је да је протеклих година било доста претеривања, нарочито код оног дела аутора који су Србе и српске трагове налазили где год су пожелели. Али, то нису радили о трошку свих нас, пореских обвезника, те пошто се њихове тезе не уче у школама, ми их једноставно можемо игнорисати. Међутим, хипотезе званичне науке, који пишу историчари који примају плату из буџета, морају бити под много већом лупом научне јавности, али и јавног мнења. То значи да, ако ће моје дете сутра о деведесетим учити из извора, попут вести и извештаја BBC, CNN и сличних, ја не желим да то ради о мом трошку. Зато бих као правник, који се у својим истраживањима дотиче и правне историје, замолио своје колеге историчаре да буду доследни у преиспитивању националне историје, те понуде квалитетније аргументе о „благодетима“ данка у крви, постојању богумила, досељавању Словена, илирском пореклу Албанаца, недостатку неколико стотина хиљада Срба, које наравно није убила НДХ, него су се вероватно колективно самоубили итд. Такође, замолио бих и званичне лингвисте да ме убеде како поред вампира и шљивовице не постоји више ниједан србизам у другим језицима. Посебно бих замолио званичне демографе да ми мало боље објасне како то Срба нема у неким балканским државама, нпр. у Бугарској и Грчкој.

У све ове званичне наративе може да поверује свако онај ко верује у истинитост наслова овог текста. Ја не могу. Упркос томе, ово је позив колегама научницима да без обзира у шта верују, своје тезе константно преиспитују, али и да прихвате критику јавности уколико им аргументација није нарочито убедљива.

Душан Илић, Институт за европске студије
Lepo.
 

Back
Top