Сербски времеплов

[Сребрена]

Има у нашој прошлости и Срба који се малтене уопште не помињу више...

Tragovi Srba na prostoru današnje bugarske države ipak se mogu pratiti .

Проф. д-р Аксиния Джурова е български учен, специалист в историята на изкуството, филологията и кодикологията.
Тя е член-кореспондент на Българската академия на науките от 2008 г.

СРПСКИ РУКОПИСИ У САМОКОВУ

Istoričar i direktor Centra za vizantijsko-slovenska istraživanja 'Ivan Dujčev' u Sofiji Aksinija Džurova prilikom istraživanja na terenu u Samokovu i Samokovskoj eparhiji, zajedno sa svojim studentima, pronašla je srpske rukopise. Ta zbirka je još nedovoljna poznata nauci. Po Džurovoj, pronadjeni spisi su čuvani na različitim mestima - u manastirima i muzejima, u crkvama, pa čak i kod privatnih lica.
Džurova takođe priča kako se u istom Samokovu, osim moštiju Svetog Pantelejmona, danas čuva i delić moštiju Svetog Save! To je deo njegovog prsta koji je tu, po istraživanju Džurove, dospeo zahvaljujući monahu Serafimu koji ga je doneo iz Hilandara 1838.g., 'da bi svoju braću u Samokovu spasao od kuge koja je u to vreme harala tim krajem'.
Ističući da je i sama rodom iz Samokova, Džurova smatra da je 'u toj regiji, kao i drugde na Balkanu, stanovništvo veoma izmešano, te u tom smislu sigurno da među njima ima i onih koji su poreklom Srbi'.
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=3412

Nalazište srpskih srednjevekovnih rukopisa pripada danas zapadnoj Bugarskoj ,delovima odakle su se poseldnji vapaji srpstva oglasili 1878.godine

Da li su ti srpski rukopisi već digitalizovani, nisam uspela da vidim.
http://www.nationallibrary.bg/cgi-bin/e-cms/vis/vis.pl?s=001&p=0270&n=&vis=

Српски краљ, а бугарски светац Милутин , поред култа у Софији (Средецу) има култ и у Самокову. Џурова је писала о томе у раду Slavjanskite svetii v konteksta na barokovata ikonografija na pokrovitelstvo - za kulta k¡m Sv. kral Stefan Uroš Milutin , који је код нас штампан у Arheografski prilozi 2002, br. 24, str. 17-45

U ovom članku autor pokušava da prati širenje kulta sv. Kralja Stefana Uroša II Milutina po bugarskim zemljama na osnovu ktitorske kompozicije Zaharija Zografa iznad ulaznih vrata crkve Pokrova Bogorodičnog u Samokovu iz 1839. godine, kao i na osnovu rukopisnog i starog štampanog fonda grada Samokova. Navedeni podaci o izuzetnoj popularnosti kulta sv. Kralja Milutina u Samokovu i okolini oslanjaju se na nepoznat materijal koji je autorka ovog rada objavila krajem XX veka.

http://scindeks.nb.rs/article.aspx?artid=0351-28190224017D
http://scindeks.nb.rs/Related.aspx?artaun=8745

У 14.веку територија на којој су нађени рукописи на српском језику, припадала је Константину Драгашу Дејановићу,..
Пре њега- Урошу, Душану..Милутину....
Još o Samokovu , sada i u prošlosti

Spojler

Крајем 14.века, Самоков је био незнатно село у области српског владара.
Помиње га Константин Михајловић у "Јаничаревим успоменама" , како је 1394.године прошао туда
http://www.scribd.com/doc/47305757/Konstantin-Mihailovic-Janicar

У 14.веку територија на којој су нађени рукописи на српском језику, припадала је Константину Драгашу Дејановићу, по коме иначе и носи име данашњи бугарски Ћустендил (бугарски изговор турског назива за "Константинову одн Драгашеву Бањску,Бању). У претходна времена овај је градић пун топлих бањских вода носио име Велбужд. Чувена битка из 1330.године у којој су Срби победили Бугаре одиграла се овде.
Константин је био српски велможа који је у другој половини XIV века владао деловима североисточне Македоније, југоисточне Србије и југозападне Бугарске. Био је син севастократора Дејана и Теодоре Немањић, а власт је делио са братом Јованом, до његове смрти.
http://sr.wikipedia.org/sr/Константин_Драгаш_Дејановић
http://bg.wikipedia.org/wiki/Велбъждско_деспотство

Pod Turcima, u16.veku, Samokovska i Ćustendilska eparhija opet rade u sastavu obnovljene Pećke Patrijaršije
http://sr.wikipedia.org/sr/Историја_Пећке_патријаршије

У истом 16.веку, судећи по википедији на енглеском, становници Самокова производили су робу за српски Београд
In 1565-1566, Samokov had to produce and deliver to Belgrade 20,000 horseshoes and 30,000 nails
http://en.wikipedia.org/wiki/Samokov
http://www.picturesofbulgaria.com/photo_gallery/samokov.html

По распаду турског царства ,резултату руско-турских и српско- турских ратова,територију Самокова су на Берлинском конгресу доделили новој држави Бугарској, тако су потомци оних средњевековних Срба из области Самокова стварали потомке који ће носи ти бугарско народно име.

Данас је Самоков градић од 30 000 становника у средишњој Бугарској, удаљен 50ак км од Софије, Милутиновог Средца.Окружен је планинама од којих је једна Витоша, позната у српским народним песмама, а друга-Рила, била је место манстирског боравка св,Јована Рилског, родом Србина.

"Дуго се није знало где је мали прст са Савине леве руке."
Više o putovanju prsta sv.Save
http://www.srpskenovinecg.com/broj008/5913-tajna-savinih-mostiju

 

[Сребрена]

У 14.веку територија на којој су нађени рукописи на српском језику, припадала је Константину Драгашу Дејановићу, ]

Почетком 14.века територија је припадала Стефану Дечанском

Битка код Велбужда
у лето 6838, месеца јунија 19. дан.

Детаљ са иконе Стефана Дечанског из 16.века са приказом Велбуждске битке

Године 1330. Србију su напали здружени Грци , Бугари, Осети и Татари -, Андроник II с југа, а Михаило Шишман ( претходни савезник Срба док је трајао брак са Милутиновом ћерком, савезник Грка кад је оженио Гркињу) са севера ...
,,,"Подиже на нас 7 царева, у лето 6838, месеца јунија 19. дан... сви они кренуше на нас, хотећи... као нешто слатко прождерати нас и земљу нашег отачества разделити себи и у ропство себи предати”, остало је записано у Душановом законику.
,,, „Ми сабрасмо војнике земље отачества нашег, које сам ја припремио за борбу, њих око 15 тисућа, и свесрдачно подигосмо на небо руке наше ка свемогућем Богу” ...

Стефан Дечански наредио је „да се скупе сви војници српске земље, отачества свога, на поље звано Добриче; то је поље дивно и велико у месту званом Топлица..према Великој Рашки "... . Данас је некадашња српска Топлица (бојно поље Велбуждске битке) у Бугарској , у околини градића "Разлог" у благојевградском региону.
То није данашња српска Топлица Југ-Богдана (Прокупље), нити је (мала) речица Рашка, притока Ибра... већ много источније.
Река Велика Рашка данас носи бугарски назив В'ча и притока је Марице....заиста је голяма река.
Напомена

Spojler

.. градић Разлог,
http://gallery.guide-bulgaria.com/SW/Blagoevgrad/Razlog/Razlog/?pg=3

Ово је мапа долине Велике Рашке реке, данас бугарске Ваче

Мапа њеног тока постоји на мрежи али ,најбоље се види цео њен ток (заиста је и дуга и велика, прави и језеро) кад се отвори интерактивна мапа Бугарске.
http://www.bgmaps.com/map/blagoevgrad
Тражите Разлог, па на истој географ.ширини источно...види се Вачко језеро између топонима Батак и Девин, и онда је лако да увеличате и пратите ток до реке Марице.

Још:
..... алтернативни данашњи називи су Vach Vacha Vucha Văcha Watscha Wătscha Въча Văcea
http://www.nmnhs.com/butterfly_areas_bg/area_bg.php?q=43_vacha_v
http://angler.blog.bg/turizam/2008/03/14/rekite-v-bylgariia.172679
http://www.amazon.co.uk/Vacha-River-Rhodopes-Bulgaria-Chepelare/dp/613054152X
http://klearchosguidetothegalaxy.blogspot.com/2008/09/blog-post_17.html

Географски је могуће било одредити положај ове бугарске реке Велика Рашка -Ваче, захваљујући Милошу Милојевићу који је забележио српски храм Св.Апостола подигнут у Расу (Расон) на тој Големој Рашки- реци..и повезао са грчким ауторима који је такође ту лоцирају Расон, више на стр 13
http://www.scribd.com/fullscreen/17431282
Храм Св.Апостола вероватно је данашња рушевина код града Кричима, на току реке Вач
http://svetimesta.com/България/Пловдивска област/Krichim

Približni položaj Rasa na Velikoj Raškoj reci i Rasa na (maloj) Raškoj reci na mapi koja prikazuje stanje pet godina posle Velbuždske bitke, sa drastičnim nepreciznostima oko tadašnje granice Srbije i bugarskih plemena. Pedeset i jednu godinu posle Velbužda,Srbi se tuku sa Turcima na Marici, znači 46 godina posle prikazanog stanja na ovoj mapi..zaključak je jednostavan: brane teritoriju svoje države.

.

http://www.spc.rs/files/u5/2011/11/24_5.preview.jpg

Српски врховни војсковођа (краљ Стефан) поделио је војску на два дела: једним делом командовао је сам, док је други с најамницима предводио млади краљ Душан. ..„

Spojler

Војници господина краља гоњаху силе цара Михаила једне секући, друге стрељајући, друге бодући, друге рањене силом водећи.”
Хроничари описују и реку Струму која се „сва изменила у крв”, јер Бугари беху сасецани „као пољска трава”.

Spojler

По Мавру Орбинију, Михајлу се коњ саплео у бегу, након чега је он пешице побегао у шуму, где су га ухватили српски војници који су се склонили у шуму, пошто су рањени у борби. Након битке су га одвели пред краља Стефана Дечанског и он је током разговора умро божијом вољом.

Стефан му је рекао да га је праведни суд божји довео то тога. Јер је он због велике охолости и без икаквог разлога хтео да заузме краљевство које му нипошто није припадало. На то Бугарин ништа не одговори, већ обрати поглед према њему, подигне прст према небу и рече: „Нека се испуни воља божја“. Изрекав то, издахне.“ (Мавро Орбини).

Вест о великој српској победи брзо се проширила. Сазнавши за резултат битке код Велбужда, византијски цар Андроник III напустио је поход на Србију. „Вратио се најбрже што је могао у Цариград, не учинивши ништа и не претрпевши ништа” (Григора).

Битка код Велбужда приказана изнад саркофага цара Душана у цркви Светог Марка у Београду

Spojler

Преостали бугарски бојари, на челу са царевим братом, Балауром, одмах су Србији понудили мир. Неки међу њима предлагали су и да Стефан Дечански буде изабран за бугарског цара, и да се две земље обједине, што српски краљ није прихватио. Уместо тога, Стефан Дечански је на бугарски престо поставио свога сестрића Ивана Стефана, а уз њега вратио и своју сестру, бившу царицу Ану-Неду.(прву Шишманову жену)-тетку Душана Великог.

Углавном према тексту Д,Лопандића
http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/u-ime-tvoјe
http://www.bogotrazitelj.com/?p=5466

Владимир Р. Петковић, Стари српски споменици у Јужној Србији (1924):
"У области Ћустендила (турско име Константинове Бање, седишта Константина Драгаша) налази се чувена црква Спасовица коју краљ Стефан Дечански за успомену на крваву битку код Велбужда (1330. год.) у којој Бугари беху до ногу потучени, па у њој погибе и њихов цар Михаил, подиже на месту на коме се он за време битке налазио са својим штабом. "

 

[Сребрена]

Последњи Цар источно-ромејског Царства -Константин Палеолог Драгаш узео је презиме свог српског претка Констандина Драгаша.

ДРАГАШИ -ДЕЈАНОВИЋИ

Spojler

Деспот Дејан-зачетник породице Дејановић. припадао је кругу крупне властеле у време цара Стефана Душана (1331–1355). На почетку владавине цара Уроша међу првима је кренуо у формирање феудалне области. Био је савременик Вукашина Мрњавчевића и Војислава Војиновића . Његови синови Јован и Констандин су оснивачи велике феудалне државе чији су делови по савременим граниоцама припали и БЈР Македонији и западној Бугарској. Био је ожењен Душановом сестром Теодором те га је Цар Душан називао братом. Деспот Дејан је уједно и прадеда последњег византијског цара Константина XI Драгаша (1448–1453). са мајчине стране.

Dragaši su od loze Nemanjića, čiji je direktni potomak kralj Milutin. Dinastija Dragaša. počinje od Ivaniša Dragaša, potomka njegovog sina iz braka sa Simonidom Konstantina Nemanjića.
Od Ivaniša su Dragaši brakovima bili povezani sa uglednim vladarskim kućama tog vremena - Palelozima i Komninima u Vizantiji, Brankovićima i Hrebeljanovićima u Srbiji, Balšićima u Zeti, ali i sa bugarskim dvorom cara Asena, turskim carem Bajazitom, italijanskim vlastelinima Dandolo, francuskom dinastijom Savoj i ruskim dvorom.

http://www.dragas.biz/index.php?opt...456:poreklo-porodice-dragas&catid=190:poreklo

Констандин Драгаш
http://sr.wikipedia.org/sr/Константин_Драгаш_Дејановић
Јован Драгаш
http://sr.wikipedia.org/wiki/Јован_Драгаш

Постоји сачуван приказ Костадина Драгаша Дејановића у Четворојеванђељу бугарског цара Ивана Александра.
На његовој деспотској одежди осликани су двоглави орлови:

Spojler

У Земенском манастиру, задужбини Дејановића , сачувана је фреска са ликом - Констандина Дејановића и супруге Јелене

Област под управом браће Дејановић захватала је крајеве између Ибра и Јужне Мораве , затим на исток од државе Мрњавчевића преко Велбужда. престонице, до Средца (данашње Софије у берлинскоконгреској Бугарској), а на југ до тока реке Струме и доњег тока Вардара, према Солуну и Серу (данашња Грчка)
http://www.dragas.biz/index.php?opt...456:poreklo-porodice-dragas&catid=190:poreklo

Део територије

Spojler

Положај приближне Дејановићеве територије у 14.веку обухватају области Срба који су , заједно са својим имањима, одлуком Берлинског конгреса 1878, додељени новом пројекту- Бугарској, на мапи савремене Бугарске:

..након које је јасно да су ови стари Срби успели да под Турцима да сачувају српство, а онда су их "европски" челници на Берлинском конгресу једноставно поклонили новоствореној руској сестрици-Бугарској.

"Земља од старина на којој живимо старих је Срба наших Дедова, Прадедова и Чукун Дедова били су Срби а и ми смо Срби као њихови.!"
"Срби су и нико их од Србије не може раздвојити.!!"
"А здрав је, а диван је, а радан је ово народ: ако не буде наш, нигда ни један Србин не треба да прежали.!! "

Наша земља то је Стара Србија, свети наши Владаоци Немањићи понајвише међу нама живише.
Нас су Турци као Србе покорили. Наш језик Србски је језик, наши обичаји и народни и религиозни то су прави Србски обичаји.
Гусле и Славе Крсних имена уздржале су у нама непрекидно свежу и будну Српску свест кроз наше дуго петстолетно робовање.

http://thelastbyzantineempress.blogspot.com/2010/11/blog-post_12.html#more
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:despot-dejan
http://www.dragas.biz/index.php?opt...456:poreklo-porodice-dragas&catid=190:poreklo

Bugarski istoričar Džurova smatra da je 'u toj regiji, kao i drugde na Balkanu, stanovništvo veoma izmešano, te u tom smislu sigurno da među njima ima i onih koji su poreklom Srbi'.
Srpski istoričar Dragan Kolev iz Dimitrovgrada u Srbiji zaključuje da je asimilacija Srba u Bugarskoj bila gotovo neizbežna, pogotovo u situaciji kada država ne priznaje postojanje manjina.
Zvanična Bugarska upravo zastupa tezu da u toj državi postoji jedinstvena bugarska nacija ali sa različitim etničkim poreklom.
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=3412

 

[Сребрена]

Врло велики део задужбина породице Дејановић-Драгаш ( Дејана, Констандина, Јована и Јелене ) после 1878. припао је Бугарској, а неке су одскора у БЈР Македонији...У Србији су остале само две.

СРПСКЕ ЦРКВЕ У ДАНАШЊОЈ БУГАРСКОЈ
Ово је вероватно непотпун списак:

Spojler

Црква Св. Ђорђа у Колуши , седиште митрополита ове области;
Црква Госпођино Поље (XIV век);

Црква Благовештења, у селу Слокоштици
Црква Св. Николе, у селу Слокоштици
Црква Св. Арханђела, у селу Слокоштици
Црква Св. Димитрија у селу Слокоштици
Црква Св. Петкеу селу Слокоштици

Нешто даље у области Радомира и у Знепољу (данашња Бугарска) Дејановићи подигоше многобројне цркве.

Црква Св. Јована Богослова (Земенски манастир)
код села Белова (више жељезничке станице Земен) у данашњој Бугарској

Старе цркве у области Трна и Брезника (у Бугарској)

Цркве и манастири из средњег века у данашњој Бугарској
http://svetimesta.com/Средновековни-църкви
http://svetimesta.com/

Дом Дејановића у Велбужду, данас је рушевина у бугарском Ћустендилу.
Велбужд - остаци средњевековног утврђења на падинама Осогова

СРПСКЕ ЦРКВЕ У ДАНАШЊОЈ БЈР МАКЕДОНИЈИ

Spojler

У данашњој БЈР Македонији:
Манастир Св.Јоакима Осоговског (Сарандопорског) области Криве Паланке

Фотографије:
http://volanskopje.blog.com.mk/node/200981
http://staronagoricane.blogspot.com/2006/05/blog-post_114866714997029534.html

Црква Богородици (1394) у Прешевској области

Цркве и манастири у некадашњој Јужној Србији, данас БЈР Македонија
http://staronagoricane.blogspot.com/2006/05/blog-post_114866714997029534.html

ПРЕОСТАЛЕ ЗАДУЖБИНЕ У СРБИЈИ

Spojler

У Србији је, после Берлинског конгреса остала:
Црква Св. Јована Богослова у Поганову

Стари иконостас који је био нижи од данашњег, однели су Бугари 1917. г. Био је то изванредан рад дебарских мајстора. Делови тог иконостаса и данас се налазе у Софији. Постојећи иконостас је изграђен убрзо после пљачке старог и такође представља вредно дело. Изграђен је у дуборезу, а сликарски део урадили су локални зографи чија имена нису остала забележена.

У манастиру је чувана једна од најлепших икона (тзв. двострука икона) с краја XV века, поклон царице Јелене, на којој су с једне стране ликови Богородице и Јована Богослава, а са друге Чудо у латонском манастиру, а данас се са још неким драгоценостима (Поменик бугарских владара и тако даље) из погановског манастира налази у збирци крипте цркве светог Александра Невског у Софији.Tamo su jer su бугарски војници похарали manastir u Погановu 1917. г

Мноштво фотографија и текста
http://www.pravoslavlje.nl/foto_manastiri/manastir_poganovo.htm
http://www.sv-luka.org/monasteries/poganovoen.htm

МАНАСТИР СВ.ЂОРЂА КОД ТЕМСКЕ
По предању, то је задужбина браће Дејановић, из 14. веку на зидинама претходне старе цркве.
http://temska.rs/?page_id=127
http://www.google.rs/search?pq=темс...source=og&sa=N&tab=wi&ei=kDIWT6yqNIP2sgbPzoRU

Види још:
http://www.rastko.rs/projekti/cm/1/vpetkovic-spomenici_l.html
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:despot-dejan
http://thelastbyzantineempress.blog...ство на двору Драгаш-Дејановића. Дани спокоја

 

[Сребрена]

Tragovi Srba na prostoru današnje bugarske države ipak se mogu pratiti .
СРПСКИ РУКОПИСИ У САМОКОВУ

Подигао је задужбину у Штипу, а потом и Рилски манастир који ће имати великог значаја у доцнијој историји Бугарске.
RELJA OHMUĆEVIĆ, RILSKI NEIMAR

Први сачувани подаци о њему потичу тек из времена када је постао познати војсковођа и када је већ постао знана личност и византијским изворима. На политичку и војну позорницу избио је у тренутку када се Србија укључила у византијски грађански рат у коме су се сукобили Андроник II Палеолог и његов унук, потоњи Андроник III.

Nichephori Gregorae Byzantina Historia III
Objavljeno: Bon, 1829-1855
ΑΡΤΙ Δ' ΕΙΣ ΠΕΡΑΣ ΗΚΟΝΤΕΣ ΤΗΣ ΟΙΚΟΔΟΜΙΑΣ, ΑΦΙΚΝΕΙΣΘΑΙ ΠΛΗΣΙΟΝ ΗΜΕΛΛΕ ΚΑΙ ΧΡΕΛΗΣ Ο ΤΡΙΒΑΛΛΟΣ

Стефан Дечански је Андронику III послао 1327. године један одред у помоћ којим је заповедао Хреља. О Хрељи из овог периода Јован Кантакузин у свом делу каже да је код властеле међу Срба први међу свима по храбрости и војном искуству. У овом сукобу Хреља се понашао врло опрезно и није улазио у сукоб када то није неопходно. Како се ратна срећа окретала на страну млађег Андроника, Хреља је саветовао српском краљу да у даљем сукобу остане неутралан што је Стефан Дечански и урадио.

Протосеваст Хреља Охмућевић је стекао значајну моћ захваљујући краљу Стефану Душану..На почетку Душанове владавине он је држао простране области у југоисточним крајевима српске државе.На слици Паје Јовановића, отац Реље Крилатице је насликан као присутан у време проглашења Душановог законика.

Hrelja also known as Stefan Dragovol (Стефан Драговол)- he was a 14th-century semi-independent feudal lord in the region of northeastern Macedonia and the Rila mountains who served medieval Serbian kings Stefan Milutin, Stefan Dečanski and Stefan Dušan.
He is known for reconstructing the Rila Monastery in 1334–1335

Његову тесну повезаност са Византијом показује чињеница да је носио три високе византијске титуле — протосеваст, велики доместик и кесар. Михаило Динић сматра да је морао тражити ослонац у Византији, али да је при томе сачувао приличну аутономију.

Хрельо е един от тримата (заедно с Прелюб и Войхна), който е носил титлата кесар в Душановото царство.

Хрељина област
Њену окосницу чинили су Штип, Струмица и Рила. На југу његова власт није ишла много даље од Мелника који је краткотрајно био у његовим рукама.(Судећи према једној повељи краља Стефана Душана од 6. маја 1336. године, Хреља је у Штипу сазидао цркву Светог Архангела ) У повељама Гргурића-Охмућевића помиње се да је Хреља био дука Костура. Костур, византијска Касторија, данас у северној Грчкој, град је који се често помиње у српској народној епици

RILSKI MANASTIR
Od 1878.g., kad teritorija Velbužda i Rile postaje bugarska, Rilski manastir pripada grupi najstarijih bugarskih manastira.

Protosevast Relja je na molibdenom mestu Jovana Rilskog, podigao u prvoj polovini 14.veka crkvu (еднокорабна църква "Света Богородица Осеновица".) koja je namerno srušena 1834 da bi na njenom mestu nastala današnja Saborna....i poznati Reljin pirg, izgradjen na mestu groba Jovana Rilskog
У питању је и данас сачувана кула висока 25 метара позната под називом Рељина кула.

Spojler

Средновековната Хрельова църква

Spojler

Църквата е имала много интересна и уникална архитектура. Имала сложно разчленено вътрешно и външно пространство, като източната й част представлявала триконхално централнокуполно ядро с приблизителни размери на подкуполния квадрат около 6.00м. Със същата ширина на запад от него се развивало и второ пространство с куполно покритие, северно и южно на което по-късно били построени и два параклиса. Този сборен архитектурен образ на средновековната църква е изобразен доста условно в споменатите щампи.

Ние нямаме никакво подробно описание на архитектурата на църквата, но все пак за нейното богатство и с високи художествени качества оформяне може да се съди по макар и малкото запазени елементи от декоративната й украса: входна врата с изящна ажурена дърворезба и дърворезбения трон .
http://www.rilamonastery.pmg-blg.com/Arhitektura_bg.htm

Средновековната църква, построена от Хрельо Драговол и назовавана Хрельова църква“, е съществувала до 1834 г., когато по решение на манастирското братство е била съборена и на мястото и, а вероятно и върху част от нейните основи е построена днешната Съборна църква.
http://hramove.pravoslavie.bg/?p=1060

Хрељина кула у манастиру Светог Јована Рилског.

"При владичеството на превисокия господин крал Стефан Душан, господин протосеваст Хрельо с голям труд и разход изгради тази кула на светия отец Иван Рилски и на Божията майка, наречена Осеновица, в годината 6843 индикт пети (1334-35)"

Rilski manastir u Velbuždskoj oblasti, , danas pod zaštitom UNESCO-a, podigao je sv.Jovan Rilski (ili njegovi učenici) na mestu isposnice Jovana Rilskog izmedju 927g i 941g
Današnji izgled

Spojler

Hrelyo's throne and the altar gates of his church are also museum relics. The chisel of a great master carved the wood which was destined to survive through the ages and come down to us.

Умро је изненада, као монах Харитон, у својој задужбини, у Рилском манастиру, између 1. септембра 1342. и 31. августа 1343. године.Pretpostavlja se da je ubijen po nalogu, a kralj Dušan preuzima njegovu oblast. U Rilskom manastiru još postoji njegov grob.

..one night he was stifled and all that was left of him was an Inscription on a tombstone.
This tombstone now is in the monastery museum. On the inscription the wife of the despot "is still sobbing and weeping bitterly, steeped in sorrow."

Posle raspada Dušanovog carstva, u drugoj polovini 14.veka Reljinom teritorijom upravljaju Dejanovići.

ДРАГАШИ -ДЕЈАНОВИЋИ

RELJA KRILATICA

Рељина личност нашла је одјека у епским народним песмама где се он спомиње као Реља Крилатица или Реља од Пазара (bugarskog Pazardžika?,)-побратим Краљевића Марка.
U pesmama na bugarskom jeziku naziva se Relja Šestokrili (asocijacija na šestoper Marka Kraljevića)
Надимак Крилатица добио јер се наводно одликовао чувеним скоковима (које Александар Лома тумачи као српско сећање на индоевропско наслеђе јер је ведски Бог Вишну тако скакао).На породичном грбу Охмућевића упечатљива су крила.

У појединим песмама Хреља спасава двојицу јунака (Милоша Обилића и Марка Краљевића) под Костуром. Овај мотив познат је и фра Дезидерију Ненки и то, како он сам каже, према народним песмама. Понекад се Реља јавља заједно са војводом Момчилом.

Први трагови легендарног Хреље налазе се у спису Tabula a Cutheis, De gestis civius Spalatinorum. У овом спису излаже се фантастични опис Косовске битке настао сигурно пре 1473. године. Овде се повезују Косовска и Маричка битка и каже се како је Хреља погинуо у овој бици. Предање о Хрељиној погибији на Марици где се борио заједно с Мрњавчевићима било је познато и Павлу Ритеру Витезовићу. Исто предање бележе и Качић и Јован Рајић позивајући се на дело Ђорђа Бранковића.
Podrobnije:

Spojler

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:hrelja-ohmucevic
Ilustrovana istorija Srba, str.29 http://en.calameo.com/read/00036851425d325f108b7
http://www.dusanov-zakonik.com/oslici.htm
http://forum.krstarica.com/showthread.php/434420-Reljanović-porijeklo-od-Germana-ili
http://www.scribd.com/doc/15762958/...i-Izvori-Za-Istoriju-Naroda-Jugoslavije-Tom-6
http://sr.wikipedia.org/sr/Хреља_Охмућевић

Bugarski sajtovi
It was founded in the 10th century by St. Ivan Rilski and occupies an area of 8000 square metres.
In 1335 the monastery was built on its current location by Protosevast Hrelyo Dragovol...
...in the 14th Century the monks had to build larger living quarters, a stone church and a defence tower which was named after its benefactor, the local lord Hrelyo Dragovola, and the present day Rila Monastery was born.
http://www.pravoslavieto.com/manastiri/rilski/index.htm
http://bg.wikipedia.org/wiki/Рилски_манастир
http://www.rilamonastery.pmg-blg.com/
http://www.oikumen.info/2007/01/blog-post_26.html
http://www.pravoslavieto.com/manastiri/rilski/index.htm#иконопис
http://www.kn.government.bg/index.php?option=com_content&view=article&id=114&Itemid=190&lang=en
http://old.vagabond.bg/index.php?page=akcent&id=223
http://www.bulgaria-wine.dk/rila.htm
Majstor Milenko u Rilskom manastiru
http://members.fortunecity.com/bulgaria1/rilskimanastir.htm

 

[Сребрена]

Владимир Р. Петковић, Стари српски споменици у Јужној Србији (1924):
"У области Ћустендила (турско име Константинове Бање, седишта Константина Драгаша) налази се чувена црква Спасовица коју краљ Стефан Дечански за успомену на крваву битку код Велбужда (1330. год.) у којој Бугари беху до ногу потучени, па у њој погибе и њихов цар Михаил, подиже на месту на коме се он за време битке налазио са својим штабом. "

Nažalost, srušili su je Bugari 1913,g,

на месту где се српска војска утаборила пред битку краљ Стефан Дечански је касније подигао цркву Св. Спаса (Вазнесења Господњег). у време турског ропства црква је доста страдала, а Бугари су је 1913. потпуно срушили (јасно је и зашто). њени остаци се данас виде на једном узвишењу у селу Николичевци, северно од Велбужда. то већ прилично јасно указује где се битка одиграла.

http://medchurches.livejournal.com/7928.html

Hvala, Statler and Waldorf

 

[ГУСАР]

Подигао је задужбину у Штипу, а потом и Рилски манастир који ће имати великог значаја у доцнијој историји Бугарске.
RELJA OHMUĆEVIĆ, RILSKI NEIMAR

Први сачувани подаци о њему потичу тек из времена када је постао познати војсковођа и када је већ постао знана личност и византијским изворима. На политичку и војну позорницу избио је у тренутку када се Србија укључила у византијски грађански рат у коме су се сукобили Андроник II Палеолог и његов унук, потоњи Андроник III.
....

Да ли је Реља Охмућевић у сродству са Петром Охмућевићем?

Петар ( Педро ) Охмућевић је био адмирал шпанске " Непобедиво армаде " са краја XVI века чија је породица пореклом била са простора некадашње краљевине Босне . Познат је по томе што је за његове потребе направљен први илирски грбовник тзв. Охмућевићев грбовник чији је циљ био да докаже припадност његове породице јужнословенском племству.
У служби краља Шпаније пропутовао је цео тада познати свет од Португала до Индије , а 1588 . године је предводио дванаест ратних бродова у походу на краљевину Енглеску . Племство му је потврђено 1594 , а умро је 1599 . године у Лисабону .

 

[Ројалиста]

Да ли је Реља Охмућевић у сродству са Петром Охмућевићем?

Петар ( Педро ) Охмућевић је био адмирал шпанске " Непобедиво армаде " са краја XVI века чија је породица пореклом била са простора некадашње краљевине Босне . Познат је по томе што је за његове потребе направљен први илирски грбовник тзв. Охмућевићев грбовник чији је циљ био да докаже припадност његове породице јужнословенском племству.
У служби краља Шпаније пропутовао је цео тада познати свет од Португала до Индије , а 1588 . године је предводио дванаест ратних бродова у походу на краљевину Енглеску . Племство му је потврђено 1594 , а умро је 1599 . године у Лисабону .

Званична историја каже да није, већ да је наводно П. Охмућевић то измислио, а као чињеницу наводе и то да Хреља није имао потомства... иако вероватно нека сродничка веза постоји. Не верујем да се случајно позивао на њега. Иначе Хреља је обновио Рилски манастир и тамо био замонашен, тамо је и умро. А интересантно је и то да је неко (можда Жефаровић?) у XVIII веку осликао грбове српских земаља баш у Рилском манастиру.

Грбови са иконостаса у Рилском манастиру

 

[ГУСАР]

Ројалиста,
где налазиш ове фотографије? Свака Ти част !!!

 

[Ројалиста]

Ројалиста,
где налазиш ове фотографије? Свака Ти част !!!

Због ове сам био спреман отићи до Рилског манастира, али срећа некоме је овај детаљ већ запао за око и није се либио да га слика.

Све друге слике су углавном из слободног света интернета.

Ево још једна слика са иконостаса из Рилског манастира, где се друга четири грба тек назиру...

 

[Сребрена]

Иначе Хреља је обновио Рилски манастир и тамо био замонашен, тамо је и умро. А интересантно је и то да је неко (можда Жефаровић?) у XVIII веку осликао грбове српских земаља баш у Рилском манастиру.
http://a8.sphotos.ak.fbcdn.net/hpho...944624_177309975639892_662703_519362299_n.jpg

Цар Бугарске Тихомир, Немањин потомак

СРБИН ВЛАДАР БУГАРСКЕ

Уочљива су српска оцила на одећи владара Другог Бугарског царства из 13.века.

Слика је преузета из рада бугарске научнице Елке Бакалове , који је објављен у Зборнику српског Византолошког института 2009.г.
http://www.scribd.com/doc/78968698/bugarski-13-vek
Фреска се налази у Средцком (софијском) предграђу , портрет Цара Тихомира и царице Ирене
http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/a/a7/Konstantin_i_Irina.jpg

Po Milošu MIlojeviću ("Naši manastiri i kaluđerstvo"", Beograd 1881/reprint Beograd 1997, str.55) Bojanovski manastir Sv.Bogorodice u sofijskoj nahiji, (u kome je oslikan Tihomir Asen sa srpskim ocilima, zadužbina je Nemanjića. Bugarski sajtovi ne pominju ni to, niti kada je promenjen naziv crkve, već samo ovo:

Црква Бојана грађена је у три етапе: прва је била између 10 и 11.века, док је први слој живописа из 11-12 век

Ктитор је био Калојан(1197—1207). са супругом Десиславом (опет повезан са Немањићима).
Kopiram citat iz već pomenutog članka bugarske istoričarke umetnosti

http://www.scribd.com/doc/78968698/bugarski-13-vek
http://www.boyanachurch.org/mapbg.htm
http://www.boyanachurch.org/galerybg.htm
http://bg.wikipedia.org/wiki/Боянска_църква



Владар Бугарске од 1257. до 1277. године био је син племића из Скопља, са именом Тихомир, ожењен ћерком српског великог жупана Стефана Немање(П. С. Срећковић, „Расправа о Константину Теху“, Српска Краљевска Акадамија, Глас 2 (1888), стр. 1-90.) по неким историчарима, а по другима, био је у директном сродству са Немањом.
На престо га је довела група бољара 1257. године након убиства цара Михаила Асена и кратке владавине севастократора Коломана. ... Да би осигурао своју позицију владара, Константин је прихватио име Асен 1261.г. и оженио је Ирену Никејску, ( ћерку Теодора II Ласкариса и Јелене Бугарске, ћерке Ивана Асена II.) Отада је владао под именом Константин I Асен Тих ...
http://sr.wikipedia.org/sr/Константин_I_Асен_Тих
http://bg.wikipedia.org/wiki/Константин_Асен
http://bg.wikipedia.org/wiki/Боянска_църква

Династија Тих
http://genealogy.euweb.cz/balkan/balkan10.html

Сам Тихомир (Константин Асен ) навео је у својој повељи Св.Ђорђу крај Скопља да му је Немања деда.("дед царства ми")
Један српски научник мисли да је цар Бугарске био потомак Немањиног рођеног старијег брата Тихомира, кога је Немања, у породичним окршајима, протерао 1166.из очевине, вероватно у област Скопља јер је тамо запамћен архонт Јован Тихомир

Читајте:
Срђан Пириватрић
http://www.scribd.com/doc/76677652/Srpsko-poreklo-bugarskog-kralja

Tragovi Srba na prostoru današnje bugarske države ipak se mogu pratiti .

У Константиново доба у Бугарску су упали Монголи и опустошили целу земљу. Једном приликом цар Константин Тих пао је с коња и сломио ногу. То су искористили његови непријатељи, побунили се и убили га. Његов син Михаило Асен није успео да обезбеди очево наслеђе. И њега су убили 1300. године.
Смрт Константина Тиха имала је посредни утицај на власт у Србији. Неколико година касније, српски краљ Драгутин у лову је пао с коња и такође сломио ногу. Протумачивши незгоду као Божију казну и сетивши се несрећне судбине свог рођака у Бугарској, Драгутин је решио да избегне сличан крај. На сабору у Дежеву, 1282. године, добровољно је уступио власт млађем брату Милутину, задржавши само неке области на северу Србије

.
http://www.politikin-zabavnik.rs/2007/2898/01.php

 

[Statler and Waldorf]

црква Св. Архангела Михаила- Трнски манастир

налази се 2 километра северно од града Трна, на улазу у клисуру реке Јерме (Трнско ждрело). црква је изграђена у 14. веку, и задужбина је неког од Дејановића Драгаша. по свом типу слична је светогорским храмовима тог времена; са Св. Јованом Богословом (Погановски манастир) и Св. Николом Мрачким (Пештерски манастир) чини јединствену стилску целину. у време комунистичке власти манастир је запустео и доспео у врло лоше стање. проглашен је за споменик културе, па се припрема његова темељна рестаурација. манастир је у 14. веку имао око 70 калуђера, а сматра се да је и будући српски патријарх Јефрем неко време овде провео као монах.

http://svetimesta.com/Манастири/Трънски манастир-Св. Архангел Михаил

 

[Lesandar]

Да ли је Реља Охмућевић у сродству са Петром Охмућевићем?

Петар ( Педро ) Охмућевић је био адмирал шпанске " Непобедиво армаде " са краја XVI века чија је породица пореклом била са простора некадашње краљевине Босне . Познат је по томе што је за његове потребе направљен први илирски грбовник тзв. Охмућевићев грбовник чији је циљ био да докаже припадност његове породице јужнословенском племству.
У служби краља Шпаније пропутовао је цео тада познати свет од Португала до Индије , а 1588 . године је предводио дванаест ратних бродова у походу на краљевину Енглеску . Племство му је потврђено 1594 , а умро је 1599 . године у Лисабону .

Malo je to zakomplikovano, čini mi se da je išlo po ženskoj liniji, link, pa ko hoće da istumači, ima jedan dobar deo U VEZI PRAVOSLAVNE EPARHIJE U TREBINJU http://www.iagiforum.info/viewtopic.php?f=3&t=6931
Da su imali imanje u Slanom kod Dubrovnika gde se Petrov brat Pavle povukao u penziju.

D. O. M.
ADMIR.S PETRVS. DAMIANI

CUM FILYS SVIS DE FAMILIA

OHMVCHIEVICH. GREGORYQVE

NEPOTES. A COMITIB.S DE TVHEGL ( Tuhelj - Stolac)

IN REGNO BOSNAE DESCENDENTES

SIBI VIVENTI. POSTERISQ. SVIS

SPE QVOQ. CAELI. PARAVERE

 

[Statler and Waldorf]

Аранђел Станојевић Трнски (1830-1886)

-ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ГРАДА НИША-

У борби за ослобођење Србије од петвековног ропства под Турцима, истакли су се многи српски патриоти који су дали значајан допринос овој борби. Један од њих је свакако и Аранђел Станојевић Трнски. Као угледан грађанин Трна и Знепоља који одлуком Берлинског конгреса од јуна 1878. године нису ушли у састав Србије, он се пресељава у Пирот. Читав свој живот посветио је борби за унапређење пиротског краја и побољшање услова живота Срба у њему. Образован, утицајан, одржавао је блиске везе са најпознатијим личностима српског политичког и културног света. Његов живот и рад обележили су једну епоху у историји пиротског краја. Ова биографија[1] коју је написао његов син, познати српски политички радник и дипломата прве половине XX века, Фотије А. Станојевић, представља право сведочанство о томе.

''Из књига, из изјава најмеродавнијих фактора, из званичних докумената, из новина и из часописа, као и од људи, Аранђелових сaвременика, зна се и утврђен је значај и велика политичка и национална појава, Аранђела Станојевића–Трнског, народног великана. Зна се, такође, да је он и као човек био велика и светла фигура, благородан, племенит човек, добротвор сиротиње. Рођен је у селу Клисури, недалеко од града Трна, од оца Станоја и мајке Станике. Над самом клисуром, између реке Јерме на једном пропланку, 1830. године, 15. септембра Аранђел је угледао свет у дому својих предака: Николе, Стевана, Гиге, Хајдук Апостола, побратима Хајдук Вељка Петровића и оца Станоја. Родио се у том дому поред једног студеног кладенца, поред кога цвета једна јабука, која се путем својих младица, филдана, подмлађивала, одржавала и рађала у току од 120 година, а можда и данас, рађа, јединствено дивне, слатке јабуке.

А, ту, поред кладенца и поменуте благородне воћке, виде се и данас остатци дома у коме се родио: Аранђел, његове сестре: Велика и Драгуна, и, браћа: Никола, Златко и Милан. Шездесетих година 19. века, настало је Ново Доба, нов рад, нова, тешка национална борба. Међутим, Златко је пострадао; срушила га свирепа судбина. За четири дана умиру му четири млада сина, четири дивна крина. Немогући да се одваја од гробова своје деце, које је покосила дифтерија, и, он, сам, трагично свршава. А, Аранђел, Никола и Милан, силазе из Клисуре у Трн, да би били што ближе центру, одакле се водили народни послови у шездесетим и седамдесетим годинама прошлог века, а где је Аранђел, деценијама био Председатељ Знепоља и Трна. Уз помоћ своје браће и других националних људи, Аранђел се свом својом душом, ретком памећу посвећује народним бригама. Он постаје велики ауторитет, народни љубимац, народни вођ, херој, војвода.

Као човек био је обдарен челичним здрављем, леп, отмен господин, беле масти, са црном косом, брижљиво очешљан с леве на десну страну главе, на два дела очешљану. Он носи кратке, црне бркове. Са својим држањем и својим радом, улевао је код сваког, највећи респект. А, за време свог народног рада на терену, у народу, за време устаничких операција и за време вођења ослободилачког рата, он је увек носио своје бело, као снег бело, Знепољско одело, са широким црвеним појасом, са астраганском шубаром на глави, са чизмицама од јухта на ногама,са мартинком о рамену а о бедрима носио је сабљу, поклон кнеза Михајла. Ишао је на хату, своме Арапу. Висок, не претерано, не мршав, не гојазан, прав, он је отмена фигура, која је сваком импоновала. Чист, у свему чист, увек обријан.

А, као имућан човек, он се успешно креће и ради за опште добро и за народну, српску срећу. У Пироту, Нишу, и у Београду, у салонском оделу, са полуцилиндером на себи, а у свечаним приликама, и са цилиндером на глави, са рукавицама на рукама, он је увек ишао достојанствено, неусиљено, одмерено, увек љубазно отпоздрављао пролазнике, који су му се с поштовањем клањали и скидали своје капе пред њим. Кад пролази пиротском чаршијом, грађани, дућанџије, устају на ноге. Био је благородан, племенит човек. Чинио је само добра, никада, никоме зла. Сиротињу је помагао и капом и шаком. А, о празницима, о Божићу, Ускрсу, и о нашој слави, светом Арханђелу Михајилу, ниједна сиромашна, пиротска породица, није остајала без мрса, без хлеба, без печенице, сирочад, сиромашна деца, без одела, без обуће. Није само једна сиромашна породица у Пироту била, о којој се Аранђел у целости није старао и бринуо, сиромашну децу школовао.

Волео је музику и песму, а понекад, у највећем, породичном интимитету, пред својом породицом, отпевао је своју омиљену, Клисурско-Знепољску песму: ''Пошла Румена рано на воду, по месечини, по хладовини, лице да мије, грло да хлади, хај! Леле, леле, по месечини, по хладовини, лице да мије, грло да хлади, по месечини, по хладовини.''

 

[ГУСАР]

Охмућевићи​

Obitelj Ohmučević spominje se u Slanom već od XV. st. Oni su najstariji, najbrojniji i najpoznatiji rod ovog prostora. Prema predaji naselili su se u Slanome 1300. g. pod imenom Grgurići. Za vrijeme Dubrovačke Republike bili su vrsni pomorci i brodovlasnici.

http://www.dubrovackoprimorje.hr/tzo/znamenitosti.php

Охмућевићи су старо племство. У 14. веку је једна грана преселила у Херцеговину, а затим у Далмацију у Слано. Године 1588. поднео је адмирал Петар Охмучевић захтев дубровачким властима да му се изда потврда о племству његових предака. Одговор је био негативан, јер се у повељама босанских владара, које се чувају у државним архивима не спомињу Охмучевићи. Ова потврда носи са собом тешке политичке и финансијске компликације. Докази Петра Охмучевића потврђени су касније следећим налазима:

• Спомен плоча у Зеници из године 1193. на којој се спомиње породица Охмучевића (Вего: Зборник средњовековних натписа, Марко I, бр.252)
• Докази да је постојала Смучка жупа с градом Трухељ крај Крешева ( Гласник Земаљског музеја, 1891.).
• Печат са грбом Огмучевића нашаст у Болу (Гласник Земаљског музеја, 1904.). Грб са овог печата је индетичан са грбом у овом грбовнику.

KORIJENI OHMUČEVIĆI OD HUMSKE VLASTELE

Pretpostavlja se da porijeklo Ohmućevića treba tražiti među humskom vlastelom srednjvjekovne Bosne. U Humu se tokom 14. i 15. stoljeća spominje više pojedinaca sa sličnim ili istim prezimenom, ali te ličnosti nije moguće na osnovu dostupnih izvora povezati u jednu obiteljsku lozu.

Prva osoba koja se u historijskim izvorima javlja sa sličnim prezimenom bio je Dragoslav Ohmuć (Ochmuch) koji je živio sredinom 14. stoljeća. Već krajem istog stoljeća pomenut je izvjesni Pripko Ohmućević a 1487. godine kao poslanik hercega Vladislava u Dubrovniku je boravio vlastelin Ivaniš Ohmućević. Nakon definitivnog pada bosanskih krajeva pod osmansku vlast jedan dio Ohmućevića preselio se u Slano, na dubrovački teritorij. Tokom 16. stoljeća počinje se susretati ime Ivelje Ohmućević iz Slanog koji je stekao bogatstvo trgujući žitom na relaciji između Tesalije, Dubrovnika i Italije. Najpoznatiji od četvorice njegovih sinova koji su stupili u španjolsku pomorsku službu je Petar (don Pedro). On se kao admiral proslavio svojim uspjesima na mnogim ekspedicijama čuvene španjolske flote. Kako bi ušao u jedan od španjolski viteških redova 1584. godine je podnio zahtjev dubrovačkim vlastima da mu izdaju potvrdu o plemenitom porijeklu ali je dobio negativan odgovor. Uvjeren da ne može legalnim putem obezbijediti potvrdu svog plemstva okrenuo se falsifikatima. Za pretka je odabrao Hrelju Ohmućevića, tobožnjeg kneza tuheljskog i župe smučke, i njegovog sina Grgura, grofa Smučke i podbana Jajca, zbog čega je njegova porodica u kasnijim vremenima prozvana Ohmućević-Grgurić.

Prema mnogobrojnim falsificiranim dokumentima koje je Petar pribavio prapostojbina Ohmućevića bilo je područje tri kilometra sjeverno od Tarčina kod Sarajeva, gdje teče rječica Tuhelj i u čijoj se blizini nalaze ostaci gradine koju je okolno stanovništvo nazivalo Tuhelj-gradom. Nedaleko od tog lokaliteta nalazilo se i selo Smučka. On je imao uspjeha u svojim namjerama jer je primljen 1596. godine za viteza reda sv. Jakova od Galicije.
U procesu dokazivanja plemstva pojavio se i čuveni zbornik ilirskih grbova čiji najstariji poznati prijepis (Korjenić-Neorić) potiče iz 1595. godine. Petrovi potomci i drugi ogranci Ohmućevića su zbog njegovog zalaganja imali uspjeha u dokazivanju svog plemenitog porijekla. Car Leopold je 8. jula 1654. godine potvrdio nasljedno grofovstvo Tuhelja i kneževstvo Kastorije Andreju-Nikoli i Petru-Nikoli Ohmućević-Grgurić, i njihovim sinovima. Isti vladar je 2. novembra 1678. godine podijelio ugarsko grofovstvo Petrovim unucima: Petru-Damjanu, Antonu-Damjanu, Karlu-Radoslavu i Matiji-Ivelji Ohmućević-Grgurić
Iznad grba Ohmućevića u “Fojničkom grbovniku” nalazi se moto: “Temys: Restavit (Povrati vrijeme). Njihov grb se u ovoj formi susreće i na nekoliko drugih historijskh spomenika.

(Fojnički grbovnik”, Rabic Sarajevo, 2009)

Petar Damjan Ohmučević i računanje volumena
broda
​

Dubrovčani su gradili dobre brodove i sigurno im je bilo važno odrediti njihov volumen. Da je bilo tako, pokazuje rad pomorskog stručnjaka Petra Damjana Ohmučević u Dubrovniku sredinom 17. stoljeća.

Petar Damjan Ohmučević rodio se u uglednoj pomorskoj i brodovlasničkoj obitelji u Slanom kraj Dubrovnika. Tijekom više stoljeća pripadnici ove obitelji bili su vrsni pomorci, a služili su i izvan Dubrovnika, posebno u pomorskoj službi Španjolske. Godina ro enja i smrti tog dubrovačkog pomorskog pisca i matematičara nije poznata, ali se zna da je u službu Dubrovačke Republike stupio 1644. godine kao učitelj aritmetike. Pripadao je uglednom dubrovačkom bratstvu Antunina. U Dubrovniku je službovao oko 12 godina, a zatim je 1656. godine napustio Dubrovnik i otišao u Napulj.

Napisao je na talijanskom dva djela iz područja matematike, koja su ostala u rukopisu, a nalaze se pohranjena u Toledu u Španjolskoj. To su: succinte discorso di geometria pratica (Kratak razgovor o praktičnoj geometriji) i Trattato generale dei numeri rotti e del mododi estrarre la radice quadrata e la radice cuba, con vjera regola di archiare e misurare le navi (Opća rasprava o razlomcima io načinu va enja drugog i trećeg korijena s ispravnim pravilom za proračunavanje i mjerenje brodova). Budući da je Petar Damjan Ohmučević bio više godina nastavnik matematike u Dubrovniku, gotovo je sigurno da je ta djela pisao kao neku vrstu školskih priručnika. Prvo od njih odnosilo se na praktičnu geometriju, a drugo je imalo za sadržaj razlomke i va enje drugog i trećeg korijena. Drugo djelo sadržavalo je i pomorsku problematiku koja je bila jako povezana s matematikom. Tu je izloženo jedno pravilo za izračunavanje volumena broda. Izvadak o tom pravilu sačuvao se u dubrovačkom Historijskom arhivu pod naslovom Del modo di mesurare, o arciare le navi di qualsivoglia genere e forma, e Ridu con detto archiamento alla giusta portata di tanti carra di tomo trentasei l'uno (O načinu mjerenja ili proračunavanja volumena broda bilo koje vrste i oblika, io odre ivanju točnog iznosa u kolima od po 36 tomo na temelju ovog proračunavanja volumena). Taj problem nije se slučajno našao u sklopu tog aritmetičkog djela budući da se često dovodio u vezu s va enjem trećeg korijena, osobito u nekim starijim postupcima koje Petar Damjan Ohmučević opisuje. To je djelo najvjerojatnije većim dijelom napisano za Ohmučević boravka u Dubrovniku, gdje se bavio nautičkim problemima, a dovršio ga je u Napulju 1661. godne.

цео текст: http://e.math.hr/ohmucevic/index-print.pdf

ZAČECI BRODOGRAÐEVNE ZNANOSTI
Ivica Martinović​

Ohmućević je uveo nove metode za egzaktno odreðivanje obujma brodskog trupa, točnije nosivosti broda u zadanoj mjeri. U sačuvanom rukopisnom izvatku iz njegove matematičke rasprave Trattato generale dei numeri rotti (Opća rasprava o razlomcima) on je kritički procijenio nedostatke mletačke i napuljske metode za odreðivanje obujma brodskog trupa, te oblikovao vlastito »pravilo« prema kojem se brodski trup dijelio ravninama okomitim na kobilicu na »najmanje tri dijela«, a svakom od tih dijelova obujam se odreðivao uz predložene aproksimacije.

Shvaćajući glavne brodograðevne probleme kao probleme primijenjene matematike, Petar Damjan Ohmuæeviæ je u razdoblju baroka postao utemeljiteljem brodograðevne znanosti na hrvatskoj obali.

цео текст: http://public.carnet.hr/zuh/do1874/nv17/nv17_5.htm

 

[Сребрена]

Аранђел Станојевић Трнски (1830-1886)
Као угледан грађанин Трна и Знепоља који одлуком Берлинског конгреса од јуна 1878. године нису ушли у састав Србије, он се пресељава у Пирот. .. Рођен је у селу Клисури, недалеко од града Трна, од оца Станоја и мајке Станике. Над самом клисуром, између реке Јерме на једном пропланку, 1830. године, 15. септембра Аранђел је угледао свет у дому својих предака: Николе, Стевана, Гиге, Хајдук Апостола, побратима Хајдук Вељка Петровића и оца Станоја.

Српски хајдуци су , кад су терали Турке, ослобађали редом своје сународнике Србе у Видину, Арчару (Рациарију) Белоградчику...
не слутећи шта ће се десити у деценијама потоњим...да Равијојлине уходане стазе и пречице преграде границом на зеленом столу берлинском.

...period uoči dolaska Turaka ...

Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с побратимом својим,
Отидоше Поречкој крајини,
И Тимок су воду пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској...


БЕЛОГРАДЧИК, Alba Bulgarica
danas nosi turski naziv koji znači "mali Beograd"​

Belogradčik, smešten na istočnim padinama Stare planine, udaljen je 170 kilometara od Sofije i 55 kilometara od Vidina.
Године 1878.додељен је на Берлинском конгресу новој марионетској држави-Бугарској.
Молбе Срба из Белоградчика да их, после Турака, не гурају Блгарима у државу, нису уродиле плодом.
Данас ти Срби са бугарским пасошем и без права гласа, гледају српске тв - програме и слушају "фолк".

http://4.***************/-dVSC_ipgYQw/TXI-55RQgEI/AAAAAAAADXU/vdEA6dNoOCk/s1600/Belogradcik.pnghttp://1.***************/-LI4OSYN9Ut0/TXI8pMxkLGI/AAAAAAAADWk/T9oCjdIgddU/s400/Deo%2Btvrdjave%2Bkoji%2Bsu%2Bdogradili%2BTurci%2B03.jpg

По предању, ту су се упутили Милош Обилић на коњу Ждралину и Марко Краљевић на своме Шарцу , праћени вилом Равијојлом кроз Мироч..
Prince Marko, Miloš Obilić, and the vila Ravijojla in the painting by Paja Jovanović (1906) inspired by the poem "Marko Kraljević and the Vila"

Sa 550 metara nadmorske visine, Belogradčik je prijatno planinsko mesto od kojeg je Midžor, najviši vrh Stare planine (sam vrh je "berlinska" državna granica izmedju dan.Srbije i dan.Bugarske, a od dva tamošnja izvora jedan teče na dan.srpsku stranu kao Trgoviški Timok, a drugi na dan.bugarsku strana kao reka Loma ), udaljen jedva dvadesetak kilometara. Ono što ga čini atraktivnim i zanimljivim za turiste jesu crvene stene neverovatnih oblika u koje se uklopio na čudesno lep način. Smatra se da su se ove stene, koje se pružaju u dužinu od 30 i širinu od oko 3 kilometra, stvarale dejstvom vode, vazduha, geofizičkih i drugih sila tokom 200 miliona godina, a crvenu boju im daje prisustvo oksida gvožđa tako da su praktično sve "zarđale".


Ljudska mašta u njima prepoznaje okamenjene medvede, konjanike, Adama i Evu,blizance, pa i Hajduk Veljka koga ovde smatraju velikim junakom..
Једну су стену назвали по њему:
http://4.***************/-S974SZ5Yk3M/TXI9k-34X_I/AAAAAAAADW8/wHd53D7ZOck/s1600/Okamenjeni%2BHajduk%2BVeljko%2B01.jpg

....vreme proterivanje Turaka...

Хајдук Вељко Петровић, рођен у тимочком срезу у селу Леновцу, око 1780. године,... беше „манит” јунак на гласу и међу Србима и међу Турцима, мегданџија који је на двобоје јахао праћен музикантима на горостасном дорату Кушљи, најбољем коњу после средњевековних (Јабучила, Đogina, Zelenka) ).Шарца и Ждралина.

Iz knjige „Slavni svetski konji“ – Nikole Devure​

Tokom Prvog srpskog ustanka, Hajduk Veljko je oslobodio Belogradčik od Turaka, a jedan od zapovednika grada bio je neko vreme Sava, sin Vuka Karadžića. Tvrđava је bila и poprište oružanog sukoba između Srba i Bugara tokom rata 1885. godine

...još neistražen period ....vreme pre ( i za) života Sv.Save...
Svakako su interesantni i podaci Miloša Milojevića (Naši manastiri i kaluđerstvo, Beograd 1881/reprint Beograd 1997, str.8) da je "Belogradčiški manastir Sv.Bogorodice zadužbina srpskih vladara još pre Nemanje"; da je isti manastir pripadao Braničevskoj mitropoliji osnovanoj u vreme Sv.Save (u vreme kad je pisana knjiga pripadao je mitropoliji Vraca ) na reci Iskar (Naši manastiri, op.cit... str 28).Na još nekoliko mesta Milojević pominje "beogradske" zadužbine, ali pošto je meni nejasno da li se pomen odnosi na arnautski ili bulgarica Beograd, neću da citiram..

Još neki toponimi "belog grada" u današnjoj Bugarskoj

Овај Белград је везан за јужну Бугарску,Хасково област,Ивајлов-град, село Гугутка
http://img830.imageshack.us/img830/337/82506468.jpg

http://peratravel.blogspot.com/2011/03/belogradcik.html
http://klearchosguidetothegalaxy.blogspot.com/2008/06/blog-post_30.html
http://www.viabalkans.com/prirodne-...ogradcik-pecina-magura-i-belogradciske-stene/
http://www.klubputnika.com/profiles/blogs/jednodnevni-izlet-bugarska
http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=490052&page=4
http://www.sokobanja.com/zanimljivosti/zanimljivo/slavni-konji-naseg-secanja

Napomena o Midžoru, iliti "kako je 1878. podeljen Balkan "

Spojler

Миџор је један од највиших врхова у Србији, такође и највиши врх Централне Србије. Геолошку основу Миџора чине пермски црвени пешчари. Налази се на Старој планини на висини од 2.169 метара. Врх се налази у непосредној близини границе Србије са Бугарском, а недалеко од њега је и извор Трговишког Тимока и Лома.
Сам врх (тј. највиша тачка Midzora) је у Србији , а граница се налази свега неколико метара или десетина метара поред.Сам масив Миџора као врха се пак налази у обе државе
http://www.summitpost.org/mid-or/199677
http://www.prekoramena.com/t.item.213/midzor-stara-planina-nocno-planinarenje.html

Granični kamen Midžora (srp.) odn. Midžura (blg.)

http://www.panoramio.com/photo/26126092
http://picasaweb.google.com/1174978...id=ZiUbhRv_JVafp5LkKimgSw#5375477830927171394
http://www.serbiatravelers.org/Putopisi/1593-midzor
http://geografi.nu/region.php?var1=...gMilanovac_Granični kamen nedaleko od Midžora

http://www.mycity-military.com/Vojna-istorija/Granicna-trupa-Kraljevine-Srbije-Jugoslavije.html

 

[Сребрена]

Tema koja je tek početa i ne vidi joj se kraj

SRPSKI I SERBSKI BEOGRADI

Delimičan prikaz "Beograda" ( be carefull, plural !)) na mapi

Crtica polazne pozicije
Oslonac od iskona- Beograd na uscu dveju reka ispod Avale

Beograd
http://img228.imageshack.us/img228/3395/15krunisanjekraljapetravz8.jpg
http://i402.photobucket.com/albums/pp107/andjelkovic_vladimir/Ur-1926.jpg

Crtice No 1 i No 2
Vidite sličan geografski položaj "arnautskog" i "bulgarskog" Beograda; oba su na padini Gore :
..prvi je 1913 dodeljen projektu "Albanija" i danas se naziva "Berat",

Арбанашки Белград
Pulcheriopolis, Antipatrea, Белиград, Belgradum, Bellogradum,Βελλέγραδα, Belligradum, Belgrad, Arnaüd Belgradi, Berat

БЕЛОГРАДЧИК, Alba Bulgarica
danas nosi turski naziv koji znači "mali Beograd"[/CENTER]

a drugi je 1878.dodeljen projektu "Bugarska" i dobio je turski nastavak+čik..
http://www.panoramio.com/photo/35319294

Koreografi, scenaristi i režiseri ovih projekata su istorodni , monopolistička dinastija "uber alles".

Crtica No 1a i 2a
Još neke paralele izmedju kamenih krovova istog stanovništva (niti albanskog niti bulgarskog) u prekrojenim oblastima projekta Albanije
(grad Đirokaster, prethodni toponim Srebrnzamak(pominje M.Dinić) ili Pravište ili Arište? i staroplaninskim oblastima dan.Srbije

Gjiro+kaster .. Iz turskog je jezika naziv..Raznim Romejima kameni krovovi bleštali su kao srebro, nisu oni to videli do tada...

Iste su kuće tamo (sa kamenim krovom) kao kod srpskog Zavojskog jezera ili u staroplaninskoj srpskoj Gostuši..ili u staroplaninskom (Haemus/Balkan) srpskom Vrelu..., takav teren valjda, isti..isti krečnjak..isti bigar...isti srpski narod živeo i tu i tamo.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/regioni/story/64881/ČUVARI+KAMENOG+SELA.html
http://www.klubputnika.com/photo/kameni-krov-stara-planina?xg_source=activity
http://www.panoramio.com/photo/13835369

Crtica No 3

Столни Београд
Град је важио као престоница угарских краљева, данас га Маџари зову Székesfehérvár . Смештен је у средишњем делу Маџарске , на 15 км од Блатног језера (Балатон) и 50 км од БудимПеште.
На мађарском језику Секеш-фехер-вар назив града значи Бели замак са престолом,
латински: Alba Regia, немачки: Stuhlweißenburg, српски: Столни Београд, словачки: Stoličný Belehrad, пољски: Białogród Królewski
У време римљанске окупације овде је постојало насеље Gorsium, као важно трговиште на раскрсници путева.
У време отоманске окупације град је био део будимског пашалука, санџак Стони Београд (İstolni Belgrad)

Crtica No 4

Planina Beograd ili Beogradska Gora u današnjoj Turskoj, treba tek da postavim najnovije podatke

Belgrat ormani (Belgrad Ormani is also known as Belgradskiy Les, ...Beogradska šuma odakle Istambul dobija vodu, svežu , hladnu i čistu...selo Beograd u Turskoj..belgrat köyü (belgrat village)
http://www.panoramio.com/photo/2974504

Crtica No 5

ЕРДЕЉСКИ БЕОГРАД, ДУХОВНИ ЦЕНТАР РУМУНИЈЕ
рум. Alba Iulia mai demult Bălgrad, мађ. Gyulafehérvár, нем. Karlsburg,Weissenburg, лат. Апулум,
Alba Iulia – Erdeljski Beograd, prestonica erdeljskih knezova, tursko ime Erdel Belgradi...

Crtica No 6

Овај Белград је везан за јужну Бугарску,Хасково област,Ивајлов-град, село Гугутка..У околини постоји још
Бялградец (болг. Бялградец),само 58 становника...За овај део, потпуно јужни, имамо веродостојног сведока да је био српски пре Бугара, јер Георгије Острогорски пише: "кренувши од занимљивог податка Нићифора Григоре.." треба да заустави таласе „бескрајног мора Трибала (Срба)”.

Crtica No &&&&&

Vaseljenski srbofoni toponimi
1517 Beograd je asteroid glavnog asteroidnog pojasa sa prečnikom od približno 36,16 km..Afel asteroida je na udaljenosti od 2,832 astronomskih jedinica (AJ) od Sunca, a orbitalni period iznosi 1635,885 dana (4,478 godine).

"Ko to kaže, ko to laže...!"

Thread have to be continued

 

[Lesandar]

Pihramidulj

 

[Сребрена]

ГЛАС ХИЉАДУ ТРНСКИХ СРБА против припојења Бугарској

ШУМАДИНЦИ ОСЛОБАЂАЈУ СОФИЈСКИ САНЏАК
Био је јануар 1878.године, други месец Другог српско-турског рата у циљу ослобађања јужних крајева и осигурања пуне независности Србије.

Српски хајдуци су , кад су терали Турке, ослобађали редом своје сународнике Србе у Видину, Арчару (Рациарију) Белоградчику...

Цитирани текст је из научног рада Владимира Стојанчевића
"Друштвена и политичка ситуација у радомирској кази и околини по ослобођењу 1878.године" UDK 949.711:949.72„1878"
Наставак текста:

Spojler

О НАМА
Када су Руси код Плевне у Бугарској заустављени од Турака, Русија је тражила улазак Србије у рат, али је Србија била потпуна неспремна за то. Русија је пружила знатну финансијску помоћ Србији, па је ова крајем септембра на своје југоисточне границе истурила 25-30 хиљада војника, а војска је ојачана у наоружању и опреми.

Пуковник Сава Грујић, министар војске, извршио је реорганизацију српске војске тако што је формирано пет корпуса:
Шумадијски, са 15.500 бораца и 146 официра;
Моравски, са 18.450 бораца и 118 официра;
Тимочки, са 22.150 војника и 124 официра;
Јаворски са 13.100 војника и 66 официра, и
Дрински са 12.350 бораца и 54 официра.
Почетком рата образована је и посебна Тимочко-зајечарска војска са 8.800 бораца.
Србија је у рат са Турском ушла са 89.000 војника и 232 топа, а Турска са 85.000 редовних војника и неколико хиљада башибозука и Арнаута. Председник владе у периоду 1876-1878. године био је Стевча Михаиловић, а министар спољних послова Јован Ристић.

Шумадијски корпус предводио је генерал Јован Белимарковић ( 1827 —1906)
Ђока С. Влајковић (1831 — 1883) , задужбинар и добротвор, пуковник српске војске..у одбрани Србобрана код Варадинског моста је задобио прво од многобројних одликовања - Медаљу за храброст..У његовом тестаменту остало је записано: "Моју децу препоручујем Српском Богу и српском народу за кога сам живео, гинуо и радио и мојим искреним пријатељима. Сада с Богом свима, видећемо се онамо где тврде да је истина."

Ђ. Влајковић, српски пуковник, илустрација из великог ислустрованог календара „Орао“ (1884) и песма из тог периода

. Забележено је да су пуковнику Ђоки Влајковићу шабачки Цицварићи посветили чувену песму:
„Капетан Ђока путује, путује, Капетан Ђока путује сад Он иде у Турску”...

Певало се још и овако , после ослобођења Ниша

О ЊИМА
У марту 1878. велике силе играју демонску игру- Русија званично потражује да се области са српским становништем доделе тек планираном пројекту ( и још неозваниченом) -Кнежевини Бугарској

У јулу месецу 1878.г. истородна група владара uber alles, окупљена око стола у Берлину, црта нове границе по својим uber alles интересима.
Der Berliner Kongreß 1878 - оригинална слика из немачких новина 1878. године

Spojler

Politični zemljevid Evrope iz leta 1870.

Francuska naslovna strana
http://4.***************/_ZIqvun0Qaik/TKy6jsEHCKI/AAAAAAAAA2s/fI9W-sTPhcs/s1600/Bosnian_Crisis_1908.jpg

Извори

http://www.rastko.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic1995/07_c.html
http://www.politikin-zabavnik.rs/2009/2982/02.php
http://serbdom.webs.com/apps/forums/topics/show/4546667-srpsko
http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=760406&page=22

 

[Сребрена]

БЕЛОГРАДЧИК, Alba Bulgarica
Tokom Prvog srpskog ustanka, Hajduk Veljko je oslobodio Belogradčik od Turaka, a jedan od zapovednika grada bio je neko vreme Sava, sin Vuka Karadžića.

Белоградчик и Берковицу ослободила је српска војска предвођена Хајдук Вељком 1809.године.
СРПСКИ УСТАНИЦИ ИЗ БЕЛОГРАДЧИКА И БЕРКОВИЦЕ, данашње Бугарске

Срби између река Тимок и Искар (данашња Бугарска) устајали су више пута против турске власти и турских зулумћара током 19.века, а много пре Берлинског конгреса. ...Неке податке о устанцима у гургусовачкој нахији (данашњем књажевачком округу ) записао је академик Владимир Стојанчевић
("Историјска прошлост гургусовачке нахије од краја 18.века до свршетка Кнез-Милошеве владе",Историјски архив Тимочка крајина, Зајечар,2006.г.)

1806.године дошло је до великог антитурског покрета у Црној Реци, горњем делу Тимока и Белоградчику. ...Током лета та сељачко/хајдучка герила крававо се разрачунавала са субашама злогласног потурчењака из Босне,Пазваноглуа, који је управљао територијом турског Б'дина ,
У априлу 1806. хиљаду и пет стотина Срба (са два топа) запослео је стратешку тачку (Вратарница) на тромеђи између Б'дина , Ниша и Сокобање ,,.а у августу (у јеку Делиградске битке) било их ту већ 6000 наоружаних Срба (по аустријским обавештајцима). Крајем августа српски вођа Миленко Стојковић поразио је Пазваногла (потурчењака пореклом из Босне) који се повукао у Б'дин, на турску територију...

Године 1807.биле су тешке битке код Белоградчика и Берковице, а коњичка јединица предвођена Драганом Папазоглуом продрла је до средачког (софијског) поља и планине Витоше (Родопи) .
Белоградчик и Берковицу ослободила је српска војска предвођена Хајдук Вељком 1809.године.
Наставак:

Spojler

УСТАНИЦИ СВРЉИШКОГ УСТАНКА 1833.

Граница између Турске и слободне Србије 1833.
Била је бесмислена, делила је српски народ слободан и неслободан, као и потоња граница са Бугарском, из 1878.

Spojler

Интересантно је још да људи са територије Бугарске којима су имена остала записана пре 1850 имају често наставак ић.Постоји и Турска хроника из последње четвртина 17 века која становништво од Дринопоља (Једрена) па на даље назива само Србима и никако другачије .

Ево неких презимена са наставком -ић из Белоградчика и околине пре 1833-36 које је записао В.Стојанчевић у монографији о гургусовачкој нахији, кад су пребегли у слободну Србију (Гургусовац) због тешког зулума Турака:

Из села ПРЕСУЖД пребегли су :

Живко Плужић
Илија Петковић
Петко Рацић
Крста Нешић
Живко Првуловић
Стојан Николић
Цветко Ранђеловић
Риста Марковић
Милија Живић
Никола Тодоровић
Живко Вељковић
Жива Јанковић..
као и
Крста Нацин, Сава Нацин и Анта Цонин.

А ово су имена оних што су пребегли у пиротски крај:

Из Бистрице пребегао је вођа берковичке буне 1836. - Манча Пунин, превео је и истоку и вуну на српску слободну територију .Српске власти одбиле су турски захтев за Манчино изручење. Данас бугарска историја бележи тај устанак као "Манчовата буна" прескачући податак да је Србин.

Из села Чипровца пребегла су још четири Берковичанина: Цона Нешић, Игњат Стаменов, Живко Пешић и Цона Нешков., који су занатом били ћилимџије. Донели су са собом једну велику писмену молбу побуњених сељака да им српске власти дозволе прелазак из Турске (данашње Бугарске).

....плот су проваљивали..

У лето 1836.г. из (турског, а данас бугарског) села Копиловци прешло је у слободну Србију "на Ивановој ливади проваливши плот", тј. границу, петоро људи са својим породицама.

О насилно бугаризованим Србима
По архивској грађи сачуваној из несрећне 1878.године ,много je наших сународника принудно остало у "турском вазалу под руском контролом"- новој држави Бугарској. О њима се, после 1878.губи сваки траг и помен...

http://www.czipm.org/suvajdzic.html
http://sh.wikipedia.org/wiki/Осман_Пазваноглу

О Гургусовцу

Spojler

Prvi srpski ustanak 1804. godine pod Karađorđem ovaj kraj je zahvatio 1807. kada Hajduk Veljko napada Gurgusovac ali ga nije mogao zauzeti. Posle osvajanja Sokobanje i Svrljiga, Veljko opet udara na Gurgusovac, ali ga ni tada nije mogao osvojiti; tek posle srpsko-ruske pobede na Malajnici (iste godine), Veljko uspeva da oslobodi GurgusovacTurci su ovaj kraj osvojili 1396. godine i pripojili ga Vidinskom pašaluku.....Posle srpskog poraza na Čegru 1809. Turci ponovo osvajaju Gurgusovac. Grad je ostao pod Turcima sve do 1810. godine kada je ponovo oslobođen. Međutim, padom Srbije 1813. godine, pao je i Gurgusovac koji je ponovo bio priključen Vidinskom pašaluku. Drugi srpski ustanak nije zahvatio ovaj kraj. Tek 1833. godine, kada se narod ovoga kraja pobunio protiv Turaka, knez Miloš im je poslao u pomoć vojsku i Turci su oterani iz Gurgusovačkog grada, a kraj je konačno oslobođen turske vlasti. Oslobođenje od Turaka i pripajanje matici Srbiji (1833) dočekalo je 869 Gurgusovčana (163 kuće), ali će se za samo nekoliko godina oni gotovo udvostručiti (1840. ih je bilo 1.484, a 321 kuća).
Današnje ime Knjaževac, dobio je 17. januara 1859. godine kada je ovde boravio Knjaz Miloš Obrenović i naredio da se zapali i poruši zloglasna Gurgusovačka kula, tamnica u kojoj su (počev od 1843.) bili zatvarani protivnici dinastije Karađorđevića. U godini kada je varoš promenila ime u njoj je bilo 2383 Knjaževčana.
http://www.oocities.org/grad_knjazevac/istorija.htm

ПРЕВОЈ КАДИБОГАЗ
Значајан је био у време Белоградчичког устанка 1836. године, а затим и у време српско-турског рата 1876. године – руска и српска војска су одавде извршиле продор на територију Турске.Такође, преко овог "prevoja na Staroj planini vojvoda Živojin Mišić je krenuo u prvu bitku,"
У Новом кориту, књажевачком селу остало је на споменику забележено:

О саборима српског живља с обе стране 1925-54 и караули :
http://prehodbg.com/node/1531
http://www.autentik.net/forum/index.php?topic=3880.40

 

[Сребрена]

....Вукова схватања из 1826. и 1828. године, када је - поводом изгледа да ће се мењати политичка карта европске Турске - писао да проширење Србије треба да обухвати "и Бугарску до Коџа Балкана", јер, како вели, "то је све управо српско", односно да ће се граница протегнути "и до великог Балкана, јер је то све, откинуто од Србије" (средњовековне)...Тако, у познатом писму П. Ј. Шафарику из 1827. године, " Немојте Ви Србе бугарити."

Rodom iz Polomja ( Berkovica, ondašnja Turska- današnja Bugarska), turskog prezimena, krvi srpske, a srca junačkog
DRAGAN PAPAZOGLU - ČUDNA JUNAČINA
Srpski ustanik i četnik

Jednom je "s pješaka trista i toliko ravno konjanika"...kao i sa nekoliko drugih bećara.("sve što srcem odoljet ne mogli. da na mjestu Turci ne čekaju") ...upao u Tursku... "te kroz Vitoš planinu Sofijsku, pak u polje pod isto se svale"...

U tom boju ispod Vitoše, podelio je megdan sa Turčinom Deli-Dolom, koga je Sima Milutinović Sarajlija opisao kao:
"junačinu silnu..brcima je grudi poklopio. a ramenai samcata leđa kanapima zlaćanije toka " što se tumačii kao da je imao pancir-prsluk. Posle dvoboja kuburama i sabljama, Karadjordjev Dragan je smrskao Turčina ratnom sekirom..Turci su se razbežali što dalje od Sredca, a Dragan vratio u Crnu reku ..
Desilo se ovo 1897 ili 1898. posle primirja u Slobodi /Sloboziji.,
(piše dr.Borislava Lilić u članku o Prvom srpskom ustanku, "Arhivsko nasleđe",časopis za arhivistiku i istoriografiju, 2007.)

..planina Vitoša,vulkanskog porekla (ranije ime Skopar)..mnogo loša kopija slikarskog portreta Dragana Papazoglua, sa izložbe " Voždovi ustanici" i S.M.Sarajlija

SIMA MILUTINOVIĆ- SARAJLIJA (1791—1847)
... proveo je Prvi srpski ustanaka u Negotinskoj okolini, a neko vreme i u Bdinu/Vidinu (oko 1817.godine) te je imao prilike da čuje o Draganu junaku ne samo od Srba, nego i protivnika Turko-Bugara. On ga ubraja u red najvećih junaka i posvetio mu je mnogo stihova u svom istorijskom spevu "Srbijanka" iz 1926.g.
"Сербијанка" Симе Милутиновића Сарајлије, највећи уметнички спев о првом српском устанку и значајно историографско дело.
...stihovana hronika ustanka, koja na momente blesne istinskom poezijom
Junaka Dragana ubili su na prevaru , a saznanje o Draganovoj odsečenoj glavi nateralo je Karadjordja na suze.

" Kajino se nad njom rasplakao
Ko nad svojim prvorodnim sinom" .
... piše Sarajlija. Turci su na tu vest, da im je najljući protivnim mrtav, iz pravca Sofije "izmetnuli salvu iz trideset i šest topova".

Glas velikog i neustrašivog junaka Dragan je dobio prilikom boja kod sela Vrbovac kada je zajedno sa Hajduk Veljkom u jurišu razbio Čor-Solimanovu vojsku, a.. čin bimbaše zaslućio je hrabrošću 1807.godine u velikoj bici na Malajnici..posle konačnog oslobođenja Gurgusovca i Crnorečja odlazio je u rodni kraj (ondašnja Turska, današnja Bugarska) da pobuni ostale Srbe Vitoše,Stare planine i Zagorja na ustanak protiv Turaka..U svom zavičaju ( koji je postao Bugarska 1878,g,) "skupio je četu, snabdeo je dobrim konjima i oružjem i otpočeo četničku borbu sa Turcima".,Iz jednog boja 1897., u kome su ranili vidinskog Mula-Pašu Mustafu, jedva su se spasili... 12-orica njih su uspeli da prebegnu na sigurno- na slobodnu srpsku teritoriju, u Crnu reku. Ostali Srbi nisu.

Najbolje i najobimnije Sarajlijino delo je epski spev “Serbijanka”, iz 1826. godine, u kojem je, po uzoru na Ilijadu, opevao Prvi i Drugi srpski ustanak. Ova četvorodelna knjiga bila je propraćena i pohvalama i pokudama. Pohvale nije štedeo Johan Volfgang Gete, koga je Sima Milutinović po izlasku svog dela posetio u Vajmaru.- Pregledavši ovo delo, našli smo da je cela stvar vrlo značajna. Želeli bismo da se ovaj spev prevede... - zabeležio je Gete.

Sima je pisao o drugima, a Pavle Milošević (praunuk Hajduk Veljkovog četnika Ćor-Ivana) je pisao o njemu, pomenuvši njegov pseudonim:

Hrabar, uman, rečit, on prelazi Drinu
Obilazi Čačak,Mačvu,Pocerinu
Georgija slavi i vrle junake,
Što slobodu ljube k'o sunčane zrake.

Nad njime se grana omorika tanka,
Ravijojla vila, dična "Srbijanka",
Večni spomen gorskog neumrlog tića,
spisatelja srpskog Čubra Čojkovića.



SRPSKI USTANICI RODOM IZ TURSKE, današnje Bugarske

Uz Dragana Papazoglua, pominju se još:
ĆIRA I MINA iz Tetevena, iz Draganove vojne jedinice..
Njih trojica su sa Hajduk Veljkom 1807. napadali Turke u srpskom Belogradčiku

Odeća Srba i Srpsko kolo u vidinskom kraju ,nekoliko godina posle Berlinskog kongresa.
Slika češkog slikara Jana Mrkvičke

Naslovne strane "Srbijanke" S.M.Sarajlije i "Istorije.." J.Rajića , čiji je otac rođen u turskom Vidinu, današnjem bugarskom

Spojler

СРПСКИ УСТАНИЦИ ИЗ БЕЛОГРАДЧИКА И БЕРКОВИЦЕ, данашње Бугарске
Из Бистрице пребегао је вођа берковичке буне 1836. - Манча Пунин...Српске власти одбиле су турски захтев за Манчино изручење.
Данас бугарска историја бележи тај устанак као "Манчовата буна" прескачући податак да је Србин.

Belogradčik, smešten na istočnim padinama Stare planine, udaljen je 170 kilometara od Sofije i 55 kilometara od Vidina... prijatno planinsko mesto... Smatra se da su se ove stene, .. stvarale ..tokom 200 miliona godina, ..Ljudska mašta u njima prepoznaje ,, i Hajduk Veljka koga ovde smatraju velikim junakom..Једну су стену назвали по њему:
http://4.***************/-S974SZ5Yk...3D7ZOck/s1600/Okamenjeni+Hajduk+Veljko+01.jpg
http://t2.gstatic.com/images?q=tbn:ANd9GcQVJKqKzk8hkrzWJ09yV2M-_E3BMfzN9VR_-QpVhNOZm3_L3n2X
Молбе Срба из Белоградчика да их, после Турака, не гурају Блгарима у државу, нису уродиле плодом.
Године 1878.додељен је на Берлинском конгресу новој марионетској држави-Бугарској.

Prav je vitez kao vita jela
Zubi su mu mramorno kamenje
Žive oči planinsko kremenje
Kršna snaga k'o jasika bela
Ledja krase dva perčina crna
Mač dvorezni munju ocrtava

Za njim kliknu četa osvetnika,
Vučki krste niz crna ugara,
I kad stade piska od gadara,
Grmnu pesma slavnih krajišnika,
Pade magla po ograšju niska,
Tad poleže sila osmanlijska.

Deo pesme Pavla Miloševića(1883- 1941) o Hajduk Veljku iz zbirke "Voždovi ustanici- pesme o hrabrima"..
Dragoljub K. Jovanović,Crna reka,Prilog za istoriju Srbije, Glasnik Srp.Uč.Društ. 54,Beograd 1883.
http://www.krivelj.com/index.php/blog/Od-sreza-do-rudarskog-jaloviA-ta-58.html
http://www.rastko.rs/rastko-bg/istorija/vstojancevic-vuksopovi.php
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=384.0
http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:290012-Spomenik-veci-od-bronze

 

[Slavan]

У марту 1878. велике силе играју демонску игру- Русија званично потражује да се области са српским становништем доделе тек планираном пројекту ( и још неозваниченом) -Кнежевини Бугарској

А ту постоји и једна битна језичка разлика, тзв. Јат граница:

 

[Сребрена]

А ту постоји и једна битна језичка разлика, тзв. Јат граница:
http://forum.krstarica.com/attachment.php?attachmentid=222211&d=1327938474

Да, постоји у данашњој западној Бугарској чист српски говор, очуван колико-толико. баш у овом делу где се може доказати српско становништво од времена пре Османског царства и после, до берлинског конгреса.
Бугарска политика била је да то прекрију увођењем термина "прелазни (бугарски) говор" јер се никако не може сакрити..
Ево њихове карте и објашњења:

Po dijalektima današnje Bugarske vidi se koliko srpskog stanovništva je tamo skriveno, označeni u "Šopluku"- severozapadnoj dan.Bugarskoj govore poseban dijalekt, vezan za izgovor staroslovenskog JAT slova.

Ятовата граница е една от най-важните изоглоси в българския език, въз основа на която българските диалекти се разделят на два вида — западни и източни. При западните диалекти на мястото на старобългарската гласна ят (Ѣ) днес винаги имаме звук е (напр. бел–бѐли, а при източните при определени условия (а при някои диалекти дори винаги) вместо е имаме а предхождана от мека съгласна (напр. б'ал–бѐли или б'ал–б'али).
http://bg.wikipedia.org/wiki/Ятова_граница

Ukratko: "JAT"-ovska granica deli dva bugarska govora: u zapadnoj Bugarskoj potomci naših kažu BEL(grad) u istočnoj (pravoj zmešanoj Blg) BIAL(grad)

А изледа да су временом све Србе западне Бугарске (од Родопа и тока реке Искар до садашње границе са Србијом) Бугари прозвали "Шоповима" по једном сеоцету :

А ево и зашто данас Србе око Самокова и Софије зову "Шоповима"

Једно је село, бар до пре 100 година, на аустроугарским картама, означено као СРБСКО и у области је Самокова:

Почела сам да склапам уз помоћ пријатеља, једну мапу, сличну твојој, о српском језику на тлу Балканског полуострва.

 

[Slavan]

Да, постоји у данашњој западној Бугарској чист српски говор, очуван колико-толико. баш у овом делу где се може доказати српско становништво од времена пре Османског царства и после, до берлинског конгреса.
Бугарска политика била је да то прекрију увођењем термина "прелазни (бугарски) говор" јер се никако не може сакрити..
Ево њихове карте и објашњења:

А изледа да су временом све Србе западне Бугарске (од Родопа и тока реке Искар до садашње границе са Србијом) Бугари прозвали "Шоповима" по једном сеоцету :

Почела сам да склапам уз помоћ пријатеља, једну мапу, сличну твојој, о српском језику на тлу Балканског полуострва.
Поставићу је сад иако није довршена комплетно, треба још дорадити македонски део, па ко воли- нек изволи!

Код њих се то "прелазни говори" односи само на тај мали део (види се на карти коју сам поставио горе) уз саму границу са Србијом (љубичасто), мада некад укључе и још неке говоре. Дакле, не иде до реке Искар. С друге стране, у те говоре укључују и оне којима се говори с друге стране границе, у Димитровграду и Босилеграду. Али зато бугарски национал-лингивсти, а нарочито екстремисти умеју знатно да прошире те говоре на добар део југоисточне и источне Србије. Ово свакако долази у домен политике, али и етничког и националног идентитета, али нећу сад да улазим дубље у ту причу. А ово за Шопе први пут чујем. Читао сам нешто раније, али колико се сећам, то су углавном претпоставке.

У сваком случају, занимљива ти је идеја и карта је тачна, по овом принципу који си изабрала, то су екавски говори, и сами Бугари их називају "екави говори". Простиру се до јатове границе/реке Искар. А то је, уједно граница између западних и источних бугарских говора.

 

[Сребрена]

. Ово свакако долази у домен политике, али и етничког и националног идентитета, али нећу сад да улазим дубље у ту причу. А ово за Шопе први пут чујем. Читао сам нешто раније, али колико се сећам, то су углавном претпоставке.
У сваком случају, занимљива ти је идеја и карта је тачна, по овом принципу који си изабрала, то су екавски говори, и сами Бугари их називају "екави говори". Простиру се до јатове границе/реке Искар. А то је, уједно граница између западних и источних бугарских говора.

Колико знам, Блгари са истока данашње државе Бугарске западну Бугарску, посебно софијски округ зову "Шопима" или "Шоповима" и тај назив има подругљив карактер. Цвијић то није схавтио, па је правио карте екавских Срба који су присилном границом постали од турских робова блгарски робови па је озбиљно писао о њима као некој посебној групи.

Cvijićeva mapa današnjeg bugarskog "Šopluka" poklapa se sa mojom mapom o prisustvu Srba 14-19 vek u današnjoj zapadnoj Bugarskoj:

http://sr.wikipedia.org/sr/Шопи

Чувена "шопска салата" на менију свих ресторана уствари је нормална сезонска "српска салата" из сточарских крајева (због сира)
http://www.google.rs/search?q=шопск...LGoPi4QTxr8mXBQ&ved=0CCgQsAQ&biw=1280&bih=543..

Још је смешније кад уз тај погрешан булгарски термин "шопско" додају и "торлачко", као на википедијама - један регионализам који се односи на малени део на линији Књажевац-Белоградчик, баш онај део о коме сам писала да су устаници из гургусовачке нахије, заједно са Србима из Турске војевали са Турцима у 19.веку. Торлаци су људи који имају торове (ограду од коља за овце), то је цела мудрост тог назива ( у западној Бугарској изговара се Торлак Торлаш) ....То је исто део политике, да се са што више различитих имена покрије гола истина о Србима.