Сербски времеплов

[Ројалиста]

Сома Орлај Петрић (22. октобра 1822, Мезоберењ - 5. јуна 1880, Будимпешта) је био мађарски сликар српског порекла.

Отац му је био Србин, а мајка Мађарица. По мајци, био је други рођак са Шандором Петефијем, мађарским песником и револуционаром, такође српског порекла.

Био је ђак Јакоба Марастонија (Jakab Marastoni). Oд 1847. године похађа школу Фердинанда Георга Валдмилера у Бечу, а од 1850. године студира у Михнену. Касније наставља студије у Риму и Паризу. У својој тридесет другој години жени се са Аном Невери (Anna Névery). Године 1861. постаје директор Мађарског националног друштва за ликовну уметност. Слика претежно историјске теме, а у својим литографијама приказује сцене из рата за независност. Био је такође познати портретиста. Иза себе је оставио велики број уметничких дела.

Умро је у Будимпешти 1880. у педесет осмој години живота.​

Spojler

Последња слика је "Јелисавета Котроманић и краљица Марија у заточеништву у Новиграду".​

Извори:
http://hu.wikipedia.org/wiki/Orlai_Petrich_Soma
http://www.olivagaleria.com/?p=3156

 

[Сребрена]

Prema podacima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u zemlji i inostranstvu, a najviše u Evropi i Severnoj Africi, nalazi se više od šest hiljada srpskih vojničkih grobalja.Kosti srpskih ratnika leže od Makedonije, Grčke, Albanije, Bugarske, Mađarske, Rumunije, Italije, Austrije, Nemačke, Francuske, preko Belgije, Češke, Slovačke, zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, pa sve do Tunisa, Alžira, Egipta...

Бизерта, Тунис

Srpsko groblje u Menzel Burgibi - mačete u obliku krstova postavili su Francuzi i čuvari groblja Vagdija i Mažub Hamdi

Ovo je samo jedno od 24 srpska vojnička groblja posejana širom Tunisa, Alžira i Maroka gde je lečeno preko 41.000 naših vojnika koji su ovamo prebacivani savezničkim brodovima, a 3.005 njih je ovde ostavilo svoje živote.
Između dugačkih nizova krstova koje tvore metalne sablje pobodene u zemlju uredno pokošena trava, cveće na platou gde su jarboli sa zastavama i postolje sa pomenom "Slava palim srpskim vojnicima za slobodu 1914-1918", potkresani borovi u čijoj hladovini počivaju 1.722 ratnika. Njihova imena, sa godinom smrti i nazivom jedinice kojoj su pripadali, ugravirana su na sablje krstove. Leže rezervisti Prvog, Drugog, Trećeg, Osamnaestog pešadijskog puka Joakim Radosavljević, Živan Božičić, Svetomir Trifunović, Dušan Jocić..., evo i kaplara Milorada Ristića, kapetana 10. pešadijskog puka Miluna Ilića...

Spojler

Српска војска у Бизерти подразумева делове српске војске из Првог светског рата који су боравили у француској бази у Бизерти у Тунису.
Прва јединица која је предвиђена за евакуацију у северну Африку био је Комбиновани пук Трупа Одбране Београда. Дана 5. јануара 1916. године први брод са српским војницима приспео је у пристаниште у Бизерти. Приспели српски војници су били углавном у тешком здравственом стању, физички исцрпљени па су умирали и након евакуације. Француска је првобитно намеравала да целокупну српску војску пребаци у Бизерту али се углавном на инсистирање српских власти од таквог плана одустало...

Након повлачења српске војске кроз Албанију 1915/16. године поједини контигенти су упућени у Бизерту, као и у друге француске базе у северној Африци док је највећи део евакуисан на острво Крф. Српске трупе и малобројни цивили су у мањем или већем броју током целог рата боравили у Бизерти. Срби су у Бизерту долазили у три наврата: први пут након повлачења кроз Албанију и евакуације почетком 1916. године, затим након првих великих окршаја на Солунском фронту исте године и на крају од почетка 1917. године када су пристизали контигенти добровољаца. Транспорти су у више наврата током целог рата превозили српске војнике из Бизерте на Солунски фронт, а рањене и болесне у Бизерту. У Бизерти су такође организоване обуке добровољаца, реедуакција инвалида и различити културни садржаји. Посебан део искуства српских војника у Бизерти био је однос француских војника, службеника и грађана према њима, обележен предусретљивошћу која је често превазилазила уобичајне односе између савезничких војски, а међу српским војницима посебно је био цењен француски вицеадмирал и гувернер Бизерте Емил Гепрат. Последњи контигенти Срба напустили су Бизерту током 1919. године.

Knjiga-studija, "Srbijo, majko i maćeho" Luke Nikolića, potpukovnika JNA u penziji, o zapuštenim i napuštenim srpskim grobovima i grobljima na severu Afrike:
U severnoj Africi, po završetku Prvog svetskog rata, ostalo je 3226 vojnika koji su počivali u 2504 groba. Ostavljajući grobove na vetrometini i bez zaštite, Srbiji je "pošlo za rukom" da izgubi 689 grobova i u njima 744 vojnika!
Za devedeset godina na nadgrobnim obeležjima ostalo je zabeleženo, imenom i prezimenom, samo 1743 vojnika, dok je 1483 voojnika danas ostalo i bez imena i bez prezimena.
Na mramornim pločama stajalo je uklesano ukupno 2372 imena. Danas je na njima samo 891 ime!
Vremenom su i ova imena pogubljena, pa smo i tu ostavili dug prema 2140 predaka.

- Више од 4.000 српских регрута, међу којима много средњошколаца, позвано је у Бизерту на обуку. Да није било свих тих снага које су се прикључиле далеко бројнијим америчким, аустралијским и војницима са Новог Зеланда, не би био пробијен фронт и не бисмо изашли пред савезнике. У томе је највећа улога Бизерте, у којој су гробља погажена и оскрнављена

Књига аутора Луке Николића "Србијо, мајко и маћехо" послужила је као инспирација за документарни филм "Бизерта - повратак у легенду".
Емисија гледаоце води од села Заовине, родног краја Ђунисија Николића, до гробља Ференвил у Тунису.
"Почивај у миру, наш ђеде Ђунисије, заједно са 1790 српских јунака, који леже на великом гробљу малог Феривила, који дадоше животе у јуначким бојевима на пољу части, за победу и Отаџбину." - речи су које унук Лука упућује свом деди Ђунисију Николићу из Заовине, трећепозивцу 4. пука.

Zapisi i sećanja

Spojler

ТУНИС...


ПУКОВНИК МИХЕЛ И ЛАЛА
(Чедомир С. Милошевић)

По преласку преко Албаније трупе Шумадијске дивизије другог позива биле су међу првима које су из медове пребачене у Бизерту. У прво време командант места у Бизерти био је пуковник Драгутин Милутиновић. Кад је он упућен у Русију, заменио га је пуковник Карло Михел, чувен са строге дисциплине.
Кад су се војници опоравили после страдања у Албанији, почеле су вежбе. Једног дана кад пук пође на вежбу, неки војник, Лала, није могао ићи, јер га је убила цокула.
Јави се команданту и овај му дозволи да се врати у логор.
Лала пође, али сврати у прву кафану и онако се по лалински, прописно напије.
Кад је кренуо према логору, наиђе однекуд на њега пуковник Михел и запита га откуд он ту.
Лала, трештен пијан – не види ни белу кобилу, па ће:
„Та, знате, госпон капетан,пошла пуковнија на егзерцир, а мене знате, убила штивлетина, па ми командир казао да се вратим у логор. А, ја, знате, свратио у бирцуз, те мало попио“.
„Добро, добро, - рећи ће пуковник „ Иди ти у логор, може наићи патрола, па да те ухапси!“
„Та каква патрола, госпон капетан, само да не наиђе онај Михел...отац га његов, а ја фуртом идем!“
И продужи Лала полако и не сањајући с ким је разговарао и кога је прописно опсовао!


СТРАНЦИ СЕ СПОРАЗУМЕВАЈУ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ
(Александар Тадић)

Улазећи у један од педесет павиљона, адмирал Гепарт наиђе на једног болничара Анамита, који познаде адмирала и гологлав, у белој болничкој униформи, стаде мирно и поздрави га.
Адмирал му узврати поздрав речима:
“ Ca va bien, l Annamite? (Па, како је, Анамите?)
„Томбро, мон Амирал... „ – одговори болничар.
Не разумевши његов одговор , адмирал понови:
„Eh, bien ca va? (Па, како је?)
„Томбро, томбро...“ – потврди Анамит.
Адмирал се с изнађењем обрати управнику болнице, пуковнику Михелу:
„Tiens, il parle sebe, celui –la!“ (Гле, овај говори српски!“)
„Да, господине генерале! Сви Анамити, без изузетка, споразумевају се са болничарима Французима искључиво на српском језику! И једни и други занју само ограничен број српских речи, али ипак довољно да се могу споразумевати“
„Па, добро, јесте ли размишљали о томе како је дошло до тога да се они споразумевају на трећем језику, потпуно страном и за једне и за друге?“ – упита генерал.
Слегавши раменима, пуковник Михел одговори:
„Ваљда им српски језик пружа ипак боље могућности – да нађу заједнички језик!“
„Напротив,“ – настави адмирал, „ то је и за нас и за Анамите врло, врло тежак језик, али је овде реч о нарочитој симпатији, наклоности, поштовању, које обе стране гаје према Србима.“

Opsirnije>

Spojler

http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=13477
http://www.vostok.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=0&idnovost=14985
http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/190670/Vecna-straza-kraj-Bizerte
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:srpska-vojska-u-bizerti
http://prvisvetskirat.wikidot.com/rado-u-tunis-nerado-do-srpskih-kosturnica
http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Opomena-iz-Menzel-Burgibe.lt.html

 

[Сребрена]

КРЕЋЕ СЕ ЛАЂА ФРАНЦУСКА

U vojni logor u Bizerti, u Tunisu stigla je jedna lađa. Kruži oko pristaništa, ali joj niko ne daje dozvolu i znak da može da pristane. Samo jedan čovek, okrenut leđima moru viče na francuskom jeziku: "Jadnici! Jadnici!" Proneo se glas da su stigli srpski vojnici tifusari. A na lađi, vojnici bez udova, u zavojima, skoro nepomični. Poručnik, ranjen u nogu, ustaje, odgovara: "Nema toga ovde, nema" i komanduje postrojavanje. Vojnici ustaju, jedan vadi frulu i nevešto, nejako, poslednji put, svira "paradni marš". Iz stopala nesrećnika kojima je pala komanda "Napred! Marš!", lipti krv. Marširaju ratnici sa Cera i Kolubare, ostavljaju krvavi trag na palubi. Lađa se konačno približava pristaništu.

 

[Лекизан]

Наша Долина краљева

Кад замиришу јорговани

Долину Нила поред Луксора свет одавно назива Долином краљева. И Французи, уз Лоару, имају нешто слично. По значају за српску средњовековну државу, за њима много не заостаје ни долина Ибра, односно Рашке, од Краљева до Новог Пазара, коју још зову и Долином векова али и Долином јоргована...
http://www.politikin-zabavnik.rs/2007/2878/01.php

Мало је, готово нимало, трагова о животу средњовековног утврђеног града Јелеч, тринаест километара јужно од Новог Пазара. У неким успутним записима помиње се као „једна од ратних престоница Немањића”. Његови остаци и даље господаре једним од највиших врхова овог краја и станиште су небеских грабљивица.
Путем дугачким стотинак километара, ова наша (ћутљива) Долина краљева понекад уме да наговори векове да проговоре. А њих, бар повремено, ваља чути. Не због њих, због нас.

http://www.upoznajsrbiju.co.rs/prica/ibar---dolina-kraljeva-81

http://www.zvrk.rs/Zanimljivosti/Priroda/dol_jorg/index.htm


Dolina kraljeva
http://www.srbija.travel/kultura/manastiri/dolina-kraljeva/

Spomenik palima za slobodu u ratovima od 1912 do 1918 u dolini Jorgovana.

Uros I i Jelena Anzujska.

http://www.b92.net/putovanja/destin...11&mm=01&dd=22&nav_category=823&nav_id=487662

 

[Лекизан]

Istorija Dervente

Od Župe Ukrina do Dervent

Župa Ukrina

„Legendu“ o imenu grada Dervente izmislili su austro-ugarski špijuni, koji su po svaku cijenu htjeli da sakriju ime čitave srpske (bosanske) Posavine: Ukrina - odnosno Ukrajina, t.j. Krajina (granica sa Ugarskom - granica između Katolika i „šizmatika“: Pravoslavnih). Po toj izmišljenoj priči kao „kum“ spominje se Husref-beg, koji je našao sličnost između ukrinskog „klanca“ i novoizgrađene tvrđave u Gornjoj Ukrini sa gradom Derbentom u Aziji. On je naime uzviknuo: „Evo novog Derbenta!“.Utvrda izgrađena u Gornjoj Ukrini, niti je bila u nekom klancu niti je imala bilo kakvu sličnost sa „Željeznim vratima Azije“.
http://derventa.webs.com/


Pravoslavni manastir u Detlaku

Skica manastira u Detlaku napravljena prema opisu iz ljetopisa

Da bi imao oslonac, podršku i duhovno uporište crkve, naročito u krajevima koje je donijela u miraz njegova žena Katarina, kćerka ugarskog kralja, kralj Stefan Dragutin Nemanjić je gradio mnoge pravoslavne crkve i manastire. Tako se pouzdano zna, da je u vrijeme njegove vladavine sagrađen i pravoslavni manastir Uspenija Presvete Bogorodice u Detlaku, koji je prema Detlačkoj hrisovulji završen 1303. godine. Izgradnjom ovog manastira, kralj Stefan Dragutin (Prepodobni monah Teoktist) je ojačao svoj uticaj i osnažio Pravoslavlje u Župi Ukrina. Manastir je sagrađen u vrijeme kada je srpska srednjevjekovna država na Balkanu bila u ekspanziji, doživljavajući uspon na osnovama Pravoslavlja i vizantijskog kulturnog naslijeđa.

Detlačko Jevanđelje

Proto Tomo Anđelić, sveštenik derventski, zapisao je da je Detlačka povelja (Detlačka hrisovulja) iz 1303 god., kao povelja o osnivanju i darovnica manastiru, nastala na dvoru kralja Stefana Dragutina Nemanjića. Ona je bila napisana na pergamentu u obliku svitka, veličine 375 x 8 x 4950 mm i sa potpisom „Stefan Dragutin, po milosti Božjoj kralj Srpskih zemalja“. Povelja je bila satavljena lijepljenjem - od osam pergamentnih listova. Sa obije strane bila je meka i glatka a ispisani tekst bio je oko 260 mm širok. Na vrhu u sredini nalazio se ornament. Povelja je nestala iz Arhiva Crkvene opštine Derventa u toku aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austro-Ugarske 1878. godine. Pretpostavlja se da je ukradena (kao i ostali vrijedni dokumenti, uključujući i nekoliko vrijednih ljetopisa iz davne prošlosti) i da se nalazi u nekoj privatnoj kolekciji, vjerovatno u Austriji.

Аutоr: Bоškо Оbrаdоvić

О pоtrеbi zа nаciоnаlnim snоm

Pоd јеdnim nаciоnаlnim snоm pоdrаzumеvа sе sistеm vrеdnоsti kојi svаkоg pојеdincа unutаr nаciје vоdi dо оstvаrеnjа ličnе i kоlеktivnе srеćе. Izа оvоg sistеmа, u smislu аpsоlutnе vеćinе, stојi svаki pојеdinаc nаciје i nаciја u cеlini. Tеk tаkо sе stičе nеоphоdnо sаmоpоuzdаnjе i оsnоvа zа svаki nаprеdаk.

Ukоlikо nеmа svој nаciоnаlni sаn јеdаn nаrоd је kао brоd bеz kоmpаsа i kоrmilаrа. U tоm slučајu svаki pојеdinаc imа rаzličitе snоvе, snоvi pојеdinаcа ili pојеdinаčnih grupа dоlаzе u vеlikе mеđusоbnе sukоbе, а nаciја sе rаspаdа nа višе dеlоvа.

Nаciоnаlni sаn је pоdјеdnаkо vаžаn i u tеškim i u srеćnim istоriјskim vrеmеnimа. U tеškim vrеmеnimа еtо оnе hоmоgеnizuјućе, uјеdinjuјućе silе kоја hrаbri pоsustаlе i nаgrižеnе snаgе јеdnоg nаrоdа i budi vеru u оpstаnаk i оpоrаvаk. U srеćniјim vrеmеnimа nе mоžе sе оpstаti niti nаprеdоvаti bеz оslоncа u zајеdničkоm idеаlu kојi cео nаrоd pоdstičе u nоvа prеgnućа i јоš bоljе dаnе.
.............................

Stradanja derventskih Srba od 1875 do danas
http://derventa.webs.com/stradanjasrbaderventa.htm


Најстарији писани трагови из тог доба казују да је Дервента (OWAR) била центар жупе De Vetri castro (жупа старе тврђаве). Уз овај средњевјековни град 1408. године саграђено је утврђење Novum castrum , односно VIVAR (називи на латинско и на мађарском језику), или, у преводу, НОВИ ГРАД, а 1414. године и Castellani de Wynov. На карти знаменитог холандског картографа Герхарда МЕРКАТОРА из 1590. године Вивар је тачно на мјесту данашње Дервенте. А по предању, и ријека Укрина добила је назив изведен од мађарске ријечи УГРИНА, коју је словенски живаљ прилагодио свом изговору.http://www.derventa.ba/derventa/index.php?pismo=cir&url=istorija.

Дервента
http://sr.wikipedia.org/sr/Дервента

Знамените личности

Миле Китић, српски фолк певач
Слободан Ћустић, српски глумац
Поп Јовица, вођа српске буне
Зоран Ранкић, српски глумац
Ведран Ћорлука, фудбалски репрезентативац Хрватске
Абаз Арсланагић, рукометаш
Драган Ђурић, директор ФК Партизан
Никола Калабић, четнички војвода

 

[Сребрена]

Под крилима Србског Сокола ми очекујемо сједињење Србског Народа (Михаило Пупин)

СОКОЛСКИ СЛЕТ 1910.

Душан Силни у Питзбургу

Прво србско гимнастичко друштво било је витешко друштво „Душан Силни“ у Питсбургу... Прво србско соколско друштво основано је 30. маја 1909. године у Синсинатију (Охајо), а одмах за њим 10. октобра 1909. године у Детроиту. Идуће 1910. године основано је седам соколских друштава. Соколска друштва су одржавала везу са соколима у Србији тражећи инструкције и претплаћујући се на соколске листове (Србски витез, Србски соколски гласник, Соко - лист за соколске ствари Зајечар).

Застава Србских сокола из Америке

Задатак је Србског сокола да своје чланове оспособљава за народни србски и грађански позив, и да подиже дух у србском народу. Ради тога је обавезно телесно развијање, морално васпитање а нарочито национално просвећивање.

У ту сврху, уз савремену, има се употребити и србска народна гимнастика, србске народне јуначке игре и стрељачка вежбања како би соколи дорасли великом позиву народне узданице за рад на ослобођењу и уједињењу србског народа. Зато братска љубав, узајамно пожртвовање, лично самопрегоревање, темељно упознавање народне прошлости и савремено образовање, имају бити нарочита одлика и дужност сокола.

Гласник Жупе био је „Соко - лист србских соколова у Америци“.. Обе публикације су уз чланке о соколству доносиле и србске народне песме.
Први слет одржан је 9. јуна 1912. године у Чикагу

http://srbskocarstvo.blogspot.com/2012/03/blog-post_20.html
http://www.vidovdan.org/index.php?o...u-severnoj-americi&catid=44:kultura&Itemid=71
http://www.rastko.rs/istorija/sokoli/tekstovi/snedeljkovic-amerika.html

http://www.rastko.rs/istorija/sokoli/index.html

Душан Силни у Дубровнику

Прва друштва на Приморју основана су 1907 г., Душан Силни у Дубровнику и Српски Соко у Рисну. На челу Душана Силног био је Мате Грацић, власник Српске штампарије у Дубровнику, а на челу Српског сокола капетан Александар Видовић. Душан Силни окупио је преко 100 чланова. У почетку друштвене просторије и вежбаоница биле су смештене у зградама старешине Грацића на Пилама. Српско гимнастичко друштво Душан Силни основано је по угледу на витешка друштва Душан Силни у Србији

Залагањем старешине Мате Грацића, подигнут је Дом Душана Силног у Дубровнику.

Члан друштва Јован Л. Перовић спевао је песму Душановка а музику за песму (марш) компоновао је Иван витез Чижек, капелник српске музике у Дубровнику (6).

ДУШАНОВКА

Напред, напред, браћо мила,
Друг уз друга нек' је свог;
Српског рода снаго чила,
Помог'о те вишњи Бог!
Старе славе зв'језда јасна
У имену нашем сја;
Мисао је наша часна,
Здраво Силни, здраво сви!

Ко год јача снагу т'јела,
Духу своме диже лет!
За јуначка кадар дјела,
Ићи борби у сусрет! Узданице славе нове,
Мисô сама кр'јепи нас;
Будућност нас рода зове,
Напред Силни, напред сви!

Јован Л. Перовић

http://www.rastko.rs/istorija/sokoli/tekstovi/snedeljkovic-srpska-drustva-dubrovnik.html
http://srbskocarstvo.blogspot.com/2012/02/blog-post_19.html

Соколски гласник Душан Силни

Spojler

Душан Силни у Скопљу
Група омладинаца, ученика школе, заната и трговачких помоћника почела је 1908. у Скопљу да вежба гимнастику. Они су 1909. основали душановачко друштво у Скопљу. Први вежбачи били су чланови омладинског певачког друштва „Вардар”. Новембра 1908. дошао је за наставника Српске гимназије у Скопљу Рајко Караклајић, који се одмах ставља на чело друштва.
Вежбало се у згради основне школе „Метох” на Серави, где је већ било смештено певачко друштво „Вардар”. Друштво је 1910. било забрањено. И поред забране кришом се и даље радило и често прелазило из Метоха у гимназију и опет у Метох. У Силном чланови су сматрали и говорили да су они војска која ће извршити ослобођење.
http://www.vidovdan.org/index.php?o...ni-u-staroj-srbiji&catid=44:kultura&Itemid=71

 

[Сребрена]

Prema podacima Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u zemlji i inostranstvu, a najviše u Evropi i Severnoj Africi, nalazi se više od šest hiljada srpskih vojničkih grobalja

Kod sela Slatine, u današnjoj severnoj Grčkoj
LEGENDA O DRAGOMANCIMA

Српска армијска болница у Драгоманцима (данас, Апсалосу) одиста беше легендарна. .

Spojler

Zgrada u koj se nalazila redgenska služba:

Dnevnik Mladena Žujovića, dobrovoljca u dragomanskoj bolnici

У Драгоманцима, али и у Тресини на домаку фронта, о којој такође постоје фото-сведочанства, био је Штаб Друге српске армије војводе Степе Степановића. У Драгоманцима још и радионица за оправку митраљеза, у коју би Младен послом силазио. Покрај обновљене цркве сахрањивани су умрли рањеници. А после страховите олује фебруара 1917. године (по старом календару), када су шатори препуни рањеника, просто, порушени и разнети, хоџа им је пружио гостопримство у медреси. Првој хируршкој пољској болници Врховне команде запретило је тада да се расформира. Срећом није. Отуд фотографија: постављање новог шатора; па низ панорамских, с доцније изграђеним зградама плетарама.
http://www.rastko.rs/rastko/delo/12069


Mapa srpske vojske i bolnica 1918.g.

Spojler

Јануар 1917. Света Барјактаревић, Карпински, пуковник Михаило Петровић, André Gay, др Вуловић, пуковник др Никетић, Боди.

Црква у Драгоманцима. С леђа војвода Степа Степановић и пуковник Воја Живановић.

Još tridesetak fotografija
http://mladenzujovic.com/album/C_album/cS_StartPage.html

Slatinsko groblje ratnika Timočke divizije



Српско гробље у Слатини (од Драгоманаца удаљено десетак километара), под тим називом je обележено на топографској карти некадашње ЈНА...(Danas je promenjen toponim- u Hrisa) Гробље је најпажљивије парцелисано; свака парцела обзидана је каменом и пажљиво побусана, стазе пошљунчане, крстаче изрезане чисто и са јасним натписима… На јужном крају подигнут је велики споменик. Његова моћна основа је гомила мрачних блокова од камена, неотесаног, грубог… Разрађена је само њена главна страна окренута Србији, сви остали делови храм-куле су безоблична зидина.”(Опис потпуковника Јована Сретеновића)

Овде сахрањени, два пута су умирали, не одричући се ни тада васкрсења: „О, Србијо, дивна , ми смо овде стали…! ” Одјекује, баш том поруком, један од уклесаних стихова, чији се творац не зна.

„Наши су прешли брдо…” записаће своју најсилнију реченицу, др Михаило Петровић, у свом дневнику, 3.септембра 1918.године (по јулијанском календару). „... Прешли су у свет живих.“ Те сенке сенки (а ко би од њега то боље знао, које нико не могаше), ћe потом стићи; осим свепрождирућег заборава. Стрепео је отац српске ратне хирургије, све дотле с правом, да ће се за развијеним стеговима победоносних савезничких армија, тетурати и српске трупе. Сa имуно-биолошке тачке гледишта, ствари су одиста, стајале тако. Али се збило обрнуто. Француска коњица не могаше да стигне српску пешадију. У тој експлозији коју не беше нико предвидео, победи дух над материјом, јер бољег објашњења за тај предачки подвиг зaиста нема...

Danas je groblje u razvalinama

http://www.rsz.rs/index.php?option=...-u-hrisi&catid=11:istorija-zdravlja&Itemid=18
https://docs.google.com/viewer?a=v&...lnDIMo&sig=AHIEtbSZgdiRptrj4wCFqDCxKTluqSFnRQ
http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j...sg=AFQjCNH-FNSMfhrHCcJkfAALN70Q1Ddijw&cad=rja

 

[Сребрена]

Prvi književni list, koji se krenuo u Bosni sa većim značajem, bila je Bosanska Vila, u Sarajevu, koja je izlazila gotovo trideset godina: od 1885—1914. godine.
Nju su pokrenuli, kao organ srpskog učiteljskog zbora sarajevskog, dvojica prečanskih učitelja Božidar Nikašinović i Nikola Šumonja, a kad je vlast uklonila njih dvojicu, došla je ona 1887. godine u ruke Nikole Kašikovića, rođenog Sarajlije, koji joj je ostao urednik sve do Svetskog Rata.

Вила босанска

Први број Босанске виле, послије двомјесечног марљивог рада и припрема њеног уредништва, појавио се 16. децембра 1885. године. "Израђен у новој Штампарији Шпиндлера и Лешнера, технички лепо опремљен, лист је имао 16 страница кварт-формата и по обиму био двоструко већи од негдашњег 'Требевића'. Наловну главу израдио је Стево Калуђерчић, сликар аматер ...Остали сарадници првих издања Виле су били Манојло Ђорђевић Призренац, Душан Пелеш, Митрополит Дионисије II (Илијевић), Ђорђе Јовановић Герман, Давид Поповић, Петар Мирковић, Васо М. Ћуковић, Вид Вулетић Вукасовић, Миле Попадић, Петар Ђенић, Стари Јово Басаровић, Стеван Н. Давидовић и Коста Ковачевић.

Босанска вила је излазила редовно два до три пута месечно и штампана је искључиво ћирилицом, која је до доласка Аустроугарске 1878. године, била примарно народно писмо. Босанска вила је била једини књижевни лист у аустроугарској провинцији БиХ у периоду од њеног оснивања 1885. до 1895. године.
Програмска оријентација овог листа била је бављење српском културном баштином, уз презентацију популарних и разноврсних текстова доступних народу из свих области друштвеног живота, али је у њеном практичном деловању, посебно у првом раздобљу излажења, највише текстова било из области народне књижевности. Окупљен је већи број сарадника из разних крајева који описују народни живот и обичаје, бележе народне песме, приповетке, пословице и загонетке, тумаче народна веровања и слично. На овим пословима посебно су се истицали: Петар Мирковић, Васо Чуковић, Стеван Делић, Никола Кашиковић, Коста Ковачевић, Лука Грђић Бјелокосић, Ристо Чајкановић и Петар Иванчевић.

Босанска вила била је најпознатије национално српско гласило на подручју аустроугарске провинције БиХ и једно од познатијих и признатијих гласила уопште на просторима јужнословенских народа.

Лист је престао да излази 15. јуна 1914. године, уочи Првог светског рата, а због забране од стране аустроугарских власти.

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=198.0
http://scr.digital.nb.rs/collection/bosanska-vila
http://sr.wikipedia.org/sr/Босанска_вила

 

[Hrastovnik]

Kod sela Slatine, u današnjoj severnoj Grčkoj
LEGENDA O DRAGOMANCIMA

Spojler

Српска армијска болница у Драгоманцима (данас, Апсалосу) одиста беше легендарна. .

Spojler

Zgrada u koj se nalazila redgenska služba:

Dnevnik Mladena Žujovića, dobrovoljca u dragomanskoj bolnici

У Драгоманцима, али и у Тресини на домаку фронта, о којој такође постоје фото-сведочанства, био је Штаб Друге српске армије војводе Степе Степановића. У Драгоманцима још и радионица за оправку митраљеза, у коју би Младен послом силазио. Покрај обновљене цркве сахрањивани су умрли рањеници. А после страховите олује фебруара 1917. године (по старом календару), када су шатори препуни рањеника, просто, порушени и разнети, хоџа им је пружио гостопримство у медреси. Првој хируршкој пољској болници Врховне команде запретило је тада да се расформира. Срећом није. Отуд фотографија: постављање новог шатора; па низ панорамских, с доцније изграђеним зградама плетарама.
http://www.rastko.rs/rastko/delo/12069


Mapa srpske vojske i bolnica 1918.g.

Spojler

Јануар 1917. Света Барјактаревић, Карпински, пуковник Михаило Петровић, André Gay, др Вуловић, пуковник др Никетић, Боди.

Црква у Драгоманцима. С леђа војвода Степа Степановић и пуковник Воја Живановић.

Još tridesetak fotografija
http://mladenzujovic.com/album/C_album/cS_StartPage.html

Slatinsko groblje ratnika Timočke divizije



Српско гробље у Слатини (од Драгоманаца удаљено десетак километара), под тим називом je обележено на топографској карти некадашње ЈНА...(Danas je promenjen toponim- u Hrisa) Гробље је најпажљивије парцелисано; свака парцела обзидана је каменом и пажљиво побусана, стазе пошљунчане, крстаче изрезане чисто и са јасним натписима… На јужном крају подигнут је велики споменик. Његова моћна основа је гомила мрачних блокова од камена, неотесаног, грубог… Разрађена је само њена главна страна окренута Србији, сви остали делови храм-куле су безоблична зидина.”(Опис потпуковника Јована Сретеновића)

Овде сахрањени, два пута су умирали, не одричући се ни тада васкрсења: „О, Србијо, дивна , ми смо овде стали…! ” Одјекује, баш том поруком, један од уклесаних стихова, чији се творац не зна.

„Наши су прешли брдо…” записаће своју најсилнију реченицу, др Михаило Петровић, у свом дневнику, 3.септембра 1918.године (по јулијанском календару). „... Прешли су у свет живих.“ Те сенке сенки (а ко би од њега то боље знао, које нико не могаше), ћe потом стићи; осим свепрождирућег заборава. Стрепео је отац српске ратне хирургије, све дотле с правом, да ће се за развијеним стеговима победоносних савезничких армија, тетурати и српске трупе. Сa имуно-биолошке тачке гледишта, ствари су одиста, стајале тако. Али се збило обрнуто. Француска коњица не могаше да стигне српску пешадију. У тој експлозији коју не беше нико предвидео, победи дух над материјом, јер бољег објашњења за тај предачки подвиг зaиста нема...

Danas je groblje u razvalinama

http://www.rsz.rs/index.php?option=...-u-hrisi&catid=11:istorija-zdravlja&Itemid=18
https://docs.google.com/viewer?a=v&...lnDIMo&sig=AHIEtbSZgdiRptrj4wCFqDCxKTluqSFnRQ
http://www.google.rs/url?sa=t&rct=j...sg=AFQjCNH-FNSMfhrHCcJkfAALN70Q1Ddijw&cad=rja

A sto je groblje u razvalinama, ko ga srusi i kad? Turci muhamedanci ili Grci pravoslavci?

PS Srebrena, izvini, ali pored romanticarskog zanosa u svojim prilozima, ubaci de malo i realizma.

 

[Сребрена]

A sto je groblje u razvalinama, ko ga srusi i kad? Turci muhamedanci ili Grci pravoslavci?
PS Srebrena, izvini, ali pored romanticarskog zanosa u svojim prilozima, ubaci de malo i realizma.

Има на линковима које сам дала већ..време и немар су сринули гробље..

Повест о гробљу, пронађеном тек у новембру 2003.године, се даље грана у два правца. По повратку у Београд, гђа Феро и писац ових редова, одмах су преко Другог програма Радио Београдa (у једносатној емисији), обавестили јавност да је нађено место легендарне српске болнице, али и запуштено гробље Тимочке дивизије.

http://www.rsz.rs/index.php?option=...-u-hrisi&catid=11:istorija-zdravlja&Itemid=18

 

[Hrastovnik]

Има на линковима које сам дала већ..време и немар су сринули гробље..

http://www.rsz.rs/index.php?option=...-u-hrisi&catid=11:istorija-zdravlja&Itemid=18

Kako narod cuva grobove svojih predaka, tako ce proci i narod u cjelini.

 

[Сребрена]

Сербски официр опчињен музиком
Josif Runjanin je poznat po svojim delima Rado Srbin ide u vojnike na tekst Vase Živkovića i Lijepa naša domovino, koja je danas himna BJR Hrvatske, a inspirisana je arijom O Sole piu ratto iz Donicetijeve opere Lucia di Mammermoor.

"Први прави практични управник Хрватске" , Србин и православац, један од најзначајнијих српских личности у Хабзбуршкој монархији 19. века
Огњеслав Утјешеновић Острожински (1817 – 1890)

Сербски поета- Велики жупан у Хрватској

Banijsko selo Ostrožin uglavnom je regrutovalo ratnike i vojne komandante koji su se u 19. veku borili za interese carskoga Beča. Njima je uniforma bila i hleb i karijera, i određivala im je položaj i ugled. No, prvi Srbin toga kraja i vremena koji je krenuo u "osvajanje" sveta mimo oklopa, kubure i mača bio je književnik, poeta, naučnik i političar Ognjen Utješinović Ostrožinski. Rođen 21. avgusta 1817. u Ostrožinu, prešao je put od malog činovnika do dvorskog savetnika i velikog župana Varaždina

Написао је песму " Ускрснуће Јелачића бана" (данас познату као "Устани, бане") у време злогласног маџарског бана Khuen-Héderváryja :

Bilo je to godine, devetsto i treće,
Kad su našu Hrvatsku stigle nesreće.
Mađarske zastave dig'o Hedervary
Silom hoće Hrvatsku da nam pomađari.

Ustani bane, Hrvatska te zove, zove,
Ustani bane Jelačiću.

http://hr.wikisource.org/wiki/Ustani_bane

- San mi je da pritegnem Krajinu matici zemlji. Da se jedared izbavi onog nevoljništva svoga čitave Austrije na polju bojnome, za interese Njemačke više negoli Beča - napisao je Ognjen Ostrožinski u autobiografskom delu "Zlatna knjiga porodice Utješinović".

U "Pozdravu Srbiji" on peva:

Blago tebi majko od junaka,
Srpska zemljo, gnezdo sokolova,
Slavna kćeri majke Slave svoje!
U prastaro zlatoplodno vr'jeme
Valjana si kći u majke bila.

Blago tebi majko od junaka,
Srpska zemljo, gnezdo sokolova,
Slavna kćeri lajko Slave svoje!
Valjana si kći u svoje majke,
E si ropske slomila okove.

Ovaj znameniti sin naroda srpskoga rodio se u malenom selu Ostrožinu, po kome je docnije i zadržao sebi nadimak, 9. avgusta 1817. od roditelja Matije i Simice. Tumačeći docnije neke reči i izraze u svojim književnim radovima, Ognjeslav se s puno zahvalnosti seća svoje drage majke koja ga je narodnom jeziku učila.
По основној професији правник и политичар, Огњеслав из Острожина ,. бавио се и књижевним радом. Посебно се истакао епом "Недељко" објављеним 1860. године, замишљеним да буде први део епопеје "Равијојла".
У Бечу је 1871. године изашла збирка пјесама "Вила Острожинска", као и "Ситне Пјесме" и "Основа естетике"...
.Написао је и дела "Кућне задруге" и "Војна крајина".

http://books.google.rs/books?id=qjc...ce=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false

Baveći se naučno-istraživačkim radom napisao je studiju "Srbi u južnoj Mađarskoj, Dalmaciji, Bosni i Hrvatskoj", kao i dela iz iste oblasti "Austrijska carevina", "Vojne granice" i "Ustav".

Данас се посебно помиње раритетна његова збирка Давидових псалама, али испевана у сербскоме стиху
http://archive.org/stream/psalmidavidovip00ostgoog#page/n231/mode/2up

Ognjen Utješinović je doprineo da još 1787. godine austrijski car Josif Drugi na zahtev Srpskog komiteta u Beču, čiji je Utješinović bio član, odobri osnivanje pravoslavne crkve.


http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=281.0
http://sr.wikipedia.org/wiki/Огњеслав_Утјешеновић_Острожински
http://www.vesti-online.com/Stampan...7239/Od-cinovnika--do-carskog-savetnika/print

 

[Сребрена]

Народно градитељство је непретенциозно градитељство, што не значи да не поседује вештину грађења и домишљата градитељска решења, у чему се огледа индивидуалност ове архитектуре која не припада стиловима, већ типу. Изворно народно градитељство је скромно и једноставно.

Србија!
- По чему знаш?
Видиш, оно је српска кућа, направљена у духу архитектуре овог поднебља, са кровом на четири воде, широком стрехом и тремом - по томе се препознаје земља Србија, баш као што бретању у Француској карактеришу беле куће црних кровова..."
У ту кућу jе уткано вековно искуство, мудрост и осмишљеност народних неимара, тако да су некада давно прављене са две просторије: "кућа" у којој је била ватра (огњиште) и соба, са тремом или без њега. Отуда и пословица „Куће, колико те може покрити, а баште, колико ти око види".

Народно градитељство у Срба

„Нигде наш човек није више и дубље уградио своју душу као у здањима намењеним свом живљењу. Нигде, као овде, наши преци нису потврдили свој идентитет нити су било којом творевином исказали толико љубави и заноса", записао је Радомир Станић у књизи „Старе српске куће као градитељски подстицај".

Када је све почело и ко је смислио трајно добар план за градњу срских кућа, не зна се...
Најстарији археолошки налази кућа од глине (од лепа, од блата, од набоја) , са дрвеном конструкцијом и оплатом су надомак Београда, у неолитској Винчи.
http://www.scribd.com/doc/77675228/Nenad-Tasic-Vinca-Naselje-Prvih-Zemljoradnika
Блато је лепљено вековима на сербске куће, а и данас је незаменљив изолатор.

Свесни да је вештина градње станишта услов да се одоли свакојаким искушењима, градитељи ништа нису препустили случају. Упућени у живот и његове законитости, климатске ћуди поднебља и географски положај, водили су рачуна да станиште граде од материјала у складу са природним окружењем, да буду у заветрини, на сунчаној страни, близу воде... Тако су настајале куће одређеног поднебља: шумадинке, косовке, златиборке, мачванке, ердељке, моравке, како их је по распрострањености делио Јован Цвијић, препознатљиве и по мајсторима што су их правили, као осачанске, пироћанке, црнотравке.


Често се неправедно те старе куће повезују са сиромаштвом, што "не држи воду". Градећи себи кров над главом, људи су се трудили да га прилагоде својим потребама да буде што удобнији и функционалнији, отуда и изрека - своја кућица своја слободица" али и клетва „кућа ти се кућерином звала". Нису им биле потребне собе и спратови ради престижа, али су и те како имали културу становања. Пример за то су долапи (уграђени плакари се приписују Швеђанима и Енглезима). Максимално хумано прилагођавајући унутрашњост куће животним потребама. успели су да успоставе чудесну хармонију између грађевине и природе, и то није све. Мислили су наши прадедови и на одмор и уживање после напорног посла у пољу, градећи себи посебне објекте које су називали чардаци и конаци.

На простору Србије забележено је више типова/врста кућа.
.Етнолози разликују четири типа народног српског неимарства- лепенице, бондручаре, брвнаре и камене куће.
Непотпуна мапа српског етничког простора:

Мајстори су претежно били локални, а градило се мобом. Најбољи мајстори били су печалбари који су се бавили 'мајсторлуком' као допунским занимањем. Долазили су из пасивних крајева са својим специјализованим мајсторским групама. Градитељско знање преносили су на чланове групе ширећи занат на целу област из које долазе и по чему је она постала карактеристична. На тај начин су образоване обласне градитељске 'школе', настале на генерацијски усавршаваном занатском знању.

Spojler

Познати мајстори били су Осаћани из Осата у Источној Босни крај Дрине, Црнотравци са Власине, по којима су, временом, називани сви мајстори са југа и југоистока Србије. Најцењенији и најбољи мајстори били су Гоге из западне Македоније, из области око реке Радике, називани, како се мисли, по говору (дијалекту) другачијем од средине у којој су радили, а не по географској одредници као што и назив Бугари, за градитеље јужно од Алексинца и старе српско-турске границе, није означавао њихову етничку припадност. С тога би се у Гоге могли убројати и Срби са Косовскометохијских простора, Средске и Сиринића, као и јужних Шарских Жупа. Занимљиво је рећи да су градитељи имали свој тајни, мајсторски језик. Значајне клесарске школе, поред бројних више или мање локалних као што је Видровачка, Зоруновачка и Темштичка у источној Србији, биле су Студеничка и Драгачевска клесарска школа, а потом и Дубљанско-попинска и Беловодска. Надалеко познати клесар био је Радосав Чикириз из Драгачевског села Рти, који је прославио Драгачевце као клесаре не само споменика, већ и подрумских портала као и натписа на њима и плочама уграђиваним у зид на видном месту, крај улаза у подрум конака.

http://www.atlas.heritage.gov.rs/node/139
http://arhitekturabezbeograda.wordp...rodne-gradnje-traditional-building-in-serbia/

И у новије време су актуелне, као идеалан еколошки здрав објекат
http://www.kep.ni.rs/wp-content/uploads/2011/05/1.jpg

Десет најлепших кућа у српском стилу
http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/222946/10-najlepsih-kuca-u-srpskom-stilu

Српска кућа као трајна инспирација данашњих конструктора
http://www.arhitektura.rs/bozidarpetrovic/
http://www.srpskekuce.com/stare_kuce.html

 

[Сребрена]

ЗЛАТОВЕЗ

Sudeći po pisanim podacima vidi se da je zlatarstvo u srednjevekovnoj Srbiji, bogatoj plemenitim metalima, bilo jako razvijeno.
Zlatarstvo srednjevekovne Srbije

Obrada metala u staroj srpskoj umetnosti može se pratiti od vremena prvih Nemanjića. Od najstarijih zlatarskih radova iz srpskih riznica sačuvala se u srebro okovana ruka sv. Jovana — sada u katedrali u Sijeni. Okovi ikona i metalne korice crkvenih knjiga spominju se u izvorima već od kraja XII veka.
Origiialni srebrni okovi ikona srpskog porekla očuvani su iz XIV veka; najlepši među njima nalazi se u crkvi sv. Nikole u Bariju. Od posuđa, nakita i crkvenih stvari u metalu malo je ostalo iz XIV veka.
Kralj Dragutin imao je na svom dvoru zlatarsku radionicu. Od vremena kralja Milutina spominju se u izvorima često primorski majstori zlatari u Srbiji; tako je među Milutinovim majstorima bio čuven Kotoranin Obrad.
U XV veku zlatarstvo je naročito cvetalo na Kosovu, u Novom Brdu. Velika većina zlatarskih radova po riznicama naših crkava i manastira iz kasnijih je vremena — iz XVI, XVII i XVIII veka. Iz mase neproučenog materijala izdvajaju se svojom lepotom dragocenosti fruškogorskih manastira i riznica u Dečanima, Peći, Studenici, Trojici Pljevaljskoj, Savini, Staroj crkvi u Sarajevu itd. U kasnijem zlatarstvu najlepši su primerci darohra-pilnice i moćnici u obliku metalnih arhitektonskih modela, okovi knjiga, krstovi, ripide, kadionice i razno posuđe.

Filigran je bila najrasprostranjenija tehnika u umetničkoj obradi srebra i zlata. Kako nisu postojale mustre i šeme za izradu motiva kod ove tehnike najviše je ispoljen individualni narodni duh. Svaki je majstor kombinovao šare "iz glave", a dobri majstori filigrana bili su daleko poznati i dobro plaćeni za svoj rad. Filigran je bio veoma raširen i u starom srpskom zlatarstvu i kao takav predstavlja srpsko srednjovekovno nasleđe koje u tursko vreme postaje jedna od najzastupljenijih tehnika prilikom obrade nakita od srebra i zlata...U srednjevekovnoj Srbiji filigranska tenika upotrebljavana je i za izradu drugog nakita kao što su prstenje i narukvice. Narukvice su najčešće izrađivane od srebrnih pločica na koje je lemljena filigranska žica. Filigran je često korišćen i za izradu predmeta koji su upotrebljavani pri liturgijskim službama. Sačuvani su brojni primeri krstova izrađenih ovom tehnikom. Svoj zenit umetnička izrada nakita od filigrana doživljava u doba kralja Milutina..
Srma
Filigran se najčešće radio od od tanke srebrne ili zlatne upredene žice. Srebro se prvo izlivalo u tanke šipke, poput olovke, zatim je kovano na nakovnju i istezano sve dok Valcna za valjanje se ne bi pripremilo za izvlačenje na kalibar ili "srmenje u "- metalnu ploču sa nizom otvora različitog prečnika, tako da je na najužem otvoru dobijana srebrna žica debljine vlasi kose. Izvlačenje žice vršeno je ručno pljosnatim klještima i ovaj postupak se ponavljao više puta sve dok se ne dobije željena debljina. Kasnije se za izradu srebrne žice koristrio "rubin"- kružna pločica od mesinga sa rubinom u čijoj se sredini nalazila rupica, kroz koju je provlačila žica, sve do željene dimenzije. Tokom vremena za izvlačenje žice u upotrebu ulazi i čekrk. Sprava u obliku sanduka koji je na sredini imao pregradu od drveta u koju je umetan "srmenjak" ili "rubin". Na krajevima sanduka nalasili su se valjci sa ručicama za okretanje. Žica se namotavala na jedan valjak provlačila kroz "srmenjak', namotavala na drugi valjak i motala ručicom.


http://2.***************/_oeQ17yT6xfs/TS1igcui5WI/AAAAAAAAAdM/qvT6YkALt_g/s1600/Petar+Smederevac+na+izlozbi.jpg

Stara srpska umetnost, pa i zlatarstvo, posebno ona visokog kvaliteta, uvek na izvestan način, odvojeno od uzora, živošću izraza, posebno ikonografije, ali i kreativnog tehnološkog izvođenja, često maštovite sinteze - spaja različite elemente uticaja Istoka i Zapada, što ih čini posebnim!

 

[Сребрена]

Čaše od srebra predstavljale su svojevrstan univerzum umetničkih stilova, motiva i simbola, od antičkih drevnih formi, motiva vinove loze, Dionisovih pantera, hrišćanskih jelena i ptica, preko gotičkih rozeta strašnih zveri i mitskih bića srednjovekovlja, do virtuoznih ornamenata arabeski.То нису ни пехари, ни путири, на њима чак и пише „ово је чаша..." па се наводи име власника.

Srebrne srednjevekovne srpske čaše

Broj sačuvanih čaša od plemenitih metala iz vremena visokog uspona srpske države je veoma mali. Znamo iz popisa depozita, o dragocenostima srednjovekovnih vladara i plemića, ali i crkava (poput Beogradske), da su u nevoljama sklanjane u Dubrovnik, te su neke od njih, među kojima je bilo i čaša, pored drugih prikazivane na procesijama o Svetom Vlahu.
У дубровачким архивима чаше из Србије се обилато помињу, сребрне и златне. Деспот Ђурађ је предао у једној остави 50 чаша из прве половине 15 века. И не само он.

Specifične srebrne čaše bile su namenjene ispijanju vina, ali su, pored praktične funkcije, predstavljale i ogledalo luksuza u vladarskim i vlasteoskim kućama.

Običaj je bio da car kao izraz naročite blagonaklonosti svoje čaše poklanja omiljenim velmožama.
Jedan dokument iz Dubrovačkog arhiva iz 1330, pre proglašenja Dušana za cara, svedoči da je on kao kralj naručio iz Venecije bale svile i 33 čaše.

Из њих се пило вино, нису биле коришћене у култу и припадале су богатијим Србима, неке од њих и владарима. Када би ове чаше могле да говоре, њихове приче би сигурно надмашиле нашу машту, јер су биле део блага богатих људи, биле су крадене, закопаване, претапане....


http://www.spc.rs/sr/srebrne_case_poznog_srednjeg_veka_u_srbiji

 

[Oseklija]

SRBI U OSIJEKU

Prvi pisani spomen Srba u Osijek je 30. maja 1534. godine gdje posljednji srpski despot Pavle Bakić u svome pismu austrijskom caru navodi kako je saznao važne informacije o stanju u tadašnjoj Otomanskoj imperiji od osječkih Srba koji žive u turskom Osijeku.Prema nekim navodima Srbi u Osijeku žive i doseljavaju se i prije 1534. kada i nastaje ovo pismo te se pretpostavlja da se u sklopu turske tvrđave imali svoju Serb-mahalu i malu kapelu u kojoj su Turci dopuštali bogosluženja.
Danas u Osijeku postoje brojni spomenici nekada slavnog i bogatog srpskog življa,a jedni od njih su i krstovi.

ZAVJETNI KRST U BANOVOJ ULICI U OSJEČKOM DONJEM GRADU (prva polovica 18.stoljeća-28.septembra 1977. Rastavljen te iste godine prenešen na današnju lokaciju)

Današnji Osijek nije nekada bio tako jedinstven grad nego se dijelio na Donji,Gornji,Novi grad te Tvrđu tj. tvrđavu.Kako srpskom stanovništu u 18. vijeku nije bilo dozvoljeno naseljavanje nigdje drugdje nego samo u Donji,oni se tko masovno doseljavaju i izgrađuju cijele četvrti donoseći pritom svoju kulturu,jezik i običaje.U sredini nekadašnjeg Gladnog sokaka,današnje Banove ulice,a na uglu s Oračkom,u prvoj polovici 18. st. podignut je ovaj krst.Sačuvana su dva narodna predanja vezana za nastanak ovog krsta:
Prvo: u vrijeme haranja kuge Osijekom u prvoj polovici 18.st. u čast dana kada je bolest prestala-podignut je ovaj krst,gdje se ložila vatra i pojala prigodna pjesma za uskršnje poklade.
Drugo o opisu iz 1940. godine (Topolovac: „Preskakanje vatre“ ...Politika br. 11.434,str. 19) „...svake godine na uskršnje poklade u „donjem gradu“ kod zavetnog krsta vrši se preskakanje vatre.“Ovaj običaj usatnovljen je povodom jednog velikog požara,koji je bio pre dve stotine godina.Tada je izgorjela jedna cijela ulica ,koja se sada zove Banova ulica.U to vreme Banova je ulica nosila drugo ime i u njoj su bili nastanjeni najbogatiji srpski građani tadašnjeg Oseka .Posle požra koji je progutao celu imovinu tih ljudi,ulica je nazvana Gladni sokak.Ova je ulica prije te dve stotine godina bila u potpunosti nastanjena Srbima.Da bi tu veliku katastrofu,koju su preživjeli oveličili za sva vremena,Srbi su odmah posle požara podigli Zavetni krst i to na mestu gde je izgorela poslednja kuća u ovoj ulici.Požar je izbio na uskršnje poklade i građani su rešili da i taj dan, svake godine,bude obeležen radnjom,koja treba da podseća na požar.Uvedeno je paljenje slame i preskakanje vatre uz pevanje pesama.I požar se više nije pojavio.A krst je simbolično nastavio nositi ime Zavetni krst kao što je preživeo i običaj preskakanja vatre.Krst je (po opisu iz Letopisa za 1945.)“starinskog oblika,željezna građa usađena je u kameni stup sa vinovom lozom i grožđem u reljefu,dolje je zidani postament,okolo zidana ograda sa željeznim stupovima.“Postoje i mnoge teorije da „vrat“ krsta datira iz rimskog perioda pošto je Donji grad nastao na mjestu nekadašnje rimske kolonije Mursa,a za srpsko graditeljstvo slavonskog područja nije bilo karakteristično korištenje simbola grožđa.Tokom 1962. krst je obnovila Osječanka Ankica Zdravolić.U februaru 1964. krst je oštećen te ga crkvena opština obnavlja,a ikone izrađuje akademnski slikar Dragan Bjelogrlić te je obnovljeni krst i osvećen 3. juna 1964. godine.

Uz krst se i veže neobičan događaj.U vreme ratnih događaja 1848./1849. god.,kod ovog krsta dočekan je hrvatski ban Josip Jelačić svečanim slavolukom od cvijeća i pozdravnim govorom osječkog paroha Lazara Bojića (1791.-1859.) na narodom jeziku.U čast toga događaja ulica dobiva današnji naziv banova.
Običaji kod krsta:
Još od 18.st. ložila se vatra u poslijepodnevnim i večernjim satima na uskršnje poklade.Omladina je vatru preskakala,a momci su prenosili djevojke preko vatre.Pjevala se pokladna pjesma:
„Časnom postu zaposticmo
Oj poste moj! Oj poste moj!
I Uskrsa dečekasmo
Oj poste moj!Oj poste moj!“

U ovom običaju tradicionalno je sudjelovalo i Osječko pjevačko društvo Gusle (sačuvani zapis:10. maj 1940. g. poslije održanog običaja preskakanja vatre i pjevanja prigodne pjesme,priređeno je društveno veče za članove pjevačkog društva Gusle i sudionike u tadašnjem elitnom hotelu Tomislav.“)Poslednji puta ovaj običaj preskakanja vatre održan je 1961. godine pod pokroviteljstvom SKD Prosvjeta-Pododbor Osijek.Uz običaj preskakanja,pamti se i nošenje litije na Markov dan (do drugog svjetskog rata) na osječko polje gdje se svetila pšenica,a zatim se litija vraćala do Zavjetnog krsta gdje se uvijek održavala molitva.1977.krst je pomaknut zbog rekonstrukcije ceste,a željom tadašnje komunističke vlasti trebao se i ukloniti te preseliti u portu Srpske pravoslavne crkve u Osijeku.Zahvaljujući tadašnjem osječkom parohu Lazaru Miškoviću krst je ostao na svojoj lokaciji gdje i danas.A 19. juna 1978. krst je na novoj lokaciji i osvetio prota Mišković .
Krst je danas sačuvan,oronuo i nagrižen zubom vremena.Ikone su se isprale od vode,a predivni „vrat krsta sa čokotima grožđa“ je djelomično oštećen.Ipak,i dan danas mnogi koji prolaze premda su zaboravili davne običaje ili su nedavno stigli i slučajno se našli u davno zaboravljenom Gladnom sokaku,uvijek uspore,a krst nastavlja pričati svoju priču u preskakanju vatre,banu te bogatoj kulturi osječkih Srba.

 

[Сребрена]

Prvi pisani spomen Srba u Osijek je 30. maja 1534. godine gdje posljednji srpski despot Pavle Bakić u svome pismu austrijskom caru navodi kako je saznao važne informacije o stanju u tadašnjoj Otomanskoj imperiji od osječkih Srba koji žive u turskom Osijeku.Prema nekim navodima Srbi u Osijeku žive i doseljavaju se i prije 1534. kada i nastaje ovo pismo te se pretpostavlja da se u sklopu turske tvrđave imali svoju Serb-mahalu i malu kapelu u kojoj su Turci dopuštali bogosluženja.
Danas u Osijeku postoje brojni spomenici nekada slavnog i bogatog srpskog življa,a jedni od njih su i krstovi.

Баш лепа прича о заветном крсту и прескакању ватре
Нађох један рад на нету о "Удјелу Срба у господарском развоју Осијека" , специјално трговинском, кроз 18 и 19 век:

Цео рад
https://docs.google.com/viewer?a=v&...mkkthL&sig=AHIEtbSzHnFXkssUmkgtlkd5t_EgQDDD0A
www.cpi.hr/download/links/hr/11686.pdf

Ово су данашње слике цркве Успења Богородице на темељима из средине 18 века..., поменуте у горњем тексту

Spojler

Барокну осијечку православну цркву из 1743.г. века срушиле су усташе током НДх, а изгледала је овако:

http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/2009/06/stara-barokna-pravoslavna-crkva-u.html

U Drugom svetskom ratu u ovoj Eparhiji unisteni su brojni srpski hramovi (Vucevci, Erdut, Osijek, Tenja, Cepin, Cepinski Martinci, i jos neki), a jedan broj crkava preuredjen je u rimokatolicke bogomolje (Bijelo Brdo, Koprivna, Markusica, Poganovci, Budimci).
U ratu (1991–1995), u Osjeckopoljskoj i baranjskoj eparhiji unisteno je 14 crkava, a 35 je osteceno. Poruseno je sest, a osteceno osam parohijskih domova i ostalih crkvenih zdanja.

На овом линку видећете православна гробља у Тењи, Сарвашу..православни манастир у Водицама, и још низ православних сачуваних зграда у Осијеку
http://www.destinacije.com/slika_na...ijek&cp=299&s=Next&prikaz=&t=opis_slike&news=
http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/2009/09/osjeckopoljska-i-baranjska-eparhija.html

Седам православних осијечких крстова
Најлепши је свакако Богојављенски крст а најзначајнији је Чарнојевићев крст на месту Суватово
http://spc.rs/sr/srpski_pravoslavni_krstovi_u_osijeku


Прича из Суватова

U selu Nemetin, na ulazu u grad Osijek, u blizini osiječke Luke, na mestu zvanom Suvatovo, nalazi se "Izvor Patrijarha Arsenija III Čarnojevića". Izvor je nastao 1690. godine. Prema predanju konj patrijarha Arsenija III Čarnojevića zapeo je kopitom u zemlju i na tom mestu je potekao izvor zdrave vode. Izvor je kasnije uređen, a na izvoru je podignut i zavetni krst. Do 1941. godine, na praznik "Iznošenja časnog krsta - Makaveji", 14. avgusta svake godine, litija je polazila ispred sabornog hrama "Uspenija presvete Bogorodice" iz Donjeg grada u Osijeku i završala bogosluženjem kod zavetnog krsta na izvoru Čarnojevića. 50-tih godina XX veka, prilikom preuređenja i proširenja Luke Osijek, izvor je presušio. Zavetni krst je tokom perioda ratnih događanja 90-tih godina, devastiran i uklonjen sa Suvatova.
http://www.gk-srbije-vukovar.hr/spomenici.html

Неке ситнице

Spojler

У годинама пред Други светски рат, у Осијеку је било активно соколско друштво Воћин
http://www.vidovdan.org/index.php?o...ova-petrogodinjica&catid=44:kultura&Itemid=43

Соколови 1924.године у Осијеку, у Радичевој улици

 

[Сребрена]

Zlatarstvo srednjevekovne Srbije

Из старе теме о смрти Цара Душана:

О новчићима и динарима

Динар Јована Оливер Грчинића :
Од њега постоји 8 врсти сребрних новаца у просечној тежини од 1,05 грама.

Dvoglavi orao je zastupljen na jednoj vrsti srebrnih dinara despota Jovana Olivera (j. Šafarik, Š. Ljubić) ili Jovana Dragaša (Lj. Nedeljković) ili Jovana Uglješe (M. Jovanović) dostojanstvenika cara Dušana.

http://www.ljubodraggrujic.com/my site/Srpski/etalon/o grbu srbije i radu na njemu.htm
http://numizmatika.mojblog.rs/p-dvoglavi-orao-na-srpskom-novcu/173793.html

Новци Цара Душана и сина му Уроша , као и удове му Јелене :

 

[Лекизан]

Станковићеве бомбе за европске војске.

Да представимо Николу Станковића нашег инжењера,конструктора авио бомби,проналазача,оснивача фабрике муниције "Вистад" у Вишеграду и Ваљевског "Крушика".

Чланак о њему изашао је у новом броју часописа "Историја".
Рођен је 1898 године у Београду.

Tridesetih godina 20.veka potomak stare beogradske porodice, Nikola Stanković, diplomirao je na Tehničkom fakultetu i zaposlio se u sektoru namenske proizvodnje “Fabrike vagona, mašina i mostogradnje” u Slavonskom Brodu.
http://www.krusik-flm.co.rs/istorijat.htm

Tokom 1935. je otkupio stare kasarne u Višegradu, u sedištu Drinske banovine u Sarajevu registrovao sopstvenu firmu “Višegradska industrija inž.Stanković AD” (skraćeno –“VISTAD”) i startovao sa proizvodnjom upaljača i artificija. Ministarstvo vojno Kraljevine Jugoslavije je 11.aprila 1935. sa francuskom firmom “Edgar Brandt” sklopilo ugovor o otkupu licence za proizvodnju minobacača 81mm Stokes-Brandt M.31.

Na osnovu rešenja Kraljevske banske uprave u Sarajevu, od 19.decembra 1938, Industrijsko-zanatsko odeljenje Ministarstva trgovine i industrije je 22.februara 1939. izdalo dozvolu da firma “Višegradska industrija inž.Stanković A.D” u “radnji VISTAD u Valjevu-Krušik...može obavljati industrijsku radnju za izradu kapsli”. Od tog trenutka, Valjevo je preuzelo monopol nad proizvodnjom kapsli No.8.

Tako je nakon oslobođenja Valjeva VISTAD praktično bio jedino preduzeće iz bivšeg vojnoindustrijskog kompleksa koje je odmah moglo da nastavi proizvodnju za potrebe NOVJ. Samo do 30.marta 1945. armiji je isporučeno 200.000 ručnih bombi M.38, M.38/45 i M.45.

Danas, Krušik je jedini srpski proizvođač lovačke municije koji iza sebe ima šest decenija dugu tradiciju i 55 godišnje iskustvo u serijskoj proizvodnji lovačke municije što je još jedan od garanta njenog kvaliteta.

Inženjer Stanković sa suprugom Darinkom i kćerkama Zoricom i Ljiljanom

Inženjer Nikola Stanković, osnivač „Vistada”
http://revija.kolubara.info/sh/feb10/tekst/2058/

Iste 1935. godine, Ministarstvo vojske Kraljevine Jugoslavije otkupilo je licencu od francuske kompanije „Edgar Brandt” za proizvodnju minobacača 81 mm Stokes-Brandt M.31. Oruđa su proizvođena u „Vojno-tehničkom zavodu (VTZ)” u Kragujevcu, ali je ugovor o proizvodnji mina i upaljača bio ponuđen privatnim firmama. Kako bi dobio ovaj unosan ugovor, inženjer Stanković je doneo odluku da otvori novi pogon, bliži VTZ-u u Kragujevcu i sa boljim komunikacijama.

Stanković sa suprugom i kćerkom na gradilištu.

Tajne brda Okolišta
http://www.glassrpske.com/drustvo/panorama/Tajne-brda-Okolista/lat/63518.html

Brdo Okolišta kod Višegrada, smješteno na desnoj obali Drine, poznato je po starom putu, džadi, koja je preko njega vodila na planinu Sjemeć i dalje za Rogaticu.

Na Okolištima je Jevrejsko groblje na kome je sahranjena Loti Celermajer, Lotika poznati lik iz romana Ive Andrića "Na Drini ćuprija".

Brdo Okolišta krije i još neistražene tajne četiri tunela, koja su, dok je "Vistad" radio, izbušena u njegovoj utrobi, a danas se u njih može zaviriti samo kroz metalne rešetke.

Od 1939. do 1941. godine u ovoj fabrici je radio sada osamdesetosmogodišnji Milovan Jevđić iz višegradskog naselja Gornje Šeganje.

- Preko veze sam se zaposlio u ovoj firmi vlasnika Nikole Stankovića koja je prema tadašnjim pričama imala više od 4.000 radnika koji su radili u tri smjene. Radio sam na mašini za proizvodnju kapica za ručne bombe "kragujevke" - priča Milovan.

Iznad "Vistada" je bila vila Nikole Stankovića, koja je poslije Drugog svjetskog rata konfiskovana i pretvorena u gradsku bolnicu.

Starac Milovan Jevđić priča da se dobro sjeća inženjera Stankovića za koga kaže da je za radnike bio "ko duša", da je jedini u gradu imao automobil ali da se često vozio u fijakeru.

"Zlatna koka"

Starina Milovan sa oduševljenjem ističe da je fabrika bila "zlatna koka" za radnike gdje su fizikalci dnevno zarađivali osam, a majstori 40 dinara.

- Isplata je bila svake sedmice na šalteru gdje su nam dijelili kesu para - smješka se Milovan.
Poređenja radi za sedam dinara se tada mogla kupiti vreća brašna.


Monografija o 70 godina Krušika
http://www.glas-javnosti.rs/aktuelne-vesti/2012-04-26/monografija-o-70-godina-krusika

Rehabilitacija posle 65 godina
http://www.novimagazin.rs/vesti/rehabilitacija-posle-65-godina

Никола Станковић је осуђен на 10 година затвора са принудним радом,губитком грађанских и политичких права и конфисковање целокупне имовине због наводне сарадње са окупатором и помагања Четника иако за те оптужбе није понуђен ниједан доказ.Био је противник комунистичког режима па није сачекао Партизане.Београд је напустио 4 октобра 1944 године.Прво одлази у Праг па у Беч,среће се са патријархом Дожићем и владиком Николајем,затим у Италију и Швајцарску а тек 1951 добија папире и сели се у САД где је и умро 1958 године у Њу Харалду..Рехабилитован је 2011 године на захтев Станковићевих троје унучади потомци његових ћерки Љиљане и Зорице.

Станковићево богатство
Његова имовина коју је стекао је била огромна,а 1. априла 1941 године према документу његовог благајника износила је 600 милиона динара.
Имао је фабрике артиљеријске и пешадијске муниције у Вишеграду и Ваљеву,завршавао фабрику експлозива у Баричу,почео да ради фабрику упаљача за бомбе и одскочне мине.У Херцег Новом је купио хотел "Бока",од ког је намеравао да направи елитну коцкарницу.Имао је и кућу у Београду.

 

[Сребрена]

КАД СУ ТУРЦИ ГОВОРИЛИ И ПИСАЛИ СРПСКИ
Ево примера за Турчина Сулејмана Величанственог који чита српски:
"Petar Rareš dogovori se sa svojom ženom Jelenom da sultanu Sulejmanu, turskom caru, pošalje pismo sa velikim molbama da bi se sažalio na njega i oprostio mu savijajući glavu pod carevu sablju i da bi poslao pismo Janošu (Zapolji) mađarskom kralju, kako bi mu ovaj dozvolio da napusti zemlju i ode u Carigrad i služi na carevoj Porti. I pošto je Jelena znala srpska slova, ona napisa pismo caru, sa mnogo srdžbi i žalbi."

http://www.rastko.rs/antropologija/ljcerovic_srbi_mol.html

Bajazitov cirilicni ugovor
....A srpski i ćirilicom napisan je čak i mirovni ugovor između sultana Bajazita II i mađarskog kralja Ladislava iz 1498. godine!
Sačuvana su i srpska pisma muslimanskih velikodostojnika caru Ferdinandu Austijskom.
I sam sultan Bajazit II tri-četiri puta piše na srpskom hercegovačkom sandžak-begu.
Pavle Javijus u svome memoaru o Turskoj, napisanom 1531. za Karla V, veli da u Turskoj carevini, posle turskog kao jezika kojim sultan govori, i arapskog na kojem je Kuran pisan, najveću važnost ima jezik slovenski kojim i janičari govore.
http://www.standard.rs/sava-rosic-sulejman-velicanstveni-ili-zatiranje-vrednosti.html

Prepodne Sv.ILIJA........ popodne ALIJA
У Брези код Високог на дан Св. Илије саме су хоџе с народом пре подне изводиле традиционалну дову.
За тог свеца они кажу, да је до подне Илија, а по подне Алија.
Жив је још увек култ извесних светитеља, с посећивањем њихових култних места, као Св. Ане у Призрену, или Чајничке Краснице или Госпе од Олова. Одржавају се обичаји шишаног кумства и чак побратимства између хришћана и муслимана.

Писмо, којим су се служили ти муслимани, била је ћирилица, која се још у наше дане звала "стара србија" и "српско писмо", и која је била у општој употреби све до краја XIX века.... То писмо примили су и сами цариградски Турци, и то непосредно од Срба, и служили су се њим у општењу не само са словенским суседима, него чак и са млетачким и мађарским властима.

Знали су добро да је то писмо било освојило цели Балкан сем грчког подручја; њим су писали Срби, Бугари, један део Хрвата, Румуни и извесни албански господари, и то, у ово време, претежно у српској редакцији.

Прво султанско писмо, са царском титулом, писано српски и ћирилицом, упутио је султан Мурат II 10. јула 1430. Дубровчанима.
Таквих султанских писама Сулејмана Величанственог има очуваних преко стотине, и то понајвише у дубровачком архиву
. Српски и ћирилицом писан је и мировни уговор између султана Бајазита II и мађарског краља Ладислава 1498. год. као продужење уговора од 1495., који је изгледа био исто тако писан.

. Јован Запоља писао је тако 1537. год. санџак-бегу у Србији Мехмеду Јахијапашићу. ...Српски језик употребљавао се и на Порти, где је много паша и дворских људи било пореклом са наших страна.

За Мехмеда II прича се, да је научио српски од султаније Маре, а говорило се, да је и Сулејман Величанствени разумевао тај језик.

http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/5_1.html

Nadam se da postoji faksimil ili fotografija tih ugovora u ovoj knjizi
Ћиро Трухелка: Турско-словјенски споменици дубровачке архиве,
Гласник Земаљског музеја у Сарајеву XXIII, 1911, 1 — 162

Spojler

Turkish documents from the archives of Dubrovnik have been published by Ćiro Truhelka — "Tursko-slovjenski spomenici dubrovačke arhive", Glasnik zemaljskog muzeja 23 (1911), pp. 1-258 — Friedrich Kraelitz — Osmanische Urkunden in türkischer Sprache aus der 2. Haelfte des 15. Jahrhunderts (Wien, 1921) —, and Gliša Elezović — Turski spomenici, vol. 1, pt. 1 (Beograd, 1940); vol. 1, pt. 2 (Beograd, 1952) —, for a general survey see H. Šabanović, "Turski dokumenti državnog arhiva u Dubrovniku", Prilozi 12-13 (1962-1963), and the Arabic documents, dealing mostly with the North-African provinces, by Fehim Bajraktarević — Dubrovačka arabica (Beograd, 1962) — and Besim Korkut — Arapski dokumenti u Državnom Arhivu u Dubrovniku, 2 vols. (Sarajevo, 1960-1961) —, but also this treasure has by no means been exhausted

http://www.kroraina.com/knigi/en/hb_sv/hb_sv_atietze.htm.

 

[Oseklija]

ČARNOJEVIĆEV KRST
1690. po predanju – 16.februara 1915. (rastavljen);1920.-1961.(nova lokacija);1961. (vraćen na staru lokaciju);2000. srušen

Suvatovo je blago brežuljkasto uzvišenje uz dravsku obalu na mjestu starog rimskog dravskog mosta,koji je vjerovatno još u rimsko vrijeme služio kao pričuva za brijeg ili transport vojske.U Petrus Katanicus Dissertatio 1782. stoji „...malo iznad toga pristup je k Dravi vrlo prikladan,mjesto se zove Suvatovo.“Put odatle je vrojatno vodio kroz Darocz,Szolos,Keckend...Cesta je ova djelomično via ripensis,a djelomično via mediterranes.Ovaj prijelaz koristili su i krstaši u Prvom krstaškom ratu,koji je krenuo 1096. godine.Zapis to ovako opisuje: „...Gottfried Lotarinški i narod prolazeći Kraljevstvo Ugarsko stigli su do rijeke Drave,gdje su naslagali mnogo drva i načinili pleter od mnogo pruća kako bi prešli rijeku.“Uz ovaj citat postoje i istraživanja da je čak i čuveni turski sultan Sulejman Veličanstveni kada je išao u Mohačku bitku,rijeku Dravu baš prešao na ovome mjestu.Ove činjenice su dragocjene kako bi se razumjela bit mjesta i povijesnih okolnosti.Narodno predanje o prelasku rijeke Drave na Suvatovu kod Osijeka od seobe Srba 1690. sačuvao je i zabilježio Osejčanin Đeođe Gojković(1876.-1973.) :“Kada je stari Patrijarh sa svojom pratnjom prelazio ovim krajem,po velikoj vrućini svi ožedniše.Ali izvora vodu u ovim nizinskim krajevima nigdje.Samo najednom stade kao ukopan konj,na kojem je jašio stari Patrijarh i pođe malo niže...ka izvoru ledene vode.Pratnja Patrijarha podiže na tome mjestu drveni krst kako bi i drugi znali za izvor vode...“Povijesno gledano poznato je učešće Patrijarha Arsenija III Čarnojevića na Crkveno-narodnom saboru u Beogradu 18.juna 1690. god.,kada je donijeta odluka o seobi,a idući sačuvani dokument o Patrijarhu je iz 17.novembra 1690. iz Kormorana.Da li je Patrijarh stvarno prešao Dravu na mjestu Suvatovu,danas možemo samo govoriti kroz ovo narodno predanje.Austrijski car Leopold uputio je poziv srpskom narodu 25. decembra 1691. god, „Communitati Rascianae inter Oszekinum et Budam degenti“ („Cjelini srpskog naroda koji se nalazi između Osijeka i Budima ...“).Patrijarh Čarnojević u pismu ruskom caru Petru Velikom ovako opisuje stanje: „A sada kada biste htjeli da raumete naš ovdašnji život,dan i noć bežeći sa svojim osirotelim narodom iz mesta u mesto kao lađa na pučini velikoga oseana,očekujući kada će zaći sunce i proći tamna i studena noć bede koja nas tlači.Kako nema nikoga ko bi nam pomogao svojim savetima i ko bi nas od muke oslobodio,to je i nama tuga udvostručena...“
Prvobitni drveni krst zamjeniše pravoslavni Srbi mramornim krstom i posvetiše ga velikomučenicima Makavejima.Teren oko krsta popravljen je i ozidan oko 1899. godine,a čak je i napravljen i plan za uređenje cijelog terena oko krsta i to od strane Koste Čutukovića.Krst je osvetio 14.aprila 1899. protojerej Filip Milošević,profesor bogoslovije u Reljevu kod Sarajeva.Naredbom vojnih vlasti 16. februara 1915. krst je rastavljen i prenesen u crkveno spremište,pošto se na tome mjestu nalazila i crta odbrane.Tada su posečene i dvije lipe koje su posađene oko 1770. godine,a posadio ih je ugledni Osječanin Paja Gavril Veselinović.U tome periodu je presušio u Čarnojevićev izvor.Krst je vraćen na svoje mjesto 1920. godine kada je voda ponovno potekla,ali malo dalje od originalne lokacije.Zahtjevom crkvenog odbora i inicjativnom tadašnjeg osječkog protojereja-stavrofora Lazara Miškovića (1914.-1994.) krst je vraćen 1961. godine na originalnu lokaciju i to iznad izvora vode.
Ikone na krstu(Raspeće Kristovo) oslikao je 1824. godine slikar Matej Nenadović.Nove ikone su postavljene 1920. i rad su nepoznatog slikara,vjerojatno s osječkog prostora.Ikone je 1961. godine obnovio osječki slikar Ljubomir Mitrović.Ikona je 1995. nađena skinuta i bačena u travu,ali je na kraju prenijeta u crkvenu opštinu.
OBIČAJI:
Od pamtivjeka su stari Osječani odlazili na Sv. mučenike Makaveje kod Čarnojevićevog krsta i to pješke kroz brojna polja zlaćane pšenice ,ispijali studenu vodu kraj izvora i prenosila priča o davnoj seobi i staroj Patrijarhu.Kod krsta su rado dolazili i stanovnici cijelog Osječkog polja(zato se i naziva Osječko-poljska eparhija) te Baranje.Da je krst bio cijenjen govori i činjenica da su se redovito i katolički hodočasnici koji su hodili u Aljmaš zaustavljali kraj krsta i napajali vodom.
I putopisci su 1990. godine ovjekovječili ovaj krst: „Stisnuto,kao u procepu,istočno od grada.Uz put,ali daleko od očiju.Pod drvetom,a bez sunca.Bez staze,dotrajale ograde.Prođe i doživi mnoga iskušenja,uđe u legendu,zaveštan u povesnici,spominjan u narodu...“
Posljednje bogosluženje kod krsta održano je 1998. godine.Stoljetne lipe iste godine su srušene.Krst je srušen 2000. godine.
Danas cijela lokacija koja govori kako su Srbi stigli u ove krajeve,zjapi tužna i prazna.Od krsta koji je stoljetan,ostala je samo polovica,dotrajala,a od ograde s krstovima samo par stupaca.Okolni vlasnici zemljišta koji su izgradili kuće ne priznaju važnost ovog spomenika tako da su se uselili na parcelu koja je crkvena i obzidali ono što su prisvojili.
Izvor sa stoljetnom vodom presušio je u Prvom svjetskom ratu i potekao 1918.,presušio je u Drugom svjetskom ratu i potekao 1946. i presušio je 1991. godine i nije potekao do danas...

 

[skura58]

Impresivniju i bolju temu još nisam našao.
Posebna pohvala za Srebrena za ovoliko slika i podataka.
Samo da dodak: Moj stari je priznati istoričar.
Uvek je tvrdio da su se naši preci doselili ovde iz Ukrajine.
Ne što je samo izučavao istoriju, kaže da smo i likom dosta slični

 

[Сребрена]

Impresivniju i bolju temu još nisam našao.
Posebna pohvala za Srebrena za ovoliko slika i podataka

Hvala

Дружина за уједињење србско са Цетиња
СЛУЧАЈ ВАЛТАЗАРА БОГИШИЋА

Др Валтазар Богишић је био србски правник, философ, историчар, етнограф и академик.
Рођен је 20. децембра 1834. године у Цавтату код Дубровника у породици која потиче из Конавла.
Још као младић у Цавтату је научио италијански, француски, немачки и класичне језике, а једини у свом крају знао је ћирилицу.

кратка биографија

Spojler

Матуру је завршио у Венецији 1859. У Берлину, Паризу, Бечу и Гисену студирао је философију и право. Докторирао је у Гисену на философији 1862., а 1865. године у Бечу на правима код Штајна. Од Правног факултета у Одеси Богишић је стекао почасни докторат из државног права 1868. године. У Царској библиотеци у Бечу радио је као сарадник од 1865. до 1868. Године 1869. изабран је за професора историје словенског права у Одеси. Ради писања Општег имовинског законика долази у Црну Гору 1873. У главној руској команди у Бугарској борави 1877. године где пише програм за уређене бугарског судства. Настањује се у Паризу 1889. године. Од 1893. до 1899. био је министар правде у Црној Гори. Валтазар Богишић је умро у 24. априла 1908. године у Ријеци, а сахрањен је у Цавтату.

Bogišić se bez ikakvih rezervi izjašnjavao kao Srbin, ceo život, uz izučavanje pravnih nauka, posvetio je negovanju srpske tradicije i sećanju na slavnu istoriju srednjovekovne Srbije. Crnu Goru je smatrao najčistijom srpskom zemljom, kao i Konavle iz kojih su došli njegovi preci. Još sredinom 19. veka u Konavlima se narod izjašnjavao srpski, svaka porodica je imala krsnu slavu koju su, kao jedinstveno obeležje Srba, slavili i Srbi katolici, a takvih je najviše bilo u Dubrovniku i Cavtatu. Interesantno je da i danas mnoge porodice u selima Konavla obeležavaju slave svojih predaka, iako se gotovo svi u Konavlima izjašnjavaju kao Hrvati

Српско коло у Далмацији, графика из 1880.г.

.U Novom Sadu, 1866. godine osnovan je politički pokret nazvan „Ujedinjena omladina srpska“. Na osnivačkoj skupštini utvrđeni su osnovni ciljevi Pokreta: svekoliki napredak Srba; odgajanje svesti o slavnoj prošlosti, utvrđivanje zajednice bratstva…uz parolu Pokreta: „Srpstvo sve i svuda“. Organizacija je okupljala mlade, obrazovane, umne i već poznate Srbe među kojima su bili i Svetozar Miletić, Nikola Pašić, Marko Miljanov Popović, Lazar Tomanović i Valtazar Bogišić. .

Spojler

Dana 27. avgusta 1866. u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu (južna Mađarska/Vojvodina) osnovana je Ujedinjena omladina srpska kao predvodnik u borbi za oslobođenje i ujedinjenje svekolikog „Srpstva“ (pravoslavne, muslimanske ili katoličke vere) u duhu jednog iredentističkog nacionalizma. Bio je to prvi svesrpski pokret uopšte. U utemeljivače i rodonačelnike ovog ujedinjenja poteklog iz studentske inicijative iz Beča spadali su, između ostalih, predstavnici liberala u Kneževini Srbiji, Vladimir Jovanović, vođa Srpske narodne slobodoumne stranke u Mađarskoj Svetozar Miletići značajni zastupnik ranog socijalizma u Srbiji Svetozar Marković. Pripadnici generacije Omladine bili su rođeni između 1820. i 1840. godine; po pravilu su bili iz dobrostojećih porodica i većina njih studirala je na stranim univerzitetima. Oni su se osećali kao istinski predstavnici srpstva, iako su pod tim razumeli veoma različite stvari. „Omladina je celokupan srpski narod“, tako je objasnio Jovanovićna osnivačkoj skupštini, „i Omladina je sav srpski narod“. Cilj Omladine je bio da unapredi obrazovanje, kulturu i nauku, a pre svega jačanje nacionalne svesti kod Srba u Habzburškoj monarhiji, Kneževini Srbiji i Osmanskom carstvu. Srpski književni kritičar Jovan Skerlić(1877-1914) opisao je Omladinu kao jedan „opšti pokret svih energijom ispunjenih elemenata naroda sa ciljem da se osvesti narod, da ga uzdigne i osposobi za nove uslove života i životnu borbu, otprilike po ugledu na nemački ’Tugendbund’. Tamo je, najzad, postojalo i revolucionarno shvatanje da se narod mora pripremiti za ’određeni trenutak’, da se izvede delo nacionalnog oslobođenja i ujedinjenja, po ugledu na italijanske karbonare ’Mlade Italije’, pokreta ’Risorgimento’, akcije Mancinija i Garibaldija. ’Ujedinjena omladina srpska’ predstavlja jednu mešavinu akademskog udruženja, nemačkih buršenšafta i nemačkog Tugendbunda, grčke Heterije, kao i italijanskog karbonarstva i ’Mlade Italije’“, pisao je Jovan Skerlić.

....парола им је била 'Српство све и свуда'.

Na svečanostima koje je Omladina priređivala, govornici su držali rodoljubive besede, a lokalni horovi su slušaoce oduševljavali narodnim pesmama ili pesmama ispevanim u narodnom stilu. Na sve strane su osnivana pevačka društva. Horsko pevanje i negovanje narodne pesme naročito su bili omiljeni kod Srba u južnoj Mađarskoj. Pesma kao „Ustaj, ustaj Srbine“ ili „Rado Srbin ide u vojnike“ pothranjivale su patriotsko oduševljenje i slobodarstvo slušalaca. U to vreme se počelo sa sistematskim zapisivanjem narodnih melodija; među zapisivačima se posebno istakao Stevan Mokranjac (1856-1914), koji spada među utemeljivače istraživanja srpske narodne pesme.

Novi patriotizam je korak po korak prodirao u porodice i u kućno vaspitanje. Ponosni očevi su pred strane goste izvodili svoje uzorne dečake, kao na primer ruskom slavisti i folkloristi Pavelu Antonoviču Rovinskom, koji je 1868/69. proputovao Srbijom: „Ko si ti?“, pita otac svog malog sina. „Srbin“. - „Gde je propalo srpsko carstvo?“ - „Na Kosovu polju.“ - „Ko je poginuo na Kosovu polju?“ - „Car Murat“. - „Kako je poginuo?“ - „Miloš Obilićga je rasporio.“ - „Kako se sećamo cara Lazara, Miloša Obilića i svih srpskih junaka?“ - „Večno ćemo ih se sećati.“ - „A Murata?“ - „On neka je proklet.“ - „Ko je neprijatelj Srba?“ - „Turci.“ - „Ko još?“ - „Švabe.“ - „Šta im želiš?“ - „Uzeću svoju sablju i poseći gamad.“ Kod ovog srpskog sina se ispunilo ono što je Ernst Moric Arnt želeo jednom nemačkom sinu u odnosu na „Francuza“.
http://www.danas.rs/danasrs/feljton/ujedinjena_omladina_budi_novi_patriotizam.24.html?news_id=143572

Časopis “Mlada Srbadija” izlazio je od 1870. god. kao glasilo Ujedinjene omladine srpske. “Mlada Srbadija” je okupljala najobrazovanije ličnosti narodnog pokreta koji je širio liberalne ideje, opirao se centralizmu i tlačenju manjinskih naroda u Austro-ugarskoj monarhiji. U početku list je izlazio u Novom Sadu, urednik mu je bio Antonije Hadžić. U Beograd prelazi 1871. godine gde ga do 1872. uređuje Milan Kujundžić Aberdar. Kada je prestala da postoji Ujedinjena omladina srpska ugasila se i “Mlada Srbadija”. Međutim, 1876. god. u Beču istoimeni list pokreće Nikola Kampadžija i štampa ga u Štampariji jermenskog manastira Sajdla i Majera.

Spojler

Suočen sa velikim uticajem Ujedinjene omladine srpske na prostoru Habzburške monarhije, uticajem koji se širio snažnije i brže nego što je austrijska vlast mogla i da pretpostavi, Beč donosi odluku da zabrani Ujedinjenu omladinu srpsku. Istu odluku donela je i Kneževina Srbija pod austrijskim pritiskom, što vođe tog pokreta nije pokolebalo; oni sedište iz Novog Sada premeštaju u Crnu Goru, na Cetinje. Na inicijativu Marka Miljanova i knjaza Nikole, sa kojim je Bogišić imao odnos velikog uvažavanja i prijateljstva, 1871. godine na Cetinju je osnovana „Družina za oslobađanje i ujedinjenje srpsko“.

"ONAM' ONAMO!..." (1867.):

"Onam' onamo... za brda ona,
gdje nebo plavo savija svod;
na SRPSKA POLJA, na polja bojna,
onamo, braco, spremajmo hod...

Onam' onamo... za brda ona,
MILOSEV, kazu, prebiva grob,
onamo POKOJ DOBICU DUSI,
KAD SRBIN VISE NE BUDE ROB..."

Delatnost Družine za ujedinjenje srpsko (1871) i nakon toga vremena je smatrana legitimnim produžetkom delatnosti Omladine, ali je njen učinak u pripremanju Istočne krize 1875. imao značaja samo u tome što je iz toga reda izronio lanac istaknutih nacionalnih radnika....

Crnogorski Knjaz Nikola zamolio je 1872. godine Bogišića da napiše Imovinski zakonik za Crnu Goru, što je i učinio. Nije to bila jedina aktivnost Valtazara Bogišića u Crnoj Gori: knjaz Nikola nudi 1893. godine Bogišiću mesto ministra pravde.

http://www.antikvarne-knjige.com/knjige/detail-item_id-8462#
http://srbskocarstvo.blogspot.com/2012/01/blog-post_7206.html
http://www.pecat.co.rs/2011/06/cudno-hrvatstvo-rudera-boskovica/
http://www.riznicasrpska.net/ponossrpstva/index.php?topic=149.0
http://www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=5670

 

[Сребрена]

Павле звани Платон

Потекао је из сомборске породице Атанацковића (1788 —1867).
Поставши удовац, закалуђерио се и променио име у Платон Атанацковић.
Данас је познат и као књижевник и политички радник, али много више као владика будимске и бачке епископије.

биста у Новом Саду

Spojler

Велико родољубље Атанацковића огледа се у његовим даровима српским просвјетним установама. Он је дао 40.000 форинти за оснивање српске правне академије у Новом Саду, купио је штампарију Др. Медаковића и поклонио је српској новосадској гимназији, основао је у Сомбору фонд, назван Платонеум за издржавање сиромашних ученика препарандије, помагао је народно позориште и друге установе, а на аљмашком гробљу код Новог Сада подигао је себи капелу за гробницу, поред ње је установио школу са станом за учитеље и осигурао им издржавање. 1841. је своју личну библиотеку од 787 књига поклонио Библиотеци Матице српске,[1][2]. Завештао је здања за Српску академију у којима се сада налази Огранак САНУ у Новом Саду

Од књижевних радова Атанацковића, којих има преко 40, најважнији је Принос родољубивих мислеј на жертвеник народнога напретка, који је је двапут издан (1856. и 1864), затим Дијеталне бесједе и Повијест резиденције епископата будимскаго, а од части и овога самог (1846); Педагогика и методика (1815) и др. Уз то је Атанацковић штампао неколико надгробних и других пригодних бесједа и посланица. Особито много је радио на школској књижевности и издао је читав низ уџбеника, из науке о вјери, о језику српском и њемачком, математици, педагогији и катихетици.

Осим тога, превео и штампао велики број књига Св. Писма старога и новога завјета, као и неке књиге страних писаца. Сматра се да је он био први преводилац појединих књига Старог завета на српски језик.[4] Тако је већ пред крај свога живота, као седамдесетседмогодишњи старац превео њемачко дјело J. F. Hilera Неотступни вођа кроз врлети и кланце живота, а за младости своје 1823. и дјелце L. Miterpachera Unterricht über Maulbaum – u. Seidenraupenzucht, што му је исте године донијело и звање »свилодјелија професора« у српском сомборском Pedagogijumu. У борби око правописа био је на страни конзервативаца, те је и на годину дана пред смрт штампао свој Повторни напјев над азбуком, сложен старцем Мирком (1866).

биографија
http://www.sombor.rs/platon-pavle-atanakovic
http://sr.wikipedia.org/sr/Платон_Атанацковић

Мање је познат његови филолошки есеј о сродности славено-српског и санскритског језика, штампан пре скоро 170 година (у Летопису Матице Српске 1843.) , јер је сматрао да је "задатак филологов бавити се око чишћења језика" и да би требало "да се сви сведоци (речи) сродства.. попишу" ..

а репринтован је у овом веку у књизи Горана Арсића ("Учити санскрит- од псовке до Бога" ,Београд, 2004; стр. 241-257):

наставак

Spojler

наставак

Spojler

 

[Сребрена]

Београд на точковима

Наставак

Spojler

Mileva Cvetković-Pašić u Beogradu pred sam početak Drugog svetskog rata

све фотографије су преузете са фејсбук групе
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.388731967849775.91360.146241745432133&type=3
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.341141289275510.83120.146241745432133&type=3