Сербски времеплов

[Slavan]

Први српски ћирилички буквар

Први српски бувар је начинио Инок Сава, а штампан је код млетачког штампара Ђ. А. Рампацета у Венецији 1597. године, на српскословенском језику. Сава Инок је био јеромонах манастира Дечани, родом из Паштровића.

На првој страни је штампана азбука, следе самогласници, потом слогови, имена свих слова (аз, буке, веде…). Буквар Инока Саве је настао у доба када је мало која европска земља и култура располагала сопственим училима, писменима. Буквар одушевљава својом методиком, јер је први пут у Европи примењен фонетски начин читања. Но, остао је заборављен. Док су се Срби учили писмености из туђих писменослова, на несрећу своје културе, нису знали да већ више од два века имају сопствену књигу по којој се могло учити српски читати и писати. Буквар је остао непознат све до 1893, а 1903. га је Љуба Стојановић уврстио у Каталог Народне библиотеке.

"Учили из буквара пре четири века"

 

[kaai79]

Stiven Ransiman u svojoj knjizi pad Craigrada srbima i srbiji daje znacajnu ulogu prvo kaze ..
Nastupilo je otrežnjenјe. Četrnaesti vek je za Vizantiju doba političkih poraza. Nekoliko
decenija izgledalo je da će velika srpska kraljevina osvojiti celo Carstvo

. Težnja za širenjem i nadalje je postojala. Srbija jejoš bila glavna sila na poluostrvu,
mada je posle Dušanove smrti 1355. podeljena na dva dela.

Bugarska se nikad nije oporavila od poraza koji su joj Srbi naneli kod Velbužda 1330, ali srpsko
nastojanje da se Bugarska unizi samo je uklonilo moguću korisnu tampon državu. Bugari su vrlo
malo učinili da bi zaustavili tursko prodiranje, sem što su uputili jedan kontingent vojnika da se
pridruži velikoj vojsci koju je Vukašin, kralj južne Srbije, poslao u Trakiju 1371. Vukašin se nadao
da će zaustaviti Turke, ali je bio slab vojskovođa. Dopustio je da ga Turci iznenade i da ga turska
vojska daleko manja od njegove pobedi kod Černomena na reci Marici. Pobedom kod Marice u
turske ruke dopao je veći deo Bugarske kao i srpska Makedonija. Bugarski kralj Ivan Šišman morao
je da prizna Murata za svoga sizerena i pošalje svoju kćerku Tamaru u sultanov harem. Lazar
Hrebeljanović, vladar severne Srbije, koji je sada postao vladar cele srpske kraljevine, našao se u
situaciji da i sam prihvati status vazala.50

Pošto je pre toga prisilio emirat Germijane na vazalstvo, sultan je 1381. našao za potrebno
da preduzme pohod protiv emira Karamanije, pa je balkanskim vazalima naredio da mu pošalju
svoje trupe. Stid koji je kod ponosnih Srba izazvao ovaj zahtev bio je takav da se knez Lazar
odrekao vazalstva. Brzi turski napad kojim mu je uzet Niš, prisilio ga je da se opet pokori. Ali, u
međuvremenu, on je nameravao da stvori svebalkanski savez protiv zavojevača i Srbi su 1387. na
obalama reke Toplice odneli prvu i jedinu pobedu nad sultanovom vojskom. Murat nije oklevao sa
osvetom. Posle brzog pohoda na Bugarsku, gde je dvojicu lokalnih kraljeva, Ivana Šišmana iz
Trnova i Ivana Stracimira iz Vidina, lišio najvećeg dela njihovih teritorija, prešao je u južnu Srbiju,
gde ga je ugostio vazalni vladar Konstantin od Ćustendila i jedan svoj odred pridružio njegovoj
vojsci. Zatim je skrenuo prema severu da bi se sukobio sa knezom Lazarom na Kosovu polju, polju
kosova.

U rano jutro 15. juna 1389, dok se sultan oblačio, u njegov šator uveden je jedan srpski
prebeglica koji je tvrdio da će mu dati obaveštenja o hrišćanskim položajima. Približivši se sultanu,
iznenada se sagnuo i zadao mu udarac u srce. Smesta je ubijen; njegova je žrtva, međutim, bila
uzaludna. S vojskom su bila i dva sultanova sina. Stariji, Bajazit, odmah je preuzeo komandu, ne
dozvoljavajući da se objavi vest o očevoj smrti dok se bitka ne završi. Turci su se borili savršeno
disciplinovano, za razliku od hrišćana koji su, kad je njihov prvi snažni napad posustao, počeli da se
kolebaju, dok se šapat o izdaji širio kroz vojsku. Do sumraka je turska pobeda bila potpuna. Knez
Lazar je zarobljen i pogubljen u šatoru u kome je Murat izdahnuo

Bajazit je bio sklon pompi, ali
popustljiviji prema sebi i plahovitije naravi, bezobziran prema drugima i manje uspešan u
održavanju discipline. Brza reagovanja donela su mu nadimak Jilderim (Munja); ali on nije bio
veliki vojskovođa. Vladavinu je počeo sjajno. Pobeda na Kosovu donela mu je potpunu vlast nad
Balkanom. Izgledalo je da će za nekoliko godina zauzeti celo poluostrvo, uključujući i one oblasti u
Grčkoj i Albaniji u koje Turci još nisu bili prodrli. Srpski presto je nasledio Lazarev sin Stefan, ali
sa skromnom titulom despota i kao vazal sultana kome je za ženu dao svoju sestru Maru

Kada je Timurova silna vojska, pojačana jednim korpusom sa slonovima
iz Indije, krenula u žestok napad, osmanske snage su razbijene i dale se u bekstvo, ostavivši
Bajazita i njegovog drugog sina Musu kao zarobljenike u Timurovim rukama. Jedini odred koji se
dobro držao bio je srpski kontingent predvođen despotom Stevanom. On je uspeo da spase
sultanovog najstarijeg sina Sulejmana i jednog od Sulejmanove braće. Četvrti brat, Mustafa, nestao
je u bici. Preživeli su pobegli u sigurnost Anadolu Hisara, dok je Timur trijumfalno krenuo kroz
zapadnu Anadoliju, pljačkajući gradove, meću njima i staru osmansku prestonicu Brusu, gde su mu
u ruke pale i žene iz sultanovog harema. Sa sobom je vodio zarobljenog sultana u nosiljci koju je
legenda kasnije pretvorila u zlatni kavez. S Bajazitom se u stvari postupalo uljudno; kada je marta
1403. umro, verovatno od sopstvene ruke, njegov sin Musa je oslobođen i dozvoljeno mu je da telo
odnese u porodični mauzolej u Brusi. Sam Timur je napustio Anadoliju kasnije te godine i vratio se
u svoju glavnu prestonicu Samarkand, gde je, praveći planove za osvajanje Kine, umro 1405. u
svojoj sedamdeset drugoj godini.56

Sulejman je bio neurotik, s dugim nastupima pijančenja i apatije. Njegovi
vojnici su izgubili poštovanje prema njemu i priklonili se njegovom bratu Musi koji je, nasuprot
Sulejmanovoj provizantijskoj politici, nastupao kao zatočnik islama. Sulejmana su 1409. napustile
njegove trupe i ubile ga pri pokušaju bekstva u Carigrad. Musa je postao sultan. Zbog podrške koju
je pružala njegovom bratu, divljački je opustošio Srbiju. Ponovo je zauzeo i opljačkao Solun,
koji jeza hrišćane branio Sulejmanov sin Orhan; on biva zarobljen i oslepljen. Mada poražen u jednoj
pomorskoj bici, Musa je doveo svoje kopnene snage pod bedeme Carigrada. Ali sada je krenuo
protiv njega njegov mlađi brat Mehmed, koji je ponovo uspostavio osmansku vlast u Anadoliji i, uz
pomoć Vizantinaca i Srba i turskih jedinica koje su se gnušale Musine surovosti, pobedio ga i ubio
1413, a sam postao sultan.58

Bilo mu je takođe naloženo da kćerku Maru da za ženu sultanu; odlaganje da to učini izazvalo je
turski pohod na njega. Murat nije imao poverenja u despota; 1440. poveo je još jedan pohod protiv
njega i razrušio tvrđavu Smederevo na Dunavu, čiju je gradnju sam dozvolio Srbima. Krenuo je i
dalje, da opsedne Beograd, ali su gradska utvrđenja za njega bila suviše jaka. Bio je prisiljen da se
povuče.62Murat nije bio neomiljen kod svojih hrišćanskih podanika
koji su ga smatrali vrlo savesnim i pravednim. Imao je mnogo prijatelja hrišćana, a govorilo se da je
na njega imala znatan uticaj njegova lepa žena Srpkinja, kojoj je bio odan. U stvari, život pod
njegovom dobro sređenom i obično tolerantnom vlašću mnogim Grcima je izgledao spokojniji nego
u ostacima starog hrišćanskog carstva punim strepnje i nevolja.68
Ali Francesova misija nije imala uspeha.77 Konstantin je
poslao svoju sinovicu Jelenu, najstariju Tominu kćerku, da se uda za sina Đurđa Brankovića,
srpskog despota. Ali čak je i Đurađ bio dovoljno oprezan da ne izazove Turke sklapanjem saveza sa
morejskim despotima.78

Mehmed je 10. septembra primio izaslanike
Srpskom despotu ne samo što je vraćena kćerka već mu je i
dozvoljeno da ponovo zauzme neke gradove u dolini gornje Strume.

Nijedan od pravoslavnih vladara nije bio u mogućnosti da pruži pomoć.134 Ruski veliki knez je bio suviše
daleko, a imao je i sopstvenih nevolja; pozivi njemu upućeni bili su uzaludni.135 Osim toga, Rusija
je bila duboko potresena proglasom unije crkava. Vladari Moldavije Petar III i Aleksandar II
međusobno su se kavžili. Vlaški knez Vladislav II bio je sultanov vazal i sigurno ne bi krenuo
protiv njega bez ugarske pomoći.136 Srpski despot Đurađ je bio još odaniji vazal pa je čak poslao
jedan odred vojnika da se pridruži Mehmedovoj vojsci. Oni su se hrabro borili za svoga sizerena
uprkos saosećanju sa istovernim stanovnicima Carigrada.137 U Albaniji, Skenderbeg je i dalje bio trn
u sultanovom oku. Ali nije bio u dobrim odnosima s Mlečanima, dok su Turci protiv njega
podbunili i suparničke glavare. Ni gospodari egejskih ostrva, ni vitezovi jovanovci na Rodosu nisu
bili u položaju da vojnički pomognu izuzev kao članovi neke velike koalicije. Morejske despote su
držale u šahu trupe Turhan-bega. Kralju Gruzije i caru Trapezunta bilo je teško da odbrane i
sopstvene granice. Kod anadolijskih emira, koliko god da su bili ozlojeđeni na sultana, još je bilo
odveć sveže sećanje na njegovu moć da bi tako brzo opet krenuli protiv njega
U međuvremenu su akcije na kopnu dopunjene pokušajima miniranja bedema. Operacije
miniranja sultan je počeo prvih dana opsade, ali nije imao dovoljno iskusnih lagumdžija. Sada je
Zaganos-paša našao među svojim vojnicima nekoliko profesionalnih rudara iz rudnika srebra u
Novom Brdu u Srbiji. Naređeno im je da iskopaju lagum ispod bedema negde blizu Harisijeve
kapije gde je tlo, kako se mislilo, pogodno. Počeli su da rade daleko pozadi, nadajući se da će tako
ostati neprimećeni, ali kopanje ispod opkopa, kao i ispod bedema, išlo je suviše teško. Taj lagum je
napušten. Umesto njega, počeli su da kopaju ispod jednostrukog bedema Vlaherne; 16. maja
branioci su u blizini Kaligarijske kapije otkrili ovu operaciju. Veliki duks Luka Notaras, čija je
dužnost bila da reaguje na ovakve iznenadne opasnosti, zatražio je usluge inženjera Johana Granta.
Na njegov zahtev, Grant je prokopao protivlagum i uspeo da prodre u turski lagum u kome je
zapalio drvene podupirače. Krov se urušio zatrpavši mnoge lagumdžije. Neuspeh, je za nekoliko
dana omeo turske sapere, ali oko 21. maja oni su opet napali lagume kod raznih delova bedema,
usredsređujući se, uglavnom, na deo pored Kaligarijske kapije. Po Grantovim uputstvima,
Notarasovi grčki vojnici kopali su protivlagume. U nekim slučajevima bilo je moguće dimom
isterati neprijateljske lagumdžije iz njihovih jama, a u drugim, poplaviti lagume vodom iz cisterni ukojima se skupljala za punjenje opkopa

 

[Лекизан]

Јанкович де Миријево, српски реформатор руског образовања

23. децембар 2012. Јекатерина Туришева
Српски педагог Фјодор Иванович Јанкович де Миријево постао је крајем 18. века један од главних архитеката руског образовног система. Он је бриљантно спровео дубоку реформу народног образовања и увео у руске школе таблу и креду, систем „живог предавања“ и забрану физичког кажњавања „ради усађивања љубави према науци“.

Грб рода Јанкович де Миријево био је уврштен у Пети део Општег грбовника племићких родова Руске Империје, стр. 136. Према Општем грбовнику, породица Јанкович потиче од једног старог српског рода. Спасавајући се од османлијске најезде, породица се 1459. преселила у Мађарску, где је постала чувена по храбрости у ратовима против Турака и у више наврата за то добијала награде царског двора.

Странице Јанковичевог „Буквара“ из 1788. године.
http://ruskarec.ru/articles/2012/12...pski_reformator_ruskog_obrazovanja_19027.html

 

[Сребрена]

ЖИВА ВАТРА

Највећу мистичну снагу веровало се да има она ватра која се добије трењем дрвета о дрво. Али под којим условима, кад и ко може да вади — извија живу ватру, било је тачно утврђено и тога се морало строго придржавати ако се желео постићи успех.

Жива ватра се обично вадила лети, периодично или повремено. У ствари, чинило се то у одређене дане, обично на неки празник, али и онда кад се укаже потреба

Само извијање изводило се у „глуво доба" ноћи или пре изласка Сунца.

Вађење ватре се обављало на месту припремљеном за одржавање светковине, односно обреда са живом ватром. У близини неке воде (потока), кроз неко узвишење прокопавао се пролаз као мали тунел. Кад се извије жива ватра, њоме су се палиле ватре на источној страни прокопа, с леве и десне стране. После тога се кроз прокопани отвор протеривала стока и пролазили су људи са запада према истоку. Поред ватре стајали су они који су је вадили, или друге одређене особе са нагорелим палицама и њима додиривали стоку и људе који су пролазили, да се очисте од злих сила, односно да се заштите од болести.

О обреду паљења живе ватре и протеривању стоке кроз њу имамо доста сачуваних записа. Станоје М.Мијатовић у „Обичајима српског народа из Левча и Темнића“ пише:

„Негде у обали каквог потока или какве ровине прокопа се земља на неком завијутку и направи рупа да кроз њу може проћи човек и говече. После овога узму се два сува липова дрвета и дотле трљају једно од друго док се не запале. Трљање или тарење ових дрвета врше обично три човека. Један одупре доње дрво о какво дебело дрво, камен или обалу и свој трбух, односно појас, а у рукама држи једно парченце исушеног труда (печурке), онде где се трљање врши да би прихватио ватру. Друга двојица трљају горње дрво о доње, држећи га за један, а други за други крај и притискајући јако у трљању. Ово трљање траје дуго, и чим се појави ватра, она прихвати за труд и упали се. Од овако упаљеног труда наложи се ватра пред проваљеном рупом. Сад се свако говече проведе прво кроз прокопану, па се после доведе до ватре...“

По завршетку обреда, ватре се нису гасиле, већ је сваки домаћин носио по угарак на своје огњиште, да потпали нову ватру, где се даље непрекидно, симболично, одржавао живи огањ. На огњишту се ватра никад није гасила, осим кад се гасе све ватре у селу, управо непосредно пред вађење нове живе ватре, којом ће се упалити и нова ватра на огњишту, или кад неко умре у кући. Тад се гаси ватра на домаћем огњишту.

Тајна српска имена ватре

Spojler

http://www.scribd.com/doc/111387024/Sima-Trojanović-Vatra-u-običajima-i-životu-srpskog-naroda

 

[LeoneMontana]

Димитрије Митриновић (Доњи Поплат, 1887 — Ричмонд код Лондона, 1953) је био српски авангардни критичар, теоретичар, филозоф, есејист, песник и преводилац.

Детињство је провео у Зовом Долу код Невесиња где су његови родитељи били учитељи.[1] Основну школу завршио је у Благају, гимназију у Мостару, а студије филозофије, психологије и логике у Загребу, Београду, затим у Бечу и Минхену. Апсолвирао је у Тибингену 1914. године.

Радио је у уредништву Босанске виле (1910 — 1913). Први светски рат провео је у Лондону, где је покренуо и уређивао часопис New Age (Ново доба), који је касније прерастао у часопис New Europe. Митриновић је такође и иницијатор Антибарбарус клуба, Адлеровог друштва за студије индивидуалне психологије.

Прву своју песму, Ленто долоросо, објавио је у Босанској вили 1905, под псеудонимом М. Димитријевић, под којим је и касније углавном објављивао поезију. Поред тог, користио је и псеудоним Антицус.

Поред Босанске виле, објављивао је песме и у часописима: Бранково коло (1906 — 1907, 1909 — 1911), Дело (1906), Нова искра (1906-1907), Срђ (1906-1908), Српски књижевни гласник (1906, 1908, 1911), Словенски југ (1908), Вардар (1910), Зора (1910), Хрватски ђак (1908-1909, 1911), Одјек (1912), Савременик (1911).

Митриновић је творац футуристичког манифеста у српској књижевности (Естетске контемплације, Босанска вила, 1913).

Поновно откривање дела Димитрија Митриновића заслуга је Предрага Палавестре. Он је, у хрестоматији Књижевност Младе Босне (Сарајево, 1965), у целини рехабилитовао Митриновића, вративши га у контекст српске авангарде. У том смислу, значајна је и Палавестрина монографија Догма и утопија Димитрија Митриновића. Почеци српске књижевне авангарде (Београд, 1977).

http://sr.wikipedia.org/sr/Димитрије_Митриновић

 

[Сребрена]

Часопис Световид из 1857.године
шеста година излажења

http://css.coincircuit.com/Auction_Items/2270238?page=13

Часопис су покренули темишварски Срби 1851, а у периоду од 1853-55 уредник је био Александар Андрић .

http://www.sanu.ac.rs/Biblioteka/Biblioteka.pdf
http://teme.junis.ni.ac.rs/teme2-2004/teme2-2004-02.pdf

 

[Сребрена]

Iste godine kada je umro Franc Šubert, u Gracu se raspala srpska vlada.
Bila je "na vlasti" u Gracu tokom tri kalendarske godine ( 1826-28 ) paralelno sa Meter-bašom (Meternikom)

Južnoslovenski studenti u Gracu tada su imali družinu pod imenom Narodna vlada, koja je imala svog despota, svog admirala i svoje ministre. Predsednik te vlade bio je Mojsije Blatić, ministar spoljnih poslova Jovan Šupljikac (brat kasnijeg srpskog vojvode Stevana Šupljikca), dok je ministar finansija bio Božidar Petranović, koga su zvali Ročild. Družini su pripadali i potonji vođa Ilirskog pokreta, Ljudevit Gaj, književnik Dimitrije Demeter, zatim potonji mariborski biskup Anton Slomšek i mnogi drugi južnoslovenski omladinci.

Nastavak teksta:

Spojler

Danica, za godinu 1870.
http://books.google.rs/books?id=XgB...AS274DYCw&ved=0CDsQ6AEwAg#v=onepage&q&f=false

Ministru finansija srpske vlade u Gracu dr Božidaru Petranović - Ročild, na spomeniku piše: srpskom naučenjaku žarkom rodoljubu
http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Publikacije-Krka13-L.htm

 

[Сребрена]

Место на коме се држе кошнице са пчелама зове се: уљаник, пчелињак, пчелиште, пчелник, пчелњак, пчелана, кованлук, пчеланик , пчеларник, пчиларник ....Кошнице су имали сви, од владара и властелина, до манастира и обичног света
Царски кованлук

Први писани документ код Срба где се помиње пчеларство јесте "Хиландарска повеља Симеона Немање".
Немања је дао дарове манастиру и то писмено потврдио Хиландарском повељом 1198. године, којом је поред осталог манастиру даровао и четири пчелињака: један у Трпезама, други у Добшору, трећи у Голишеву, четврти у Парицама, и са сваким пчелињаком по два човека (пчелара).
Ови пчелињаци, као и девет села која се помињу у повељи, налазила су се у околини Призрена, који је у средњевековној српској држави играо веома истакнуту улогу, а за време цара Душана био престоница.
У "Хиландарској повељи" Немања наглашава да ово што је поклонио манастиру неможе нико да одузме нити да наследи:" И ово што дадох манастиру у Светој Гори, да не треба ни моме детету, ни моме унучету, ни моме рођеноме, ни коме другоме".

Тако је, примера ради, краљица Јелена Анжујска манастиру св. Николе, на Врањини, крај Скадарског језера, поклонила „уљаник мој на Крушевици“, а Стефан Дечански је „поставио“ пчелињак Богородици Љевишкој „на спомен Краљевства ми..

Краљ Милутин (1282-1322) поклонио је манастиру Хиландару пчелињак у месту Захаку на Бистрици. У писму краља Милутина о поклањању пчелињака каже се да краљ уз пчелињак даје и четири пчелара, који су се звали: Добрко, брат му Братослав, Брајен и Гнуса. Истовремено краљ ослобађа три пчелара: Ђурицу, Радослава и Продана, на пчелињаку у Горачеву, од "свих работа краљевских и црквених" и да за њих "не буде другога посла осим гајења пчела".

Sveštena lica pri Ohridskoj arhiepiskopiji predavali su crkvi pčelinji vosak kao duhovni dohodak, zvani "popovski bir". Dohodak je bio razrezan prema bračnim parovima episkopije, pa je delom služio i za izdržavanje pripadajućeg sveštenstva. Neki sveštenici manastira Prohor Pčinjski, zvani "tasiljdari", sakupljali su vosak u ime milostinje za manastir. Ubrani prihod u vosku često je bio veći od doprinosa manastirskog vinograda.

И цар Душан (1331-1355) је Хиландару поклонио један пчелињак а тако исто и Деспот Стеван Лазаревић (1389-1427). Највећи од манастирских пчелињака био је онај на Слатини, који је основао цар Душан приликом подизања манастира Св. Арханђела Михаила и Гаврила у Призрену. Међе овога пчелињака обухватале су замашну територију па проф. Јован Живановић вели: "На овоме простору кошнице мора бити да су биле на више кованлука раздијељене, а број кошница изнашао је ваљда до на хиљаде". Затим Живановић каже: "Овај кованлук, што га даде цар Душан Аранђеловој цркви у Призрену, био је у своје доба највећи кованлук у цијелој земљи, а којем нема ни данас у Србији равна".

Цар Душан је уз пчелињак на Слатини одредио десет пчелара по имену који ће радити на том пчелињаку. То су: Пометко, Рашко с Плношем, Радомир, Братњак, Радомир Халик с два брата, Добрило и Костадин. Првих девет пчелара пчеларило је дотле у Штимљу и околини, а десети је узет са пчелињака у Брњици.

Poslednji član loze Nemanjića Nejaki Uroš (1355-1371) daruje Hilandaru selo Nevidovo u Zastrumi, sa uljanikom i svim pravima i medjama,

Predavanje "Pčelinjeg desetka" kraljevskoj i manastirskoj vlasteli bio je obavezan za sve pčelare. Međutim, bilo je i slučajeva da su neki voljom vladara ovoga bili oslobođeni. Naredbom cara Dušana bio je oslobođen grad Serez u Grčkoj i crkva u Orehovu, u blizini Delfijskog proročišta. Ston na Pelješcu u sastavu srpske države plaćao je desetak na košnice sve dok noje ustupljen u četrnaestom veku Dubrovačkoj republici kojoj je kasnije umesto desetka morao davati dve trećine ubranog prihoda sa pčelinjaka.

http://www.pcelarm.com/Istorija pcelarstva/Razvoj pcelarstva u srednjevekovnoj Srbiji.html
http://www.pcelica.co.rs/zabava/istorija/za-vreme-cara-dusana.php
http://sr.wikipedia.org/sr/Храна_у_средњовековној_Србији

....прву књигу о пчеларству на српском ("славено-српском") језику, штампану у Будиму 1810. године написао свештеник Аврам Максимовић.
Он је био парох у Сомбору где је купио 14 јутара земље, оградио и засадио воћњак. Ту је имао и велики, лепо уређен, пчелињак на коме је тај, у своје време, највећи практични пчелар поучавао народ у пчеларству.Био је веома даровит и образован. Поред руског, читао је на немачком и француском језику. . По обичају онога времена књига је штампана помоћу "пренумераната" - претплатника. Аврам Максимовић је за своју књигу успео да окупи 369 претплатника, међу којима су били: митрополит Стратимировић; Доситеј Обрадовић; Јоаким Вујић; Лукијан Мушицки; Аврам Мразовић и други.

http://www.pcelarm.com/Istorija pcelarstva/Prva knjiga o pcelarstvu na srpskom jeziku.html


Југословенско - Напредно пчеларство (1934-1971)
Лист је излазио месечно од 1934. до 1940. године под именом Југословенско пчеларство а од 1952. до 1971. под именом Напредно пчеларство.
http://serbia-forum.mi.sanu.ac.rs/Webbook.jsp?entry=30403

 

[Сребрена]

Место на коме се држе кошнице са пчелама зове се: уљаник, пчелињак, пчелиште, пчелник, пчелњак, пчелана, кованлук, пчеланик , пчеларник, пчиларник ....Кошнице су имали сви, од владара и властелина, до манастира и обичног света

ТРНКA за БЕЛЕ ПЧЕЛЕ

У старије доба кошнице су прављене од природни х материјала, најчешће уплетене кошарице облепљене свежом крављом балегом, вуном,глином и мало плеве.Пчеле се у њима нагонски брже роје.Данас их прави човек на Старој планини, видите прилог Јована Мемедовића "Жмаре и згода"
Најбоље трнке настају плетењем паветине (Clematis vitalba )која расте опо запуштеном шипражју, а плете се и од врбовог и од лескиног прућа.
http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/20/RTS+1/670571/Sasvim+prirodno:+Žmare+i+zgoda,+1.+deo.html

Беле пчеле је термин који се користио за први рој (прво колено) изројен из трнке у току прве године, интересантнији кад се присетимо старословенских легенди о постанку света, где је прво створено биће Белбога била бела пчела.

Неки заборављени термини из историје медарства, везани за трнке, које су сакупили данашњи медари


Predvojac - roj koji smo "predvojili", napravili od njega 2 nova roja
Preteranac ili iskućanac - roj koji smo preterali iz jedne vrskare u drugu(a moze verovatno da se koristi i za "proterivanja-odnosno preterivanje i iz vrskare u neku drugu "kuću")
Premestanac - vrskara koju smo premestili na neko novo mesto (kao jedna od retkih radnji u "tehnologiji" rada sa vrskarama)
Preklopak - manja vrskara koju stavljamo odozgo na vrskaru kao neki poklopac, odnosno u jesenjem periodu se preko vrskare stavlja ovaj preklopak kako bi se zastitila od vecih padavina koje su "nekada" bile u jesen i zimu.Sada vise nema padavina, pa mozda i ne treba....
Praznik - prazna vrskara-odnosno vrskara u kojoj je pcela stradala ili je trenutno nema , a i dalje stoji na pcelinjaku
Kaptar, Krapuč, Veja kora drveta uvijena u obliku fišeka, stavlja se na vrškaru kao zaštita.
Kuželj je sami vrh košnice vrškare.
Kopiljak , Parojak. To je roj pčela od prvog roja pčela izašlog u istoj godini- tzv.bele pčele

Oni koji su košnice vrškare, pletare, trmke, u nekim mestima se zovu i košnice dubiroge, nazvali prostim košnicama , bili su potpuno u pravu. Vrlo proste košnice, lake za izradu a najsličnije su prirodnim staništima naših pčela. Materijal od koga je sagrađena naša vrškara a i njen oblik omogućuje pčelama, povoljne uslove zimovanja, brzog prolećnog razvoja i vrlo ranog jutarnjeg izlaska na vredno sakupljanje tek izlučenog nektara i u proleće tako potrebnog cvetnog praha.
Unutrašnjost vrškare, saće od čistog voska, sagrađenog u periodu kada su pčele svoju dušu zadovoljile učešćem u činu deobe, umnožavanja, rojenja, garantuje zdravu sredinu za razvoj velikog broja mladih pokolenja , pčela koje neće biti opterećene prisustvom opakog krpelja, krvopije, koji nema uslove značajnog razvoja u našoj košnici, vrškari.
A poroznost spoljašnjeg omotača košnice vrškare, omogućuje suvu, bez mnogo vlage pčelama u zimskom klubetu i usled tanke obloge prodor spoljne toplote do samog klubeta pčela, koje su, opet relativno visoko pozicionirane tokom zimskih meseci, čini uslove za život složenog pčelinjeg organizma idealnim te bez obzira na hranu koju su pčele lagerovale u košnici, nema nozemoze ni u tragovima.
Ograničena a i namerno napravljena relativno mala zapremina naše vrškare, brzo omogućuje pčelama da zadovolje svoj vekovno željeni san da se uspešno umnože, izroje, da zadovolje prirodom dati instikt održanja vrste. A bića koja dožive da ostvare zahtev prirode su zadovoljna bića i tako se ponašaju u radu posle tog čina. Nemoguće je naći prave reči za opisati volju i elan koji je prisutan kod pčela roja, koga smo smestili u čist, prazan prostor naše nove košnice vrškare. Za dvadeset i četri časa po useljenju roja pčela u našu praznu vrškaru, pčele sagrade saće širine od pola metra, dužine od celog metra.
Pola metra kvadratna saća od čistog voska, sa ćelijama koje su tako pravilno sagrađene da se slobodno mogu koristiti za etalon mere, ili još bolje za divljenje nad vrhunskom gradnjom majstora, koji bez alata i bez ikakvog materijala gradi sebi svoj novi dom.

još jedna fotografija
http://www.panoramio.com/photo/27526938

Prednosti trnka u odnosu na sadađnje košnice sa lepkom i ekserima:

-Mali gabariti
-atrakcija
-prirodno rojenje 2-3 puta
-uvek mozemo da je iskucamo i izvadimo med
-podseca na vremena kad smo bili domacini
-lako se tretira protiv varoe
-lako se plete,odrzava
-moze da stoji ali i da se okaci o drvo ili pod strehu

Tekstovi su sa različitih medarskih foruma .
http://www.scribd.com/doc/120003956/68/Vrškara-pletara-ili-trmka

 

[Сребрена]

„Сербие плачевно пакипорабошченије љета 1813“ – „Србије жалосно поновно поробљење 1813. године“,
првa српскa објављенa (у Млецима 1815. године) књигa о Првом српском устанку ..
Она је најнепосреднији извор за устаничке године 1811., 1812. и 1813.

Заклела се земља рају да се сваке тајне знају

Писана је изван Србије, у избеглиштву, на простору тадашње Аустријске царевине… Писана је руком неког знаменитог, без сумње веома значајног, веома писменог и сасвим обавештеног Србина, избеглог из поновно поробљене Србије у Срем, чије нам је име и до данас остало непознато и за претпостављање…
(многи сматрају да је аутор ове књиге Миљко Радоњић, министар иностраних дела устаничке Србије)

Књига је писана по античким и класицистичким узорима – у дијалогу. Како би дијалог имао праве, односно најверодостојније актере, аутор овог историјско књижевног списа послужио се персонификацијом – оличавањем. Тако се и наш непознати аутор определио за Мати Србију и Сина Србина. Мати Србија има историјску свест и из те свести произилазе њена питања за Сина. Син Србин има одговорну свест устаника, из реда просвећених Срба, који зна да промишља токове историје

http://facebookreporter.org/најављујемо-фељтон-делови-забрањене/


http://facebookreporter.files.wordpress.com/2012/02/serbie-placevno-pakiporaboscenie.pdf

 

[Сребрена]

Данас се у ретким деловима света могу наћи недирнуте, густе, непроходне шуме у којима се дрвеће само руши од старости. То су прашуме....Било их је много, сада више ни

ПРАШУМЕ СРБИЈЕ

“To su gorštaci sa urođenim manirima, pastiri koji žive za slobodu i žene koje su lepe kao dame iz švajcarskih kantona”,: „…srpski narod imao je ponosito srce koje se moglo rascepati, ali ne i saviti, kao što se ne može saviti ni srce hrasta u gori…“...
..tako je Alfons de Lamartin, francuski 19-vekovni romantičar, pesnik, putopisac i političar doživeo stanovništvo Srbije nakon što je posetio našu zemlju 1833. godine.


Голема река, Стара планина
Букова прашума носи назив по речици Големој, која извире на Миџору.

Na Staroj planini ima 147 ugroženih biljnih vrednosti, bilo da su malobrojne ili su im staništa ugrožena. Pod zaštitu, kao prirodne retkosti na području Srbije, stavljeno je 40 biljaka. Neke od njih su: bor krivulj, zelena jova, stepski lužnjak, gorocvet, planinska sasa, kosovski božur, planinski javor, šumski ljiljan, tresavski kaćun, patuljasta perunika i druge.....
Reliktne poludominantne šumske zajednice su: Fago-Aceti intermediae - Colurentum (zajedinca bukve, pančićevog maklena i mečje leske); Querco - Aceri intermediae - Colurentum (zajednica hrasta, pančićevog maklena i mečje leske); Fagetum submontanum mixtum silicicolum (zajednica predplaninske bukve i drugih vrsta na silikatu); Carpino orientalis - Quarcetum mixtum calciolum (zajednica grabiča, hrasta i drugih drvenastih vrsta na krečnjaku); Syringetum vulgaris (zajednica jorgovana); Salici Alnetum viridis (zajednica šleske vrbe i zelene jove).....

http://www.jpstaraplanina.rs/index.php/sr/o-staroj-planini/priroda/endemske-i-retke-vrste
http://www.b92.net/putovanja/destin...11&mm=12&dd=08&nav_category=823&nav_id=564177

Винатовача, Кучајске планине
Букве у Винатовачи у пречнику имају више од метра, а високе су и до 45 метара. Старост појединих стабала процењује се на 300 и више година. Букова шума прашумског типа заузима површину од 37 хектара и расте на надморској висини од 650 до 800 метара...Винатовача је под заштитом државе највишег степена

http://www.rts.rs/page/stories/ci/s...486/Винатовача+-+једина+прашума+у+Србији.html
http://www.blic.rs/Vesti/Reportaza/385831/Sedam-srpskih-cuda-prirode

Vihelem Tirski, 1168. godine
"Srbija je brdovit, šumovit i neprohodan kraj"

Harun 1888. godine
Na svom putu od Soluna do Splita prošao je kroz Srbiju i u svom zapisu kaže :
"Sloveni imaju kuće od drveta a šume im predstavljaju veliko bogatstvo i podmiruju im najraznovrsnije potrebe."

Lamartin, 1836. godine.
"Posle Niša ulazi se u lep predeo planina, okićen gustim šumama Srbije. Te divlje šume pružaju se svuda u nedogled, ostavljajući samo mesta za vijuganje jednog širokog druma.
Čitavih sedam dana mi putujemo kroz taj veličanstveni i večiti hlad, ne videći ništa drugo do beskrajnih redova ogromnih visokih bukovih stabala, talasa lišća koje vetar njiše, brdske i planinske doline jednoliko obrasle stoletnim hrastovima.
Prolazeći kroz tu veličanstvenu prirodu gde za vreme tolikih dana hoda oko vidi, ma na koju stranu da pogleda, samo jednoliko i mračno njihanje lišća hrastovog drveća što prekriva doline i planine, praveći jedan okean od lišća ...; silazeći tako s vremena na vreme u duboke klance gde tutnji reka, gde se šuma malo sklanja da ostavi nešto mesta razuđenom polju, po kojoj lepoj novoj drvenoj kući... meni se činilo da sam usred šuma Severne Amerike."
http://ekospark.com/info/06_biodiverzitet/sume/sume_srbije_cinjenice_1/sume_srbije_cinjenice.html

 

[Сребрена]

До 1941.у Краљевини Србији, производило се преко три милиона свилених чаура годишње..
Највећи успон свиларство је имало 1930.године, а Србија је била шеста земља у Европи по производњи природне свиле.

ПУТ СВИЛЕ У СРБИЈИ

Свила је на српско тло дошла у шестом веку, увозом свилобуба у Византијско царство за време цара Јустинијана, посредством два монаха. Дудови и свилобубе су се углавном гајили у централном делу тадашње земље,тзв. Старом Србијом, (уствари данашњом Македонијом и данашњој јужној Србији (Косово и Метохија))...

http://books.google.rs/books?id=Fsj...a=X&ei=Ff4sUuW3L-qg7AaRyIGYDg&ved=0CC4Q6AEwAA

За време велике сеобе Срба, под вођствома Арсенија Чарнојевића, свиларство први пут стиже у данашњу Војводину, и нешто касније потпада под утицај венецијанске свиларске школе.Средином 19. века почело се са бесплатним дељењем семена свилобубе.

http://books.google.rs/books?id=xg8...a=X&ei=9wUtUs3YA4-thQfdqIGwCw&ved=0CDAQ6AEwAQ

Поред пећанске, позната је била и призренска свила :

" Производна свиле је у овом граду била такође веома развијена. Призрену је једино могао да парира Пећ, који је управо по производњи свиле и добио име (турски назив за Пећ је Ипек, што значи свила). Призрен је имао мукате - државна добра - која су обухватала око 30 села задужених за гајење свилене бубе. У настојању да унапреди свиларство, Турци су ова села ослободила плаћања тешких пореза. На градском тргу мерена је свила и то приликом откупа и продаје занатским радионицама. Продаја свиле је била слободна, само се од жена наплаћивао један тул. Призренска свила је најчешће извожена у Италију.

http://www.prizren.in.rs/zanati.htm

Један градић средњевековне Србије (поменут у турском попису покрајине Браничево 1467.године) носи име Свилајнац, по главном занимању својих житеља.
Свилопреде (свилене бубе) највише воле бели дуд , којим је Србија била препуна. То је дрво слатког, великог и сочног лишћа .Око свилопредих помагала је и нејач, а зарада је била добра

.

Svilarstvo je I u Srbiji jedna od najstarijih delatnosti u seoskim domaćinstvima. Jedno domaćinstvo može bez teškoća da prehranjuje, bar, tri kutije ,,semena’’, ili oko 60.000 gusenica u jednom ciklusu.... onda je računica jasna: od 75 kilograma čaura dobije se 450 dolara, a ako se od te sume odbiju troškovi od 120 dolara, ostaje zarada od 330 dolara. Naravno te čaure mogu se pretvoriti u 8,5 kilograma svile, odnosno tkaninu dugu oko 130 metara.

U zlatno doba svilarstva, dudovi su se najviše gajili u Posavini, Pomoravlju, i Povardarju i, a svilena buba se gajila, u Vojvodini, Srbiji, na Kosovu i Metohiji… Čak su i mesta dobijala imena po svili primeri su Svilojevo u Vojvodini, Svilajnac u Srbiji…. Treba reći da su naučnici odmah, a to je bilo pre uvođenja sankcija za SFRJ, bili počeli da organizuju obnovu zasada belih dudova u Srbiji. Danas belih dudova najviše ima u Vojvodini i to u okolini Vršca.

Svilare u Srbiji su brzopleto ukinute šezdesetih godina prošlog veka, a skupe mašine uništene. Sintetika se probijala na tržište

Свилара у Панчеву

U XVIII i XIX veku svila se dobijala gajenjem svilenih buba, a njihove čaure su ručno prerađivane u domaćinstvima. Početak proizvodnje zabeležen je 1733. godine.
Industrijska proizvodnja svile počela je 1769, kada su u varoši otvoreni stanica za otkup svilenih čaura i zavod za njihovo odmotavanje.

http://sr.wikipedia.org/sr/Свила
http://www.poljoberza.net/casopisi/revijaselo/105-106/SvilenaBuba.htm
http://www.makroekonomija.org/poljoprivreda/zaboravljena-proizvodnja/
http://www.arhivpancevo.org.rs/svila.htm
http://www.museumns.rs/izdanja/pdf/Vez_po_pismu_web_edition.pdf

 

[Сребрена]

Призренско платно, прозирно као пелуд, од домаће свиле са бијелим и жутим пругама — чувено надалеко

СТАРИ БРЕНД : СРПСКО ПЛАТНО

Такозвано "српско платно " од кога су израђиване кошуље уствари је памучно платно проткано свиленим нитима.Свилене нити су додаване у платно у виду вертикалних нити (штрафти)

...izdvaja svadbarsku nošnju iz Knjaževca koju je dobio od prijatelja njegovog pokojnog oca, Rusomira Zdravkovića. Srcu mu je prirasla i zlatnožuta košulja iz sredine 19. veka. To je i najskuplji primerak u zbirci. Sašile su je terzije za bogatu nišku gospođu. Platno je protkano svilenim nitima pa otkriva da je, zapravo, srpsko platno - svila.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...:449227-Krnjaca-Od-kuce-napravio-etno---muzej

http://books.google.rs/books?id=A3o...a=X&ei=OAstUoSwGMiThQeJsIG4DQ&ved=0CD4Q6AEwAw

DAROVITE žene s Kosova izrađivale su svileno platno, poznato kao prizrensko. Prizrenska svila poznata još iz srednjeg veka, sa utkanim uzdužnim prugama, u narodu je nazivana srpsko platno. Od njega su se po gradovima izrađivale raskošne ženske košulje dugih, ravnih rukava, potkićene pletenom čipkom.

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:347231-Nosnja-sa-Kosova-i-Metohije

http://books.google.rs/books?id=Iio...a=X&ei=0QctUsjXN8KqhAeZ-IHYBQ&ved=0CDgQ6AEwAg

http://books.google.rs/books?id=tQJ...a=X&ei=0QctUsjXN8KqhAeZ-IHYBQ&ved=0CC4Q6AEwAA


Савремени примерци кошуље од српског платна:
http://www.artijana.com/artikal/18544--Muska-kosulja-od-srpskog-platna.-Rucni-rad.-.html
https://www.facebook.com/pages/Etno-radionica-Kneginja/107893999264662

 

[Ahil71]

Прво да објасним зашто на овој теми.
http://forum.krstarica.com/showthre...ава-Србије?p=19251022&viewfull=1#post19251022
http://forum.krstarica.com/showthre...ава-Србије?p=18953558&viewfull=1#post18953558
http://forum.krstarica.com/showthre...-времеплов?p=16654512&viewfull=1#post16654512
У "Националној географији" је изашла сјајна репортажа која се односи на живот у Трансилванији, са сликама и из Богданових Вода.

Кроз шљивике и ливаде. Ракија мученица и џем од шљива

Čudesne livade Transilvanije

Zemljoradnici su u Transilvaniji stvorili čitav krajolik od cvetnih livada. Da li takvi prizori mogu da opstanu?

Ne možete a da se ne smešite dok početkom leta šetate kroz travnate transilvanijske doline. One odišu nekom vrstom mirisnog blagostanja, mahom stoga jer ove doline u sklopu Karpata, u samom srcu Rumunije, poseduju jedno od izuzetnih blaga kultivisane prirode: neke od najizdašnijih i botanički najraznovrsnijih livada u Evropi.

Na samo jednom kvadratnom metru može se naći i do 50 različitih vrsta bilja i cveća, a na nešto malo većoj površini i znatno više od toga. Ovaj cvetni raj obdelava priroda uz pomoć ljudskih ruku. Obilje opstaje na livadama jer se one kose svakog leta. Ukoliko bi se zapustile, za tri do pet godina zarasle bi u šiprag. A sada, ovakva kakva jeste, Transilvanija је divotni svet simbioze čoveka i prirode. Miris livada postepeno jača tokom čitavog dana, a kad sunce zađe, sa brežuljaka dopre medni miris noćnih frajli koje oprašuju noćni leptiri.
...
Na neki način transilvanski seljaci zaista žive od sena. Širom čitavog ovog područja, od Maramureša, rumunskog govornog područja na severu, do etničkih mađarskih oblasti u središtu zemlje i sela u kojima žive Saksonci koji govore nemački, rad na seoskim dobrima suštinski se ne razlikuje od srednjovekovnog. Milioni ljudi u Rumuniji rade na seoskim imanjima, koja imaju minimalan broj stočnih grla, niske prinose, koje jedva same sebe održavaju i ostvaruju najniže prihode u Evropi. Prosečno imanje prostire se na 3,2 hektara. Više od 60 odsto mleka koje se proizvede u zemlji potiče od seljaka koji imaju dve do tri krave, a skoro ništa od toga ne ode sa farme. Računica je koliko jednostavna toliko i okrutna. Jedna krava pojede tokom zime četiri ili više tona (3,6 metričkih tona) sena. Za tu količinu sena neophodna su dva hektara travnatog zemljišta i možda deset vrelih, napornih dana samo da se trava pokosi. Ako sami kosite i to kosom, kao što je to čest slučaj na velikim područjima gde prevladavaju visoravni, za tri krave potrebno je mesec dana kosidbe.
...
Na njihovim mestima su, sa svojim mikrotalasnim pećima i kuhinjskim radnim površinama od melamina, kao i rernama izdignutim do nivoa očiju, iznikle velike kuće s pogledom na seoska dobra gde još uvek opstaje stari način života: pod šljivom kljucaju pilići i ćurke; krava strpljivo čeka u svojoj niskoj, mračnoj štali; prasići njuškaju po svinjcu; a babe i dede prinose seno sa livada.
...
Pa ipak, na sve manjem tržištu, uz sve veće cene, raste broj krava u onim selima u kojima se vrši otkup. S porastom broja krava raste i potreba za senom, a samim tim se kose i livade koje bi u suprotnom progutala šuma.

A i ljudi osećaju neku vrstu ponosa zbog toga što nisu zapustili lepotu koju su nasledili. „To je naša zemlja”, ističe Anuca Borka, mlada majka iz Breba, dok mi priča o porodičnim livadama. „Moramo da se staramo o njima, kao i da decu učimo tradiciji i nečemu što će im omogućiti da prežive ukoliko ne budu imali posao.” Zastaje za trenutak zbog toga što pravi vez na lanenoj košulji svog sina. „To je važno jer je tradicija bogatstvo. Ako je upoznaju, biće bogatiji.”

Još jedna dama koja veze lanenu košulju, ovog puta za zeta, zove se Iljana Pop. Otkada, pitam, potiču mustre? „Oh”, kaže nehajno, „potiču od početka sveta. Ali mi kombinujemo stare mustre s našim idejama. Mada nikad ne odustajemo od prvobitnih mustri.”
http://www.nationalgeographic.rs/reportaze/clanci/1325-cudesne-livade-transilvanije.html?p=1
http://www.nationalgeographic.rs/reportaze/galerije/1326.html

 

[Сребрена]

Путуј, језди и памти Србине!
Усправи се, Србине!Главу горе!
''Где год да си,памти ко си !"

Za vreme vizantijske vlasti nad Prizrenom, u njemu je podignut ustanak protiv cara Mihaila VII Duke i na saboru koji je tu organizovan 1072, učesnici ustanka, vlastelini i skopski boljari proglasili su kneza Bodina za vladara
U izvorima se prvi put pominje 1019/1020.g. kao sedište episkopije osnovane za vreme vizantijskog cara Vasilija

Upravda Prizrenac​

od oca Istoka i majke Biglenice​

U jednom „žitiju“ cara Justinijana (527-565), poznatom kao Iustiniani Vita, piše da je bio Sloven, kao i njegov ujak, car Justin Prvi. Iustiniani Vita je spis sačuvan kao nekakav prepričan sažetak izvornog rukopisa, pripisanog Bogumilu, Justinijanovom učitelju. Prevod sa „ilirskog jezika i pisma“ (zapravo srpskog jezika i ćirilice, kako se to vidi iz rukopisa) na latinski jezik, sačinio je biskup Jovan Tomko Marnavić u 17. stoleću, kome je dodao svoje napomene i objašnjenja. Izvornik tog sažetka bilo je Žitije Justinijana od Bogumila, a nalazilo se navodno u nekom manastiru na Svetoj Gori.

Spomen Svetog Justinijana Upravde je 14. novembra (27. po novom kalendaru). Bio je vladar i graditelj, veliki ktitor stotina hramova, između ostalih za nas važnih crkava Studenice Hvostanske, Vavedenja Presvete Bogorodice u Lipljanu, po svoj prilici prvi ktitor Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, crkava u Istoku i Gornjoj Dobruši, naravno Svete Sofije u Sredecu i mnogih drugih. On je osnivač Prve Justinijane, arhiepiskopskog prestola čije ruševine leže kod današnjeg Lebana, a koju Albanci rimokatoličke vere nameravaju da preuzmu.

Vidimo da se Sveti Justinijan Upravda može ikonopisati na četiri načina: kao vladar i ktitor; kao vojskovođa - zaštitnik Crkve; kao vladar zakonodavac, jedan od utemeljivača crkvenog prava; i na kraju kao Sloven, sa svojim Žitijem sačuvanim u sažetku J. Marnavića, sa svojim roditeljima, postojbinom i otadžbinom, pravoslavno vaspitan u mladosti, zaštitnik „ilirske“ apostolske Crkve. Nema razloga da se ne prihvate podaci Žitija sačuvani u sažetku J. Marnavića, da je ime Justinijana na maternjem jeziku, ilirskom ili slovenskom (kako je Sveti Sava nazivao sopstveni jezik) bilo Upravda

Otac njegov zvan Istok, beše od roda i porodice Svetog Konstantina Velikog, vladara rimskog i najvećeg samodršca hrišćanskog. Mater mu beše Biglenica (Bigleniza), sestra Justina koji vladaše u Novom Rimu. Istokova sestra zvana Lada, beše udata za Selimira (Selimir) kneza (rrincipi) Slovena, koji nekoliko sinova imaše, među kojima Rečirada (Rechirad) koga u dvoboju, biće o tome reči, ubi Justinijan.
Istok koji beše knez (ilnez), što je dinast među Dardancima, dade sina Upravdu izvrsnom učitelju, svetom čoveku Bogumilu, svešteniku i igumanu manastira Sv. Aleksandra mučenika, piscu žitija Justinijana

. Zadržavajući se samo na predmetu iz ovog članka, vidimo da je car Justinijan Upravda zaista mogao biti Sloven, da je detinjstvo proveo u Metohiji (Hvosnu), a mladost braneći Pomoravlje od spoljnih napada, a u vreme carstvovovanja ujaka Justina verovatno je bio vojni zapovednik Ilirika, možda sa dvorom u Nerodimlju. Justinijana je uprljao Prokopije u Anegdoti (ako je to njegov tekst), iz nekih razloga ogorčen na Justinijana i njegove saradnike,


Đ. Janković
Arheološki prilog utvrđivanju slovenskog porekla Svetog Justinijana Velikog Upravde i izgleda njegove ikone
http://pogledunebo.blogspot.ca/2012/02/blog-post.html

 

[Bajo Pivljanin]

Ипак, то житије је пука измишљотина.

Пишући ово житије Марнавић је користио прилику да међу Словене сврста и војсковођу Велизара али и да своје породично порекло веже, ни мање ни више, него за цара Константина. Како Никола Радојчић духовито примећује: Марнавић је чешће доказао да се предрском смелошћу људи даду збунити. Пажљивом анализом Радојчић је утврдио да је спис Iustiniani vita не нарочито вешт фалсификат Ивана Томка Марнавића, а као извори утврђени су пре свега Баронијеви црквени летописи, Барски родослов (како је Радојчић називао Летопис попа Дукљанина), дела Мавра Орбина, Јакова Лукаревића и у много мањој мери Антона Вранчића. О Марнавићевим мотивима Никола Радојчић је забележио:

Иван Томко Марнавић је, дакле, маштао о историјским личностима пре свега зато што је то била потреба његове сасвим необуздане, можда и тешко болесне, маште. Главни разлог фалсификовању је, према томе, у њему самоме. Даље, он је маштао ради својих користи—широко схваћених—да своју породицу и себе прослави, али и да себи и својима на тај начин користи. Тек на последњем месту, стварно, налазе се код њега мотиви племенске природе, словенски и хрватски, и религиозни, римокатолички. Оваквом градацијом Марнавићевих мотива јамачно му се не чини никаква неправда.

http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:justinijan-lazni-sloven

 

[sokolska]

Taj Tomko je bas bio kreativan, citao sam njegovo zitije svetog save i iznenadiosam se kad sam saznao da je sava celog zivota bio verni sin rimske crkve i uvek pokoran papi radio na iskorenjivanju opake sizme medju srbima...

 

[Сребрена]

Што гођ има Србина јунака/ Свакога су одгојиле виле/ Млогога су змајеви родили..

Змајев калпак међу Властимировићима

Прецима Властимировића сматрају се Срби из Беле Србије (Бојке), из предела тзв. Вендских Срба..

Српски Кнез Павле Брановић, био српски владар који је, највероватније са титулом кнеза, владао Србијом крајем друге и почетком треће деценије X века (917/918—921/924). Припадао је династији Властимировића.
Павле је рођен током осме деценије IX века. Његов отац Бран, био је средњи син кнеза Мутимира, најстаријег сина кнеза Властимира.

Павле Брановић, исписано Морзеовом аз буком .--. .- ...- .-.. . -... .-. .- -. --- ...- .. -.-.

Српски Кнез Часлав Клонимировић, рођен између 875. и 880. године.Његов отац Клонимир је био српски владар, који је кратко владао српским земљама у 9. веку. Седиште му је било град Десник (Достиника).Чаславов деда био је Стројимир (познат нам по свом печату).Часлав је био српски владар који је, највероватније са титулом кнеза, владао Србијом током друге четвртине X века. Он је последњи познати владар из династије Властимировића. Погинуо је у Мачви, од осветничких угарских трупа Угра, заробљен је и утопљен у Сави .

 

[Сребрена]

Ћутљиви инвеститор образовања и свеопшти добротвор

Лука Ћеловић из Требиња

Spojler

Био је ћутљив и усамљен човек, рођен 1854.године, који је више волео да слуша како други причају.
Када је пукла Невесињска пушка 1875. године, као добровољац учествује у борбама против Турака у околини Љубиња и Стоца. Био је лакше рањен, што га није спречило да као добровољац узме учешћа у Српско-турском рату.

Када су се почетком 20. века Срби у јужној Србији нашли на удару бугарских комита,...Лука Ћеловић је одмах схватио да се на обалама Вардара не решава само судбина српског југа, него и његове Херцеговине. Ушао је у Главни одбор покрета. Др Гођевац је касније говорио да се без Ћеловића подухват не би остварио, а он је водио мукотрпном ослобођењу јужне Србије и Македоније. Пошто је српска влада била против четничких акција, чланови Одбора су се тајно састајали у Ћеловићевој кући, сакупљајући добровољце и прилоге. Бугарске комите су на Ћеловца и др Гођевца послале атентаторе, али ови нису успели да се пробију до Београда.

О Светом Сави је 1927. године основао Фонд Луке Ћеловића – Требињца у корист Академског певачког друштва „Обилић“, коме је приложио 100.000 динара у државним обвезницама. Млади певачи су тада установили традицију да му на дан његове крсне славе стигну пред кућу и одрже прави концерт, почев од домаћинове омиљене песме „Хеј, трубачу“, а онда и све остале.

Основао је и „Задужбину за просветне сврхе Универзитета“ и за њу приложио милион динара у државним обвезницама. Године 1929. приложио је још 100.000 динара у поменутим обвезницама овој задужбини.

Сазидао је и основну школу у свом родном месту.

Имовина коју је оставио једином наследнику, Универзитету у Београду, садржавала је плацеве, неколико кућа и модерне палате с више од 80 станова и дућана. Из тог фонда су штампане многе студије најбољих научника, факултети се опремали савременим училима, додељивале студентске награде и професорске стипендије за усавршавање на страни.

Када је умро у лето 1929, у попису његовог покућства није се нашла ниједна скупоцена ствар, чак ни златан сат.

http://serbum.com/?p=1801

 

[Сребрена]

Змајев калпак међу Властимировићима

Након битке код Никопоља у којој је као османски вазал учествовао и кнез Стефан Лазаревић дошло је до промена у угарској политици на њеним јужним границама.

Високи Змај Стефан

У једном тренутку те 1396.године , Стефан Лазаревић је муњевитом акцијом „заробио“ барјак тадашњег Угарског краља Жигмунда.. У рукопису Ханса Шилтбергера , који је био учесник те битке и очевидац, дакле прва рука...пише:

Крајем 1403. или почетком 1404. године дошло је до помирења између угарског краља и српског деспота. .. Чланови Змајевог реда су потписивали оснивачку повељу оним редом који је истовремено одражавао унутрашњу хијерархијску структуру реда али и значај појединих области за одбрану Угарске. Зато се на првом месту налазио деспот Стефан Лазаревић..

Једини предмети са ознакама Реда пронађени на територији Српске деспотовине су делови оплате каљаве пећи из Београда на којој је приказан змај. Иако је број налаза скроман, а деловање Реда тешко докучиво због малобројних извора, несумњив је његов велики значај у политици деспота Стефана и српској историји с почетка 15. века.

Било је још Витезова Реда Змаја

Опширније :
http://www.istorijskabiblioteka.com/art2:despot-stefan-lazarevic-i-zmajev-red
http://www.scribd.com/doc/178825550/Red-Zmaja-u-Beogradskoj-tvrdjavi-pdf

 

[Ројалиста]

У једном тренутку те 1396.године, Стефан Лазаревић је муњевитом акцијом „заробио“ барјак тадашњег Угарског краља Жигмунда... У рукопису Ханса Шилтбергера , који је био учесник те битке и очевидац, дакле прва рука... пише:

Spojler

То ме подсети на илустрацију коју је урадила Криста Хук (енг. Christa Hook) за једну књигу где је приказана управо та сцена кад Срби заробљавају барјак угарског краља.

Детаљ са преотимањем барјака у првом плану може се видети овде: http://postimg.org/image/7lasjfxbr/

 

[Сребрена]

Хвала,Ројалиста

Поводом поступка са барјаком, један од коментара са групе фејс-бука заслужује пажњу:

Spojler

Барјак или Стег Владара на бојном пољу био је знак његовог присуства, затим и сигнал и оријентир војсци докле се, и да ли се уопште напредовало. Током предаха у борби или надгледања позиција, барјак је био стациониран на једном месту на следећи начин -побадан је у земљу- копљем нагоре, док је га одређени број витезова брижљиво чувао...
Делови владарског барјака чине: копље, палица и застава. Даље, постојао је, додуше древни обичај, да се непријатељски барјак у тренутку заробљавања муњевито преокрене и копљем забоде у земљу, тек потом је одношен са бојног поља као трофеј. Зато желим да рашчивијам да ли је то и овде био случај, тј да ли је Стефан то овде урадио, јер комплетан одломак указује управо на такво нешто? и ето зашто су важне ове језичке финесе...ко зна, или мисли да боље сагледава текст-нека прокоментарише, да видимо да ли то стоји.

Запис очевица и два превода, из 19.и 20.века, доносе речи :преокренуо, преврнуо, нестао

The ******* and travels of Johann Schiltberger, 20. век

Hans Schiltbergers Reisebuch, 19.век

https://www.facebook.com/groups/205885299479737/

 

[Сребрена]

Мало познати новосадски јеромонах- путописац

Гедеон Јосиф Јуришић, Србин

Najstariji Jurišić koji se pominje među Srbima jeste Jurišić Janko, junak narodnih pesama, po predanju komandant kopljanika Jug Bogdana, tj. vojvode Vratka, oca kneginje Milice. Postoji još nekoliko značajnih Srba sa tim prezimenom (iguman Gedeon Josif Jurišić, botaničar Živojin Jurišić, divizijski đeneral srpske i jugoslovenske vojske Pantelija Jurišić i dr.)

Гедеон Јосиф Јуришић рођен је у Иригу 1809.године.

Из рада чешког доктора наука Рајка Долечека, о територији Старе Србије, данас званом Косово и Метохија

Jedna z prvních publikací samotných Srbů o přetěžké situaci pravoslavných Srbů na Kosovu a Metohiji je práce bývalého jeromonaha (církevní titul) slavného dečanského kláštera Gedeona Josifa Jurišiće „Dečanski prvenac“ (=prvorozenec) (Novi Sad, 1852). Tento vlastně první srbský cestopis touto oblastí dává řadu informací o architektuře, starobylých dokumentech, ikonách, dějinách klášterů.

По Гедеону Јуришићу Стара Србија обухвата нахије Новопазарску, Пећку, Призренску, Ђаковичку, Косовску, Приштинску, Вучитрнску, Скопску, Врањску, Нишку и Лесковачку. То се отприлике поклапа са данашњом територијом Рашке области, Косова и Метохије и Македоније до Кичева и Велеса на југу и Кочана на истоку (обухвата Куманово, Тетово, Скопље и Гостивар)

„…Но, жалост је помислити како калуђери дечански у монастиру већ опстају не имајући нигде ништа са чим би дивну ову српспских царева задужбину, зулумом арнаутским поклопљену, обдржавати могли… Калуђери дечански сваке године по свим нахијама ходају, по селима гди никакве школе нема, а нема их ни по градовима, уче децу прекрстити се и Оченаш очитати, и утврђују народ у верозакону, укрепљују народ да не очајава и да ће Порта својим бистрим оком и на овај свој српски, од измало поудаљени народ са благословију погледати, и даноноћне зулуме арнаутске од њега уклонити… Крвожедне руке дивљих Арнаута, који се Бога не боје и цара не почитују. Но да Бог живи владатеље народне, они ћеду упитомити дивљач у Европи… У овом обиталишту само калуђери живе.

Стање овог монастира је врло рђаво, јер сушчествује у следству сами Арнаута, који су сву монастирску земљу притиснули и присвојили… Од монастира Дечана с јужне стране, лежи горски предел Малесија, у овом пределу живи око три хиљаде сами Арнаута мохамеданског верозакона. Ови су најжешћи хајдуци (разбојници-качаци) они с Арнаутима у свим нахијама разбојничества чине, и српском народу велика насиља… По овим пределима путници с највећом опасношћу путују…По међу нас живећи Арнаути наимљу понеког пристава (слугу) те им код куће работа, а они с пушком у руци по нашој сиротињи нодају, робе, пале, отимају, бију и свака насилија која се измислити могу чине, да би ова сиротиња волела умрети него ова бешчовечна тиранства трпети”…


http://www.archive.org/stream/deanskiprvenac00juri#page/n3/mode/2up
http://www.scribd.com/doc/100923654/Decanski-Prvenac-Josif-Jurisic-Gedeon

http://www.ceskenarodnilisty.cz/clanky/kosovo-a-metochie.htm
http://www.****************/2012/08...ajveceg-turskog-sultana-baron-nikola-jurisic/

 

[Сребрена]

U magli vekova, dok je nova hrišćanska vera sporo i delimično zamenjivala staru predačku veru, zoografi su u hrišćanske stereotipe ubacivali detalje stare vere- tako je sv.Kristifor dobio atribute Todora, Bogorodica Marija atribute "Matersve", a Isus atribute prolećnog Boga koji se slavio na dan Mladenaca.Još jednu zanimljivost čine asocijacije sa starom vedantskom tradicijom (Materisvani), i budističko/mandejskom praksom (odeća i osmougaona zvezda).

Mladenac Isus

Selo Rsovci se nalazi na delu Stare planine koji meštani nazivaju Gornji Visok. Udaljeno je 23 kilometra od Pirota. Zanimljivo je zbog očuvane arhitekture i neobičnog brda Kalik koje je dekorisano nebrojenim pećinama. U jednoj od njih se nalazi Pećinska crkva, koja je nastala pregrađivanjem jedne od brojnih pećina.

U malenom hramu, od svega pedesetak kvadrata, posvećenom Svetom Petru i Pavlu, sveštenstvo i vernici se mole ispod freska sa likom Isusa Hrista Mladenca, koga je lokalni zograf prikazao bez kose. "Ćelavi Isus" je naslikan u drugoj polovini 13. veka na severnom zidu crkve. Prikazan je, da čudo bude veće, u budističkoj odeždi i u osmougaonoj svetlosnoj mandorli ili zvezdi

Konjski svetac i krilata Bogomajka

U manastiru Sukovo dve freske - Sveti Kristofer živopisan sa konjskom glavom i Bogorodica oslikana sa krilima, predstavljaju raritet u celom hrišćanskom svetu.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...93.html:461905-Cudesni-celavi-Isus-iz-Rsovaca
http://www.serbia.com/srpski/misterije-fresaka-pirotskog-kraja/
http://www.dnevno.rs/ekalendar/mist...ne-kriju-srpski-srednjovekovni-manastiri.html

 

[Сребрена]

Књижевник и путописац, светски путник. борац за женска права

СРПСКА ЖОРЖ САНД

Јелена Ј.Димитријевић
(Крушевац 1862- Београд 1945)

Bila je čest i jako cenjen gost u domovima uglednih Turkinja u Skoplju, Carigradu, Solunu, Nišu, pa je tako imala prilike da bolje upozna život muslimanki. To iskustvo će kasnije koristiti u svojim delima. Sve pesme i putopisi, sva pisma, posvećeni su jednoj jedinoj dominantnoj temi ženi, njenom položaju u društvu i porodici, njenim osećanjima. Muškarce u lirskim i u proznim radovima spominje uzgred, i samo kao neku vrstu pozadine prema kojoj se oslikava žena. Takva je njena prva knjiga Pisma iz Niša o haremima, i sva ostala pisma — iz Soluna, Indije, Misira, Amerike. U proznim delima ona ističe začuđenost pred očiglednom nepravdom nad ženskim delom čovečanstva.

...udala se sa devetnaest (1881); sama je naučila francuski, turski, engleski, ruski, italijanski i grčki jezik. Od devojke koja je bila vaspitavana po načelu "bolje je devojka čuvena, a neviđena", njena volja i želja za znanjem pretvorili su je u veliku putnicu, u ženu za koju se može reći da je bila pravi borac za ženska prava i, verovatno, prvi pravi pisac "ženske književnosti", i to "prave ženske književnosti, jake i priznate, ravne u svim pogledima muškoj književnosti, ne samo tek na početku evolucije, (koja) je počela u nas da se javlja pojavom 'naše Safo', kako je to slikovito rekao Svetomir Jakšić, Jelenom J. Dimitrijević"

Sama Jelena Dimitrijević u svojim "Pismima iz Soluna" na pitanje da li je feministkinja odgovara: "U nas ima njih dosta... . I ja sam po malo, ali ne kao Amerikanke". Njen feminizam se iskazivao u, za naše prilike, sasvim specifičnom vidu, prije svega u radu ženskih društava koja su imala raznovrsne programe - od dobrotvornih do prosvjetiteljskih.

Iskazana želja da se putnici po svim srpskim običajima uskoro dočekuju ne samo na Nišavi, nego i na Vardaru, u slobodnom Skoplju, sasvim je u duhu užurbane srpske želje da se sva braća oslobode.


http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=167.0
http://karposbooks.com/pisma-jelene-dimitrijevic-pekovic-slobodanka.htm

BIBLIOGRAFIJA

Spojler

Melpomena ()
Pod nebom večno plavim ()
Starinska pesma ()
Suncu za sunce ()
Au soleil couchant ()
Pesme I (Jelenine pesme) (1894)
Pisma iz Niša o haremima (1897)
Sveti Pantelej (1898)
Srpska devojka (1900)
Safi-hanum (1901)
Đul Marikina prikažnja (1901)
Nikolać Malebašija (1903)
Batka Bunča i Strinka Marič (1905)
Na Kosovu (1906)
Fati-sultan/ Safi-hanum/ Mejrem-hanum (1907)
Pisma iz Soluna (1908. i 1909.)
Na terasi (1911.)
Nove (1912)
Sprovod heroja (1913)
A gde ti je brale sine (1913)
Žena (1913)
Amerikanka (1918)
Pisma iz Soluna (1918)
U Americi "nešto se dogodilo" (1924)
Zambak-hanum (1924)
Kilogram brašna (1926)
U gradu velikog indijskog pesnika. Dom Tagora bez svog gospodara (1927)
Pisma iz Indije (1928)
Od Kaira do Jerusalima (1931)
Pismo gđe Jelene Dimitrijević od 26. avgusta (1933)
Novi svet ili U Americi godinu dana (1934)
Moja rupija i snekčarmerove gajde (1935)
Une vision (1936)
Sveta voda (1938)
Sedam mora i tri okeana. Putem oko sveta (1940)

U rukopisu :
autobiografski roman Melpomena, zapisi o Grčkoj,
Pod nebom večno plavim, poezija
Tri rukopisne zbirke : Starinski glasovi, Suncu za sunce i zbirka iz tridesetih godina, napisana u Parizu, na francuskom Au soleil couchant.

Путовања:

1898. Prelazi sa mužem iz Niša u Beograd, gde će ostati do kraja života.
1912-1913 Bila je bolničarka u Balkanskim ratovima
1914. Prvi svetski rat je zatiče u Nemačkoj. U zemlju se vraća preko Švajcarske, Italije i Grčke.
1919. Putuje u Francusku i Španiju, a u septembru iz Engleske odlazi u Ameriku.
1920. Boravi u Americi do kraja godine.
1921.Putuje na Istok, u Egipat, Palestinu, Siriju, Liban. Obilazi Aleksandriju, Kairo, Memfis, Luksor, Dolinu Kraljeva; Svetu Zemlju, odlazi na Hristov grob, Jerusalim, Damask, Bejrut, Haifu... U Egiptu se susreće sa čuvenom feministkinjom Hodom Hanem Šaraui-Pašom, predsednicom Saveza egipatskih feminista. Susretu je posvećeno jedno poglavlje u njenom putopisu Sedam mora i tri okeana, koje završava konstatacijom: „Da sam otišla iz Egipta, a da nisam imala sreću i čast da vidim Gospođu Šaraui-Pašinicu, bilo bi mi isto tako kao da sam otišla iz Španije a da nisam videla Alhambru.“
1927. Putuje iz Egipta u Bombaj. Tu boravi kod gospođe Tate, indijske feministkinje. U Indiji se na kratko sreće i sa Tagorom. Dalje putuje u Japan, Kinu, na Cejlon... Putuje u Ameriku.

http://knjizenstvo.etf.bg.ac.rs/sr-lat/authors/jelena-dimitrijevic

Путем око света, Седам мора и три океана (онлајн)
http://www.nbks.org.rs/digNBK/7mora/