NalimInTheHous
Primećen član
- Poruka
- 735
Капетан Никола је међу становницима Кесега и околних места одабрао око 700 мушкараца, али и жена способних да учествују у одбрани града и наоружао их оружјем којим је град располагао. За сопствени новац, око 390 форинти колико је имао код себе, купио је барут. Када су све турске трупе пристигле до Кесега однос снага био је 200 до 270 према један у корист османлија. Турци су били убеђени да ће Кесег бити лак плен, а браниоци града су били свесни да се ничем добром надати не могу. Јуришић је у Беч по гласнику послао писмо Фердинанду: „Усуђујем се овај слаб град бранити од силнога непријатеља. Не надам се, наиме, да бих могао спасити Кесег. Желим само да ту на неко време задржим Турке, како би се хришћански владари могли боље припремити“. Док су браниоци Кесега на брзину ојачавали утврђење Ибрахим паша је Јуришићу послао гласнике са понудом да за новац откупе од њега град. Капетан Јуришић је без размишљања одбио понуду, а када су му гласници потом пренели Ибрахим пашине претње, он остаје одлучан да брани град. Ибрахиму још увек нису биле пристигле опсадне справе, па је решио да артиљеријом бомбардује град и заузме га јуришом. Артиљеријска паљба по Кесегу започела је 6. или 7. августа и трајала је три дана без прекида. Турци су бомбардовањем успели да развале неке делове спољашњих зидина. Потом су покушали да се на јуриш пробију унутар града, али су одлучно одбијени уз знатне губитке: "Браниоци показаше толики отпор да су се Турци вратили крвавих глава“. Касније, када је и сам султан Сулејман пристигао под зидине Кесега, био је јако љут на Ибрахима (иначе свог пријатеља из младости) што је дозволио да „шака браниоца Кесега задржава толику османску војску на путу за Беч“. И сам Ибрахим био је бесан на своје војнике што не успевају да искористе бројчану надмоћ и заузму тврђаву. У наредних двадесетак дана Турци су наставили жестоко бомбардовање Кесега и још 11 пута су покушали да у симултаним јуришима на више развалина на зидинама освоје град. Браниоци су сваки пут успевали да великом вештином и срчаношћу, чинило се последњим атомима снаге, одбију османске нападе. Да би смањио ефикасност турске артиљерије Јуришић је наредио да се на северном делу зидина подигне импровизовани браник од греда и друге дрвене грађе, који је од тада успешно штитио браниоце барем са те стране. Велике губитке браниоцима наносила је и пушчана ватра, од које је, како је забележено, погинуло много жена на улицама Кесега. Да би повећали прецизност својих стрелаца Турци су испред града подигли насипе од дрвета, али је њихов вишедневни труд око тога пропао пошто се Јуришић са својим људима пробио до тих насипа и запалио их. За браниоце је нарочито био тежак 28. август 1532. године када су Турци предузели свој дванаести јуриш на Кесег. Тада су успели да кроз две велике развалине продру у срце града. Када су већ успели да окаче четири своје заставе на зидине града, већ десеткована одбрана Кесега је уз надљудске напоре поново успела да их потисне ван зидина. У то време Фердинанд И је у Бечу већ био сакупио око 120.000 војника (90.000 пешака и 30.000 коњаника), међу којима и око 40.000 прекаљених страних најамника из Шпаније, Немачке, Холандије и Италије. Међутим Фердинанд није желео да ослаби одбрану Беча и пошаље део трупа да помогну браниоцима Кесега. У свом писму упућеном Фердинанду Никола Јуришић пребацује своме краљу што га је оставио на цедилу, али то не чини директно, већ само посредно: „Од мојих 700 људи паде већ половина. Од пушчаног праха што га куписмо за 390 форинти имамо јоште само једну центу. Држи нас јоште самилост Божија. Нека се Бог смилује души мојој!“
Под Сулејмановим притиском да већ једном оконча ову сулуду ситуацију са опсадом Кесега Ибрахим паша поново шаље гласнике капетану Јуришићу. Гласници прво поново прете, а Јуришић одговара: „Док живим је га не предајем!“ Када су му гласници предложили да од Сулејмана откупи град за 2.000 форинти или барем обећа да ће убудуће Кесег плаћати султану данак, капетан овако одговара: „Две хиљде форинти немам и немогу их дати, а Кесег није мој већ краљев и ја не могу у његово име обећати данак султану.“ Увидевши да Јуришић ни под којим условима неће предати град, Ибрахим паша наређује још један јуриш на Кесег 30. августа 1532. године. У овом јуришу Турци су убили још око 60 бранилаца, а капетана Јуришића су два пута ранили. Тако рањени капетан, са преосталих 150 бранилаца начинио је импровизовани бедем унутар града, на коме је намеравао да прими последњи одлучујући јуриш Османлија. Када су Турци потисли изнемогле браниоце и са тог положаја и поболи 8 својих барјака на зидине града одпочели су да секу и кољу браниоце по улицама Кесега без већег отпора. У том тренутку десиће се нешто што ће променити судбину бранилаца и читавог града. Старци, жене и деца, скривени по кућама, у страху од надолазећих ставичних мука и смрту молили су се Светом Мартину, светитељу који је родом из тог краја Мађарске (из Сомбатхеља, на око 20 км од Кесега). Молили су се у почетку тихо, потом све гласније да би се на крају њихове молитве претвориле у заглушујуће гласно ридање, запомагање, вриску и цику која је сабласно одзвањала улицама Кесега. Турци су изненађени и уплашени од оног што чују за тренутак застали. Сетили су се прича које су слушали за време опсаде, да је у граду сакривено пуно шпанских и немачких најамника. Многи од турских војника још увек су се добро сећали храбрости и непоколебљивости као и суровости Шпанаца и Немаца у време опсаде Беча 1529. године. Турке је наједанпут захватио страх и паника, и почели су да беже из града, а тиме осокољени браниоци почели су и сами да их гоне. Слика је била крајње невероватна: турска војна сила од 200.000 војника бежи гоњена од 150 онемоћалих Јуришићевих ратника. Касније су Турци причали да су побегли јер их је отерао Свети Мартин који се појавио на небу са огњеним мачем у руци, те да је Никола Јуришић склопио савез са шејтаном да заједно бране град, и одбијали су да даље јуришају на Кесег и улазе у њега.
Пошто није могао да освоји Кесег, а некако је морао да смири султанову срџбу, велики везир Ибрахим паша је брзо тражио неко задовољавајуће и компромисно решење. Позвао је капетана Јуришића у свој чадор на преговоре. Када је рањени капетан стигао у везиров чадор Ибрахим се прво веома похвално изјаснио о храбрости браниоца Кесега и самог Јуришића, али је потом и упозорио капетана и његове људе да се не ослањају превише у помоћ Светог Мартина и не искушавају даље своју ратничку срећу. Ибрахим је предложио Николи Јуришићу извесну превару: да у град пусти једну чету јаничара што би се пред султаном формално приказало као турска победа. Знајући да је та јаничарска чета тренутно јача од његових људи, али и рачунајући да би она могла да дојави Турцима да у граду нема шпанских и немачких најамника, Јуришић није пристао на Ибрахимов план. Правдао се да би сурови Шпанци и Немци који су у граду, а које он не може да контролише, могли да нападну и побију јаничаре, па да би то изазвало даље сукобе и крвопролиће. На Ибрахимов предлог да Јуришић оде до Сулејмановог чадора и целива му руку у знак покорности и добре воље, док он не смисли неко прихватљиво решење, капетан је одговорио да то не може да учини јер је рањен и тешко се креће. Плашио се да је у питању турска замка, али није желео ни да да времена Ибрахим паши. Можда су браниоци били на ивици снаге, али је и велики везир био на ивици живаца.
Према једној верзији Ибрахим паша и капетан Никола Јуришић су се на крају договорили да се на Кесегу истакне турски барјак, што је велики везир потом показао султану, а овај уверен да је град заузет подигао опсаду. Према другој верзији Јуришић је ипак дозволио да неколико јаничара изађе на тврђаву у узвикује „Алах уекбер!“ („Алах је велики!“), али је предострожности ради он сам изабрао те јаничаре ‐ неколико њих, толико пијаних да ни сами нису знали где се налазе. Истог дана, 30. августа 1532. године капетан Никола Јуришић пише краљу Фердинанду и описује му шта се све догодило: „Већ ми је пушчанога праха сасвим нестало. Од мојих људи мало ко остаде на животу, па и ови преживели већ су били изгубили вољу за даљни бој. Да су Турци још једном навалили не бих се могао бранити више ни једну уру. Мислим да султан неће сада навалити на Беч. Он ће се по свој прилици задовољити тиме што ће похарати Ваше земље тамо доле до Славоније, а поносиће се тиме што се нисте усудили да се са њим огледате на бојном пољу“. И заиста, Фердинанд не само да није послао војску у помоћ своме верном команданту, него није имао храбрости ни да војском гони Турке и тако спречи крвопролиће које је уследило. Да ли је Сулејман заиста насео на Ибрахимову варку или је и сам био свестан да је са Кесегом изгубио и време и ауторитет, па потом одустао и од Кесега и од Беча, то не можемо са сигурношћу знати. Он је 31. августа, после двадесетшест дана, подигао опсаду Кесега и кренуо према Грацу, да би се потом Турци повлачили полако, више месеци, без страха и журбе, преко Марибора и Вараждина, у две групе Посавином и Подравином. Успут су палили и пљачкали цркве, манастире и насеља. Побили су велики број мушкараца, а жене и децу су одводили у ропство. Хронике бележе да је преко 30.000 заробљеника са овог похода доведено у Стамбол као робље. У Штајерској и Славонији ни пре ни касније није било таквог зулума каквог су Османлије учиниле овог пута, бесни због понижавајућег пораза код Кесега и пропалог плана да освоје Беч.
Под Сулејмановим притиском да већ једном оконча ову сулуду ситуацију са опсадом Кесега Ибрахим паша поново шаље гласнике капетану Јуришићу. Гласници прво поново прете, а Јуришић одговара: „Док живим је га не предајем!“ Када су му гласници предложили да од Сулејмана откупи град за 2.000 форинти или барем обећа да ће убудуће Кесег плаћати султану данак, капетан овако одговара: „Две хиљде форинти немам и немогу их дати, а Кесег није мој већ краљев и ја не могу у његово име обећати данак султану.“ Увидевши да Јуришић ни под којим условима неће предати град, Ибрахим паша наређује још један јуриш на Кесег 30. августа 1532. године. У овом јуришу Турци су убили још око 60 бранилаца, а капетана Јуришића су два пута ранили. Тако рањени капетан, са преосталих 150 бранилаца начинио је импровизовани бедем унутар града, на коме је намеравао да прими последњи одлучујући јуриш Османлија. Када су Турци потисли изнемогле браниоце и са тог положаја и поболи 8 својих барјака на зидине града одпочели су да секу и кољу браниоце по улицама Кесега без већег отпора. У том тренутку десиће се нешто што ће променити судбину бранилаца и читавог града. Старци, жене и деца, скривени по кућама, у страху од надолазећих ставичних мука и смрту молили су се Светом Мартину, светитељу који је родом из тог краја Мађарске (из Сомбатхеља, на око 20 км од Кесега). Молили су се у почетку тихо, потом све гласније да би се на крају њихове молитве претвориле у заглушујуће гласно ридање, запомагање, вриску и цику која је сабласно одзвањала улицама Кесега. Турци су изненађени и уплашени од оног што чују за тренутак застали. Сетили су се прича које су слушали за време опсаде, да је у граду сакривено пуно шпанских и немачких најамника. Многи од турских војника још увек су се добро сећали храбрости и непоколебљивости као и суровости Шпанаца и Немаца у време опсаде Беча 1529. године. Турке је наједанпут захватио страх и паника, и почели су да беже из града, а тиме осокољени браниоци почели су и сами да их гоне. Слика је била крајње невероватна: турска војна сила од 200.000 војника бежи гоњена од 150 онемоћалих Јуришићевих ратника. Касније су Турци причали да су побегли јер их је отерао Свети Мартин који се појавио на небу са огњеним мачем у руци, те да је Никола Јуришић склопио савез са шејтаном да заједно бране град, и одбијали су да даље јуришају на Кесег и улазе у њега.
Победа
Пошто није могао да освоји Кесег, а некако је морао да смири султанову срџбу, велики везир Ибрахим паша је брзо тражио неко задовољавајуће и компромисно решење. Позвао је капетана Јуришића у свој чадор на преговоре. Када је рањени капетан стигао у везиров чадор Ибрахим се прво веома похвално изјаснио о храбрости браниоца Кесега и самог Јуришића, али је потом и упозорио капетана и његове људе да се не ослањају превише у помоћ Светог Мартина и не искушавају даље своју ратничку срећу. Ибрахим је предложио Николи Јуришићу извесну превару: да у град пусти једну чету јаничара што би се пред султаном формално приказало као турска победа. Знајући да је та јаничарска чета тренутно јача од његових људи, али и рачунајући да би она могла да дојави Турцима да у граду нема шпанских и немачких најамника, Јуришић није пристао на Ибрахимов план. Правдао се да би сурови Шпанци и Немци који су у граду, а које он не може да контролише, могли да нападну и побију јаничаре, па да би то изазвало даље сукобе и крвопролиће. На Ибрахимов предлог да Јуришић оде до Сулејмановог чадора и целива му руку у знак покорности и добре воље, док он не смисли неко прихватљиво решење, капетан је одговорио да то не може да учини јер је рањен и тешко се креће. Плашио се да је у питању турска замка, али није желео ни да да времена Ибрахим паши. Можда су браниоци били на ивици снаге, али је и велики везир био на ивици живаца.
Према једној верзији Ибрахим паша и капетан Никола Јуришић су се на крају договорили да се на Кесегу истакне турски барјак, што је велики везир потом показао султану, а овај уверен да је град заузет подигао опсаду. Према другој верзији Јуришић је ипак дозволио да неколико јаничара изађе на тврђаву у узвикује „Алах уекбер!“ („Алах је велики!“), али је предострожности ради он сам изабрао те јаничаре ‐ неколико њих, толико пијаних да ни сами нису знали где се налазе. Истог дана, 30. августа 1532. године капетан Никола Јуришић пише краљу Фердинанду и описује му шта се све догодило: „Већ ми је пушчанога праха сасвим нестало. Од мојих људи мало ко остаде на животу, па и ови преживели већ су били изгубили вољу за даљни бој. Да су Турци још једном навалили не бих се могао бранити више ни једну уру. Мислим да султан неће сада навалити на Беч. Он ће се по свој прилици задовољити тиме што ће похарати Ваше земље тамо доле до Славоније, а поносиће се тиме што се нисте усудили да се са њим огледате на бојном пољу“. И заиста, Фердинанд не само да није послао војску у помоћ своме верном команданту, него није имао храбрости ни да војском гони Турке и тако спречи крвопролиће које је уследило. Да ли је Сулејман заиста насео на Ибрахимову варку или је и сам био свестан да је са Кесегом изгубио и време и ауторитет, па потом одустао и од Кесега и од Беча, то не можемо са сигурношћу знати. Он је 31. августа, после двадесетшест дана, подигао опсаду Кесега и кренуо према Грацу, да би се потом Турци повлачили полако, више месеци, без страха и журбе, преко Марибора и Вараждина, у две групе Посавином и Подравином. Успут су палили и пљачкали цркве, манастире и насеља. Побили су велики број мушкараца, а жене и децу су одводили у ропство. Хронике бележе да је преко 30.000 заробљеника са овог похода доведено у Стамбол као робље. У Штајерској и Славонији ни пре ни касније није било таквог зулума каквог су Османлије учиниле овог пута, бесни због понижавајућег пораза код Кесега и пропалог плана да освоје Беч.
Zanimljivo je da je to sve sad pod nekim privremenim sporazumom iz 1992. godine, te ko zna šta su sve detalji tog sporazuma...
