Сербски времеплов

[Сребрена]

Остао је упамћен међу Београђанима као најспособнији градоначелник између два светска рата. Као главни акционар у Електро предузећу Србије, умањио је грађанима цену електричне енергије. Подстицао је развој занатских радионица и јавне радове у граду. Коначно је, успешним мерама, средио финансије у градској каси и отплатио дугове. Наставио је изградњу радничких станова и насеља, оправљао је старе и оснивао многе нове здравствене установе, дечија прихватилишта и паркове. Активно је помагао изградњу Храма Светог Саве на Врачару, донирао изградњу старе ВМА; изградио радничке станове на Карабурми,... На самом почетку мандата отворио је Мост витешког краља Александра на Сави, а затим и мост преко Дунава који је спојио Београд и Панчево. Трамвајском линијом спојио је Београд и Земун.

ВЛАДА ИЛИЋ



Влада Илић је био и добротвор коњичког клуба, где су на коњичким тркама његови расни коњи често и побеђивали. На Петровдан 1936, на његовом имању и његовим личним средствима, отворен је београдски зоолошки врт.

Пре мандата

Spojler

Родио се 1882. у маленој варошици на југу, у доба када је Србија тек почела слободно да дише, у години када је проглашена за краљевину. Најмлађи је био међу шесторицом синова Костадине и Косте-Момџије, трговца стасалог у Власотинцу које тек што беше искорачило из „пустог турског”. Носио је кратко и једноставно име: Влада Илић. Трговац је решио да најдаровитије синове – Владу и његовог старијег брата Сотира, припрема за достојне наследнике. Купио је малу фабрику гајтана у Лесковцу и, вешто послујући, од прихода школовао децу. Влада је тако завршио техничку школу у Љубљани, па факултет у Ахену. Дечак са Власине брзо је упознао правила развоја текстилне индустрије и успешног пословања. Савладао је и француски, немачки и енглески језик. Њихов се капитал посебно увећао после Владине женидбе са Олгом, унуком чувеног бачког велепоседника Лазе Дунђерског. Она је донела богат мираз, а започели су и заједнички послови Илића и Дунђерских, који су објединили искуства као и вредноћу српског севера и енергију српског југа. Тада је и у животу Владе Илића настала прекретница.

Пошто је његов отац купио и једну фабрику чоје на Карабурми, започела је изградња империје Илића у престоници. Ширили су производњу и запошљавали нове раднике. Њихова компаније прерасла је 1910. у акционарско друштво, са процењеним капиталом од три милиона динара у злату. Пред Први светски рат примењивали су напредну енглеску технологију у преради текстила. И после рата бележили су само раст на сваком пољу. Влада Илић је важио за „радничку мајку”. Запосленима у његовим фабрикама градили су се станови, њихова деца добијала су пакетиће о празницима, оделца за Врбицу, да осете да газда заиста брине о њиховој будућности. Са константним растом капитала растао је у престоници и утицај Владе Илића. Окумио се са краљем Александром Карађорђевићем. У јануару 1935. постао је градоначелник Београда и на тој дужности одржао се дуго – до септембра 1939.

И када више није обављао функцију градоначелника, Илић је задржао утицај и углед. Имао је моћну пословну империју са чак 17 фабрика.. А онда… Почео је Други светски рат. .. Ухапшен је у марту 1945. Војни суд га је осудио на временску казну ...Намера је заправо била да му се одузме имовина, што се и догодило..
Једна од њргових зграда постала је Генексова, потом су је купили Јуловци, данас је хотел са 4 звездице.

– Vladi Iliću je bilo obezbeđeno mesto u avionu kojim su kralj Petar i članovi Vlade napustili zemlju uoči nemačkog bombardovanja. Ali on nije hteo da ode. Rat je proveo u Beogradu, a 1945. je osuđen i poslat u zatvor u Sremskoj Mitrovici. Rizikujući osvetu Udbe, njegovi bivši radnici, čijoj je deci svake godine za Vrbicu poklanjao kompletnu garderobu, slali su mu pakete. Posle intervencije Čerčila, s kojim se lično poznavao, Tito ga je pred kraj 1951. pustio na slobodu, ali on je ubrzo umro

Умро је у крајњем сиромаштву, у туђем стану, без чарапа на ногама. Његова жена прошла је још горе.
http://www.ekapija.com/website/sr/p...-Srbin-pre-Drugog-svetskog-rata-umro-go-i-bos
http://static.politika.co.rs/uploads/rubrike/114911/i/2/d12b01-nekretnine-i-akcije-vlade-ilica.jpg

 

[Сребрена]

Да је свест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима однеговано , показује муслиманско-православни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, којим је покушано спречавање аустријске намере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи ''земаљским'', или ''бошњачким''. Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11:''Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме – ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени''.

Српско муслиманско песништво

"... Islam mi je vjera sveta
Al' mi ona ništ' ne smeta
Da mi kuca srpsko bilo".​

Српско родољубље код муслимана није новијег датума – не односи се само на 19. и 20. столеће. Остао је писмени траг о Мухамеду Хеваји из Тузле. Он је средином 17. столећа писао песме о Србима хришћанске и муслиманске вере. Пророчки је закључио да ће зло задесити нацију ако се буде делила по религиозном шаву – ако нација заборави да су муслимани и хришћани од једног оца и једне мајке:

''Отац један, једна мати,
Прво би нам ваља знати,
Јер ћемо се паски клати...''​

Почетком 19. столећа, један од првака муслимана у Мостару, Али-ага Дадић, оснива политички покрет и тражи аутономију Босне и Херцеговине у Турској. .... Да не би изазвали отворену побуну у БиХ, Турци нису смели да затворе или погубе Али-агу Дадића, него су га, тајно, отровали

Браћа по крви​

Атмосферу српског родољубља међу муслиманима Босне и Херцеговине, крајем 19. и почетком двадесетог столећа, најупечатљивије приказује лепа лирска песма Србина муслимана Аливерић Тузлака, Аманет од ђеда, објављена у Босанској вили, 1898:

''У долафу мога ђеда
с десне стране у претинцу,
кад још бијах грјешно д'јете
виђах малу иконицу.

Прикрадох се да разгледам,
Каква ли је на њој слика,
Бјеше сребром опточена
Слика Ђурђа мученика.

Ја то онда нисам знао.
Зазир'о сам од аждаје,
Ал' с аждајом ко се бори,
Осјећ'о сам, јунак да је.

Само зато, само зато,
Ја пољубих тог човјека.
Ђед униђе – ја сезбуних –
А он рече: 'Нека, нека!

Истог Ђурђа, љубили су
Наши преци ко свечари,
Па зар да јађунах љубнут'
Што љубљаху наши стари.

Ал' ти н'јеси пољубио
Само хадер – илијаза,
И пољупце си пољубио
Својих рахмет праотаца'.

Тако ђедо, ал' он оде
Већ одавно с овог св'јета,
А ја чувам иконицу
Поред других аманета.

Ал' ја зато, Алах-икбер,
Чврсто с држим свог мезхеба,
А мезхеб ми ништ' не смета
Да србујем како треба''.
​

Велики родољуб међу Србима муслиманима био је Авдо Карабеговић Хасанбегов. Он ће, у ''Босанској вили'', Сарајево, 15. јуна 1898, објавити песму У очи Видова 1898. и у њој ће преклињати да се српски завичаји загрле:

''... Еј, Косово тужно и жалосно!
Склањали се за високе горе
Јарко сунце сјетно, невесело,
Да не гледа ђе се браћа боре?

Да не гледа мачеве крваве
Ђе брат брату кроз груди пробада,
Да не гледа срца издајничка
Ђе паклена злоба, завист влада.

Да ли чекаш ај, Косово тужно!
Нове братске борбе и мегдана?
Да ли чекаш – еј судбино клета –
Сретнијега туде Видов дана.

Или чекаш да изглади врјеме
Црне боре са твојега чела,
Да на гробљу праотаца својих
Загрле се браћа превесела.

Да ли чекаш братско разбојиште,
Опет бојна труба да затруби?
Или чекаш – ах злаћани санци –
Да се Призрен с Авалом пољуби?!​

Омер Скопљаковић: Ж Е Љ А

... Душмане мрзи, а Српство љуби,
Тако ми сине ти био жив,
Пане ли бабо у борби љутој,
Освет' га сине, соколе сив...​

Србин Авдо Карабеговић: ОХ, ТА ЉУБИМ ТЕ...

... Тако ми правде
Вишњега Бога
Тако ми српског
Имена мога...
Противу ислама,
То ништа није,
Син Отаџбину,
Љубити смије.
​

Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић: СРПСТВУ

Из мог срца, из пламених груди,
Из уздаха, из душе, из снова,
Теби Српство, моја срећо драга,
Лети, ево, лака пјесма ова!...

Суза чиста; суза душе моје,
Суза, што ме милом братству веже,
Суза вјернаљубави и крви,
Теби, Српство, што ме вјечно стеже!​

Аливерић Тузлак: ЗНАМ ЈЕ ШТА САМ

... Ево пјесме, није вјешта
Ал' за својим лети јатом.
Немојте ме више вр'јеђат'
Зовите ме Србом, братом!​

Нуридин Ибнул-Хаџер: ПЈЕСМИ

Уздижи се, пјесмо моја,
Из пламених, српских груди,
Смјело лети кроз крајеве,
Ђе год сл'јепи гуслар гуди!

Уз гусала гласе миле,
Ђегод чујеш да се поје,
Ту слободно спусти крила,
Ту ћеш наћи браће моје...

Ал' међ'њима ако видиш,
Ко те кривим оком гледи,
Тог се клони! Изрод то је,
Тому демон стопе сл'једи.

Уздижи се пјемо моја,
Из пламених, српских груди,
Смјело лети кроз крајеве,
Ђе год сл'јепи гуслар гуди...​

Аливерић Тузлак: СРПСКИ ЈЕЗИК
песма против аустријске одлуке да се српски језик зове ''земаљски'' – касније и ''бошњачки''

Српски језик, рајски језик –
Не што њиме збори раја,
Већ за то, што у себи
Све милине звука спаја.

Српски језик, рајски језик –
Знаш како с' у души хори,
Кад нам мајка, кад нам сестра,
Кад нам љуба њиме збори.

Српски језик, рајски језик –
Знаш како нас он потреса,
Кад нам гуслар њиме пјева,
Те нас диже у небеса.

Српски језик, рајски језик –
Ране вида, л'јечи боле,
Знаш како нам души прија
Кад нас, старци њим соколе.

Српски језик, рајски језик –
За то велим, што да кријем:
Сваки онај Богу гр'јеши,
Ко га зове земаљскијем.​

Омер-бег Сулејманпашић – Деспотовић.

УСТАЈТЕ БРАЋО!

Тешка је мука робоват, браћо,
На лицу ропски носити срам,
Устајмо, браћо, на борбу свету
Душанов треба поновит' храм...
​

ЖЕЉА

Кроз српски свијет, кроз свијет цио
Свакога брата поздрави мог,
Та сви смо синци једнога дома,
Поштена српског сви дома свог.

Нек иста мисо грије нам груди,
Кад иста боља таре нам врат,
Поштена жеља у Српству милом
Да смо сви сваком: ко брату брат.

... Ој, Србе, брате, пружи ми руку,
Признај ми, драги, да сам ти брат!
Заједно ко два хајдемо лава
Прот' црног врага водити рат!

... Спасите дјецу, спасите народ,
Даће нам помоћ и драги Бог!
Јер Алах драги увијек чува
И штити роба правога свог!
​

Осман Ђикић
SRPSKA VILA

Oh, ne plači vilo, utri gorke suze!
Jer već sunce milo i nama se rađa,
Brat se s bratom miri, prestanuće svađa!
I Srbin će stresti opet teške uze!!!​

"Himnа Srba muslimana"

"Pojmo pjesmu, nek se vije,
Neka bratska ljubav sije,
Kroz naš zavičaj!
Srpska vila eno hiti,
Da nam lovor-vjence kiti,
Pojmo složno haj!"

http://www.srpskapolitika.com/Izdvajamo/008.html
http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=357.0

 

[Сребрена]

25.maj- Dan konjičke garde

До почетка Другог светског рата у нашој земљи, сваког 25. маја, коњичка бригада Краљеве гарде прослављала је овај дан као своју славу. ..Као успомену на 25. мај 1838. године када је основана коњичка гарда под владом Кнеза Милоша.
У том периоду, дужем од једног века, кроз коњичку гарду прослужило је 346 официра, 528 официра и више од 33000 каплара и редова.

На слици: Краљ Александар Карађорђевић врши смотру гарде, Краљ Петар II Карађорђевић и Кнез Павле Карађорђевић честитају официрима гарде славу.

 

[Сребрена]

„Ekstremna atmosferska događanja u Srbiji zapisivali su i naši kaluđeri. Velike suše bile su 1358. i 1371. godine. Krajem maja 1459. padao je sneg, a jula 1510. „bilo ga je i do četiri pedlja“. Godinu 1579. obeležili su suša i suv, topao vetar, 1616. „od kiše žita nisu uzrila“, dok je obilna kiša „40 dana i noći“ padala 1611. i 1694. Avgusta 1716. sneg padao pet dana i voda se ledila.

Tri decenije kasnije Božić i Bogojavljenje su „bili kao usred leta, a o Svetom Nikoli u Zvorniku ljudi su brali jagode“.Od 1813. do 1817. vladala je suša, a novembra 1822. „paša Gliša Španjin pregazio je Dunav kod Iloka, dubina je bila dve trećine stasa“. Od aprila do oktobra 1834. kiša je pala samo dva puta“

 

[Сребрена]

Трећа српска армија ђенерала Божидара Јанковића са батаљоном пуковника Милосављевића је 22.октобра 1912.године потукла у Првом балканском рату турске снаге и ослободила Приштину.

Кад је букнуо Балкански рат, напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јављајући се ником, отишао, као комита, на границу, с првом четом Војина Поповића - војводе Вука.Доцније ће Ракић једва, али с поносом, признати да је први од ослободилаца ушао у Приштину.

Освећено Косово

Иако је Кумановска битка била одлучујућа битка Првог балканског рата, на медаљи, ратној споменици која је додељена учесницима Првог балканског рата, уписано је „Освећено Косово“.

Један учесник балканских ратова забележио је: „9. октобра (по старом календару, 22. октобра по новом) тукли смо се пред Приштином. Кад је било после подне, Турци су почели одступати. Наша застава је већ била побијена на њиховом положају. Одмах смо кренули напред и стигнемо више Приштине на једно поље. У путу смо пролазили поред кола која су била пуна пртљага и осталих кућевних ствари које су Турци оставили. Ту смо ноћили. Војска је била сва весела„. (Лука Стевић, Ратни дневник 1912-1918, приредио Петар Опачић, „Годишњак међуопштинског историјског архива Шабац“, бр. 18, Шабац 1985, 12).

По наређењу команданта армије, на месту погибије кнеза Лазара, код Муратовог турбета, одржан је помен свим Србима изгинулим у Косовском боју 1389. године. Затим је командант Треће армије генерал Божидар Јанковић уз свечану параду јединица ушао у Приштину. Сотир Аранђеловић, резервни поручник и ордонанс у штабу Моравске дивизије другог позива, у својим „Успоменама“, пише:

„… Приштина неће видети свечанији дан од овога дана. На челу штаба јаше на коњу седи ђенерал, у чијој су пратњи команданти Шумадијске и Моравске дивизије. На челу штаба војна музика, а за штабом ордонанси и војска. Све живо је изашло да дочека и поздрави Српску војску.“

А Јаша Томић, политичар, новинар и књижевник из Војводине, у репортажи објављеној 26. октобра 1912. године у „Новосадској илустрованој ратној хроници“, пише:

„…На улазу у Косово наилазисмо на Србе становнике, како плачу од одушевљења. Од када је Србија мобилисана, Арнаути су се бојали да их дирају. Одушевљење Српске војске не може се описати. Певају. Музика и трубе свирају. У овај мах сви смо занети највећим миљем. Српска победа на Косову јамчи потпуно наше ослобођење. Нема те силе која ће више моћи потиснути Србе са Косова“.

Spojler

Шумадијска дивизија 1. позива наступала је правцем Подујево – Тенеш-до – Приштина. Пошто је претходница, 2. батаљон 12. пука Шумадијске дивизије, по густој магли изненада дочекана ватром турске (арнаутске) заседе из села Главника и са леве и десне косе поред пута, командант дивизије, пуковник Ђорђе Михаиловић је, по тешко проходном терену, прегруписао снаге и одлучним дејством деснокрилних снага одбацио непријатеља из рејона Годишњака. Ускоро је код непријатеља дошло до повлачења, коме су допринела и дејства суседне Моравске дивизије. Крећући се по густој магли, 3. пук Моравске дивизије је код села Грдовца наишао на снажан отпор турских снага. Развиле су се жестоке борбе. Командант пука је у обухватнији маневар послао два батаљона, која су, заклоњена шумом, обухватила непријатељске снаге у југозападном делу Грдовца и приморала их да се повуку.

Око 16 часова настало је опште повлачење турских трупа према Приштини. После концентричног наступања ка Приштини дивизије Треће армије су се 8/21. октобра приближиле на 14-20км од Приштине. Шумадијска дивизија 1. позива која је напредовала путем ка Приштини са задатком да дејствује с фронта на Газиместан, без отпора је стигла на Драгодан, у непосредну близину Приштине и изашла на Косово поље. Избијањем на Косово поље Трећа армија је снажно утицала на морал српске војске. Њене јединице, а посебно Шумадијска дивизија, биле су поносне на своју улогу ослободилаца Косова. Иако је Кумановска битка била одлучујућа битка Првог балканског рата, на медаљи, ратној споменици која је додељена учесницима Првог балканског рата, уписано је „Освећено Косово“.

http://www.poreklo.rs/2012/10/22/na-današnji-dan-đeneral-božidar-janković-oslobodio-prištinu/
http://www.pecat.co.rs/2012/10/mila...iplomata-dobrovoljac-u-prvom-balkanskom-ratu/
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/oslobodjenje-stare-srbije-1912.-godine.html
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/oslobodjenje-stare-srbije-1912.-godine.html
http://srbin.info/2012/10/22/secanje-na-srpske-heroje-kako-je-oslobo/

 

[Сребрена]

Грофица Катарина је била једна од најмобилнијих владарки средњег века,. Живела је или повремено боравила у Кршком, Загребу, Вараждину, Дубровнику , Београду код Удина, Новом Брду, Јежеву..

Била је ћерка деспота Ђурђа Бранковића , праунука кнеза Лазара и жена Урлиха Другог Цељског, као удовица господарила је многобројним поседима који данас припадају бившим републикама Словенији, Хрватској и Федерацији Босни..

Jedna Srpkinja je bila "kraljica" današnjeg Zagreba, ondašnjeg GRADECA. Katarina Kantakuzina, kći Brankovića.

Po muževljeveoj funkciji (knez Svetog Rimskog Carstva) trebalo bi da je bilа kneginja Svetog Rimskog carstva.

Херман-град, крај Дрвара

Oko 1440. godine Katarina je došla u Herman-grad, današnji Martin Brod, sa teško bolesnim starijim sinom koji se zvao Herman III. Njemu je bilo određeno da ponese krunu bosanskog kralja, te da ujedini oko nje srpsku bosansku kraljevinu, hrvatske banovine i slovenačke grofovije. Ali, Herman je u svojoj 17-toj godini umro, a njemu u spomen majka Katarina je podigla manastir, kome je dala ime Herman i posvetila ga svetom ocu Nikolaju Mirlikijskom. U narodu se vremenom Herman pretvori u Rmanj, i taj je naziv ostao do dana današnjeg.

Srednjovjekovni grad Rmanj je podignut krajem XIV ili početkom XV vijeka na ušću Unca u Unu, a postoje mišljenja historičara da ovaj stari grad datira iz XII vijeka. U izvorima se prvi put spominje 1431. godine kada ga je ugarski kralj Sigismund založio Nikoli Frankopanu. Pod nazivom Rmanj,ovaj grad se spominje još 1504. godine među gradovima koje je trebalo popraviti i bolje utvrditi.
http://nationalpark-una.ba/bs/historija.php?id=20/Srednjovjekovni grad Rmanj

U Herman.gradu, blizu ušća Unca u Unu, više od pet i po vijekova postoji manastir Rmanj. U izvjesnim vremenskim periodima bio je jako značajan nacionalni i crkveni centar, a vremenom se dešavalao i da iščezne u zaboravu.Оd svog nastanka pa do današnjih vremena, manastir je nekoliko puta rušen, ali i obnavljan. Posljednje razaranje bilo je 23. aprila 1944. godine, kada su Rmanj bombardovali i potpuno uništili njemački nacisti. Tek nakon skoro trideset godina manastir je iznikao iz pepela, 1974. g. je započeta, a 80-desetih godina završena obnova manastirske crkve. U toku posljednjeg rata na prostorima BiH, manastir je samo opljačkan, ali na sreću nije srušen.

http://www.madeinmontenegro.com/vbforum/showthread.php?t=6348
http://healthandhouse.blogspot.com/2008/10/martin-brod-vjeni-zagrljaj-unca-i-une.html
http://sr.wikipedia.org/sr/Мартин_Брод
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/951/tekst/dobrota-i-ljubav-u-konaku-svetinje/

Први поуздани подаци о битисању манастира Рмањ воде нас у 1498. годину, када су му војводе „Петар, Петрашин и Вукдраг“ даривале скупоцену Богородичину икону. Манастир Рмањ је постојао и пре обнове Српске Патријаршије у Пећи 1557. године, о чему сведочи печат са угравираном годином (1553). Након поменуте обнове, манастир постаје значајан административни ценатар, пошто се у њега премешта столица дабробосанских митрополита. Рмањ остаје седиште дабробосанске митрополије за време дуже од једног века. Најзначајнија су имена ових архијереја из тог времена: Гаврила Аврамовића и Теодора, који је 1615. године основао богословско училиште у далматинском манастиру Крка. У првој половини XVII века манастир Рмањ је био жариште сликарског и преписивачког рада, једном речју расадник духовне и националне елите

Крајем 19. века Рмањ је посетио чувени енглески археолог Џон Артур Еванс, који у својим Илириским писмима описује српске вође и главаре, као и њихово саборовање поред манастирског храма.
http://pravoslavlje.spc.rs/broj/967/tekst/manastir-rmanj-u-proslosti-i-sadasnjosti/

Хрватске снаге у току агресије на Босну и Херцеговину опљачкале су и знатно оштетиле манастир, а иза себе оставиле минирану цркву, тако да је за њено деминирање била потребна помоћ међународних снага. Данашње монаштво у манастир се први пут вратило 1995. године, међутим, у току хрватске „Олује“ братство је било присиљено да заједно са народом напусти кризна подручја. Монаси одлазе по благослову Епископа у Енглеску, Немачку и Канаду, да би се, на позив Епископа по други пут вратили у Рмањ 1998. године.

 

[Сребрена]

Prvi put se Bjelopavlići pominju u istorijskim zapisima 1411. godine.Osnivač Bjelopavlića Bijeli Pavle je imao dva sina: Šćepana i Mitra. Šćepan je imao sina Bubu (Martinići i Vražegrmci), dok je Mitar imao četri sina: Petra (Petrušinovići), Pavka (Pavkovići), Nikolu (Matijaš i Tomaš) i Kaletu (Kalezići). Bjelopavlićima pripada skoro cijela teritorija od izvora Zete do Spuža, u pravcu istok-zapad oko 25 kilometara, a prema sjeveru i jugu skoro toliko. Dolina je na sjeverozapadu uža, a od Danilovgrada znatno šira.
http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/plemena/bjelopavlici_ljudi_dogadjaji.htm

Oдбрана ћирилице 1916. по цену живота

Након увођења војне управе, окупатор је, почетком 1916. године посебне мере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, уместо ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске песме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаесторо, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд.

- Оставке које су потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916. овако су образложили:
„Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је известити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност“.

Након двоипомесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три месеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет месеци затвора): Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор „Болдогасон“, а касније у „Нежидер“, где су остали све до краја Првог светског рата.

Из дневника Сава Јововића:

„Примио сам се вршити дужности народног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, верујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и певање националних песама. Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности. Част ми је известити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност“.

Са суђења:
Током суђења (председник суда био је Чех, звао се Славик), иследник Хрват, питао је Брајовића: -Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама? Брајовић је одговорио: – Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама, биле би песме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама хабзбуршким.

Професор српског језика Веселин Матовић сачувао је успомену на жртву 14 учитеља из Бјелопавлића у књизи „Ћирилица и латиногорица“ , као и друге из новијег времена који говоре о „ћерању“ српског језика и писма у Црној Гори. А о томе нема позванијег да пише, јер је професор 2004. са супругом Радмилом и још 24 колега из Никшића и једног из Херцег Новог, остао без посла, када су стали у одбрану српског језика и ћирилице.
http://stanjestvari.com/2013/12/30/вечерње-новости-некад-у-црној-гори-и-жи/
http://www.vaseljenska.com/misljenja/skolohaust-u-montenegru/

 

[Pumpaj Dinstanović]

Ovdje se premalo diskutuje...tema ispada više kao blog.

 

[Сребрена]

БРАЋА ШТУРМ..долазе из ЛУЖИЧКЕ у помоћ балканској СРБИЈи

Браћа Јуришић - Павле и Евгеније - одабрали су Србију за своју отаџбину и обојица јој славно служили као официри и ратници.
О Павлу се много више зна.
Postao je srpski oficir, promenio svoje ime u Pavle Jurišić, prešao u pravoslavlje i uzeo za krsnu slavu Svetoga Savu, a zatim učestovao u sedam ratova koje je vodila Srbija.
Павле се два пута женио, али нажалост није оставио потомство.
Насупрот њему његов брат Евгеније, такође ожењен Српкињом, изродио је с њом једанаесторо деце.

 

[Сребрена]

Обнова србског царства

СЕДАМ СРПСКИХ КРАЉЕВА
.. и данас у Лужици живи предање настало после (косовског) Ломчинског боја, записано је у књизи Драшка Шћекића "Сораби".:

''Седам краљева у пећинама Лубина има зачаран гроб. Они се у одређеним временским размацима дижу из гробова и тада им златне круне бљеште на главама. У тим тренуцима њиховог буђења они гледају доље на српске равнице, заплачу и опет се враћају у своје пећине, падајући у сан.
Али - доћи ће дан, када ће ових седам српских краљева васкрснути усред Лужица, узети мач у руке, узбуркати крв у српским жилама и опрати некадашњу српску срамоту''.

Седмоврата Жича код Краљева, црвене рашке боје- место где је крунисано СЕДАМ средњевекoвних владара
Седмокруни грб града Карановца-Краљева
Grb Kraljeva je crveni štit sa sedam zlatnih kruna (3+3+1).

Седам светих краљева, Немањића, испред "Седмоврате" Жиче.

 

[Лекизан]

У Жичи је било колико знам седам крунисања а не седам краљева.

 

[Сребрена]

У Жичи је било колико знам седам крунисања а не седам краљева.

Легенда везује број седам за број круна, односно краљева.Не мари за тачне историјске податке.Изгледа да се броји чин крунисања а не особе по круном.

oko 1215. - Građen manastir Žiča. Kasnije su u Žiči krunisani srpski kraljevi: Stefan Dečanski (prvo i drugo krunisanje), Radoslav, Vladislav, Uroš i Dragutin (dva puta). Za svako krunisanje su probijana nova vrata, kroz koja je prolazio samo krunisani vladar. Ta vrata su odmah zatim zaziđivana, ali je u narodu ostao popularni naziv Sedmovrata Žica.

http://www.kraljevo.com/kraljevo/proslost/vazne-godine.htm

..a zatim Milutin.

http://www.glassrpske.com/plus/teme/Mjesto-krunisanja-sedam-srpskih-kraljeva/lat/39598.html
http://www.spc-altena.de/latein/ebene02/eb2_hs7.htm

prvo i drugo krunisanje Stefana Prvovencanog, krunisanja Radoslava, Vladislava, Urosa prvog i dva krunisanja kralja Dragutina

http://www.znanje.org/i/i19/99iv05/99iv0501/grb.htm
http://books.google.rs/books?id=qEX...a=X&ei=CoGgU-HrOMKBywP3qIGgAw&ved=0CCcQ6AEwAQ
http://books.google.rs/books?id=XIq...a=X&ei=CoGgU-HrOMKBywP3qIGgAw&ved=0CDsQ6AEwBA

На оној слици је приказано седам Немањића, уметничком слободом и базирано на легендама. претпостављам много старим ,с обзиром да неких 7 краљева броје и Лужички Срби, потпуно невезано за наше Немањиће.

Građena između 1206. i 1217. godine, ova "majka svih crkava", karakteristične crvene fasade, postaje hram u kome se za prvog srpskog kralja (1217) kruniše njen ktitor Stefan Prvovenčani. Dve godine posle dobija ulogu prvog sedišta Srpske arhiepiskopije. U njoj će se, kaže legenda ugrađena i u grb Kraljeva, krunisati još šest kraljeva i za svakoga će biti otvorena a zatim i zazidana po jedna vrata, te otud i ono, poetično, "sedmovrata Žiča". ..."

http://www.riznicasrpska.net/riznicasrpska/index.php?topic=173.0

- Stefan Prvovenčani je( Жичи )poklonio nekoliko hiljada hektara zemlje, sedam planina sa pravom korištenja prirodnih bogatstava, mnogo stada i pastira i 54 sela koja su bili njeni feudi i koja su radila za manastir. - govori monahinja Doroteja.

http://www.glassrpske.com/plus/teme/Mjesto-krunisanja-sedam-srpskih-kraljeva/lat/39598.html

Због нечега (неког митолошког предлошка) важан је број седам , посебно седам владарских глава, и нама у Јужној Србији и Србима у Северној (Лужичкој) Србији.
Како да кажем то, напр: "Преостали Срби на земаљској шари, памтимо тај број седам из давних времена". Шта је он значио, то смо изгледа заборавили.

"Синоћ ми је књига допанула
Од нашега српскога паћарха,
Паћарх диже Србље на оружје
Па и мене у књизи поздравља
Да подигнем све седмора Брда,
Седам Брда, седам војвода...
..А с нама су сви седам краљева,
И два цара добра ришћанина,
Помоћи ће Србље и паћарха,
Помоћи ће друге бити неће. "

 

[Сребрена]

Илија Влајић је био међу јунацима избрисаним из бројног списка под командом мајора Гавриловића, преживео је албанску голготу и тифус и Солунски фронт.
Добио је Карађорђеву звезду за јунаштво.

Милош Обилић Великог отаџбинског рата

АУСТРОУГАРСКИ рефлектор на обали Саве наспрам Аде Циганлије био је почетком Великог рата ноћна мора Београда. Његов светлосни сноп је као аветињски прст обележавао мете аустроугарској артиљерији, која је 24 часа дневно тукла српску престоницу и положаје његових бранилаца.
С друге стране, ноћна мора Поћорекове Балканске војске била је Ада Циганлија и (данас непостојећа) Мала ада или Занога. На речним острвима и Савском пристаништу одиграле су се прве битка Првог светског рата. У ноћи између 28. и 29. јула 1914. аустроугарски десант преко Саве зауставили су добровољци-четници Сремског добровољачког одреда, састављеног од Београђана, старих четника из балканских ратова и ђака из српских крајева у Аустроугарској.

На почетку рата Илија Влајић је био на Ади и једне ноћи је препливао Саву с бомбама којима је полупао рефлектор, прекинуо ноћно бомбардовање и изазвао панику код Аустроугара. Од деде су помислили да је српска офанзива - прича његова унука из Жаркова, Живка Милутиновић.

Илија Влајић, Благоје Јефтић и Спасоје Костић на Ади Циганлији

У Жаркову се с колена на колено препричава дедин подвиг кад је „угасио“ аустроугарски рефлектор. Илија је касније био и у посади чамаца у којима су српски војници, са будућим владиком др Николајем Велимировићем, препловили Саву и ослободили Земун у септембру 1914. године..

Општи аустроугарски напад устремио се 20. септембра на Малу аду, острвце-грудобран чији су браниоци стајали и гинули у речном муљу..У другој ноћи битке преостали јунаци ... ископали су у средини острва ров последње одбране... У осам ујутро 23. септембра почео је фронтални напад Аустроугара, кроз кишу куршума до непријатељског командног положаја провукао се добровољац Илија Влајић. Његова бомба убила је команданта 32. хонведског пука Аугуста Шмита, изазвала панику и аустроугарски напад је нагло малаксао. Следећег дана више ниједног "хонведа" није било на београдским адама.

Умро је "од муке" после сусрета са разочаравајућом југословенском краљевском војском 1941.г.

http://novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:482540-Sam-zaustavio-ceo-austrougarski-puk

Иницијатива за градњу Вазнесењског храма у Жаркову потекла је 1929. године, када је Илија Влајић био председник општине Жарково. Тада је основан Фонд за подизање цркве у Жаркову.http://vaznesenjska.rs/index.php/istorijathrama

 

[Сребрена]

Савез витешких друштава Душан Силни и Савез српских соколова ујединили су се 8.11.1909. у Савез соколских друштава Душан Силни. Први састанак ради расправљања питања уједињења одржан је 25.октобра 1909. у Крагујевцу. Настојањем др. Јозефа Шајнера, чешког соколског старешине, и утицајем краљевића Ђорђа спојила су се оба савеза

Душановци
Део чланства на челу са адвокатом Јованом Стојановићем иступио је из Београдског гимнастичког друштва „Соко" и 22. новембра 1892. основао Грађанско гимнастичко друштво „Душан Силни"..Душановачка друштва (заједнице) оснивана су широм Србије : 1894. у Крагујевцу; 1895. у Смедеревској Паланци и Врању; 1896. у Књажевцу; 1897. у Пироту, Лесковцу, Пожаревцу, Аранђеловцу, Неготину, Зајечару, Крушевцу, Параћину, Јагодини и Нишу.Душановци су заступали гледиште да гимнастичке вежбе треба да буду у нашем народном духу.

Застава Силног Душана
У Саборној цркви у Београду 1897. освештена је застава Душана Силног. Била су присутна изасланства из Аустроугарске, Русије, Чешке, Бугарске, Далмације и Срби из Војводине. Делегација од 22 хрватска сокола у соколском оделу са заставом и неколико излетника, коју је предводио подстарешина Стјепан Млинарић стигла је 12. јуна 1897. у Београд..Сва друштва су се 13. јуна 1897. састала испред вежбаонице „Душана Силног”... На челу поворке дугачке два километра ношена је скупоцена застава Душана Силног и заставе словенских соколских савеза. Освећење заставе обавио је Митрополит Михајло уз присуство краља Александра Обреновића, краљице мајке Наталије и свих чланова владе. Соколи су стајали уз иконостас наспрам краља. Након обављене посвете привезао је Млинарић на заставу хрватску тробојницу са натписом : „Хрватски Сокол у Загребу Душану Силном 12./6. 1897

У средишњем кружном делу заставе била је коњаничка фигура цара Душана са мачем у руци. Уметнички вез на застави израдиле су ручно чланице Београдског женског друштва. Уз копље заставе био је привезан даровани темњак са натписом „Александар I Душану Силном 1897“

БЕОГРАД, 1897.

извор: http://www.czipm.org/zastava-dusan-silni.html

У Старој Србији
У областима под турском влашћу (Македонија, Косово и Метохија) до 1912. био је забрањен назив Душан, па су друштва називана „Силни”, а свечано одело било је одора од белог платна, плави појас и црвени фес.

Рајко Караклајић основао је душановачка друштва у Скопљу, Призрену, Приштини, Урошевцу,
У Куманову Силни је основан 1906-7, по доласку Димитрија Синадиновића. Доцније, по проглашењу „Хуријета”, рад је озваничен, и за првог старешину изабран је Јован Довезенски, учитељ и војвода четнички. Из Куманова прешао је у Приштину Димитрије Синадиновић и окупио ту омладину створивши друштво у Приштини.
У Гњилане отишао је вежбач, ученик гимназије Влад. Закић, а у Пећи вежбао је омладинце гимназист Младен Герић.
Силни је основан 1910. у Косовској Митровици, Тетову и Приштини.

У Аустро-угарској
На предлог омладинца Криста П. Доминковића, уредника „Дубровника”, године 1907. Српска дубровачка омладина решила је да у Дубровнику оснује гимнастичко друштво „Душан Силни”. Сазван је 17. августа збор Срба Дубровчана у просторијама Дубровачког Радничког Друштва. На збор је дошао велики број грађана, а посебно омладине. Председавао је Антун Сухор.
Кристо П. Доминковић изашао је са предлогом пред скупштину и образложио је потребу и значај оснивања друштва „Душана Силног”. Предлог је са акламацијом прихваћен. Изабран је привремени одбор у коме су били : Луко маркиз Бона, др. Матија Грацић, др. Јово Милишић, Кристо П. Доминковић, Јован Л. Перовић, Иво Шуберт и Балдо Мариновић.
На скупштини су прочитани телеграфски поздрави из Београда. У једном од њих истакнуто је: „У име свих седамдесет и два данашња клуба Србијанског Душановачког Савеза, шаљемо драгој једнородној браћи витешко српско поздравље. Здраво Силни!”
Предсједник Савеза потпуковник Мишковић. Са скупштине послат је одговор: Савез Душана Силног Београд „Срби Дубровчани једнодушно су одлучили утемељење „Душана Силног”, те захваљују на братском сјећању слободне браће. Здраво!”

Spojler

У Управи били су : председник др. Мато Грацић, подпредседник Иво Шуберт, благајник Јовица Л. Перовић, тајник Антоније Бенуси, заменик тајника Петар Рељић, одборници Кристо П. Доминковић, др. Јово Милић, Луко маркиз Бона, и Милан Тројановић. За барјактаре Ђилдо Јоб и Михо Брађолица.
Седнице одбора одржавале су се у просторијама Дубровачког Радничког Друштва. Чланство и подмладак вежбали су у „Бачићевој дворани”.
Први учитељи били су Кристо П. Доминковић и Никола Р. Бркић. Залагањем председника др. Мате Грацића друштво је 1908. добило своје просторије. Стара зграда из доба Републике, позната као “Табакерија” у Пилама бијаше потпуно преуређена за друштвене просторије и то велика дворана за вежбање, а једна мања за вежбе на справама, соба за управу, чланство и остале потребне просторије. То је био Дом Душана Силног у Дубровнику.
Јула 1909. отпочеле су вежбе у друштвеним просторијама. Основан је женски део. Друштву су стигле наручене справе из Прага. Друштво је на поклон добило слику Душана Силног и слике из српске историје..

Душан Силни у Дубровнику најавио је своју прву друштвену забаву за 12. март 1910. у просторијама Српског Пјевачког друштва „Слога”. Тог дана требало је друштво да свечано наступи у одорама и предвођено Дубровачком Грађанском Музиком. Аустријска полиција забранила је корпоративни наступ са музиком..
....У живописним народним ношњама. Дубровачка Грађанска Музика свирала је 19. марта 1910. корачницу Душановка. (4) Члан друштва Јован Л. Перовић спевао је песму Душановка а музику за песму (марш) компоновао је Иван витез Чижек, капелник српске музике у Дубровнику.(5)

ДУШАНОВКА

Напред, напред, браћо мила,
Друг уз друга нек’ је свог ;
Српског рода снаго чила,
Помог’о те вишњи Бог !
Старе славе зв’језда јасна
У имену нашем сја
Мисао је наша часна,
Здраво Силни, здраво сви !

Ко год јача снагу т’јела,
Духу своме диже лет !
За јуначка кадар дјела,
Ићи борби у сусрет !
Узданице славе нове,
Мисô сама кр’јепи нас ;
Будућност нас рода зове,
Напред Силни, напред сви !


Соколске свечаности...
у Београду започеле су 6. јула 1910. увече, кад су стигли први соколи. Душановцима из Скопља и Дубровника указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола.

После одржане јавне соколске приредбе у Горњем граду, којој је присуствовао и престолонаследник Александар, и после пријема у двору краља Петра, претставници српског соколства из Србије, Старе Србије и са територије Аустро-Угарске одржали су састанак у Београду. Кристо Доминковић представљао је Приморје на састанку одржаном од 7 до 9 новембра. На састанку је одлучено да се створи Српски соколски савез са седиштем у Београду. На слетовима у Загребу и Прагу наступало би се под заједничком савезном заставом и заједнички вежбало симболичну вежбу ослобођења.

http://www.srpskikulturniklub.com/dusan-silni-dubrovnik
http://www.srpskikulturniklub.com/silni-u-staroj-srbiji
http://www.vidovdan.org/index.php?o...rbi-za-osloboenje&catid=50:istorija&Itemid=94

 

[Сребрена]

Свети Срби потичу из разних слојева друштва. Од укупно око осамдесет личности, колико их је унето у Именик светих Срба, трећину чине владари (цареви, краљеви, деспоти и кнежеви), трећину архијереји (патријарси, архиепископи, митрополити и епископи) и преосталу трећину подвижници, испосници и исповедници.

Св.Душан Силни Цар

Могући кључни разлог због којег Стефан Душан није удостојен светачког ореола лежи у неслагању појединих високих црквених кругова због његовог проглашења и крунисања за цара и уздизања српске цркве из ранга аутокефалне архиепископије у ранг патријаршије. Уз то, дошло је и до отимања неких митрополија цариградске патријаршије и њиховог потчињавања српској цркви. То је имало за последицу да д Ромеја уследи одговор у виду, истина одоцнелог, али стога не мање непријатељског акта – анатеме из 1350. године.
Остало је записано: „узвиси се срцем, и оставивши прародитељску власт краљевства …”, „венча се на царство и избра себи патријарха српскога не по закону ни са благословом цариградског патријарха, као што приличи …”, „одагна цариградске митрополите који су по градовима његове области …”

Веома је важно указати и на чињеницу да је приликом измирења цариградске патријаршије и српске цркве, 1375. године, дакле на двадесетогодишњицу цареве смрти, уприличена свечана церемонија у манастиру Светих Арханђела код Призрена, иначе задужбини Стефана Душана. Изасланици васељенског патријарха ушли су у цркву, служили су и причестили су се са светитељем и српским свештеницима који су до тада били под анатемом из 1350. године. Међутим, важно је нагласити да су церемонијом над царевим гробом коначно уклоњене последице раскола..

Култ „Душана Силног”, који је почео да се ствара знатно касније и који је досегао велике размере, умногоме је рехабилитовао првог српског цара, али није могао да га приближи светачком ореолу.

Једино је на фресци у Цркви Светог Димитрија у Пећкој патријаршији (1345) цар Душан приказан са светачким ореолом

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/uzvisi-se

Цркву светог Димитрија, која се налази са северне стране Светих Апостола подигао је архиепископ Никодим (1317-1324). То дознајемо по Пећком летопису у коме је сажето забележено да је архиепископ Никодим саградио храм светог Димитрија у Патријаршији, па се додаје да му ту свете мошти и почивају у ковчегу.
http://www.rastko.rs/kosovo/pecarsija/hramovi/crkva_sv_dimitrija.html
Први слој фресака у цркви Св. Димитрија настао је око 1345. године, док је други слој сликао Георгије Митрофановић 1619/20
http://www.mnemosyne.org.rs/index.php/sr/pec/manastir-pecka-patrijarsija.html
О фрескосликарству цркве Св.Димитрија
http://www.ni.rs/byzantium/doc/zbornik6/PDF-VI/15 Rade.pdf

 

[Сребрена]

У атару села Каонa код Кучева, на десној обали Пека, под самом Високом гором (данас Ђула) био је значајан манастир посвећен Светом Николи

Манастир кога више нема

Уписан је у турски дефтер први пут 1560. године, када га је турски писар унео у пореску књигу под називом манастир Свети Никола. Имао је 4 монаха и плаћао 439 акчи пореза, што значи да је тада спадао у средње стојеће богомоље.Постојао је најраније до 1667. године, судећи по митрополитовом бронзаном печату нађеном у његовим рушевинама. Печат је био кружног облика са у круг урезаним натписом: „Никодим митрополит Смедереву и Браничеву 1667“. У средини је био изрезбарен лик Светог Николе.Манастир је саграђен уз саму стену, али тако да је она представљала његов јужни зид. Трагови живописа на стени, како је записао Михаило Ризнић, били су доста видљиви и 80-тих година 19. века. (Михаило Ризнић, Старински остаци у срезу звишком, Старинар, година V, Београд 1888, стр. 39.) а према сећањима старих Каонаца и Кучевљана примећивали су се све до почетка грађења фабрике креча на том простору 1946. године.Његови темељи били су видљиви све до Другог светског рата.

Ризнић је нашао остатке двеју средњевековних цркава готово у непосредној близини манастира. Једна се налазила стотинак метара југозападно од манастирске цркве, а друга око 400 метара јужније. Димензије прве биле су 12,35 x 5,15, а друге 9,15 x 4,5 метра. Њихови последњи видљиви трагови нестали су после Другог светског рата.

Ту одмах извирала је Манастирска река и текла кроз Манастирско поље. Њена дужина од извора до уливања у оближњи Пек износила је само 375 метара. Недалеко одатле простирало се лепо језерце, које постоји и данас, али запуштено.

По народном предању у овом манастиру је некада живело до 70 монаха, а манастир је имао, како је записао Милан Ђ. Милићевић, неких 77 одељења. Посетивши рушевине манастира 1875. године он је забележио: ''О томе се црквишту прича да је било манастир и да је мајдан Кучајна био његово имање''. (Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, стр. 1033).
Предање даље вели да је крај манастира био двор управника рудника Кучајна и да је ту чувано злато и сребро, које је манастир добијао од рудника, а у износу од 50 ока сребра и 5 ока злата на годину. Прича се да је то благо чувао један војвода са 300 војника, који су седели у граду на Чукарици, односно оближњем брду.

МАНАСТИР ДАЛША

Инок из Далше (15. век) је био је монах, писар и српски књижевник. Назван је по свом манастиру на речици Далши, док његово име, како световно тако ни монашко, није сачувано. . Инок је живео монашким животом на Светој гори све док од деспота Стефана Лазаревића није дошло писмо којим га је позивао да се пресели у Србију где би радио као преписивач књига. У манастиру Благовештења код Ждрела у Горњаку преписао је 1429. Радослављево јеванђеље заједно са сликаром мaнастира Каленића, мајстором Радославом. У овој књизи оставио је кратак аутобиографски запис. Овај кратак запис садржи непосредно обавештење о тегобама живота у Србији током 15. века у време када је Србија била изложена готово непрекидним турским упадима

Радослављево јеванђеље
Ових 12 листова представља део монументалног рукописног четворојеванђеља насталог у Србији крајем треће деценије 15. века, као и сведочанство о вредности и лепоти целог кодекса. На њима се налазе ауторски портрети јеванђелиста, почетак Јовановог јеванђеља и обиман запис преписивача који, осим књижевне и документарне вредности, пружа и извесне податке о настанку саме књиге. Чува се у рукописној збирци Руске националне библиотеке у Санкт-Петербургу.

Ризнић је сматрао (Старинар из 1888. године..Архив Србије, Шематизам за 1885. и 1886. годину). да је у Манастирском пољу био манастир Далша, полазећи од оног дела текста Инока из Далше, у којем овај монах каже:

''Кад смо у тамошњим странама прошли све пустиње и многе горе обишли и видели пећинама и стално текућим водама украшене и сличне отачким скитовима (пределе), који су се налазили у добром поднебљу и добром месту, за људе проходни, ненасељени и непознати раније икоме, пронађосмо (место) у подножју горе Висока, које се налази на извору реке Далше''.


У западном делу атара села Каона, на простору званом Стара Дајша, стотинак метара западно од извора речице Далше, која се киломатар далеко одатле с десне стране уливала у Пек, постојао је манастир посвећен Рођењу Пресвете Богородице. Манастир, заједно са његовом недовршеном црквом, запалила је угарска војска 1428. године и, по свој прилици, никада није обновљен. Градио га је по налогу деспота Стефана Лазаревића("''И докле не нађете, рече, имајте обитељ у странама Истроса, који се и Дунав назива, у храму Пречистe Ваведења, у близини града Голупца''. ) светогорски монах, чије име није запамћено, па се помиње као Инок из Далше.

Турска војска упала је у манастир Далшу, растерала калуђере и опљачкала околна села. После краћег времена, када је деспот Ђурађ Бранковић начинио мир с Турцима, калуђери су се вратили и наставили своје послове. Али, већ у пролеће 1428. године на Турке у Голупцу ударили су Мађари, предвођени својим краљем. Потукли су турску војску и одмах пошли да пљачкају и убијају по околини. Наравно, они који крену да поробљавају, секу, пале или бомбардују, увек измисле разлог за то.
Мађари су оптужили монахе, како пише Инок, да су сарађивали с Турцима! А ти исти Турци су те калуђере само неколико месеци раније отерали из манастира, а манастир и целу околину опљачкали.Мађари су упали на градилиште српског манастира и почели да убијају монахе. Део њих је успео да побегне у планине и шуме. Као дивљач коју ловци гоне бежали су сваки за себе, не знајући један за другога. Пет дана су тако лутали без хране, док се нису сабрали у граду Вишесаву, у близини данашњег Доњег Милановца

Манастир Далша, посвећен Рођењу Пресвете Богородице, никад и нигде више није поменут. Историјски извори о њему ништа не говоре. Сам Инок не каже шта је било с црквом и да ли је она тада била саграђена или само започета. Од његовог доласка до напада угарске војске 1428. године прошле су око две године.У звишким брдима остали су само његови трагови: улегнуће у земљи где је грађен и остаци камена и цигле на том простору.Остао је и свети и лековити извор у његовој близини.


http://svetinjebraniceva.rs/index.p...-29-10&catid=35:2010-12-04-15-45-11&Itemid=54
http://svetinjebraniceva.rs/index.p...-46-05&catid=35:2010-12-04-15-45-11&Itemid=54
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:inok-iz-dalse
http://scc.digital.bkp.nb.rs/collection/radoslavljevo-jevandjelje

 

[Сребрена]

Potomci velikog ruskog pisca Lava Nikolajeviča Tolstoja, takozvana "srpska linija"

СРПСКИ ТОЛСТОЈИ

Lav Nikolajevič Tolstoj, veliki ruski književnik svetskog glasa, početkom XX veka, u najvećoj tajnosti planirao je preseljenje u Novi Sad. Neshvaćen od zajednice i bližnjih, sa svojim prijateljem, doktorom Dušanom Makovickim, pripremao je tihi odlazak iz Rusije i nastanjenje u Novom Sadu, u Šafarikovoj ulici broj 35. Sa njegovim „begstvom“ u Srbiju bili su upoznati samo nekolicina njegovih prijatelja, neposrednih organizatora..Za čuvenog pisca, u dvorištu porodične kuće u Šafarikovoj 35 ( u to vreme Tekelj Imra ulica), bila je sagrađena jedna manja, trosobna kuća, nazvana „Ruska kuća“. Tu je okružen pažnjom prijatelja i poštovalaca njegovog dela, trebao da provede neko vreme Lav Nikolajevič Tolstoj..Do dolaska Lava Nikolajeviča Tolstoja u Novi Sad ipak nije došlo. U tome ga je sprečila smrt na maloj železničkoj stanici Astapovo (sada Železnička stanica „Lav Tolstoj“), nedaleko od njegove kuće. Kao uzrok smrti navedena je upala pluća. U Novi Sad stigao je telegram od Dušana Makovickog kojim obaveštava Novosađane da pisac neće doći. Bilo je to 7. decembra 1910. godine.

Осим најстаријег сина, Сергеја Љвовича, сва друга деца Лава Николајевича су, током и после револуције, отишла у емиграцију.

Spojler

Унук Иља Иљич, поморски официр, затекао се на Далеком Истоку и преко Шангаја и Дубровника стигао својој жени у Србобран.
Унук Толстоја, син Иље и Софије, Владимир Иљич је у Бачку доспео преко Галипоља и Италије.

Почетком 1920-тих година прво у Србобрану, а убрзо у Новом Саду, сјатило се осам чланова породице Лава Николајевича Толстоја. Троје унука писца, Илија, Владимир и Вера, родоначелници су тзв. „српских Толстоја“. Од око 300 потомака писца који у XXИ веку живе у десетак земаља широм света, старешинство носе потомци управо тих „српских Толстоја“. Данашњи директор Завичајног музеја „Л. Н. Толстој“ у Јасној Пољани је син Иље Владимировича, рођен 1930. године у Новом Бечеју.

Толстојева снаја Софија Николајевна, екс жена његовог сина Иље Љвовича, у Новом Саду је почетком 20-тих година XX века била у управи Одбора за потпомагање руског радеништва, руководила курсевима кројења и шивења, који су се одржавали у просторијама Српске велике православне мушке гимназије..Њена ћерка Вера, рођена 1901. године, о којој је Лав Николајевич говорио да је „паметна, самостална, срдачна“, јуна 1921. године је у Новом Бечеју матурирала у Харковском девојачком институту. Упркос противљењу родитеља младожење, удала се те године у Новом Саду за Олдриха Баковског, Чеха исламске вероисповести, власника салона аутомобила. Са сином Сергејом, рођеним у Новом Саду, Вера Иљинична је 1991. године посетила Јасну Пољану, у којој су се окупили бројни потомци писца. Тамо је, као најстарија, пленила скуп својим чистим матерњим језиком, шармом и свежим успоменама на године проведене уз деду. Преминула је 1999. године на Флориди, у 98. години.

Верин старији брат Иља Иљич, за кога је породица сматрала да је погинуо у грађанском рату, крајем 1921. године придружио се својој жени Олги Михајловној у Србобрану. У Вршцу им се 1923. године родио син јединац, Никита. Првенствено због школовања детета, породица се преселила у Београд, где је Иља Иљич зарађивао као обућар и писао чланке за новине. Интелигентан, свестрано образован, био је запажен у српској културној јавности, али и у руској. Био је један од утемељивача Савеза руских књижевника и новинара у Београду. Заслужан је и за развој српске кинематографије, када је 1931. године основан „Југословенски просветни филм“.
Почетком 1943. године, из окупираног Београда, са породицом одлази у Нови Бечеј и придружује се породици свога брата Владимира, који је ухапшен и као талац одведен у затвор. Антифашиста по опредељењу, Иља Иљич је учествовао у ослобађању земље, па се 1946. године вратио у Совјетски Савез. У Москви се бавио филологијом, предавао српски језик на универзитету. Српску културу је задужио израдом чувеног српскохрватско–руског речника са преко 50.000 речи. Објављен 1957. године, био је то први речник тог обима штампан у СССР, а до данас је доживео десетак издања. Иља Иљич је преминуо у Подмосковљу 1970. године.

Његов син, Никита Иљич, рођен је у Вршцу и матурирао у чувеној Руско–српској мушкој гимназији у Београду. ..
http://tolstoys.ru/tree/descendants/53-tolstoy-n-i/

октобра 1944. године придружује се Црвеној армији, са којом је прошао борбени пут Будимпешта-Беч-Линц. По демобилизацији стигао је у Москву, у коју су се пре њега вратили његови родитељи. Никита завршава студије словенске филологије, а 1972. године је одбранио докторат. Постаје један од водећих слависта у свету, члан многих националних академија, па и САНУ у Београду. ... Матица Српска је била један од издавача зборника превода Толстојевих научних радова, насловљених као: „Студије и чланци из историје српског књижевног језика“ (2004).

- Све ра­не ње­го­ве Ср­би­је, та­ко ју је он сма­трао и до­жи­вља­вао, бо­ле­ле су га и про­жи­ма­ле, као да је и сам био део не­срећ­ног на­ро­да у из­бе­глич­ким ко­ло­на­ма. Са­о­се­ћао је са срп­ским мај­ка­ма, као да је и сам са­хра­њи­вао сво­је нај­ми­ли­је - при­ча про­фе­сор др Све­тла­на Ми­хај­лов­на Тол­стој. - Не знам ка­ко би пре­жи­вео про­ле­ће 1999. го­ди­не, ка­да је бом­бар­до­ва­на Ср­би­ја, да је до­че­као то вре­ме. Умро је три го­ди­не пре ове за­јед­нич­ке не­сре­ће.
Да је да­нас жив Ни­ки­та...
- Си­гу­ран сам да би, као и ње­гов пра­де­да Лав Тол­стој, ка­зао: "Бу­ди оно што си и не за­бо­ра­ви ко си" - ве­ли др Све­тла­на Тол­стој.

Академик Никита Иљич често је говорио да је „човек са две отаџбине“, да је Србија његова РОДИНА, јер је у њој рођен, а Русија његово ОТЕЧЕСТВО, јер су сви његови преци Руси. Поносио се што је био почасни члан Удружења књижевника Србије, Матице Српске и Славистичког друштва Србије. Преминуо је 1996. године. Од 2004. године једна улица у Вршцу зове се Улица Никите Толстоја.

Један други унук писца, Владимир Иљич рођен 1899. године у Земуну. Он је 1925. године дипломирао на Пољопривредно-шумарском факултету. Током школовања радио је као физички радник на изградњи Панчевачког моста. У Београду се оженио Олгом Михајловном Гардењином. Синови Олег (1927) и Иља (1930), родили су им се у местима Владимировог службовања, старији у Тетову, а млађи у Новом Бечеју. Владимир Иљич је у Бечеју био агроном–селекционар, зоотехничар Новобечејског среза. Као талац, 1943. године одведен је у логор у Петровград (Зрењанин). Тамо га је посећивао син Олег, носио му хлеб, никада сигуран да ће оца затећи у животу. Пред крај рата, обојица су као добровољци ступили у једну војвођанску партизанску бригаду и учествовали у тродневним борбама за ослобођење Старог Бечеја.

Цела породица се 1945. године вратила у Совјетски Савез.

Унук Иља Владимирович Толстој http://tolstoys.ru/tree/descendants/55-tolstoy-i-v/

http://www.topsrbija.com/index.php?...rpski-tolstoji&catid=320:manastiri&Itemid=414
http://www.blic.rs/Kultura/Vesti/195536/Potomci-Lava-Tolstoja-sledece-nedelje-u-Srbiji
http://ww.novosti.co.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:170061-Dva-narodako-Dunav-i-Sava
http://www.topsrbija.com/index.php?...olstoj-novi-sad&catid=314:licnosti&Itemid=414

http://tolstoys.ru/tree/descendants/1-tolstoy-l-n/

 

[Сребрена]

Узбекистански град Самарканд у библиотеци медресe Хидриз, међу многобројним књигама и списима, сачувао је и хронику династије Тимур Ленка(Tamerlana) , господара Самар-канда, града који је познат као раскрсница и "саобраћајна петља" на старом Путу свиле

СРБИ У САМАРКАНДУ

Тимур Хроми, рођен испод Хинду-куша, освојио је, као татарски емир, Персију, Индију, Месопотамију и велики дио Мале Азије. Ратовао је и са турским султаном Бајазитом, кога је потукао у бици код Ангоре 1402. године. У хроници династије Тимур једно поглавље посвећено је бици код Ангоре (Анкаре) 1402.-ге године, у којој су Срби под вођством деспота Стефана Лазаревића учествовали на страни побеђеног турског султана Бајазита.

Битка је почела јуришом монголске коњице на лево турско крило, али овај налет разбила је српска тешка коњица. Како бележе византијски и персијски хроничари, у бици код Ангоре Срби су показали велико јунаштво.

У књизи о заробљеним србским ратницима, након сукоба две азијске силе, стоји:"Шта од Бајазитове војске не погину, паде у ропство Емиру Тимуру Гургану - Тесалаца и Трачана 10000, Арапа 15000, Татара 90000 и 8000 Срба.
И заповеди емир Тимур Гурган у праведном гневу свом да се посеку свих 10000 Тесалаца и Трачана, сваки други Арапин, сваки пети Татарин и нико да се не посече од Срба.
Јер изрече емир Тимур Гурган: "Ја видио бољих јунака нисам ни у Могулистану, ни у Норезми, ни у Персији, ни у Арменији, ни у руској земљи на Волги, ни у Индији, ни под Багдадом."

Одводећи у ропство све које није посекао, заповеди да се Срби одмах пусте у свој крај и да им се не узима ни оружје, ни коњи, ни опрема коњска.
Само не хтеде 70 Срба, вештих градњи камених стубова (мостова), кула и богомоља, јер му рекоше Грци, који бејаху стигли из Константинопоља с даровима да су Срби вешти као и мајстори од Млетака. Тако поведе емир Тимур Гурган из Ангоре 1402.-ге године у свој Самарканд 70 Срба - неимара и мајстора."
У време његове владавине, Самарканд је постао епицентар Азије.

Српки неимари Самарканда

Некадашњи главни град Согдијане и део Кушанског царства; Мара-канд у време освајања Александра Македонског (који ће се ту оженити лепом Сарматкињом Роксаном, ћерком Вашувадарма); - Самар-канд припада групи најстаријих градова Азије.

Samarkand je bio poznat kao središnja tačka puta svile između Kine i Zapada.Osnovan oko 700 pre n.e. Bio je glavni grad Sogdijanske satrapije Persijskog carstva za vreme vladavine Ahemenida. Lociran je u „ Zerafshan River valley”.

Врхунски српски мајстори неимарства зидали су за Тимура џамије ,а многи од њих су примили, током времена ислам и пооженили се Самаркађанкама..Памти се и један који, ни по цену живота, није хтео да прихвати исламску веру.Имена неколицине тих Срба, заробљених у Ангори (Анкари) и одведених заувек у Самарканд, позната су:
Ђедоје Мађеровић, Рађен Беривојић (који остаде у православљу и ожени се ћерком руског кнеза Калоте), сарач Ниноје Богдул и сарач Мартин Шљемано из Новог Брда .
Заробљени Срби 1402 г. потекли су родом из Србања, Бориковца на Ибру, Призрена, Топлице, Дебра,Скадра, Гостиња, Лимског Градца,Зетског Градца, Крушевца, Голубика, Лесковца, Плава,Скопља, Бобовца, Слатине, Старог селишта, Гoстивара и Прилепа.

https://www.academia.edu/3678309/Ce...ts_prisonniers_lors_de_la_bataille_de_Kosovo_
http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/redovnici-zmaјevog-odlicј
http://evroazija.com/index.php/evro...24-26/2013-03-09-07-38-27/108-tamerlan-i-srbi
http://www.travelphotoreport.com/20...erlane-timur-gur-emir-mausoleum-in-samarkand/

 

[Сребрена]

Semberija u zvorničkoj oblasti je bila Višnjićeva kolevka kojoj se on često vraćao, da se odmori i predahne, ili zimu da preturi. U toj plodnoj, gusto naseljenoj ravnici živeo je knez Ivo Knežević (1760 — 1840), između Međaša i Bijeljine do 1809.godine, kada, sa ustanicima, prelazi u Mačvu

Knez Knežević

Čin Ivana Kneževića 1806. godine, kneza od Semberije, potresao je srce celoga naroda i izazvao pesme .Kad je turski kapetan zarobio 300 Srba oko Drine, knez Ivo se potrudio da sakupi novac i otkupe Srbe pre nego ih odvedu dalje. Guslar Filip Višnjić pretočio je taj događaj u pesmu:

Виђе кнеже, да је дошло робље,
Колико је срца милостива,
Трипут пада, па он обумира,
Гледајући јада ев’ од робља,
Низ образе грозне сузе лије:
„Нуто, браћо, јада од Србије!
„Неђе Турци јесу преварили,
„Те ришћанску славу погазили."

Branislav Nušić napisao je 1900.g. dramsko delo "Knez Ivo od Semberije" .Sačuvana je fotografija glumca Raje Pavlovića u naslovnoj ulozi.

Spojler

Srpsko pozorište u Bizerti, 1917.godina, scena iz komada Knez Ivo od Semberije

Isidor Bajić komponuje, po Nušićevom delu, jednočinu operu istog naslova:

Spojler

Čoček iz opere,VII scena

 

[Сребрена]

Vrhovna komanda je smatrala da se mora skrenuti pažnja sa stradanja, muka, gladi i depresije. Zato je izdala naređenje da se oforme vojnička pozorišta, kako bi se održala mentalna higijena.

Srpsko pozorište u Bizerti, 1917.godina,

Zaštita od crnih misli

Pozorište u Lazuazu u Tunisu bilo je najveće i najorganizovanije, a predstave je često gledao i francuski admiral Geprat.
Imalo je i zimsku i letnju pozornicu, veliki broj publike, ne samo srpskih vojnika već i francuskih, engleskih misija, njihovih supruga, kćeri ..
Zabeleženo je da je predstavama prisustvovalo od 300 do 3.000 gledalaca. Scenografija je pravljena od sanduka za municiju, kostimi od šatorskih krila i uniformi

Admiral Geprat gleda predstavu „Ivkova slava"

Pozorištu koje su srpske izbeglice oformile na Korzici, pomagali su meštani. Oni su u martu 1916. izveli predstavu „Đido" pod rukovodstvom glumca i reditelja Vladete Dragutinovića.Tu predstavu su srpski vojnici igrali i u zarobljeničkom logoru „Ašah" u Austrougarskoj i „Rucović" u Bugarskoj. Dobijali su za to čak i simboličnu naknadu. Za prosečnog vojnika predstava je bila prava atrakcija.

Svoja pozorišta imali su Vardarska divizija i Deveti pešadijski puk na Solunskom frontu.

– Najviše su igrani „Đido”, od nacionalnog repertoara imamo i „Ivkovu slavu”, a najinteresantnije i najučestalije je igrana predstava „Artiljerija rustikana” Brane Cvetkovića, koja je bila parodija na „Kavaleriju rustikanu”. Sve to pred velikim brojem publike, čak ima i podataka da su i neprijatelji iz svojih rovova pokušavali da ih prate – kaže Olga Marković, kustos Muzeja pozorišne umetnosti.

"Artiljerija rustikana", 1918 Učesnici predstave "Artiljerija rustikana" - Afrika. 1918. Pitomci podoficirske škole.

Veća slika u galeriji str 64 http://славним-прецима.срб/Galerija?page=64&sortOrder=godina

 

[Сребрена]

Српско муслиманско песништво
... Islam mi je vjera sveta
Al' mi ona ništ' ne smeta
Da mi kuca srpsko bilo".
Браћа по крви

Омер бег Сулејманпашић-Деспотовић Скопљак
(1870 — 1918)

Рођен је у Оџаку, где је живео до своје петнаесте године. ..
Велика породица Скопљака, по ријечима Омер-беговим, води поријекло од босанског властелина Михаила, господара Веселе Страже код Бугојна. Ова област у средњем вијеку била је позната под именом Ускопље, од којег и потиче доцнији назив Скопље (кога називамо и Босанско Скопље да бисмо га лакше разликовали од Скопља у Македонији). Михаило, кога Омер-бег, назива и деспотом, је по покорењу Босне примио ислам добивши име Али-паша.

Прву песму, „Ружа и срце“, објавио је 1893. године у листу Bošnjak. Касније постаје вишегодишњи сарадник Босанске виле и мостарске Зоре. Истовремено је сакупљао народне песме босанских муслимана, испеваних у српском десетерцу. Две песме су објављене у Вили (Женидба бега Омер-бега и Женидба Ћејванагић Мехе) а рукописи осталих 29 песама са укупно 5451 стихом чувају се у Етнографској збирци Српске академије наука и уметности.

СРПСТВУ

Из мог срца, из пламених груди,
из уздаха, из душе и снова,
теби, Српство, моја срећо драга,
лети ево, лака пјесма ова.

Ти си небо пред којијем падам
и чијем се величанству дивим;
теби срце, крв, мисли и душа
отимљу се с усхићењем живим.

Ти ми дајеш крила соколова,
ти ме дижеш гори под облаке,
с те висине гледам прошлост твоју,
гледам славу и твоје јунаке;

Гледам диве под калпаком сјајним,
на калпаку перјанице вите.
По плећима смјелих барјактара
ударају оне златне ките.

Гледам, гледам, па им летим живо,
браћу љубим у јуначка чела,
а из ока од среће и миља
отимље се једна суза врела.

Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!

Зора, 1897, бр. 2, стр. 1.


Према сведочењу бугојанског проте Јове Поповића, на његовом надгробном споменику, поред уобичајеног арапског натписа урезано је, ћирилицом: Омер-бег Сулејманпашић, српски песник. Ћирилични натпис избрисале су усташе током Другог светског рата.

http://www.rastko.rs/rastko-cg/umjetnost/knjizevnost/umjetnicka/oskopljak/oskopljak-pjesme.html
http://sr.wikipedia.org/sr/Омер-бег_Сулејманпашић

 

[Сребрена]

Српско муслиманско песништво
Велики родољуб међу Србима муслиманима био је Авдо Карабеговић Хасанбегов. Он ће, у ''Босанској вили'', Сарајево, 15. јуна 1898, објавити песму У очи Видова 1898. и у њој ће преклињати да се српски завичаји загрле:

Sudbinski iskorak iz voza

Pesnik Avdo Karabegović rođen je 13. avgusta 1878. godine, u Modriči. Bio je pripadnik stare begovske porodice, čiji se predak u Bosnu doselio iz Budima, u toku jednog od mnogobrojnih ratova između Turske i Austrije.
Na proleće 1898, sa nepunih 20 godina, u uniformi carigradskog licejca i sa visokim, crvenim carigradskim fesom na glavi, izašao je iz voza na aleksinačku železničku stanicu. Dok je stajao na peronu, "visoka uzrasta, u struku tanak i vitak kao bor", pored njega je, u suprotnom pravcu protutnjala, ne zaustavljajući se, kompozicija Orijent ekspresa. Mladić tada nije mogao znati da se bilo koja sudbina, bez obzira na njenu dužinu i složenost, sastoji, u stvari, od jednog jedinog trenutka: trenutka u kojem čovek jednom za sva vremena shvati ko je. Svojim iskrcavanjem iz vagona pre nego što je voz prešao savski most, Karabegović je prekršio zakone Austrijske monarhije, čiji je bio podanik, određujući time svoju buduću sudbinu.


U Pakracu se zagledao u jednu devojku "pohrvaćenu Židovku", iz jedne trgovačke porodice iz Bjelovara. Čudila se što se on naziva Srbinom i što piše ćirilicom. "Zar vi ne znate da ste Hrvat?", pitala ga je. Avdo se nasmejao i odgovorio: "Zar po vašem mišljenju Bosanci nisu Srbi i zar Hrvati i Srbi nisu jedan narod, koji dvema azbukama piše?"

Posle nekoliko godina objavljivanja pojedinačnih pesama po književnim časopisima, Avdo Karabegović je zajedno s pesnicima Osmanom Đikićem i Omer-begom Sulejmanpašićem objavio zajedničku zbirku pesama ''Pobratimstvo''. U izdanju štamparije D. Dimitrijevića, knjiga je štampana u Beogradu 1900. godine kada je Karabegović već bio u vojsci, u Pešti. Izdavanje knjige su pomogli Kolarčeva zadužbina i Društvo Svetog Save. Pojava knjige rodoljubivih i ljubavnih pesama trojice bosanskih muslimana koji su se nacionalno izjašnjavali kao Srbi, izazvala je dužnu pažnju u tadašnjim književnim krugovima.

Spojler

Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu, na parceli predviđenoj za pokojnike muhamedanske veroispovesti. Na dženazi, hodža Mehmed Hašimić rekao je, između ostalog: "Znamo da se uzvišeni duh tvoj vinuo nebesima zato, da tamo Proroku Muhamedu i Svetom Savi kaže, da je u nas svaki brat mio koje vjere bio, i da kosovskim junacima Lazaru i Muratu kaže, kakva sloga u njihovih potomaka vlada i da su svi kao jedan gotovi da zajednički brane svoja prava.

"Босанска вила" 1903. година, бр.8, стр.158

http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=280.0

 

[Сребрена]

На седници владе 1915. године донета је одлука ...Доласком на јадранску обалу, муке војске и народа се настављају. У Скадру и Драчу се налазило преко 185.000 изнемоглих и болесних људи који су жељно очекивали помоћ савезника. .Првих 12.000, углавном најболеснијих и изнемоглих бораца, евакуисано је у Бизерту, луку у Тунису, где су постојале савезничке болнице.
Већина српских војника је претходно морала пешице да савлада пут од Љеша Драча до Валоне, што је било ново искушење за већ измучене људе.

Пешице од Љеша и Драча до Валоне

Једно од већих насеља на том мукотрпном путу је Фир, 50ак километара удаљено од данашњег Берата- средњевековног Белграда, везаног за Краља Владимира.Ту су се Срби, у збегу 1915.године, задржали неколико недеља.
Дуговечни православни Грк, Тома Димо, из данашњег тоскијског дела Албаније, у репортажи из 2013.г., изнео је сећања на српске војнике 1915.године:

"Неки су говорили да су комите, причали о отаџбини.Још памтим српске песме. Најтужније- "Српска ми труба трубаше" и "Не лите је жао за твојата мајка"- још живе у мени.Певали су и болесни на постељи."
"Ех, намучени српски народ..И у највећој муци, чувао је понос, И своју веру.Зато смо их поштовали и помогли им, као својима".
"Војник који је био у нашој кући..потписивао се са четири слова: СЕРБ. Показивао је иконицу и стару фотографију.Говорио нам "Мајка,мајка,Серб". Серб,Србија и мајка су три српске речи које сам давно научио".

Spojler

SEĆAM se, govori Toma Dimo, kad sam jednom, rano, došao u crkvu da svešteniku ostavim ulje sa lekovitom travom za Srbe, jedan vaš vojnik je sedeo uz crkvu i plakao. Doveo je do Fira trogodišnje dete, svoju kćerku. Objasnio je svešteniku da mu je žena umrla pred propast zemlje. Dete nije želeo da ostavi, a sve što je imao, potrošio je da ga prehrani. Revolver je sačuvao da sebi presudi. Sveštenik je pozvao mog oca, pitao: „Možeš li ti, da primiš ovo dete?“ Mogu, odgovorio je otac i rekao vojniku: „Ostavi dete, čuvaćemo ga..., a, ako hoćeš, neka ostane u manastiru. Vojnik je odgovorio: „Ne... ne razdvajamo se nas dvoje. Samo mi pomozite da je gladnu na put ne vodim“.

- I naša kuća je primila serpskog vojnika. I druge kuće, po jednog, i više. Koliko je ko mogao. Otac, moj Aleksandar, govorio je ovako: „Vi bez hleba možete, a oni više ne mogu“. Pamtim te njegove reči. Imali smo pekaru, ali niko od tih vojnika nije zatražio ni koru hleba. A napatila ih je i glad i žeđ. Nosili smo hleb i u druge kuće, koje ga nisu imale dovoljno. Sušene smokve, grožđe, maslinovo ulje... Mi, deca, nismo se bunili. A ne bismo ni smeli. Slušali smo oca kako priča, kako serpski vojnici čuvaju svoje puške, koje su preneli preko planina. Pamtim da je s poštovanjem sa domaćinima ostalih kuća pričao kako su oni čitavu zimu peške prešli pola Albanije.

- Vojnik koji je bio u našoj kući, bio je dobrovoljac. Ne sećam se, tačno, odakle je. Iz koga je mesta Serbije. Samo se dobro sećam da su mu noge bile u ranama, od pešačenja. Njegova uniforma bila je dotrajala i pocepana. On, kao avet. Ali se ni na šta nije žalio. Ponajviše je ćutao. ...On je pisao na hartiji, nešto što nismo razumeli, a potpisivao se sa četiri slova... Serb! Pokazivao je ikonicu i staru fotografiju. Govorio nam: „Majka, Majka. Serb“. Serb, Serbija i majka su tri vaše reči koje sam davno naučio.

Mene je otac slao i do bolnice. Bila je tamo, na kraju varoši. .. Tamo sam stalno viđao doktora. Još mu pamtim ime. Konstantin Kalođeri! Stalno je on tamo dežurao. Jednom sam ga zatekao, spustio ovako glavu u šake... Plakao je i govorio: „Kakav divan narod, kakav narod, da ovoliko strada“.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovn...201-Svaka-kuca-u-Firu-primala-srpskog-vojnika
http://slavjan.org.rs/?p=1641
http://www.balkansgeotourism.travel/content/apollonia-fier-albania/see00706415638901F57

Војници, студенти и ђаци у Валону су стизали са комадићем хлеба у торбицама који су им дали Грци, на путу преко албанског југа – забележила је Интендантска комора. – Код умрлих, налазили смо, не више од двеста грама сувог хлеба. Није га појео ни у крајњој нужди. Хлеб је чувао, могуће је, да га с неким подели.
http://www.vaseljenska.com/drustvo/u-valoni-hiljade-mrtvih-srba-nigde-groba/

Има и данас Срба међу Тоскама:

Десило се да се, после рата, тачније 1924.године, породица Дуловић из области Новог Пазара и Тутина преселила међу Тоске, у околину истог града Фира (иначе град Фир се развио у време Османлијског царства, у 18. веку), у југозападној Албанији. Потомци те српске муслиманске породице, пре две године основали су српску школу.

Za ovu prosvetiteljsku misiju, domaćin Ekrem Dulević je darovao svoju kuću. Preuredio je za potrebe škole u kojoj danas pedesetak đaka sriče srpsku azbuku. Uče o srpskoj istoriji i tradiciji.
Nastavu za učenike od prvog do četvrtog razreda izvode učitelji koji dolaze iz Skadra i Tirane.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:412934-Albanija-U-selu-svi-uce-srpski

 

[Жељко Филиповић]

СРПСКИ ВРЕМЕПЛОВ:

Тутићев "Свети Никола" у Призрену из времена Јосипа Броза Тита, изумитеља "братства и јединства":

Иста црква из времена самосталне Србије:

Иста црква из времена самосталне државе Косово, "складне мултиетничке заједнице" уз "заштиту" КФОР-а:

 

[Сребрена]

Srbski prvaci, vlastelini i vladari na severu Evrope

Spojler

3.-4.vek pre n.e.
Srbska (vendska) kruna

So called wendische Krone, a bronze ring from c. BC 300, found 1823 in Langen-Trechow (near Bützow); it became a symbol for Mecklenburg Identity in the 19th century; this picture taken from Robert Beltz, Richard Wagner: Die Vorgeschichte von Mecklenburg. 1899, p. 100 B

Лужички Срби су све што је остало кроз векове од бројних полапских словенских племена . Најзначајнија северна племена била су: Полапски Срби (чији су део били Лужички Срби), Љутићи (Велети) и Ободрити (Бодрићи). У оквиру ове три велике групације налазила су се мања племена, као што су: Милчани, Гломачани, Студорани, Нишани, Прекопјенци, Доленчани, Рујанци, Древљани, Глињани и друга.

Око 500. године српска племена су представљала самосталну политичко-војну целину, са својим жупанима и војводама, који би се пред опасностима и ратовима на краће време уједињавали, а после опет остајали раздвојени све до појаве Германа и њихових освајачких похода.

У VII веку жупан Дерван, dux ex gente Surbiorum, пришао је Самовој држави. Сматра се да је један од синова жупана Дервана повео део Срба на Балкан 626. године.

8.. - 12. vek

* Dragovit od Vilčića (Wilzen), veletian king, Fürst (rex) der Wilzen, 8.vek
Vilići, Vilčići ili Ljutići..zauzimali su tada 95 gradova i 4 oblasti..
* Budivoj Bodrić .1066 - 1075.

* Hajnrih od Bodrića iz starog Ljubeka (1066 - 1127 )
* Jaromar I, kralj Rujanaca(1141 -1218).
* Jakša od Kopnića (von Köpenick ,Jacza de Copnic)..na reljefima, slikama i svom novcu

Spojler

* Kruto
* Nakon
* Niklot od Bodrića,1090 -1160.,Vojvoda Meklenburga
* Pribislav, Niklotov drugi sin
* Pribislav-Hajnrih, 1075 - 1150.

Hercog Fridrih-Franc od Meklenburga (1823-1882), srpski bodrićki knez 21. generacije, potomak vojvoda Niklote, Pribislava i Janka, ustanovio je 1864. „Orden srpske krune” od pet stepeni.
Njegova raskošna insignija sa motom „Per aspera ad astra” (Prěko trnja do zvězda), može i danas da se vidi u muzeju u Kotbusu.