Rehabilitacija, istina o streljanju i grobu Draže Mihailovića

[Koča]

Сама појава Рачићева много је значила за морал наших бораца, што је и овога пута дошло до пуног изражаја. Рачићев громки глас са командом `Јуриш на усташе!` чуо се надалеко, када се цео Церски корпус сручио према путу за Рогатицу. Овим се путем кретала усташка артиљерија од две батерије и комора са муницијом и намирницама. За кратко време тај је пут био пресечен, а целокупна артиљерија са комором пала четницима у руке.''154
Осетивши да ће четници савладати усташе, комунисти су током борбе послали неколико тројки које су у Рогатици запалиле апотеку и залихе хране.155
Ратни дневник 369. дивизије показаће нам како су ови догађаји изгледали из угла непријатељске стране.
''Следећи задатак четника узимање Рогатице'', стоји у телеграму дивизијског Оперативног одељења Команди 15. брдског корпуса, послатом 8. октобра 1943. у 12 часова и 15 минута. ''Дивизија предлаже: Довођење пука да би се држала линија Соколац - Рогатица - Месићи - Горажде, да се спречи даље продирање према западу и продирање ка мосту на Лиму'', пише још у овом телеграму.156
Истог дана, у 14 часова и 20 минута, Главна команда у Хрватској саопштила је Команди 369. дивизије: ''Стање између Рогатице и Вишеграда погоршано због доласка јаких четничких снага у ово подручје.''157
Сутрадан, 9. октобра, у 01, 20, Команда 15. брдског корпуса објављује дневно саопштење, у коме се каже да се ''јаке четничке банде (1.200 људи)'' налазе у подручју Пешурића, са претходницом у Сељанима. То су локације западно од Семећа, тј. на правцу ка Рогатици. ''Друге четничке банде'' налазиле су се седам километара североисточно од Рогатице, ''са задатком да је освоје''. ''Врло јаке четничке банде'' Немци су евидентирали ''у подручју Рудог, Вишеграда и моста на Лиму'', тврдећи да су оне ту заједно са Италијанима, што није било тачно. Један италијански батаљон налазио се у Прибоју, који је био у четничким рукама.158
Истог дана, у 22 часа и 10 минута, у ратни дневник је уписано саопштење 3. хрватског корпуса, које гласи: ''Шести брдски пук из Рогатице јавља: На простору Дуб се налази група четника која је напала мост на Лиму. Већина су мештани, али такође има и недићевских четника. Јачина непозната. Јабучко седло је у нашим рукама.''159
Под ''недићевским четницима'' Немци и Хрвати су подразумевали четнике који су дошли из ''Недићеве Србије''.
У поноћ између 9. и 10. октобра у ратни дневник 369. дивизије унет је извештај 3. батаљона 370. пука, претходно разбијеног у Вишеграду и на Семећу, који гласи:
''Сходно наредби, батаљон се 7. октобра пробио према Месићима, из правца Рогатице, и утврдио се на свим странама, посебно према истоку. Тамо је послата посебна јединица која је констатовала четничку предходницу код Дуба. Воз исклизнуо из шина у ноћи 9. октобра 4 км пре Устипраче. Наводно да је миниран и мост на Лиму. Тражимо извиђање из ваздуха. Деветог октобра послата извидница у правцу Устипраче, друга према превоју Јабука са задатком да извиди ситуацију. Властити губици од извештаја из борбе непромењени.''160
Оперативно одељење 369. дивизије 10. октобра у 12,15 обавештава Команду 15. брдског корпуса о даљем развоју догађаја:
''Јаке четничке групе полагано продиру из подручја Вишеграда и моста на Лиму ка линији Јабука (кота изнад Јабучког седла - прим. аут) - Седло - Рогатица. Најистуренији делови на линији Стрмац - Копјевићи - железничка станица Дуб.
Рогатица веома угрожена. Цивилно становништво бежи из Рогатице и Горажда према западу. Јединице домобрана у Рогатици непоуздане. Четници још мирни у подручју северно до Сарајева.
Расположење становништва, посебно муслиманског у Сарајеву, на тачки кључања након пада Тузле и Вишеграда и претњи Горажду и Рогатици.''161
Главна команда у Хрватској у 12,55 понавља информације из претходних извештаја, додајући како је оклопном возу наређено да се врати у Месиће ''и да се тамо у сваком случају заустави''.162
У 19,30 још једном се јавио 3. батаљон 370. пука: ''Четници који са јаким извиђачким групама опипавају од југоистока до обезбеђења батаљона данас су били одбијени'', записано је на почетку ове белешке. Даље се наводи да су два километра јужно од положаја батаљона четници напали један камион, као и да су три километра југозападно од Месића напали ''безбедносну команду полиције''. Један припадник ове немачке команде био је убијен, а њих 4-5 били су рањени. Немци су извештавали и о кретању ''партизанске групе'', која је ''обазриво долазила преко Горажда'' (2. пролетерска бригада).163
Једанаестог октобра у 12 часова и 10 минута Команда 3. хрватског корпуса јавља 369. дивизији да је њен 6. брдски пук претходног дана слао извиђачке групе из Рогатице у пет праваца. Те патроле су ''местимично долазиле у додир са непријатељским трупама'', а такође су утврдиле да је од стране четника ''нападнута и разнета посада на Јабучком седлу (9 км југозападно од Рогатице).'' Четници су држали ''простор'' између Вишеграда и Рогатице на једној, као и између Вишеграда и Горажда на другој страни. На западу, Хрвати су приметили да ''Косорић мобилише насељена места Сочице, Враголови (5 односно 10 км североисточно од Реновице) и Хан Стијенице''. Реч је о поручнику Радивоју Косорићу, команданту 2. романијске бригаде Романијског корпуса. Реновица је на половини друма између Рогатице и Пала, што је тада била немачко-хрватско-муслиманска позадина. У извештају се помињу и партизани. Каже се да се они налазе шест километара југозападно од Јабучког седла, као и у Горажду, које су преотели од четника.164

 

[Koča]

У 14 часова и 30 минута 3. хрватски корпус шаље писмо 369. дивизији, које ће ускоро постати предмет спора: ''Сходно тражењу 369. пешадијске дивизије, Рогатица мора да се испразни, а хрватске јединице се враћају за одбрану база Соколац, Мокро и Пале. Почетак покрета у зору 13. октобра''.165
Сем за 6. брдски пук, овде се дају нова место окупљања и за 9. артиљеријски пук, као и за 1. усташку бригаду. Требало је да оду на Пале, у Мокро и на Соколац.
Већ у 18 часова и 45 минута 3. хрватски корпус јавља: ''Команда хрватске посаде у Рогатици хоће да задржи Рогатицу, стога још једном пита да ли је та могућност дата.'' Међутим, Оперативно одељење 369. дивизије ''одбија молбу, пошто се након напуштања Јабучког седла не може више држати пруга и не може се вршити снадбевање према Рогатици''.166
Касније увече тог 11. октобра, ратни дневник 369. дивизије поново пише о сукобу са четницима на Јабуци, наглашавајући да они ''носе немачке униформе''. Свакако је реч о униформама заплењеним у Вишеграду и на Семећу. Забележен је и ''поновљени ватрени окршај са истуреним обезбеђењем'', који се одиграо око 16 часова, као и појава ''четничке извиђачке групе''.167
Сутрадан, 12. октобра, у 9 часова и 30 минута, Команда 369. дивизије одлучује да се ''настави држање линије Рогатица - Месићи - Јабука''. Одлука је донета после консултација са Оперативним одељењем, а на основу извештаја 3. батаљона 370. пука и штаба 3. хрватског корпуса да ''у подручју од 7-12 километара нису примећени четници''.168
Ипак, у 13 часова је наређено ''евакуисање цивилног становништва из подручја Рогатице''.169
У 13 и 40 Оперативно одељење саопштава и жандармерији: ''Не напуштати Рогатицу.'' Жандармерија је и даље трабало да држи 100 људи на Јабучком седлу, а остатак у Рогатици.170
Дакле, Јабучко седло је поново пало у руке осовинских формација. Та информација унета је у ратни дневник касније, у 17 и 45, према извештају 3. батаљона: ''Поново заузет пролаз Јабука, који је био претежно у рукама четника''.171
У међувремену, у 13 и 50 Оперативно одељење пише извесном поручнику Хесу: ''Линија Рогатица - Месићи - Јабучко седло се не напушта''.172
У 17, 05 у дневник је уписан дијалог између оперативних одељења 369. дивизије и Команде 15. корпуса по овом питању, који гласи:
''На основу приложених извештаја да се посвуда налазе само слабе извиђачке четничке групе и да су се четници привидно склонили, дивизија одлучује да држи потез Јабука – Месићи – Рогатица, утолико пре јер се може рачунати на довођење појачања. Оперативно одељење моли за разумавање.
Оперативно одељење 15. брдског корпуса каже да би ова одлука била добра за корпус и армију, али да у Источну Босну појачања не би могла бити доведена.
Оперативно одељење одговара: дивизија полаже велики значај на то да се држи Рогатица. Можда је могуће остати тамо док појачања не стигну.''173
У 18 часова и 30 минута 3. хрватски корпус је обавестио 369. дивизију да је хрватска авијација тога дана бомбардовала пет четничких положаја у овој области.174
Цитирана немачка документа показују да су припреме за напад на Рогатицу, односно на читавој линији фронта, од Јабучког седла преко Месића до Рогатице, биле изведене перфектно. Четници су неопажено привукли велике јединице и артиљерију, извели маневре заваравања непријатеља и на крају сачекали облачно време, како би анулирали осовинску предност у авијацији. Најбројније јединице, под командом потпуковника Остојића и мајора Рачића, као и делови Романијског корпуса, усмерене су на Рогатицу, јер се ту налазило највише непријатељских снага, док је Јабучко седло и Месиће нападао Дрински корпус.
Међутим, главни удар на Рогатицу није уследио са истока, као што је то непријатељ очекивао, већ са запада. Сам напад по дану, с почетком у 9 часова и 45 минута, 13. октобра, показује да су се четници осећали надмоћно.
Напад је за Немце дошао као гром из ведра неба. У 10,50 у ратни дневник 369. дивизије уписана је расправа између 3. батаљона 370. пука и дивизијског Оперативног одељења, која гласи:
''Команда 3. батаљона 370. пука јавља телекомуникацијски: Нападнути Месићи и гађани бацачима граната. Истовремено уследио напад на Рогатицу. Напад уследио из правца Борца са обе стране пруге. Топовска ватра са Орловог камена.
Оперативно одељење пита како је то могуће. Батаљон је синоћ пријавио да до Успитраче није виђен ни један четник, а сада је већ уследио напад на Месиће. Осим тога остаје загонетка како се може довести топ на положај на пут код Месића. Дивизија може само да прихвати да је извршена једна крајње оскудна операција извиђања.
Команда 3. батаљона 370. пука јавља да је било довољно извиђано у правцу истока, али тиме се не може објаснити изненадно појављивање топа.''175
У 11 и 20 у дневник је унета информација примљена телефоном од 3. батаљона: ''Шести брдски пук јавља: 13. октобра у 09,45 почео напад четника из правца Ковња на Рогатицу. Рогатица гађана бацачима граната.''176
(...)
Према томе, немачка и хрватска документа показују да је Битка за Рогатицу била већа од Битке за Вишеград, како по ширини фронта, тако и по броју учесника. Док се у првом случају водила битка за један град, недељу дана касније створио се фронт од петнаестак километара, на коме су обе стране распоредиле све јединице које су у том тренутку имале на располагању.
Међутим, Битка за Вишеград имала је као сведоке британске и америчке официре. Они су о њој известили одмах, а тим поводом оглашавали су се и после рата. Такође, уз ове официре налазио се капетан Борислав Тодоровић, официр за везу са страним војним мисијама, који је преживео рат и детаљно описао догађаје у којима је учествовао. Тако, комунистима није помогло што су уништили готово сва четничка документа о боју и што нису донели немачка документа, која су овде објављена.
С друге стране, на фронту Јабучко седло - Месићи - Рогатица не само што није било западних официра, већ је остало и веома мало сведока. Једини који је опширније описао ту битку био је потпоручник Душан Трбојевић, али он је, као командир чете, имао низак положај, па је забележио само оно што је могао да види, тј. један део фронта.
(...)


150 Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.090.
151 НАВ, Архив генерала Донована (шефа ОСС-ЦИА), Микрофилм 1642, Ролна 84, DECLASIFIED NND 877190, стране микрофилма 183-185.
152 Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.090.
153 Д. Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса, 99.
154 Исто, 99-100.
155 Исто, 100.
156 Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.075-1.076.
157 Исто, страна 1.078.
158 Исто, страна 1.083.
159 Исто, страна 1.090.
160 Исто, страна 1.090.
161 Исто, страна 1.092.
162 Исто, страна 1.093.
163 Исто, страна 1.095.
164 Исто, страна 1.104.
165 Исто, страна 1.104.
166 Исто, страна 1.106.
167 Исто, страна 1.109.
168 Исто, страна 1.110.
169 Исто, страна 1.111.
170 Исто, страна 1.111.
171 Исто, страна 1.113.
172 Исто, страна 1.112.
173 Исто, страна 1.113.
174 Исто, страна 1.114.
175 Исто, страна 1.118.
176 Исто, страна 1.118.
177 Исто, страна 1.118.
178 Исто, страна 1.118.
179 Исто, страна 1.118.
180 Исто, страна 1.118.
181 Исто, страна 1.120.
182 Исто, страна 1.120.
183 А. Ђонлагић, ''27. источнобосанска дивизија'', 23-24.
184 Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.121.
185 Исто, страна 1.122.
186 Исто, страна 1.128а.
187 Исто, страна 1.128а.
188 Исто, страна 1.128б.
189 Исто, страна 1.128б.
190 Исто, страна 1.128ц.
191 Исто, страна 1.128д.
192 Исто, страна 1.128е.
193 Исто, страна 1.128г.
194 Исто, страна 1.128к.
195 Исто, страна 1.131.
196 Д. Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса, 99-100.
197 Споменица Дражи 1946-1996, 275.
198 Д. Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса, 100.
199 НАВ, Архив генерала Донована (шефа ОСС-ЦИА), Микрофилм 1642, Ролна 84, DECLASIFIED NND 877190, стране микрофилма 183-185. На документу су означене странице 0333, 0334 и 0335.
200 Бундес архив, Војни архив, РХ 26-369-11, страна 1.131.
201 Исто, страна 1.140.
202 Исто, страна 1.165.
203 Исто, страна 1.142.
204 Исто, страна 1.155.

 

[Koča]

Неколико докумената из књиге:

Прва страница десетодневног извештаја 369. дивизије од 10. октобра 1943. године

Трећа страница десетодневног извештаја 369. дивизије од 10. октобра 1943. године

Четврта страница десетодневног извештаја 369. дивизије од 10. октобра 1943. године

Једна од страница ратног дневника 369. дивизије за 5. октобар 1943. године.
''09,40: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Од 04,00 јак напад помаган тешким оружјем. Напад се појачао од 07,00 сати. Североисток Вишеграда четници узели. Молим помоћну војску из Рогатице. Молим помоћ из ваздуха...
10,10: Оперативно одељење за 3. батаљон 370. гренадирског пука преко радија: Затражена је помоћ Луфтвафе, али тренутно је време лоше. Хрватске снаге ће још данас ступити на Вишеград.''

5. октобар 1943: 10,45: Шеф Штаба 15. брдског армијског корпуса саопштава:
По наредби командујућег генерала Вишеград и мост на Лиму се морају безусловно држати. Оперативно одељење одговорно је ако се батаљон изгуби. Дивизија је данима захтевала чишћење Вишеграда и било је времена за то.
10,50: Оперативно одељење обавештава Оперативно одељење 15. брдског корпуса: О стању у подручју Вишеград - Тузла. Захтевамо хитну ваздушну подршку у Вишеграду. Стање у Вишеграду је крајње критично и тражимо тренутно учешће корпуса.

5. октобар 1943: 14,30: Оперативно одељење 15. брдског армијског корпуса саопштава:
Командујући генерал је сагласан са задатком да се ангажује батаљон за подршку људству на мосту на Лиму.
Оперативно одељење сматра да је немогуће да батаљон стигне до моста на Лиму. Биће тешко на путу.

8. октобар 1943: ''12,35: Командујући генерал команди дивизије телекомуникацијски: Генерал је мишљења да је мост предат без борбе. Наређује да 3. батаљон 370. пука поново узме мост.
Команда дивизије упозорава да се мост налази у котлини и да су коте око њега заузете јаким снагама четника, батаљон није у могућности да изврши наређење. Генерал инсистира на томе и каже да ако се то не уради да ће то имати у виду...
Генерал наређује: Напад на мост на Лиму...''

8. октобар 1943: 14,05: ''Људство и оклопни воз са моста на Лиму су се повукли 7. октобра у 23,00 према Међеђи и 8. октобра стигли у Устипрачу. Четници заузели мост на Лиму. О судбини моста још ништа није познато. Четници су пратили оклопни воз и уништили деоницу пруге према Устипрачи. Оклопни воз је довезао много рањених у Устипрачу.''

10. октобар: 12,15: Оперативно одељење 369. дивизије Команди 15. корпуса: ''Неопходно хитно довођење снага у подручје источно од Сарајева. Немогуће повлачење батаљона Б посебног пука 1, као и појединих јединица из Сарајева, јер сваког часа може да избије четнички устанак у овом подручју и у Сарајеву.''

13. октобар, 10,50:
''Команда 3. батаљона 370. пука јавља телекомуникацијски: Нападнути Месићи и гађани бацачима граната. Истовремено уследио напад на Рогатицу. Напад уследио из правца Борца са обе стране пруге. Топовска ватра са Орловог камена.
Оперативно одељење пита како је то могуће. Батаљон је синоћ пријавио да до Успитраче није виђен ни један четник, а сада је већ уследио напад на Месиће. Осим тога остаје загонетка како се може довести топ на положај на пут код Месића. Дивизија може само да прихвати да је извршена једна крајње оскудна операција извиђања.
Команда 3. батаљона 370. пука јавља да је било довољно извиђано у правцу истока, али тиме се не може објаснити изненадно појављивање топа.''

13. октобар: 11, 20: ''Шести брдски пук јавља: 13. октобра у 09,45 почео напад четника из правца Ковња на Рогатицу. Рогатица гађана бацачима граната.''

13. октобар, 17,20: Оперативно одељење обавештава Команду 15. брдског корпуса: ''Јачи четнички напад бацачима граната и топовима 105 мм на Јабучко седло, Месиће и Рогатицу. Рогатица нападнута са свих страна. Дивизија се помера на линију Пале, Мокро, Соколац. Трећи батаљон у повлачењу ка Реновици, Прачи. Посада Рогатице има наређење да се пробије према Соколцу, Мокром.''

14. октобар: 09, 15, 3. батаљон је јавио о повлачењу домобрана. Њихова 9. чета, који је у Реновици била ''скоро опкољена'', већ је стигла у Прачу. ''Домобрани имају заповест да марширају према Палама. Хрватски батаљони се више не држе'', јављао је 3. батаљон, на што је Команда 369. дивизије наредила: ''Неопходно је да се отпор појача. У крајњем случају стрељати Хрвате који се повлаче.''

14. октобар, Подручје Рогатица:
У 13 и 20 донета је коначна одлука о повлачењу, у виду саопштења 3. хрватског корпуса: ''Због јаког четничког притиска на Рогатицу, наређено је повлачење посаде из Рогатице на линију Соколац - Мокро - Пале''.
У овом саопштењу даје се и прва анализа догађаја:
''У нападу су здружени четници генерала Недића и Драже Михајловића.
Очигледно се њима придружило и лојално православно становништво, које је приграбило оружје. Боре се против наших оружаних снага у простору општина Рогатица, Горажде и Вишеград...
Четничке снаге почеле су артиљеријом, минобацачима и митраљезима напад на Рогатицу. Јабучко седло заузето од једне четничке групе.
Због премоћи Недићевих и Михајловићевих четника, којима се такође сво лојално православно становништво прикључило, према налогу 369. пешадијске дивизије, заповеђено је посади Рогатице да се повуче под борбом на линију Соколац - Мокро - Пале.
Повлачење је почело.
Тачно груписање посаде Рогатице на линију одбране саопштиће се после извршења.''

14. октобар:
У 19 и 15 Оперативном одељењу се јавио један официр из 3. батаљона. Рекао је да су четници претходне ноћи напали Реновицу, а да се чета која је тамо упућена као појачање ''распршила у праскозорје''. Најновији четнички положаји били су: Доња и Горња Винча и Реновица, с тим што су примећени њихови покрети ''према северозападу''.

15. октобар:
У 11 часова и 30 минута тог 15. октобра, у ратни дневник 369. дивизије уписан је разговор команданта дивизије са Оперативним одељењем, који гласи:
''Командант дивизије и Оперативно одељење стоје на принципијелном становишту да је извлачење алармних јединица из Сарајева једва могуће, јер при једном нападу на Сарајево и у граду се морају налазити трупе, да би сузбиле плануле побуне.
Појачање снага према истоку је хитно, јер се непријатељ полако пробија према линији Пале - Мокро - Соколац.
Оперативно одељење због тога предлаже команданту, ради олакшање стања:
а) Учешће 1. ловачког пука на простору источно од Сарајева и остављање појединих безбедносних чета у самом Сарајеву.
б) појачање спољних одбрамбених линија са регрутним батаљоном усташа и месном резервом хрватског 3. корпуса.
ц) преузимање стражарских места 1. ловачког пука од стране алармних јединица и полиције.
д) за цивилно становништво полицијски час да се постави раније.
е) евентуално проглашење опсадног стања.
Командант је споразуман са предлозима. Наређивање опсадног стања зависиће од разговора са командантима територијалне полиције и војне команде.''

У 12 и 20 Оперативно одељење се код Команде 15. корпуса распитало о доласку 92. моторизованог пука, констатујући: ''Четници источно од Сарајева много су јаки. Такође се нешто спрема и у Сарајеву. Ноћ прошла мирно у Травнику. Безусловно ће бити потребна нова појачања''.

 

[Koča]

DRAŽA - SMRT DUŽA OD ŽIVOTA, autora Pere Simića

 

[Koča]

Medalje preko nišana
Pero Simić

Boreći se jedan protiv drugog 1914. i Draža I Broz zaradili odlikovanja. Mihailović teško ranjen u borbi protiv Bugara 1916. godine


U jesen 1914. zapadna Srbija je bila sva u plamenu. Pisar srpske vojske 23. oktobra dočarava atmosferu austrougarske "Kaznene ekspedicije" na položajima u okolini Krupnja:

- Nije bilo kvadratnog metra u koji nije udarilo zrno.

U takvim okolnostima Mihailović hrabrošću skreće pažnju na sebe, pa u dnevniku njegovog bataljona čitamo:

- Pešadijski potporučnik, vodnik Treće čete Prvog bataljona Dragoljub Mihailović: u borbi hladan, priseban, naročito 24. i 25. oktobra na Kostajniku (kod Krupnja) i 7. novembra (na obližnjoj koti) Plamomištu, gde je ostao na položaju iako mu je bataljon odstupio. Predlog: zlatna medalja za hrabrost.

Na još većim iskušenjima bio je njegov kolega na suprotnoj strani, Josip Broz. Titov brat Stjepan je svedočio:

- U Srbiji su već u prvim borbama izginula desetorica Kumrovčana.

Mihailović je, braneći Srbiju, bio uspešniji od Broza. Beč je Broza odlikovao srebrnom, a Beograd Mihailovića zlatnom medaljom za hrabrost.

Tih dana Skupština Kraljevine Srbije je u Nišu obelodanila glavni ratni cilj Srbije. Pored odbrane otadžbine, srpska vlada i poslanici tražili su od svoje vojske i "oslobađanje sve naše neslobodne (austrougarske) braće Srba, Hrvata i Slovenaca" i stvaranje zajedničke države sa Hrvatima i Slovencima.

Osam dana posle donošenja Niške deklaracije sazvali su tajnu sednicu. Narodna skupština Srbije podržala je Pašićevu vladu da "produži borbu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda po cenu žrtava neophodnih za obezbeđenje životnih interesa našeg naroda"!

Kalkulacija srpske vlade da će objavljivanje njenog glavnog ratnog cilja osokoliti austrougarske Hrvate, muslimane, Srbe i Slovence da masovno otkažu poslušnost Beču i da pređu na stranu Srbije, doživela je fijasko.

- U ovome strašnom ratu najgori su bili Sloveni iz Austrije - sa nevericom je početkom 1915. pisao beogradski list "Pijemont".

Od 20.000 austrougarskih oficira, podoficira i vojnika - većinom južnoslovenske nacionalnosti - zarobljenih 1914. u Kolubarskoj bici, na srpsku stranu prešlo je samo 450 Srba i 22 Hrvata.

Uz mržnju koju je raspirivala protiv Srbije, Austrija je primenila i posebnu taktiku ratovanja:

- Srbi su raspoređivani najčešće u prve borbene linije austrijske vojske, a iza njih Hrvati i Mađari. Svaki onaj ko bi oklevao sa otvaranjem vatre na svoju braću ili, pak, pucao uvis, bio bi otpozadi ubijen.

Za austrijske interese najsrčanije su se borili pripadnici Drugog bosanskohercegovačkod puka. Njihovim borcima dodeljene su 42, a drugi pukovi carske vojske uspeli su da osvoje tek po sedam do 10 zlatnih medalja za hrabrost.

Srbija je izneverene nade u solidarnost austrijskih Slovena teško prihvatala, još teže razumevala:

- U tome leži najveća tragika ovog rata za sve nas Južne Slovene, naročito za nas Srbe - pisao je jedan srpski intelektualac.

Tragedija Srbije bila je još veća zbog megalomanskih zahteva njenog vođstva, koji su se ponajviše očitovali 1915, kada su Englezi već počeli da dele teritoriju Austrougarske.

Želeći da Bugarsku odvoje od Beča i Berlina, Rusija je od Srbije tražili da Bugarskoj ustupi delove Makedonije, južno od linije Kriva Palanka - Veles - Ohrid, nudeći joj Bosnu i Hercegovinu, širi izlaz na Jadransko more, delove Banata i Srema, slobodni prolaz do Soluna i "teritorije (Albanije) koje osiguravaju dodir Srbije i Grčke".

Novi predlog Srbiji Englezi su, u dogovoru sa Rusima i Francuzima, uputili 16. avgusta 1915. godine. Za ustupanje Makedonije Bugarskoj, Srbiji su ponuđene velike kompenzacije: Bosna i Hercegovina, Srem, Bačka, deo jadranske obale od Ploča do 10 kilometara južno od Cavtata, severna Albanija i Slavonija. Pašić i regent su i to odbili, pravdajući se da bi to bilo suprotno Niškoj deklaraciji i proklamovanim ratnim ciljevima Srbije o stvaranju Jugoslavije.

Dragoljub Mihailović i njegovi ratni drugovi nisu ništa znali o ovim diplomatskim igrama. Njima je, posle napuštanja zemlje i kataklizmičnog povlačenja kroz Albaniju, pretila opasnost od potpunog uništenja. Pored dela ratobornih Albanaca, srpskoj vojsci su povlačenje otežavali i Italijani, koji su Albaniju proglasili zonom svojih "životnih interesa".

Potpuni slom je izbegnut tek kad se prestolonaslednik Aleksandar požalio ruskom caru Nikolaju Drugom, koji je Englezima i Francuzima zapretio da će raskinuti savez sa njima ako srpska vojska ne bude spasena.

Posle povlačenja preko Albanije, oporavka na Krfu i obuke u Halkidikiju, Draža Mihailović je septembra 1916. teško ranjen u desno rame u borbama sa Bugarima. Lečio se u Vojnoj bolnici u Solunu, ali je posle izlečenja odbio predlog lekara da služi u pozadini i opet krenuo na prvu borbenu liniju. Sačuvao je i duh. Kad su mu domaćini ponudili da kod njih svrati ako ikad dođe u Solun, odgovorio je:

- Posetiću vas čim drugi put budem ranjen.

Naredne godine Mihailović je dobio engleski Vojni krst, početkom 1918. odlikovan je Ordenom belog orla četvrtog stepena, a mitraljesko odeljenje, kojim je komandovao, uskoro je dobilo Zlatnu medalju za hrabrost.

Septembra 1918. unapređen je u čin poručnika, a prilikom proboja Solunskoj fronta toliko se istakao u jednoj borbi s Bugarima da ga je zvanično pohvalio i komandant Druge srpske armije Stepa Stepanović.

Cena pobede Srbije u ovom ratu bila je poražavajuća: izgubila je četvrtinu celokupnog stanovništva!

PROMOCIJA U PETAK Knjiga DRAŽA - SMRT DUŽA OD ŽIVOTA, na osnovu koje je napravljen ovaj feljton, u petak će biti promovisana u Beogradu. Na promociji će govoriti akademik Matija Bećković, urednik Petar Arbutina i autor Pero Simić, koga su hrvatski i slovenački novinari i istoričari 2009. proglasili "najboljim poznavateljem Tita u svetu" i "najvećim svetskim titologom".
(Nastaviće se)
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:385231-Medalje-preko-nisana

 

[Koča]

Zatvor zbog zdravice
Pero Simić

Posle incidenta u kafani, kažnjen zatvorom i izbačen iz garde. Sprovodnik voza sa mrtvim kraljem Aleksandrom


Oslobađanjem Srbije, u jesen 1918, za poručnika Mihailovića rat nije bio završen. Još pre oslobođenja Beograda, treći put krenuo je prema Kosovu i Metohiji. Za razliku od arnautske pobune 1913. i povlačenja srpske vojske 1915, ovog puta je u ove nemirne krajeve ušao preko Makedonije, a Kosmet je napustio početkom 1919.

Sa svojim Prvim jugoslovenskim pukom otišao je u Skoplje, u kojem je ostao od aprila do septembra 1919, kada je kao najbolji oficir u puku predložen za premeštaj u Kraljevu gardu u Beogradu.

Kad se posle osmogodišnjeg ratovanja vratio u Beograd, verovatno ni slutio nije da će se u Kraljevoj gardi skrasiti samo četiri meseca. Iznenadnom prestanku službe u gardi prethodio je incident koji se nekoliko trenutaka pred novu 1920. desio u beogradskoj kafani "Sloboda" u Masarikovoj ulici, u strogom centru prestonice.

- Novu 1920, svedočio je jednom prilikom Mihailović, dočekao sam u kafani "Sloboda" u društvu sa gardijskim poručnikom Stefanom Bohunickim, koji se, držeći zdravicu, dotakao boljševičke revolucije, apostrofirajući da naša sloboda ima da dođe sa istoka.

- Moj drug je produžio zdravicu upućenu meni, a od susednog stola je došla pretnja građanina Svetozara Pribićevića (političkog prvaka Srba iz Hrvatske). Ja sam izvadio revolver, stavio ga na sto i kazao: "Da vidim ko je bolji Srbin od mene!"

- Ubacio sam metak u cev i pištolj držao pred sobom. Moj drug je produžio zdravicu, ali tada interveniše od susednog stola sudski potpukovnik Raka, čije prezime ne znam, a koji je poznat kao prljav čovek iz Solunskog procesa, jer je bio lažni svedok protiv Apisa.

Zbog ovog prekršaja Bohunicki je posle zatvora poslat na albansku granicu, a Mihailović je prošao bolje. Kažnjen je sa 15 dana zatvora, izbačen iz garde i ponovo vraćen u Skoplje, gde je postavljen za vodnika.

Kaznu je dobro podneo, jer ga je komandant Skopskog pešadijskog puka ubrzo uzeo za svog ađutanta, tri meseca kasnije odlikovan je novom Zlatnom medaljom za hrabrost, avgusta 1920. odobrena mu je ženidba, a u jesen te godine unapređen je u kapetana druge klase.

Za životnu saputnicu odabrao je Jelicu Branković, ćerku nekadašnjeg pešadijskog pukovnika Jevrema Brankovića, sestru svog klasnog druga Borivoja Brankovića.

Prvo dete, sina Branka, Dragoljub i Jelica dobijaju 1921. u Skoplju. I druga prinova bila je muška, ali je Ljubivoje umro kao beba. Treći sin, Vojislav, dolazi na svet 1924, dve godine kasnije i ćerka Gordana.

U proleće 1921. kapetan Mihailović se prijavio za Višu školu Vojne akademije u Beogradu, u leto je premešten u Sarajevo, a 1. oktobra, kad je počela nastava u Vojnoj akademiji, vratio se u Beograd.

Te godine Mihailović je odlikovan Albanskom spomenicom, iduće je unapređen u čin kapetana prve klase, a 1923. završio je Višu školu Vojne akademije. Školovanje je okončao sa odličnim uspehom - kao šesti u rangu od 37 srpskih i dva češka polaznika.

Nekoliko dana kasnije proizveden je u pripravnika generalštabne struke, pa je sve upućivalo na zaključak da je pred njim uspešna karijera. Više od dve godine, od novembra 1923. do februara 1926, proveo je na pripremama za rad u Glavnom generalštabu i na radu u Obaveštajnom odeljenju Generalštaba. Godine 1925. položio je ispit za pešadijskog majora, a naredne godine postao je pomoćnik načelnika štaba Dunavske divizije.

Godine 1927. Mihailović prelazi u Kraljevu gardu, iz koje ga nekoliko meseci kasnije šalju na Kosovo i Metohiju. Iz pisma koje mu pred polazak piše ljubavnica Mara saznajemo da nije bio oduševljen odlaskom iz Beograda, a Jelena iz Jagodine ga pita:

- Dragane, što si se ti više od mene udaljavao, to mi je sve teže bilo. Zar nisi mogao ostati kod tvoje male Jelene, koja bi kraj tebe ležala, ljubila tvoja mala usta, tvoje lepe oči, milovala te po kosi i onda te umornog uspavljivala na svojim nagim grudima.

Po povratku s Kosmeta, Mihailović je postavljen za pomoćnika načelnika štaba Kraljeve garde, početkom 1928. odlikovan je Ordenom Svetog Save četvrtog stepena, a dve godine kasnije unapređen je u čin generalštabnog potpukovnika.

U prvoj polovini 1930. Mihailović je upućen u Francusku, na šestomesečno usavršavanje jezika i upoznavanje sa francuskom vojskom, a po povratku iz Pariza postavljen je za vršioca dužnosti načelnika štaba Komande Kraljeve garde.

Dve godine kasnije postao je komandant Trećeg bataljona Pešadijskog puka garde. Te godine odlikovan je i Ordenom jugoslovenske krune četvrtog stepena, a naredne, 1933, vraća se za vršioca dužnosti načelnika štaba Kraljeve garde.

Godinu dana kasnije dobija Orden jugoslovenske krune četvrtog stepena, a oktobra te 1934. određen je za sprovodnika voza koji je od Splita do Beograda prevozio posmrtne ostatke kralja Aleksandra Karađorđevića, ubijenog u Marseju.

Voz se zaustavljao na svakoj stanici kroz koju je prolazio, a sveštenici iz centralnog vagona kompozicije čitali su okupljenom svetu kraće molitve. U Ličkim Vrhovinama, u koje je voz ušao kad je već pala noć, desio se i jedan težak incident. Prisutni su držali buktinje u rukama, jedan stari lički Srbin počeo se opraštati od kralja, da bi se pred kraj govora naprasno okrenuo prema jednom delu okupljenog naroda i uzviknuo:

- A šta ste vi, Hrvati, koji ste ga ubili došli vođe? Majku vam hrvatsku, ustašku!

Mihailović je naredio popovima da prekinu molitvu i da voz odmah krene prema Zagrebu.

IZDANJE NA SLOVENAČKOM Već prvog dana po izlasku iz štampe, knjiga DRAŽA - SMRT DUŽA OD ŽIVOTA izazvala je interesovanje i nekih stranih izdavača. Ljubljanski izdavač "Orbis" izrazo je želju da je prevede na slovenački jezik. "Orbis" je nedavno objavio i Simićevu knjigu "Tito - tajna veka", a pre nekoliko dana i dopunjeno nemačko izdanje Titove biografije, koju su 2009. prvo objavile "Novosti".
http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:385364-Zatvor-zbog-zdravice

 

[Koča]

Vojsci preti rasulo!
Pero Simić | 23. jun 2012. 20:56 | Komentara: 9

Tri godine posle marsejskog atentata na kralja Aleksandra, Dragoljub Mihailović se bavio prevratničkim idejama

TRI godine posle marsejskog atentata na kralja Aleksandra, Dragoljub Mihailović se bavio prevratničkim idejama. Naročito posle dogovora zagrebačkog nadbiskupa dr Ante Bauera i kneza-namesnika Pavla Karađorđevića o normalizaciji odnosa između Jugoslavije i Vatikana.

- Ja sam 1937. - govorio je Mihailović - stupio u vezu sa crnorukcima (pristalicama Dragutina Dimitrijevića Apisa). Želeo sam da vidim da li će „Crna ruka“ moći nešto da preduzme u organizaciji pobune protiv režima.

- Preko Koste Krajšumovića (novinara „Politike“) pošao sam na sastanak sa Milanom Gavrilovićem (vođom Zemljoradničke stranke). Izložio sam mu očajno stanje u vojsci i pitao ga da li ima mogućnosti pobune protiv režima.

- Moj predlog da bi trebalo dići pobunu, po njegovom mišljenju, nije bio ostvarljiv i ja sam od njega otišao nezadovoljan.

Krajem 1937, povodom 20-godišnjice stvaranja Jugoslavije, Mihailović je odlikovan Ordenom jugoslovenske krune trećeg stepena, a aprila 1938, da bi ispunio jedan od uslova za unapređenje u čin brigadnog generala, premešten je na novu dužnost. Postavljen je za komandanta Pešadijskog puka u Celju, baš u vreme kada je došlo do anšlusa Austrije.

Slovenački Nemci su sve više širili nemačku propagandu po Sloveniji, a uskoro su počeli da slave i Hitlerov rođendan. Iz jednog izveštaja, poslatog 1939. Obaveštajnom odeljenju jugoslovenskog generalštaba, vidimo kako se nemački uticaj širio po Sloveniji:

- Ban Dravske banovine dr Marko Natlačen, koji u poslednje vreme obilazi teritoriju svoje banovine u cilju podizanja pokolebanog nacionalnog duha i svesti življa, naročito u pograničnoj zoni, obišao je nedavno i Ormož. Primio je deputacije lokalnih vlasti, a posetio je i šefa nemačke mesne organizacije Kulturbund.

- Ban je priredio i ručak, gde je pored naznačenih lokalnih struktura bio i jedan istaknuti Nemac, koji je prethodno javno proslavljao Hitlerov rođendan. Ovakav inspekcioni put sa ciljem podizanja nacionalne svesti i morala kod našeg stanovništva naišao je kod celokupnog naroda na opštu osudu, a Nemcima će svakako dobro poslužiti u njihove svrhe.

Aprila 1939. Mihailović je postavljen za načelnika štaba za utvrđivanje jugoslovenske granice prema Austriji i Mađarskoj, ali na novoj dužnosti ostao je samo četiri meseca.

Prema njegovom svedočenju, smenjen je „po traženju klerikalca bana Natlačena, pod izgovorom da sam zaoštrio odnose sa Nemcima“.

Pred povlačenje iz Ljubljane, Mihailović je Generalštabu Vojske Jugoslavije skrenuo pažnju na „sve jači uticaj Berlina i Rima na Hrvate i Slovence“ i na „petokolonašku ulogu folksdojčera u Sloveniji i ustaša u Hrvatskoj“.

Njegovi predlozi za promene u vojsci glasili su:

- Hitna reorganizacija vojske, sa teritorijalnom obavezom službe, tako da Srbi brane svoje zemlje, a Slovenci i Hrvati svoje.

- Doba stalne fortifikacije (utvrđenja) prošlo je, pa treba odmah prestati sa utvrđivanjem granica. Umesto toga, reorganizovane srpske, hrvatske i slovenačke jedinice Jugoslovenske vojske treba da se obuče za četničku vojnu (gerilsko ratovanje).

- Radi toga po šumama i planinama treba najhitnije da se izgrade četnička slagališta oružja, municije i konzervirane hrane.

Predlagao je da se četničkom, odnosno gerilskom ratovanju da ne samo taktička već i strategijska uloga „u okviru sveopšte savezničke strategije“.

Smatrao je da teritoriju Jugoslavije, kao „vojišnu četničku prostoriju, treba strategijski povezati sa ostalim savezničkim vojištima“, a da bi „na početku rata preimućstvo trebalo dati obaveštajnoj službi“.

Najosetljiviji deo Mihailovićevog pisma glasio je:

- Ovako formirana vojska ide u propast i rasulo! Iz vojske se moraju izbaciti austrijski oficiri.

Mislio je na austrijske oficire južnoslovenskog porekla, koji su posle stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca primljeni u Jugoslovensku vojsku.

Odgovor je brzo stigao: ministar vojni general Milan Nedić kaznio ga je sa 30 dana strogog zatvora zbog pokušaja „da Vrhovnu vojnu upravu navede na pogrešna rešenja“.

Posle Mihailovićevog demarša, general Nedić je izdao naredbu kojom je zabranio da se u vojsci pišu izveštaji „pesimistične sadržine o vrlo rđavom stanju političkih prilika u pojedinim mestima i pokrajinama“.

Tada su i između Beograda i Zagreba sve češće letele otrovne strelice. Kamen spoticanja bila je ideja o stvaranju Banovine Hrvatske. Posebno težnja vodećih hrvatskih političara da u njen sastav uključe ne samo sve teritorije Hrvatske na kojima su Srbi predstavljali većinu već i više od polovine Bosne i Hercegovine.

Kad su strasti došle do usijanja iz Beograda je Hrvatima poručivano:

- Gde god je Srba - tu je Srbija, od Subotice do dalmatinskog Kosova kraj Šibenika, i od Sušaka (Rijeke) do Đevđelije, a iz Zagreba je odgovarano:

- Srbi smrde i ovaj smrad šire kamo god dođu. Taj smrad treba uništiti, pa bilo ciklonizacijom (proterivanjem) ili deratizacijom (trovanjem).

Jugoslavijom nisu bili zadovoljni ni Crnogorci, koji su imali samo četiri od 327 poslanika jugoslovenske Skupštine. Čulo se u Srpskom kulturnom klubu:

- Zar je pravo da sva crnogorska plemena, koja su vodila borbu za oslobođenje preko dva vijeka, biraju jednog poslanika, sva hercegovačka plemena u granicama Crne Gore jednog, a brđanska jednog i po poslanika, kao nekakvi srezovi Čazma, Đakovo, Apatin, Ivanec, Alibunar, Našice i drugi, za koje se dosad nije ni čulo.


USPEŠAN TRULEŽ

I pored stalnih političkih trvenja, prva Jugoslavija, koju su jugoslovenski komunisti nazivali trulom, bila je ekonomski uspešna država.

Po završetku svetske ekonomske krize, 1934, imala je pozitivan spoljnotrgovinski bilans ne samo sa Italijom, Austrijom, Belgijom, Grčkom, Švajcarskom, Mađarskom, Španijom i Bugarskom već čak i sa Nemačkom. Ukupni izvoz zemlje bio je za 3.118.262 dinara veći od uvoza.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:385528-Vojsci-preti-rasulo

 

[Koča]

Živ Nemcima ne idem!

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:385601-Ziv-Nemcima-ne-idem

 

[Koča]

''...Начин на који је Дража Михаиловић припреман за процес и како је изнуђено његово признање пред извођење на процес.
То је енглески обавештајни извештај који сам нашао овде у архиву у подруму Дипломатскога архива у Кнеза Милоша из 46 године, писан у два наставка на више од двадесетак страна, у коме се до детаља описују, наводи се чак врста тортуре која је примењена: Лазић-Бедековић тортура, у криминалистици је позната као најуспешнија доктрина за изнуђивање признања оптужених.
Бедековић је шеф криминалистичке полиције Загреба, Лазић Београда.
Та доктрина је примењена. Наводи се податак да су ту доктрину преживела само двојица људи. Преживела значи нису признала. Али се наводи такође податак да су обојица убрзо умрла.
Дакле, о тој врсти тортуре се ради. Наводи се податак да је та тортура трајала 72 сата у затвору Озне и да је за та 72 сата примећено да је два пута у зграду улазио Едвард Кардељ...''

 

[Ненад]

Кочо брате што те нема! Поздрав.
Прочитао сам Симићеву књигу на брзака, ортак ми био позајмио и могу ти рећи да је Симић много промашио догађаје из Другог св. рата. Нек се ипак он држи прљавштина о Титу, а ја ћу теби да пошаљем један предлог на ПП.
Ево Самарџићеве критике Симића.

Титов биограф о Дражи
Београдски новинар Перо Симић, познат као биограф Јосипа Броза Тита, и то најбољи, јер је у домаћим и руским архивима успео да сакупи све битне податке о овом диктатору - објавио је књигу ''Дража - смрт дужа од живота'' (Службени гласник, Београд, 2012). О Брозу Симић је објавио низ књига, од којих је најобимнија последња, ''Тито - тајна века'' (400 страница формата Б-5, тј. већег формата). Ту проблематику он истражује годинама, а сада се први пут окушао на новом терену.

Целу причи о Дражи, а истовремено и о четницима, партизанима, усташама, Немцима, недићевцима... Симић даје на 288 страница мањег формата (А-5), што значи да је у старту имао да реши питање сажимања, односно драстичне селекције материјала. То питање је, иначе, сјајно решио француски историчар Шарл Дил у књизи ''Историја Византијског царства''. Хиљадугодишњу историју ове велике и моћне државе он је успео да сажме на свега 160 страница мањег формата!

Симић је себи отежао задатак потрошивши чак трећину књиге на предратно доба, али се ипак добро снашао, фокусирајући се на западну силу задужену за наше просторе - на Велику Британију. Поглавља о Британцима чине најбоље делове његове књиге. Јасно се види пресудна улога ''Гордог Албиона'' на ток ратних догађаја у Југославији, односно стратегија навлачења Црвене армије далеко на запад, како Западни савезници не би трпели губитке гонећи Немце од Француске према истоку, или од Балкана према северу. ''Они који су Југославију 1941. гурнули у рат, три године касније били су спремни да, зарад својих калкулација са Стаљином, Тита изгурају на трон Југославије, по цену изазивања грађанског рата у Србији која им је 1941. била главни ослонац за извршење државног удара у Југославији. И у којој је Михаиловић и крајем 1943. имао више присталица од Тита'', пише Перо Симић.

Поред осталог, аутор побија и лажирани извештај британског генерала Маклејна ''Партизански покрет у Југославији'' из јесени 1943, према коме партизани имају чак 220.000 војника, а у борбама су тако ефикасни да на једног свог погинулог убијају чак пет Немаца... ''Михаиловић је у то време практично већ прекинуо односе са Британцима. Прекипело му је кад је Радио Лондон његово ослобађање свих градова у Источној Херцеговини и Санџаку (од Немаца и усташа - прим. М.С) приписао комунистима, а партизанске нападе на Југословенску војску у отаџбини као њихову борбу против Немаца'', наводи Симић.

Као и у својим претходним књигама, Симић части читаоце низом пикантерија. Тако он открива да је ''Михаиловићеве везе са Хрватском током рата из Земуна одржавао писац Густав Крклец''. Иначе, у Дражиним плановима везаним за Извршни одбор Централног националног комитета Краљевине Југославије - а то је у ствари била нова југословенска влада, створена кад и нелегална Шубашићева Привремена влада - помиње се још један познати Хрват, тада професор у Београду, др Виктор Новак.

Симић је сакупио све Титове депеше послате у Москву и прецизно је сабрао: вођа комуниста у њима је знатно чешће осуђивао Дражу, него Хитлера и Павелића заједно!

Симић је пронашао и извештај енглеске обавештајне службе о мучењу Драже марта 1946. године. Ово је важно јер званична историја и даље верује изјавама удбаша да су са Дражом поступали изузетно хумано. ''Дража је био зачуђен, скоро запрепашћен одличним условима и третманом'', пишу водећи државни историчари на ову тему, др Коста Николић и др Бојан Димитријевић, у најновијем издању своје књиге ''Генерал Драгољуб Михаиловић 1893-1946, биографија'' (Завод за уџбенике, Београд 2011, страна 479). Симић пак открива да је Дража мучен по ''методу Лазић- Бедековић'', названом тако по шефовима београдске и загребачке Удбе. Ову методу успеле су да преживе само две особе, али су ускоро и оне преминуле. ''Михаиловић се опирао до последње неописиве тортуре. Тада је проговорио. Однет је натраг у своју ћелију го и сасвим измењеног лика. Сада је на лечењу ради опоравка да би се могао појавити на суђењу. Речено му је да ће ако буде повукао једну реч из своје (изнуђене) изјаве поново претрпети ова мучења од А до Цет'', пише у енглеском документу. Дража се ипак опирао и мучење је поновљено. Поново је сломљен, али се опирао и на самом процесу.

До пропуста у Симићевој књизи довели су извори које је користио. Књига има преко 400 фуснота, од којих се у око 40 посто случајева аутор позива на архивску грађу (углавном Архив Југославије и Војни архив), а у око 60 посто на литературу и штампу. Од литературе, Симић најчешће цитира др Косту Николића и др Бојана Димитријевића, и то управо њихов поменути рад који глорификује Удбу. Цитира и старе комунисте, попут Петрановића, Дедијера, Марјановића, Ђиласа... Ту је и књига ''Четници'' хрватског аутора Јозе Томашевића, која углавном подржава историју социјалистичке Југославије, а ту су и неизбежни удбаши: Никола Миловановић Грба, Милован Пејановић, Слободан Крстић ''Уча''... Симић доста користи и зборнике докумената које су приредили комунисти.
Друга страна је слабо заступљена и то највише кроз књиге једног левичара из Дражиног окружења, председника Социјалистичке партије и радничких синдиката, др Живка Топаловића. У његовим књигама лоше је прошао десничар војвода Доброслав Јевђевић, и обратно - Топаловић је негативан лик у Јевђевићевим мемоарима, али њих Симић не цитира, па се то не види (разуме се, ово је само илустрација важности принципа ''да се чује друга страна'').

Неколико пута цитира се капетан Звонко Вучковић, једном пуковник Велимир Пилетић и једном браћа Кнежевићи (''Слобода или смрт''). Неколико пута цитира се и ''Књига о Дражи''. У другу страну могу се урачунати и Американац Дејвид Мартин, као и др Иван Авакумовић, кога за разлику од Мартина Симић цитира само симболично.
За одговоре на нека од кључних питања Симић позива у помоћ Станислава Кракова, сестрића Милана Недића, који је у одбрану ујака уложио сав свој таленат, али се, на жалост, није држао фактографије.

Када је реч о немачким изворима, Симић је направио несрећан избор определивши се за књигу ''Срби у Ратном дневнику Вермахта''. Књига је мала, прегледна и једноставна за коришћење, али, сем што је оскудна, јер не бележи многе важне догађаје, она и није дневник у правом смислу те речи, већ су немачки војни историчари накнадно бележили догађаје, често у складу са дневнополитичком ситуацијом, а неретко и уз директно фалсификовање оригиналних извештаја.

У глави о суђењу ђенералу Дражи Симић није користио оригиналне стенограме, већ неки од више поратних фалсификата. Примерице, у једном од тих фалсификата, који он цитира, стоји: ''У Драгољуба Дражу Михаиловића упрте су очи свих присутних. Публика га дочекује пригушеним протестима, настаје жагор и негодовање''. Док у оригиналном стенограму пише: ''Први улази Драгољуб - Дража Михаиловић у кога су упрте очи свих присутних. Публика дочекује оптужене пригушеним протестима и настаје жамор негодовања и мржње''.

Симић користи и Дражине исказе у истрази, мада је доказао да су изнуђени под страшним мукама и дакле нетачни.

Све у свему, док је у књигама о Титу Симић максимално избегавао ''достигнућа'' (нео)комунистичке историје, у овом случају он се на њих доста ослања и последице су неминовне. Пре свега, он полази од нетачне премисе да је Краљевина Југославија безусловно капитулирала 17. априла 1941. и зато му у целој књизи измиче законски оквир догађаја. Краљевина је, дакле, постојала све до 1945. године и, као и све друге земље, имала је само једну владу и само једну војску. Када је реч о Југословенској влади, Симић је пише малим словом и по правилу уз неки негативан придев: ''избегличка'', ''у расулу'', ''посвађана'', ''раштимовани оркестар''... Има и поглавље: ''Влада изгубила сваки ауторитет''. Одвела би нас далеко расправа на тему да ли је влада коју су водили академик Слободан Јовановић, дипломата др Божидар Пурић и радикалски лидер др Трифуновић заслужила такве епитете, и која влада би уопште успела да се одупре Британцима - углавном, придев који је несумњиво тачан Симић у целој књизи користи само једном, и то успут: ''Легитимна влада''.

Ништа боље не пролази ни Југословенска војска. Ово име, основно и једино тачно, дакле исто као и пре рата, у чему и јесте суштина - Симић уопште не користи. Користи једну од интерних ознака - Југословенска војска у отаџбини (са малим ''о''), као и термин Равногорски покрет. ''Био је министар владе која је изгубила сваки ауторитет у земљи, вођа Равногорског покрета који је тежио да по завршетку рата постане главни политички фактор у земљи'', пише он за Дражу, третирајући Југословенску војску као Равногорски покрет, а Равногорски покрет као ''Народноослободилачки покрет'' (''две војске'').

 

[Ненад]

На страну што нема говора о плановима за послератну доминацију, Дража није био ни члан Равногорског покрета, јер су тада, као и у другим демократским земљама, војска и политика били одвојени. Равногорски покрет, на челу са др Стеваном Мољевићем, основан је крајем 1943. године, са задатком да се бави националном пропагандом и да координира рад политичких странака, пошто је њихова инфраструктура добрим делом била уништена.

Укратко, четници су били Југословенска војска, а партизани оружане формације илегалне КПЈ, због чега се њихов пропагандни назив, ''Народноослободилачка војска'', мора писати под наводницима, као на пример и ''Ослободилачка војска Косова''.

Борбе у устанку 1941. Симић назива ''сарадњом два покрета отпора'', без упуштања у суштину приче. Другим речима, не помиње уништење најјаче формације после Априлског рата, српске жандармерије, и хапшење њеног команданта пуковника Тришића, а ти догађаји, за које одговорност сносе германофили на челу са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем, директно су допринели размаху комуниста и натерали Дражу да нешто учини дипломатијом (''сарадњом''). И овде Симић опширно цитира Кракова. Милан Недић је, мада из позадине, најпозитивнији лик. Тито је покварен али способан, а Дража добронамеран али неспособан. Све борбе против Немаца 1941. приказане су као заједничке, а у стварности борбе су водили четници, док су се партизани извлачили да би ''уређивали позадину''. То би се видело навођењем губитака једних и друих. Али, губици се наводе само за Краљево. У том извештају о губицима партизани се једноставно не помињу. Не каже се да они нису имали губитака, па то читалац тешко може закључити, нарочито у контексту приче. Преговори Тито - Дража дати су површно, тако да се ни ту не види суштина догађаја. Не помиње се ни Дражин предлог да се борбе воде само против усташа у НДХ, јер је моментално само то корисно. Доста је опширан цитат неког поратног Титовог говора ''друговима из Босне'' о овим преговорима, а на основу дневника Алксандра Ранковића, уз сугестију да је Драгиша Васић био совјетски шпијун. Ту се тврди и да четници нису знали ко је Тито (мада су, наравно, знали). Ово је чудно, јер је у својим ранијим књигама Симић доказао да Титове изјаве и сведочења немају вредност.

Ево још неких фактографских грешака.

Симић пише да је Лозница ослобођена 6. септембра (треба: 31. август 1941), затим да су на друму Крагујевац - Горњи Милановац Немце поубијали партизани (нису учествовали у борбама, тј. поубијали су их четници), да су 2. новембра 1941. партизани напали Пожегу (напали су четници Ужице, а у контранападу следећег дана партизани Пожегу), да су Немци децембра 1941. стрељали мајоре Мишића и Фрегла (одвели су их у ропство), да је прва немачка потерница била за Дражом (била је за Рачићем августа 1941, када је одлазио у Босну), да је Југословенска влада издала Дражу (остала је уз њега до краја), да је ''Тито је у долини Неретве нанео историјски пораз четницима'' (победили су четници), да су Дражини команданти Војислав Лукачевић и Павле Новаковић ''прешли код Тита'' (заправо су, на подстицај Британаца, основали Независну групу националног отпора, коју су партизани напали с леђа дак је она нападала Немце и усташе у области Требиња), итд.

Важније од овога су тезе о издаји Дражине деце и Николе Калабића. Дражину децу комунисти су у ствари заробили и мобилисали. Тачна формулација за оно што су Гордана и Бранко наводно рекли новинама, гласи: комунисти кажу да су они то рекли. Чак и факсимил једног Горданиног писма Дражи из пролећа 1944, писаног у области Равне Горе, у коме му се она обраћа са ''драги тата'' и жали што се нису могли срести тих дана, Симић потписује са ''љутња ћерке'', у контексту приче о издаји. А заправо је то писмо контра доказ.

Причу о издаји Николе Калабића Симић преузима делом од Николића и Димитријевића, а делом од удбаша, одакле су је и они преузели давних дана. За аутора ових редака понављање те приче биће мотив више при писању књиге ''Прави и лажни Калабић''.

Један од озбиљнијих Симићевих пропуста гласи: ''Црногорски четнички командант Павле Ђуришић, почетком 1942, хвалио се да је у пљеваљском, чајничком и фочанском срезу убио чак 9.200 људи - 1.200 бораца и 8.000 цивила''. У фусноти, неколико страница касније, он напомиње: ''Овај документ је сумњиве аутентичности, јер је сачуван само његов неоверен препис, направљен после Другог светског рата за потребе монтираног процеса генералу Михаиловићу''. Дакле, и објашњење у фусноти, на коју већина читалаца неће обратити пажњу, је неуверљиво. Ово је један од комунистичких фалсификата, а иначе односи се на почетак 1943, а не 1942. године.

И уопште оцене четника и партизана Симић преузима од (нео)комуниста. ''ЈВуО није била класична, хијерархијски стриктно устројена војска, већ се сваки њен део прилагођавао условима у којима је деловао'', пише он на једном месту. А на другом додаје: ''У то време генерал Михаиловић покушао је да дисциплинује своју хетерогену, неретко распојасану војску''. У овим приликама Симић цитира по једну Дражину критичку наредбу, срачунату на очување дисциплине, али не цитира ни једну похвалну наредбу, тј. не даје контекст и пуну слику догађаја.

У целој књизи подразумева се да комунисти од почетка до краја имају већину западно од Дрине, као и да су четнички команданти у тим крајевима само формално признавали Дражину врхову команду, а ''нису озбиљно схватали његове директиве''.

С друге стране, за Тита и партизане Симић пише: ''Због партијског карактера своје војске Тито је имао предност и у дисциплини официрског кадра, а Михаиловићеви одреди су и у Србији, а поготово у другим деловима Југославије, представљали више аутономне територијалне јединице него праву субординисану војску''.

Било би занимљиво видети како се то припадношћу некој странци аутоматски, без академије, постаје добар официр, али овде је важније напоменути да је у то доба појам ''Србија'' био другачији него данас. Тада су постојале бановине, и то једна словеначка, две хрватске и шест српских. На пример, западно од Дрине протезала се Дринска бановина, са седиштем у Сарајеву, а њена територија била је и источно од Дрине, укључујући и Чачак. Ни влада, ни војска просто нису имали представу о Дрини као граници.

Међутим, чим крене стазом података које је сам открио, Симић је на добром трагу. Тако он наводи да је у завршним операцијама Битке за Србију учествовало 414.000 војника Црвене армије, 26.000 партизана доведених из целе земље и 15.000 партизана из Србије. Недостаје само други део слагалице: четника је и тада било више, али нису имали оружје и муницију.

Нека на крају буде забележена једна од најчешћих погрешних фраза: Дража је прекинуо борбу против Немаца због репресалија, а Тито не, јер није марио за репресалије.

И ову фразу најбоље демантује математика: Немци су стрељали неупоредиво више ''ДМ присталица'' него комуниста. Друго, Тито није ни почињао борбу против Немаца, већ се од њих увек склањао; офанзивне операције водио је пре свега против четника, који су му целог рата били неприијатељ број један. И треће, Дража је само повремено прекидао борбу против Немаца, а иначе ју је увек водио, сагласно могућностима. Највећу офанзивну акцију против Немаца и њихових савезника покренуо је две године после тог наводног прекида, септембра и октобра 1943. Ту операцију зауставили су партизани, нападајући четнике с леђа.
http://www.pressonline.rs/sr/blog/VIPblog/post/37/Милослав+Самарџић/41045/Титов+биограф+о+Дражи.html

 

[Koča]

Pozdrav brate!

Bio sam preokupiran nekim drugim stvarima itd...a i resih malo da odmorim, kako se nista specijalno nije desavalo i kako se postupak rehabilitacije odugovlaci u nedogled...

Nisam procitao knjigu, citam ovaj feljton u Novostima svekodnevno...uzecu je ovih dana...procitao sam i Samardzicevu kritiku, dobro je da si je postavio i ja sam planirao al zaboravih...da, slazem se ali mislim da je i ovo napredak...ako nista drugo bitno da se pise i da istina kolko tolko izlazi na videlo...i to iz pera coveka koga su Hrvati i Slovenci proglasili najvecim Titovim biografom...bar niko vise nece moci da naziva Drazu fasistom, saradnikom okupatora, zlocincem itd...a ima tu i dosta novih dokumenata koliko vidim...vrlo bitan ovaj koji dokazuje da je Draza svirepo mucen...A eto tu nam je Samardzic za detalje, itd, za one koji zele dublje da se pozabave ovom temom...

Ajde, cekam predlog brate

 

[Koča]

Znas li mozda nesto vise o ovom dokumentarcu, kad izlazi itd?

Za one koji ne znaju

The bigest rescue mission of its kind in history of warfare - led by chetniks of Draza Mihailovic

 

[Bastiani]

Неколико докумената из књиге:

Spojler

Прва страница десетодневног извештаја 369. дивизије од 10. октобра 1943. године

Трећа страница десетодневног извештаја 369. дивизије од 10. октобра 1943. године

Четврта страница десетодневног извештаја 369. дивизије од 10. октобра 1943. године

Једна од страница ратног дневника 369. дивизије за 5. октобар 1943. године.
''09,40: 3. батаљон 370. гренадирског пука јавља преко радија: Од 04,00 јак напад помаган тешким оружјем. Напад се појачао од 07,00 сати. Североисток Вишеграда четници узели. Молим помоћну војску из Рогатице. Молим помоћ из ваздуха...
10,10: Оперативно одељење за 3. батаљон 370. гренадирског пука преко радија: Затражена је помоћ Луфтвафе, али тренутно је време лоше. Хрватске снаге ће још данас ступити на Вишеград.''

5. октобар 1943: 10,45: Шеф Штаба 15. брдског армијског корпуса саопштава:
По наредби командујућег генерала Вишеград и мост на Лиму се морају безусловно држати. Оперативно одељење одговорно је ако се батаљон изгуби. Дивизија је данима захтевала чишћење Вишеграда и било је времена за то.
10,50: Оперативно одељење обавештава Оперативно одељење 15. брдског корпуса: О стању у подручју Вишеград - Тузла. Захтевамо хитну ваздушну подршку у Вишеграду. Стање у Вишеграду је крајње критично и тражимо тренутно учешће корпуса.

5. октобар 1943: 14,30: Оперативно одељење 15. брдског армијског корпуса саопштава:
Командујући генерал је сагласан са задатком да се ангажује батаљон за подршку људству на мосту на Лиму.
Оперативно одељење сматра да је немогуће да батаљон стигне до моста на Лиму. Биће тешко на путу.

8. октобар 1943: ''12,35: Командујући генерал команди дивизије телекомуникацијски: Генерал је мишљења да је мост предат без борбе. Наређује да 3. батаљон 370. пука поново узме мост.
Команда дивизије упозорава да се мост налази у котлини и да су коте око њега заузете јаким снагама четника, батаљон није у могућности да изврши наређење. Генерал инсистира на томе и каже да ако се то не уради да ће то имати у виду...
Генерал наређује: Напад на мост на Лиму...''

8. октобар 1943: 14,05: ''Људство и оклопни воз са моста на Лиму су се повукли 7. октобра у 23,00 према Међеђи и 8. октобра стигли у Устипрачу. Четници заузели мост на Лиму. О судбини моста још ништа није познато. Четници су пратили оклопни воз и уништили деоницу пруге према Устипрачи. Оклопни воз је довезао много рањених у Устипрачу.''

10. октобар: 12,15: Оперативно одељење 369. дивизије Команди 15. корпуса: ''Неопходно хитно довођење снага у подручје источно од Сарајева. Немогуће повлачење батаљона Б посебног пука 1, као и појединих јединица из Сарајева, јер сваког часа може да избије четнички устанак у овом подручју и у Сарајеву.''

13. октобар, 10,50:
''Команда 3. батаљона 370. пука јавља телекомуникацијски: Нападнути Месићи и гађани бацачима граната. Истовремено уследио напад на Рогатицу. Напад уследио из правца Борца са обе стране пруге. Топовска ватра са Орловог камена.
Оперативно одељење пита како је то могуће. Батаљон је синоћ пријавио да до Успитраче није виђен ни један четник, а сада је већ уследио напад на Месиће. Осим тога остаје загонетка како се може довести топ на положај на пут код Месића. Дивизија може само да прихвати да је извршена једна крајње оскудна операција извиђања.
Команда 3. батаљона 370. пука јавља да је било довољно извиђано у правцу истока, али тиме се не може објаснити изненадно појављивање топа.''

13. октобар: 11, 20: ''Шести брдски пук јавља: 13. октобра у 09,45 почео напад четника из правца Ковња на Рогатицу. Рогатица гађана бацачима граната.''

13. октобар, 17,20: Оперативно одељење обавештава Команду 15. брдског корпуса: ''Јачи четнички напад бацачима граната и топовима 105 мм на Јабучко седло, Месиће и Рогатицу. Рогатица нападнута са свих страна. Дивизија се помера на линију Пале, Мокро, Соколац. Трећи батаљон у повлачењу ка Реновици, Прачи. Посада Рогатице има наређење да се пробије према Соколцу, Мокром.''

14. октобар: 09, 15, 3. батаљон је јавио о повлачењу домобрана. Њихова 9. чета, који је у Реновици била ''скоро опкољена'', већ је стигла у Прачу. ''Домобрани имају заповест да марширају према Палама. Хрватски батаљони се више не држе'', јављао је 3. батаљон, на што је Команда 369. дивизије наредила: ''Неопходно је да се отпор појача. У крајњем случају стрељати Хрвате који се повлаче.''

14. октобар, Подручје Рогатица:
У 13 и 20 донета је коначна одлука о повлачењу, у виду саопштења 3. хрватског корпуса: ''Због јаког четничког притиска на Рогатицу, наређено је повлачење посаде из Рогатице на линију Соколац - Мокро - Пале''.
У овом саопштењу даје се и прва анализа догађаја:
''У нападу су здружени четници генерала Недића и Драже Михајловића.
Очигледно се њима придружило и лојално православно становништво, које је приграбило оружје. Боре се против наших оружаних снага у простору општина Рогатица, Горажде и Вишеград...
Четничке снаге почеле су артиљеријом, минобацачима и митраљезима напад на Рогатицу. Јабучко седло заузето од једне четничке групе.
Због премоћи Недићевих и Михајловићевих четника, којима се такође сво лојално православно становништво прикључило, према налогу 369. пешадијске дивизије, заповеђено је посади Рогатице да се повуче под борбом на линију Соколац - Мокро - Пале.
Повлачење је почело.
Тачно груписање посаде Рогатице на линију одбране саопштиће се после извршења.''

14. октобар:
У 19 и 15 Оперативном одељењу се јавио један официр из 3. батаљона. Рекао је да су четници претходне ноћи напали Реновицу, а да се чета која је тамо упућена као појачање ''распршила у праскозорје''. Најновији четнички положаји били су: Доња и Горња Винча и Реновица, с тим што су примећени њихови покрети ''према северозападу''.

15. октобар:
У 11 часова и 30 минута тог 15. октобра, у ратни дневник 369. дивизије уписан је разговор команданта дивизије са Оперативним одељењем, који гласи:
''Командант дивизије и Оперативно одељење стоје на принципијелном становишту да је извлачење алармних јединица из Сарајева једва могуће, јер при једном нападу на Сарајево и у граду се морају налазити трупе, да би сузбиле плануле побуне.
Појачање снага према истоку је хитно, јер се непријатељ полако пробија према линији Пале - Мокро - Соколац.
Оперативно одељење због тога предлаже команданту, ради олакшање стања:
а) Учешће 1. ловачког пука на простору источно од Сарајева и остављање појединих безбедносних чета у самом Сарајеву.
б) појачање спољних одбрамбених линија са регрутним батаљоном усташа и месном резервом хрватског 3. корпуса.
ц) преузимање стражарских места 1. ловачког пука од стране алармних јединица и полиције.
д) за цивилно становништво полицијски час да се постави раније.
е) евентуално проглашење опсадног стања.
Командант је споразуман са предлозима. Наређивање опсадног стања зависиће од разговора са командантима територијалне полиције и војне команде.''

У 12 и 20 Оперативно одељење се код Команде 15. корпуса распитало о доласку 92. моторизованог пука, констатујући: ''Четници источно од Сарајева много су јаки. Такође се нешто спрема и у Сарајеву. Ноћ прошла мирно у Травнику. Безусловно ће бити потребна нова појачања''.

Да ли би неко могао да објасни о каквим се то "четницима генерала Недића" говори, који заједно са Михајловићевим нападају на Немце у БиХ, а које помиње овај немачки извештај. То је троструко немогућ догађај.

 

[Koča]

[/SPOILER]

Да ли би неко могао да објасни о каквим се то "четницима генерала Недића" говори, који заједно са Михајловићевим нападају на Немце у БиХ, а које помиње овај немачки извештај. То је троструко немогућ догађај.

Objasnjeno je na pocetku...ne kaze se ''cetnici generala Nedica'' nego ''nedicevski cetnici''...

Под ''недићевским четницима'' Немци и Хрвати су подразумевали четнике који су дошли из ''Недићеве Србије''.

S druge strane, da su rekli kako si ti napisao, ''cetnici generala Nedica'', mislili bi na one pod Nedicevom komandom...a cesti su bili slucajevi da su nedicevci prelazili na stranu cetnika, u toku cetnickog oslobadjanja nekog grada od Nemaca...narocito kako je rat odmicao...

npr oslobodjenje Krusevca od strane cetnika 1944.

Keserovic, americki porucnik Elsford Kramer i dva nedicevca koja su prisla cetnicima u oslobodjenom Krusevcu

i sad, zasto ''trostruko nemoguc dogadjaj''?

 

[Koča]

Aha, sada vidim da se pored ''nedicevskih cetnika'' spominje i kako si ti napisao ''cetnici generala Nedica''...izvinjavam se...dao sam u prethodnom postu objasnjenje i za to..

 

[Ненад]

Pozdrav brate!

Bio sam preokupiran nekim drugim stvarima itd...a i resih malo da odmorim, kako se nista specijalno nije desavalo i kako se postupak rehabilitacije odugovlaci u nedogled...

Nisam procitao knjigu, citam ovaj feljton u Novostima svekodnevno...uzecu je ovih dana...procitao sam i Samardzicevu kritiku, dobro je da si je postavio i ja sam planirao al zaboravih...da, slazem se ali mislim da je i ovo napredak...ako nista drugo bitno da se pise i da istina kolko tolko izlazi na videlo...i to iz pera coveka koga su Hrvati i Slovenci proglasili najvecim Titovim biografom...bar niko vise nece moci da naziva Drazu fasistom, saradnikom okupatora, zlocincem itd...a ima tu i dosta novih dokumenata koliko vidim...vrlo bitan ovaj koji dokazuje da je Draza svirepo mucen...A eto tu nam je Samardzic za detalje, itd, za one koji zele dublje da se pozabave ovom temom...

Ajde, cekam predlog brate

Да, са те стране си у праву. Полако се комунистима избијају сви кечеви из рукава.
У вези документарца стварно не знам кад излази.

 

[Ненад]

[/SPOILER]

Да ли би неко могао да објасни о каквим се то "четницима генерала Недића" говори, који заједно са Михајловићевим нападају на Немце у БиХ, а које помиње овај немачки извештај. То је троструко немогућ догађај.

Вероватно или четници из Недићеве Србије или можда неки Пећанчевци који су радили за Дражу. Мада, тада су четници слали тзв. белотракаше у НДХ, тј. своје одреде под Недићевом или Пећанчевом фирмом уз помоћ Недићеваца који су радили за њих, па су се можда ту Немци прешли мислећи да су они под Недићевом командом.

 

[Bastiani]

Objasnjeno je na pocetku...ne kaze se ''cetnici generala Nedica'' nego ''nedicevski cetnici''...



S druge strane, da su rekli kako si ti napisao, ''cetnici generala Nedica'', mislili bi na one pod Nedicevom komandom...a cesti su bili slucajevi da su nedicevci prelazili na stranu cetnika, u toku cetnickog oslobadjanja nekog grada od Nemaca...narocito kako je rat odmicao...

Spojler

npr oslobodjenje Krusevca od strane cetnika 1944.

Keserovic, americki porucnik Elsford Kramer i dva nedicevca koja su prisla cetnicima u oslobodjenom Krusevcu

i sad, zasto ''trostruko nemoguc dogadjaj''?

Trostruko, prvo, nezamislivo je da bi Nedićeva vojska napala Nemce; drugo, da Nedićeva vojska napada Nemce na teritoriji BiH; i treće, da Nedićeva vojska napada Nemce u BiH u sadejstvu sa četnicima.

Hvala na objašnjenju. Mada im je vrlo čudna ta kvalifikacija "nedićevski četnici".

 

[Koča]

nema na cemu...evo i Nenad je to dodatno i detaljno pojasnio...

jeste cudna...

____________________

Živ Nemcima ne idem!

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:385601-Ziv-Nemcima-ne-idem

______________________

Defile pete kolone

Pola godine pred Hitlerov napad na Jugoslaviju, CK KPJ je od svojih članova tražio da pojačaju petokolonaški rad u vojsci

POLA godine pred Hitlerov napad na Jugoslaviju, CK KPJ je od svojih članova tražio da pojačaju petokolonaški rad u vojsci - da sabotiraju pripreme zemlje za odbranu, da podstiču pobune u vojsci, a komunistima-vojnicima naloženo je da se u svojim vojnim jedinicama "bore za politička prava i slobode", da od svojih komandi zahtevaju da ih puštaju na "redovna odsustva, naročito za vrijeme neodložnih poljoprivrednih radova".

U vojsci je zavladao haos, a izdajstava je bilo na svakom koraku, pa je Jugoslavija pala kao kula od karata.

U vojsku nacističko-fašističke Nezavisne Države Hrvatske prešli su - 31 general, 228 pukovnika, 245 potpukovnika, 254 majora, 1.005 kapetana i 417 poručnika Jugoslovenske kraljevske vojske.

Pre kapitulacije Jugoslavije pukovnik Mihailović je uspeo da uguši ustašku pobunu u Derventi, a s Nemcima i ustašama vodio je borbu i u okolini Bosanskog Broda i Doboja.

Kad je 20. aprila 1941. čuo da je Jugoslavija kapitulirala, pripadnicima svog prepolovljenog brzog odreda na Ozrenu je rekao:

- Ja kapitulaciju ne priznajem. Živ se Nemcima neću predati. Nemačka mora da izgubi ovaj rat. Mi ćemo se organizovati i povesti gerilsku borbu protiv okupatora.

Nekoliko dana kasnije, verujući da "tamo nije sve svršeno", krenuo je prema Srbiji i na Ravnoj gori organizovao prve jedinice.

Tri dana posle kapitulacije Jugoslavije, dvadesetak dana pre nego što je Mihailović stigao na Ravnu goru, jedan mali četnički odred u selu Donji Dobrić kod Loznice izveo je prvu akciju protiv Nemaca. Napao je pripadnike 60. nemačke divizije koji su pretresali selo i oduzimali oružje. O onome što se desilo, komandant nacističke divizije odmah je izvestio komandanta 12. nemačke armije:

- Pre dolaska divizije, dana 21. aprila, pri pretresanju mesta Dobrić, pružen je otpor, pri tom je jedan potporučnik poginuo, a potporučnik i narednik su ranjeni. Odmazda za ovo bila je spaljivanje sela Dobrić.

Četiri meseca kasnije, Mihailovićev saradnik, potpukovnik Veselin Misita saznao je od komunista da pripremaju napad na Loznicu i, da bi ih preduhitrio, prvi je napao grad.

Prvi put od početka Drugog svetskog rata jedan nemački garnizon je bio prinuđen da se preda, Misita je poginuo, Loznica je oslobođena, nekoliko desetina Nemaca je teško ranjeno, a 93 zarobljena nemačka vojnika smeštena su u manastir Tronošu.

Svojim starešinama Nemci su tada iz Srbije nevoljno javili:

- Ustanici na području Loznice i Krupnja najvećim delom pripadaju nacionalistima (četnicima). Srpsko stanovništvo u celini učestvuje u ustanku. Izvestan broj razbijenih nemačkih vojnika još luta na području Loznice i Krupnja. Još se ne mogu sagledati sopstveni gubici.

Četnici i partizani su počeli da sarađuju iako su im ratni ciljevi bili različiti. Mihailović je želeo da reformiše i obnovi predratnu demokratsku Jugoslaviju, a Tito da je pretvori u sovjetski protektorat, jer je jedino tako mogao doći na njeno čelo.

Četnici i partizani zajedno su blokirali i desetak dana držali pod opsadom Valjevo, zajedno su upali i u Kruševac, a najžešće okršaje s Nemcima vodili su u Šapcu.

Četnici su oslobodili i Petrovac na Mlavi, Majdanpek, Žagubicu i Boljevac, a u zapadnoj Srbiji, što sami, što s partizanima, Nemce su isterali iz Užica, Požege, Čačka i Gornjeg Milanovca.

Nemci su počeli da vrše odmazde koje nisu primenjivali ni u jednom delu Evrope. Za svakog ubijenog nemačkog vojnika ili folksdojčera treba streljati stotinu, za svakog ranjenog 50 zarobljenika ili talaca.

Nemački general Franc Beme, austrijski Nemac, propisao je i proceduru streljanja:

- Streljanje se vrši puškom, istovremeno u glavu i srce, na odstojanju 8-10 metara. Da bi se izbeglo neposredno diranje leševa, lica koja treba streljati postavljaju se na ivicu groba.

Oktobra 1941. Nemci su u zapadnoj Srbiji izvršili i prvi veliki zločin u okupiranoj Jugoslaviji. U selu Dragincu kod Loznice za šest dana streljali su čak 2.950 seljaka iz ovog i okolnih sela. Dva dana kasnije došlo je do masovnog streljanja u Kragujevcu, potom i u Kraljevu.

Srpski političar iz Hrvatske Adam Pribićević pisao je da se "položaj Srba bitno razlikuje od položaja ma kog okupiranog naroda, jer Srbi nemaju posla samo sa dva okupatora, već i sa nizom susednih naroda, koji veruju da njihov interes traži slabljenje, propadanje, čak i istrebljenje Srba".

- To su Bugari, Mađari, Arnauti i Hrvati - konstatovao je on i postavljao pitanje šta su Srbi dobili preuranjenim ustankom:

- Kažu, oprana je (ustankom) čast. A zašto Srbi da peru po tu cenu čast, kada je neće po tu cenu da peru Česi, Poljaci, Francuzi, Belgijanci, Holanđani, Danci, Norvežani.

Nemačke odmazde postaće nepremostiva prepreka za saradnju četnika i partizana. Mihailović je smatrao da ljudske živote u biološki desetkovanoj Srbiji treba štedeti, Tito je verovao da "zverstva okupatora još više omogućavaju širenje ustanka"!

O tome su dva puta razgovarali pre nego što su se definitivno rastali.

Titov režim je sve do raspada Jugoslavije ove susrete predstavljao kao vrhunski dokaz želje komunističkog vođstva da jugoslovenske žrtve u borbi protiv okupatora budu što manje, a jedan Titov tek otkriveni dokument demantuje sve te priče:

- Morali smo da idemo na razgovore sa Dražom, jer onda nije bilo jasno sa Rusima. Oni su tražili da se mi sa njima nekako ujedinimo.

http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:385752-Defile-pete-kolone

 

[Koča]

Jos dodatno objasnjenje od Samardzica za nemacki pojam ''недићевски четници'', mada mislim da je bilo jasno

четници из Недићеве Србије, тј. који су дошли из Недићеве Србије, Дражини. Дакле, знају да су Дражини, а тако их зову по месту одакле су дошли.

U ovom slucaju Nemci isto misle i kada kazu ''cetnici generala Nedica'' jer nedicevci nisu prelazili Drinu...dakle ovde ne stoji ono objasnjenje vezano za Srbiju (primer Krusevca)...znam da sve zvuci prilicno zbrkano ali takva je i situacija bila...

 

[vathra]

Ево још један немачки документ...

 

[Koča]

ooo gosn vathra

moze li prevod?

 

[vathra]

moze li prevod?

Слаб сам сас немачки

Али видим да се спомиње ДМ-делегат др Павловић, четници и некакво лиферовање муниције, оружја, униформи и хране, и то 16. 12. 1944.
А било би занимљиво видети остале детаље...

 

[Koča]

Da, bilo bi dobro znati detalje...

Datum samo govori da nikad nije postojala (iskrena) saradnja cetnika sa Nemcima....daleko bilo da su (Drazini) cetnici bili nemacki saveznici kako je to nekada predstavljala komunisticka istoriografija...jer da jesu ta saradnja bi se odvijala mnogo ranije, tj kada su Nemci bili na vrhuncu, a ne kada je njihov kraj bio neminovan i svima jasan (Hrvatima i te kako kada su naprasno resili da predju u partizane)...jasno je i da je cetnicima bila potrebna municija za borbu protiv partizana (tada odlicno naoruzanih i opremljenih, a koji saveznicku pomoc ne koriste za borbu protiv okupatora nego iskljucivo cetnika), koji citav rat, a u ovom trenutku svim snagama napadaju cetnike, kao neprijatelje br 1...pa ni sva saveznicka pomoc im nije bila dovoljna nego su morali u pomoc da pozovu i Crvenu Armiju, u ''bitci za Srbiju'', 44...

npr 5. septembra 44. Tito javlja Prvom i Drugom korpusu: ''Upamtite da je u celokupnoj ovoj operaciji osnovni zadatak likvidacija cetnika D. Mihailovica i nedicevaca kao i njihovog aparata''

ranije 43.u jednom telegramu glavnom stabu ''narodnooslobodilacke vojske'' za Hrvatsku kaze:

Izgleda da vi nikako ne mozete razumeti da je sada glavna Srbija i da se tamo mora resiti pitanjeuredjenja Jugoslavije uopce, a londoske vlade i kralja napose. Tome sada treba potciniti sve lokalne interese.

Cetnici su u ovom periodu bili u uzasnom polozaju...nestasica hrane, sklonista, municije, tifus, na meti brojnih neprijatelja, ustasa, muslimanske milicije, Nemaca, tada dobro naoruzanih partizana...a ponavljam, napusteni od saveznika iz politickih razloga, osudjeni na propast...

________________

Ovaj Nemac takodje sigurno nije naveo u dokumentu koliko mu je placeno za municiju, itd....i ovo je moralo da bude na nekom nizem nivou jer isporuke vece kolicine municije ne bi mogle da budu izvedene bez saglasnosti Hitlera, a on do samog kraja rata smatra cetnike neprijateljima pa cak i kada su oni napusteni (izdani) od saveznika, vecim nego komuniste...

npr krajem avgusta 1944. Hitler je rekao da su Velikosrbi jedini drzavotvorni element i jedini pravi ljudi na Balkanu...da nemacka mora sve velikosrpske planove da suzbija. Jedna srpska vojska ne sme da postoji. Bolja je cak izvesna komunisticka opasnost.

Valja ovde spomenuti i da su partizani jos 43. isticali u pregovorima sa Nemcima da nemaju nista protiv njih, vec da samo zele da se bore protiv cetnika pa im cak nudili i zajednicku borbu protiv saveznika ako se iskrcaju