У Крамеровом извештају за 14. октобар наводи се:
14. OKTOBAR
Šaljem poruku pukovniku Mekdauelu navodeći da polazim za tri dana i
da ću, u skladu sa njegovom naredbom, pokušati da prođem kroz partizanske i
nemačke linije.
Zatražio sam od pukovnika Keserovića tri snažna čoveka kao pratnju, a
on mi je odgovorio da nema šanse da uspem u tome. Rekao sam mu da mi je pukovnik
Mekdauel već četiri puta to naredio i da ću, ako ne odgovori na moju poruku
i naredi mi da ostanem ili čekam na bezbedan prolaz, krenuti čak i ako budem
morao da idem sam.
Malo kasnije, na veliko iznenađenje sreo sam ruskog oficira koji mi je
saopštio da su četnici vodili ruske jedinice do Jasike, odmah preko severne obale
Zapadne Morave, i da su se šunjali iza odbrambene linije nemačkih tenkova kod
Stalaća. Dao sam mu informacije koje sam imao, a on me zamolio da se sastanem
sa njegovim majorom. Upravo kada je trebalo da napustimo četnički Glavni štab,
došao je nemački komandant Kruševca major Knaj sa još jednim oficirom i prevodiocem.
Pukovnik Keserović mu je u mom prisustvu rekao da će četnici izvršiti
napad ukoliko ne naredi predaju svojih trupa. Major Knaj je pitao zašto ga četnici
nisu branili, a Keserović je odgovorio da mu je obećao samo da će se boriti
protiv partizana i komunista, ali ne i Rusa jer su oni saveznici.
Pukovnik Keserović je potom rekao majoru Knaju da se u četničkom
Glavnom štabu u tom momentu nalaze i američki i ruski oficir, i ja sam video kako
Knaju drhti brada.
Rus tada nije bio u sobi. Sklonio se iza kuće sa četničkim šeširom i kaputom
preko svoje uniforme. Keserović je kazao majoru da će mu dati pola sata da
se odluči. Nemački oficir je na to izašao iz sobe i ušao u svoj auto, rekavši da će
se boriti. Pukovnik Keserović je pomišljao da ga zarobi na licu mesta, što mu ne
bih dozvolio, jer sam Nemcima, kad god sam s njima razgovarao, u izgled stavljao
bezbedno zarobljeništvo. Otišao sam zatim iz četničkog Glavnog štaba sa
ruskim poručnikom i susreo ruskog majora, koji mi je saopštio da grad neće tući
artiljerijom ako ga četnici napadnu i osvoje, i da neće dozvoliti partizanima da
napadnu četnike sa leđa. Takođe je rekao da četnici mogu da uzmu nemačke zarobljenike,
ali da Beloruse želi za sebe i svoje snage, da postupe kako smatraju da
je potrebno. Posle toga prisutni četnički oficiri naredili su napad i zauzeli Kruševac,
pa smo pukovnik Keserović, ruski major i ja ušli u grad praćeni ruskim jedinicama.
Četnici su tako imali grad u svojim rukama pre ulaska Rusa.
Keserović i ruski major su narodu održali govore sa balkona i zatim se
rukovali sa mnom pred masom. Odmah potom, partizani su otpočeli napad na
četnike i ruski major je poslao jednog oficira da ih zaustavi.
Ubrzo zatim, stigao je ruski general i naredio da se svi četnici razoružaju.
Posle toga više nikad nisam video nekog četničkog oficira. To je urađeno na
gradskom trgu, s tim što je Nedićevim ljudima dozvoljeno da zadrže oružje, dok
sam ja stavljen pod naoružanu stražu sa uperenim bajonetima. Počeli su da me
razoružavaju, ali sam im rekao da će u slučaju da to učine od jednog savezničkog
oficira napraviti zarobljenika. Posle toga mi je dozvoljeno da zadržim oružje.
Ušao sam u restoran sa ruskim poručnikom pod čije staranje sam stavljen
i prišla su mi dva nemačka oficira, da bi me jedan od njih, konjički pukovnik, na
savršenom engleskom obavestio da je sa svojim pilotom (drugi oficir) poleteo iz
nemačke komande da ugovori kapitulaciju Kraljeva, Kruševca i Kragujevca i zamolio
me da uzmem njihova imena i obavestim im familije da su ih Rusi zarobili.
Takođe me je preklinjao da, ako je moguće, zamolim Ruse da njega i njegovog
pilota, mlađeg poručnika Hajnemana, predaju meni u zarobljeništvo, ali ja sam
mu rekao da je to nemoguće. On je tog jutra malim avionom usred bitke sleteo na
aerodrom i bio zarobljen, pre nego što je mogao da poleti.
Posle dvočasovnog čekanja u ovom restoranu, rekli su mi da general hoće
da razgovara sa mnom. On je očito bio general-major i kad sam odveden gore
u sobu, rekao mi je da jedan drugi general hoće da me vidi.
Pre nego što sam odveden u sobu gde je bio taj drugi general, bio sam
razoružan. U toj sobi su se osim pomenutog nalazila još tri oficira (dva potpukovnika
i jedan pukovnik).
Jedan potpukovnik je znao nekoliko reči engleskog i upitao me ko sam i
šta radim u Srbiji. Odgovorio sam mu da sam član Misije u Srbiji za evakuaciju
pilota i da sam tu i radi sakupljanja informacija o aktivnostima nemačkih trupa.
On je na to rekao generalu da Amerikanci izgleda hoće da pobede politikom, a ne
ratovanjem.
Bio je prilično grub u načinu obraćanja i brzo je sa drugim višim oficirima
izašao iz sobe. Poslednje što je rekao bilo je: „Ti nisi zarobljenik“. Ja sam,
međutim, i dalje bio pod naoružanom stražom. Kad sam izlazio iz sobe, zatražio
sam svoj pištolj, a oni su se pravili da me ne razumeju, dok mi se jedan ruski vojnik
sa bajonetom isprečio na putu do kreveta, gde sam mislio da mi se nalazi pištolj.
Uperio je bajonet u mene, ali sam ja produžio ignorišući ga, pa je očigledno
bio u nedoumici šta da radi; kada sam podigao madrac na krevetu, našao sam
svoj pištolj.
Odveden sam na ulicu, gde sam pod stražom čekao tri sata dok nije pao
mrak. Za to vreme sam video beloruske zarobljenike kako marširaju i skupljaju
se na gomilu, da bi kasnije odmarširali.
Ruski general-major, koji je bio najnervozniji i najmanijakalniji čovek
koga sam ikad video, išao je okolo izdajući svima naređenja. Pre nego što će se
smračiti, video sam potpukovnika koji me je ispitivao i on mi je naredio da sa
mojim naoružanim stražarom uđem u kola, da bi me odvezli da uzmem svoje
stvari. Čuo sam pucnje iz pravca u kojem su Belorusi bili odvedeni.
U međuvremenu, neko mi je ukrao kišni kaput i kožnu jaknu. Kad sam se
vratio u grad, tamo su bili transporter i dva američka civilna automobila marke
ford. Automobili su bili uzeti od četnika. Naređeno mi je da vozim jedan od fordova,
a sa mnom su u kola ušli potpukovnik i stražar sa automatskim puškama.
Dvojica nemačkih oficira su sa naoružanim stražarom ubačena u američki
transporter, dok su ruski general i nekoliko podoficira ušli u drugi ford.
Kada sam potpukovnika upitao kuda idemo, nije mi odgovorio. Krenuli
smo iz Kruševca u pravcu severoistoka i kada su se kola u nekoliko navrata pokvarila
na putu, vikali bi, vraćali se nazad i terali me da ih popravim. Konačno,
oba forda su se pokvarila, pa smo izašli u jednom selu gde sam video partizane u
civilnoj odeći ali sa crvenom zvezdom na kapama, kako sa oružjem patroliraju
okolo, pa sam pomislio: „Ovo je kraj, ako saznaju da sam ovde“, spreman da se
borim.
Produžili smo put, pa su me stavili da upravljam kolima koja je vukao
transporter. Stigli smo na obod Paraćina, gde me je ruski obaveštajni oficir ispitivao
do pola tri ujutro. Morao sam da mu ispričam isto što sam rekao oficirima u
Kruševcu, a razgovarali smo uz pomoć prevodioca. Insistirao je na pitanju gde su
Draža Mihailović i moj pretpostavljeni pukovnik, a kada sam mu rekao da ne
znam, nekoliko puta me nazvao lažovom. Takođe je želeo da zna gde je moja radio-
stanica. Kada sam mu odgovorio da je nemam, pobesneo je. Objasnio sam
mu šta se dogodilo tog jutra i kakva je bila situacija u Kruševcu.
Pitao me je gde sam i kada pohađao školu za špijunažu, na šta sam mu
odgovorio da nisam špijun, da sam uvek bio u uniformi i da nikad nisam bio u takvoj
školi. Rekao mi je da lažem i da je on išao u jednu takvu školu pod britanskom
upravom u Rusiji, te da zna imena svih koji su je završili, pa tako i moje.
Zatim me je upitao da li sam sreo ili znam nekog ruskog agenta, a kako je odgovor
naravno bio negativan, on je rekao: „To dokazuje koliko su naši ljudi pametni“.
Hteo je da zna kakve sam specijalne instrukcije imao, ali ja mu ništa nisam
otkrio.
Upitao me je šta Srbi misle o Rusima i ja sam mu rekao da je nemačka
propaganda u ljude usadila strah od ruskog terora, ali i da sam im ja objasnio da
su Rusi naši saveznici i da su veoma disciplinovani. Izgledalo je da ga je to zadovoljilo.
Posle ispitivanja poslao me je u jednu kolibu, u sobu gde su sedmorica
drugih Rusa spavala svuda okolo po podu, ali je zatražio da u njegovoj sobi ostavim
svoju tašnu i vreću za spavanje.
