Rehabilitacija, istina o streljanju i grobu Draže Mihailovića

  • Začetnik teme Začetnik teme Koča
  • Datum pokretanja Datum pokretanja
Зна се коме, као што се зна и како је црвени усташки сифилистичар тада деловао.

О наводној капитулацији Краљевине.


Краљевина није капитулирала 1941. године

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=19690

Samardzic tvrdi sledece:
Ако се пак призна фактичко стање, да Краљевина није капитулирала, већ је током читавог рата имала краља, владу и војску, онда аутоматски отпада та прича о ''два покрета отпора''. Ствари се тада морају посматрати кроз призму закона Краљевине: постојала је једна војска, регуларна Југословенска војска, а све друге формације у земљи биле су или окупаторске или петоколонашке, односно бандитске.

Sto se tice "faktickog" stanja, ono izgleda ovako:
po pitanju bilo kakvih legitimnosti , mogu , da ti kazem sledece;

simovic je dosao na vlast vojnim pucem, pa njegova vlada kao takva nije vise legalna. unutar te nelegalne vlade on je imao dva portfelja; predsednik vlade i nacelnik staba vrhovne komande. i 14 aprila, predsednik vlade simovic je smenio generala simovica, kao nacelnika staba vrhovne komande i na to mesto imenovao danila kalafatovica, dotadsnjeg nacelnika pozadine vrhovne komande. simovic je kalafatovicu 14.aprila uputio sluzbeni akt, u kojem izmedju ostaloga stoji;
-"da vlada ovlastuje kalafatovica-s obzirom na delikatnu situaciju zbog dogadjaja u hrvatskoj i dalmaciji-da odmah zatrazi primirje od neprijatelja da bi se dobilo na vremenu i olaksala situacija vojske.vlada ce kalafatoviceve odluke primiti kao svoje; o odluci o uvetima neka najbrzim putem obavesti vladu koja se nalazi na putu u boku kotorsku;daljnje mere neka kalafatovic poduzme u skladu sa situacijom. vlada ce mu mesto svoga novog sedista javiti najbrzim putom"
kalafatovic je jedva docekao takve simoviceve upute i istog je dana s pala uputio podredjenim komandama i komandantima novo naredjenje pozivajuci se pri tom na ovlastenje predsednika simovica (" vlada ce kalafatoviceve odluke primiti kao svoje"). U njemu je stajalo da će Vrhovna komanda odmah, dok citav drzavni teritorij nije još okupiran, zatraziti prekid neprijateljstva s nemackim i talijanskim snagama; da ce poduzeti sve potrebno kako bi zakljucila casno primirje s nemačkim i talijanskim trupama, da bi tako olaksala vojsci i narodu sve posledice toga nezeljenog rata; da se zbog toga imaju poduzeti potrebne mere i izdati prikladna naredjenja. Kalafatovic se pri tom - da opravda takav korak - pozivao na neuspehe na svim frontovima, na potpuno rasulo vojske u Hrvatskoj, Dalmaciji i Sloveniji (zanimljivo da je zaboravio spomenuti druge krajeve!), na spoznaju Vrhovne komande, nakon svestranog proucavanja naše politicke i vojne situacije da je daljnji otpor nemoguc i potpuno nepotreban, a da ovaj rat nisu zeljeli ni narod ni njegove vojnicke staresine.
Već 14. aprila bile su na jugoslovenskoj strani obustavljene operacije; vlada je sutradan u podne pobegla iz Niksica avionom u Grcku i dalje, a 17. aprila su predstavnici Vrhovne komande u Beogradu potpisali bezuvetnu kapitulaciju jugoslovenske vojske.
Tako da Samardziceva tvrdnja ne stoji
 
Samardzic tvrdi sledece:


Sto se tice "faktickog" stanja, ono izgleda ovako:
po pitanju bilo kakvih legitimnosti , mogu , da ti kazem sledece;

simovic je dosao na vlast vojnim pucem, pa njegova vlada kao takva nije vise legalna. unutar te nelegalne vlade on je imao dva portfelja; predsednik vlade i nacelnik staba vrhovne komande. i 14 aprila, predsednik vlade simovic je smenio generala simovica, kao nacelnika staba vrhovne komande i na to mesto imenovao danila kalafatovica, dotadsnjeg nacelnika pozadine vrhovne komande. simovic je kalafatovicu 14.aprila uputio sluzbeni akt, u kojem izmedju ostaloga stoji;
-"da vlada ovlastuje kalafatovica-s obzirom na delikatnu situaciju zbog dogadjaja u hrvatskoj i dalmaciji-da odmah zatrazi primirje od neprijatelja da bi se dobilo na vremenu i olaksala situacija vojske.vlada ce kalafatoviceve odluke primiti kao svoje; o odluci o uvetima neka najbrzim putem obavesti vladu koja se nalazi na putu u boku kotorsku;daljnje mere neka kalafatovic poduzme u skladu sa situacijom. vlada ce mu mesto svoga novog sedista javiti najbrzim putom"
kalafatovic je jedva docekao takve simoviceve upute i istog je dana s pala uputio podredjenim komandama i komandantima novo naredjenje pozivajuci se pri tom na ovlastenje predsednika simovica (" vlada ce kalafatoviceve odluke primiti kao svoje"). U njemu je stajalo da će Vrhovna komanda odmah, dok citav drzavni teritorij nije još okupiran, zatraziti prekid neprijateljstva s nemackim i talijanskim snagama; da ce poduzeti sve potrebno kako bi zakljucila casno primirje s nemačkim i talijanskim trupama, da bi tako olaksala vojsci i narodu sve posledice toga nezeljenog rata; da se zbog toga imaju poduzeti potrebne mere i izdati prikladna naredjenja. Kalafatovic se pri tom - da opravda takav korak - pozivao na neuspehe na svim frontovima, na potpuno rasulo vojske u Hrvatskoj, Dalmaciji i Sloveniji (zanimljivo da je zaboravio spomenuti druge krajeve!), na spoznaju Vrhovne komande, nakon svestranog proucavanja naše politicke i vojne situacije da je daljnji otpor nemoguc i potpuno nepotreban, a da ovaj rat nisu zeljeli ni narod ni njegove vojnicke staresine.
Već 14. aprila bile su na jugoslovenskoj strani obustavljene operacije; vlada je sutradan u podne pobegla iz Niksica avionom u Grcku i dalje, a 17. aprila su predstavnici Vrhovne komande u Beogradu potpisali bezuvetnu kapitulaciju jugoslovenske vojske.
Tako da Samardziceva tvrdnja ne stoji

Šta konkretno nije tačno ?
 
Šta konkretno nije tačno ?

Ма по њему ништа. Извукао је мали пасус из целог текста и почео да се прави паметан. Остатак теста се није ни потрудио да прочита. Ево само најбитније.


Циљ теорије о ''два покрета отпора'' је очајнички покушај рехабилитације комунистичког покрета у нашој земљи, у доба његовог масовног краха широм света. Да се Власи не досете, та рехабилитација изводи се под паролом званом ''рехабилитација Равногорског покрета''. Главном питању прилази се са супротне стране: ако се ''Равногорски покрет'' правно изједначи са ''Народноослободилачким покретом'', овај други не одлази на ''буњиште историје'', већ му се аутоматски продужују легитимност и легалност, у свим аспектима које обухватају ови појмови.

Дакле, Краљевина Југославија није капитулирала 1941. године. После слома главних фронтова, како би се добило на времену, Врховна команда Југословенске војске овластила је једну делегацију, на челу са генералом Данилом Калафатовићем, ''само да преговара о примирју, а не да то и потпише''. Значи, делегација није имала овлашћење да потпише ни примирје, док јој капитулација није ни поменута.

Пре икаквих преговора, десило се да су Немци заробили генерала Калафатовића и његове сараднике, 15. априла у Сарајеву. Тиме је аутоматски престала важност његовог овлашћења, јер по закону заробљеници не могу никога представљати и не могу бити преговарачи.

Немци су ипак одвели Калафатовића у Београд и почели преговоре ''о примирју''. Калафатовићево излагање једва да су и саслушали. Одмах су саставили су један документ, наглашавајући да је пуноважан само на немачком језику - што је такође негирало његову правну ваљаност. Најважније ставке тог немачког документа гласе:

''Закључено је примирје између Краљевине Југославије и сила Осовине. Први дан примирја 18. април од 12 часова. Примирје је закључено под овим условима:

Потписивањем Уговора о примирју југословенска оружана сила има да капитулира безусловно и одводи се у ратно заробљеништво... Према војницима, који се после закључења примирја и извршеног прикупљања удаље из својих трупних јединица, примениће се смртна казна...''

Пошто су већ била прекршена правила о капитулацији државе и војске, тумачење овог документа је чисто формална ствар. На пример, пошто су Немци назвали документ уговором о примирју, одредница о безусловној капитулацији оружане силе може се тумачити и као безусловна предаја, а не капитулација у правном смислу.

Углавном, Калафатовић је то одбио да потпише, али је под притиском одредио делегате који ће уместо њега наставити преговоре. Био је то још један чин који је сам по себи овај процес чинио правно ништавним. Наиме, као заробљеник Калафатовић није представљао Краљевину Југославију, па тако није могао ни да одређује делегате који ће чинити нешто у њено име. А иза овог незаконитог чина уследио је још један: генерал Радивоје Марковић, кога је Калафатовић ''овластио'', такође је био ратни заробљеник. Други ''овлашћени'' заступник био је Александар Цинцар Марковић, тада политичар без функције. Штавише, он је 27. марта остао без функције управо зато што је два дана раније потписао пакт са Немцима...

Свеједно, нацисти су одмах пустили у оптицај паролу ''Крај Југославије'', коју су прихватили једино комунисти, тада њихови савезници. О формално-правном ''крају Југославије'' није било говора ни у документима сила Осовине, јер носилац суверености, краљ Петар Други, није био у њиховим рукама, а измакла им је и Југословенска влада. Окупатори, заправо, нису успели да одведу у заробљеништво ни целокупну оружану силу, која је наставила да делује како у земљи, тако и у иностранству.

И не помишљајући на капитулацију, краљ Петар Други Карађорђевић је 16. априла 1941. године, у прогласу о нужности привременог напуштања земље, поред осталог саопштио:

''Приморан да пред надмоћнијим непријатељем напустим национално земљиште, Ја не мислим прекидати борбу. Част заставе спасена је, али национална слобода је у опасности.

Ја позивам Мој драги народ да не клоне под ударима судбине и да сачува веру у будућност... Уверен да ће Бог бранити нашу праведу ствар, Ја кличем: Живела Југославија и њена слобода!''

Овакво фактичко стање прихватиле су све земље ван осовинског блока, а после 22. јуна 1941. године то је учинио и Совјетски Савез. Министар иностраних послова Велике Британије, Ентони Идн, саопштио је још 16. априла 1941. југословенском посланику у Лондону како се нада ''да ће Југословенска влада, иако изван земље, наставити борбу уз савезнике Енглеску и Грчку и она остаје у очима енглеске владе легитимним представником Краљевине Југославије и да ће Југославија учествовати у крајњој победи''.

Иста правна ситуација постојала је и у случајевима Пољске, Чехословачке, Француске и осталих окупираних земаља. Као и Краљевина Југославија, ни једна од тих земаља није потписала капитулацију. Сматрало се да је окупација само привремено стање и да ће се, по ослобођењу, ствари вратити на своје место. За случај окупације Велике Британије, као резервно место за све ове протеране владе била је предвиђена Канада.

Ипак, пркосећи чињеницама, уџбеници историје и данас садрже реченицу која гласи отприлике овако: ''После капитулације Југославије, пуковник Михаиловић се са групом официра и подофицира пробио на Равну Гору и основао Равногорски покрет''.

Уистину, да је пуковник Михаиловић основао ''Равногорски покрет'', тај његов акт представљао би чин издаје, као што је чин издаје представљало и оснивање ''Народноослободилачког покрета''.

Михаиловић је, дакле, поступао по закону, основавши Команду Четничких одреда Југословенске војске. То решење - четничка војна - било је предвиђено за случај слома фронтова.

Врховна команда Југословенске војске тада се налазила на савезничкој територији, са једним делом својих јединица. Када се сазнало да у земљи постоје бројније јединице, а да су у том тренутку још бројније јединице у ратном заробљеништву, констатовано је да се Југословенска војска састоји из три дела: Југословенска војска у Отаџбини, Југословенска војска у избеглиштву и Југословенска војска у заробљеништву.

Михаиловићева Команда четничких одреда Југословенске војске најпре је преименована у Команду ЈВуО, да би јуна 1942. године она постала Врховна команда целе Југословенске војске. У међувремену, Дража Михаиловић је унапређен у чин генерала и постављен за војног министра Краљевине Југославије. Врховни командант сво време био је краљ Петар, а Дража је био начелник штаба Врховне команде
http://www.pressonline.rs/sr/blog/V...Краљевина+није+капитулирала+1941.+године.html
 
Ма по њему ништа. Извукао је мали пасус из целог текста и почео да се прави паметан. Остатак теста се није ни потрудио да прочита. Ево само најбитније.


Циљ теорије о ''два покрета отпора'' је очајнички покушај рехабилитације комунистичког покрета у нашој земљи, у доба његовог масовног краха широм света. Да се Власи не досете, та рехабилитација изводи се под паролом званом ''рехабилитација Равногорског покрета''. Главном питању прилази се са супротне стране: ако се ''Равногорски покрет'' правно изједначи са ''Народноослободилачким покретом'', овај други не одлази на ''буњиште историје'', већ му се аутоматски продужују легитимност и легалност, у свим аспектима које обухватају ови појмови.

Дакле, Краљевина Југославија није капитулирала 1941. године. После слома главних фронтова, како би се добило на времену, Врховна команда Југословенске војске овластила је једну делегацију, на челу са генералом Данилом Калафатовићем, ''само да преговара о примирју, а не да то и потпише''. Значи, делегација није имала овлашћење да потпише ни примирје, док јој капитулација није ни поменута.

Пре икаквих преговора, десило се да су Немци заробили генерала Калафатовића и његове сараднике, 15. априла у Сарајеву. Тиме је аутоматски престала важност његовог овлашћења, јер по закону заробљеници не могу никога представљати и не могу бити преговарачи.

Немци су ипак одвели Калафатовића у Београд и почели преговоре ''о примирју''. Калафатовићево излагање једва да су и саслушали. Одмах су саставили су један документ, наглашавајући да је пуноважан само на немачком језику - што је такође негирало његову правну ваљаност. Најважније ставке тог немачког документа гласе:

''Закључено је примирје између Краљевине Југославије и сила Осовине. Први дан примирја 18. април од 12 часова. Примирје је закључено под овим условима:

Потписивањем Уговора о примирју југословенска оружана сила има да капитулира безусловно и одводи се у ратно заробљеништво... Према војницима, који се после закључења примирја и извршеног прикупљања удаље из својих трупних јединица, примениће се смртна казна...''

Пошто су већ била прекршена правила о капитулацији државе и војске, тумачење овог документа је чисто формална ствар. На пример, пошто су Немци назвали документ уговором о примирју, одредница о безусловној капитулацији оружане силе може се тумачити и као безусловна предаја, а не капитулација у правном смислу.

Углавном, Калафатовић је то одбио да потпише, али је под притиском одредио делегате који ће уместо њега наставити преговоре. Био је то још један чин који је сам по себи овај процес чинио правно ништавним. Наиме, као заробљеник Калафатовић није представљао Краљевину Југославију, па тако није могао ни да одређује делегате који ће чинити нешто у њено име. А иза овог незаконитог чина уследио је још један: генерал Радивоје Марковић, кога је Калафатовић ''овластио'', такође је био ратни заробљеник. Други ''овлашћени'' заступник био је Александар Цинцар Марковић, тада политичар без функције. Штавише, он је 27. марта остао без функције управо зато што је два дана раније потписао пакт са Немцима...

Свеједно, нацисти су одмах пустили у оптицај паролу ''Крај Југославије'', коју су прихватили једино комунисти, тада њихови савезници. О формално-правном ''крају Југославије'' није било говора ни у документима сила Осовине, јер носилац суверености, краљ Петар Други, није био у њиховим рукама, а измакла им је и Југословенска влада. Окупатори, заправо, нису успели да одведу у заробљеништво ни целокупну оружану силу, која је наставила да делује како у земљи, тако и у иностранству.

И не помишљајући на капитулацију, краљ Петар Други Карађорђевић је 16. априла 1941. године, у прогласу о нужности привременог напуштања земље, поред осталог саопштио:

''Приморан да пред надмоћнијим непријатељем напустим национално земљиште, Ја не мислим прекидати борбу. Част заставе спасена је, али национална слобода је у опасности.

Ја позивам Мој драги народ да не клоне под ударима судбине и да сачува веру у будућност... Уверен да ће Бог бранити нашу праведу ствар, Ја кличем: Живела Југославија и њена слобода!''

Овакво фактичко стање прихватиле су све земље ван осовинског блока, а после 22. јуна 1941. године то је учинио и Совјетски Савез. Министар иностраних послова Велике Британије, Ентони Идн, саопштио је још 16. априла 1941. југословенском посланику у Лондону како се нада ''да ће Југословенска влада, иако изван земље, наставити борбу уз савезнике Енглеску и Грчку и она остаје у очима енглеске владе легитимним представником Краљевине Југославије и да ће Југославија учествовати у крајњој победи''.

Иста правна ситуација постојала је и у случајевима Пољске, Чехословачке, Француске и осталих окупираних земаља. Као и Краљевина Југославија, ни једна од тих земаља није потписала капитулацију. Сматрало се да је окупација само привремено стање и да ће се, по ослобођењу, ствари вратити на своје место. За случај окупације Велике Британије, као резервно место за све ове протеране владе била је предвиђена Канада.

Ипак, пркосећи чињеницама, уџбеници историје и данас садрже реченицу која гласи отприлике овако: ''После капитулације Југославије, пуковник Михаиловић се са групом официра и подофицира пробио на Равну Гору и основао Равногорски покрет''.

Уистину, да је пуковник Михаиловић основао ''Равногорски покрет'', тај његов акт представљао би чин издаје, као што је чин издаје представљало и оснивање ''Народноослободилачког покрета''.

Михаиловић је, дакле, поступао по закону, основавши Команду Четничких одреда Југословенске војске. То решење - четничка војна - било је предвиђено за случај слома фронтова.

Врховна команда Југословенске војске тада се налазила на савезничкој територији, са једним делом својих јединица. Када се сазнало да у земљи постоје бројније јединице, а да су у том тренутку још бројније јединице у ратном заробљеништву, констатовано је да се Југословенска војска састоји из три дела: Југословенска војска у Отаџбини, Југословенска војска у избеглиштву и Југословенска војска у заробљеништву.

Михаиловићева Команда четничких одреда Југословенске војске најпре је преименована у Команду ЈВуО, да би јуна 1942. године она постала Врховна команда целе Југословенске војске. У међувремену, Дража Михаиловић је унапређен у чин генерала и постављен за војног министра Краљевине Југославије. Врховни командант сво време био је краљ Петар, а Дража је био начелник штаба Врховне команде
http://www.pressonline.rs/sr/blog/V...Краљевина+није+капитулирала+1941.+године.html
Komunisti kao i nacisti tvrde da je okupacijom prestala da postoji KJ i da je od tog trenutka sve dopušteno pa i revolucija.Kao eto,to je sad ledina pa svako ima pravo da radi šta hoće a međunarodno priznata vlada kao ni vojska koja je pod komandom te vlade nemaju šta da traže jer "narodni odbori" preuzimaju vlast.
Nažalost, zbog svojih interesa, zapadni saveznici su crvenim zločincima su i omogućili da sprovedu svoje zlonaume.
Pitanje kapitulacije odnosno njene valjanosti je irelevantno u celoj priči.
 
Управо тако.
Зато и комунисти и љотићевци непрекидно певају песму о непостојећој капитулацији, која ионако не би била ни легална да је стварно потписана, да оправдају оснивање својих паравојних формација и покушају да дају себи легитимитет и легалитет...
 
Прочитао сам негдје у ранијим коментарима Гдина Сабљара да је 1944 дошло до преокрета у држању савезника према четничком покрету из разлога њихове пасивности и тактике чекања. оваква његова тврдња не заснива се на чињеницама, стање је било следеће наиме склопљен је договор о подјели интересних сфера на Совјетске и остале тако да је несрећни балкан и несрећна Југославија доспјела у сферу Стаљина који је неодложно тражио и наравно добио подршку за своје идеолошке следбенике комунисте (партизане). Да ова моја тврдња потпуно одговара истини јасно се може вијдети по томе што на пример тај комунистички (партизански) покрет није заживио у већој мјери у Грчкој а разлог је заправо тај што Грчка није припадала Стаљиновој сфери тако да га није много занимала. Срдачан поздрав
 
Да ова моја тврдња потпуно одговара истини јасно се може вијдети по томе што на пример тај комунистички (партизански) покрет није заживио у већој мјери у Грчкој а разлог је заправо тај што Грчка није припадала Стаљиновој сфери тако да га није много занимала. Срдачан поздрав


lupas zlato.......

Grčki građanski rat ( grčki: Ελληνικός εμφύλιος πόλεμος, eliinikos еmfilios polemos) je naziv za oružani sukob vođen od 1944. do 1949.god., između vladinih snaga podržavanih od strane Ujedinjenog Kraljevstva ( i kasnije i SAD) i Narodnooslobodilačke armije Grčke (ELAS), grčki: Ελληνικός Λαϊκός Απελευθερωτικός Στρατός, Ellinikos Laïkos Apeleftherotikos Stratos), podržavane od strane zemalja Istočnog bloka (komunista). Pobjeda vladinih snaga, trasirala je put Grčke u NATO savez i osigurala južni bok Nato pakta, a time i važni strategijski pravac za Sueski kanal.

Istovremeno, ta pobjeda je udaljila Grčku od susjednih sjevernih socijalističkih zemalja. Grčki građanski rat je bio i prvi primjer poslijeratne komunističke pobune. ELAS je bio pod kontrolom Grčke komunističke partije - KKE, (grčki: Κομμουνιστικό Κόμμα Ελλάδας, Kommounistikó Kómma Elládas), i pomagan od snaga Istočnog bloka (komunista). To je bio prvi veći sukob snaga tzv. socijalizma, komunizma (tj. Istočnog bloka) i tzv. snaga slobodnog svijeta, tj. kapitalizma ( Zapadnog bloka). Isti taj sukob uzima se i za početak takozvnog hladnog rata, niza političko-vojnih konfrotacija, koji je po nekima trajao do pada berlinskog zida (1989.)

situacija u grckoj je bila slicna kao u Jugoslaviji; komunisticki partizani (ELAS ) i grcka varijanta cetojki (EDES)
http://sh.wikipedia.org/wiki/ELAS
 
Poslednja izmena:
Прочитао сам негдје у ранијим коментарима Гдина Сабљара да је 1944 дошло до преокрета у држању савезника према четничком покрету из разлога њихове пасивности и тактике чекања. оваква његова тврдња не заснива се на чињеницама, стање је било следеће наиме склопљен је договор о подјели интересних сфера на Совјетске и остале тако да је несрећни балкан и несрећна Југославија доспјела у сферу Стаљина који је неодложно тражио и наравно добио подршку за своје идеолошке следбенике комунисте (партизане). Да ова моја тврдња потпуно одговара истини јасно се може вијдети по томе што на пример тај комунистички (партизански) покрет није заживио у већој мјери у Грчкој а разлог је заправо тај што Грчка није припадала Стаљиновој сфери тако да га није много занимала. Срдачан поздрав

Ni u Srbiji partizani bez invazije Sovjeta odnosno Crvene armije,ne bi imali nikakvih izgleda osvoje vlast.Ono što se često zaboravlja jeste da su oni obične sluge okupatora jer Sovjeti nisu bili samo oslobodici od nemačke okupacije nego su bili i okupatori.
 
Prije tridesetak godina na svim skupovima Novogracanicke eparhije u Kanadi orila se pjesma

"Na Kraljevu ziva vatra seva,
Da vidimo kog cetnika nema.
Nema Sime, nema ni Deroka,
To su Draze dva najbolja momka."

Nije li to onaj napad zbog kojeg Nijemci pobise 6-7 hiljada neduznih Kraljevcana? I sto je jos gore: taj napad Draza je dogovorio I izveo skupa sa Titinim komunistima, tj. Sa Titom. I jos nesto nije mi poznato: koje njemacke ciljeve su gadjali saveznicki piloti cije su bombe I na pravoslavni Vaskrs zasipale Srbiju,, a koje je Draza bratski prihvatao, hranio, cuvao i spasavao?

Pod ovom kapom nebeskom od Srba podobnijeg naroda za medijsko manipulisanje nema.
 
Poslednja izmena:
Prije tridesetak godina na svim skupovima Novogracanicke eparhije u Kanadi orila se pjesma

"Na Kraljevu ziva vatra seva,
Da vidimo kog cetnika nema.
Nema Sime, nema ni Deroka,
To su Draze dva najbolja momka."

Nije li to onaj napad zbog kojeg Nijemci pobise 6-7 hiljada neduznih Kraljevcana? I sto je jos gore: taj napad Draza je dogovorio I izveo skupa sa Titinim komunistima, tj. Sa Titom. I jos nesto nije mi poznato: koje njemacke ciljeve su gadjali saveznicki piloti cije su bombe I na pravoslavni Vaskrs zasipale Srbiju,, a koje je Draza bratski prihvatao, hranio, cuvao i spasavao?

Pod ovom kapom nebeskom od Srba podobnijeg naroda za medijsko manipulisanje nema.

Није 6-7000 већ 1739 људи.
 
Како су тражили, тако су и нашли

Државна комисија основана пролећа 2009. године (наводно) ради откривања посмртиних остатака ђенерала Драже, није одржала реч да ће трагати и у Лисичјем потоку

Изгледа да ће се потрага за Дражиним гробом окончати према сценарију који су очекивали само највећи песимисти. Наиме, ''Политика'' је 21. септембра донела следећу вест: ''Остаци Драже Михаиловића вероватно неће бити нађени''. А вест је објављена на основу изјаве мр Срђана Цветковића, члана државне комисије која је још пролећа 2009. године основана са тим циљем. Цветковић је изјавио:
''Оно што је нађено на Ади Циганлији, на месту где је највероватније погубљен генерал Михаиловић, јесте 17 чаура концентрисаних на релативно уском простору, које су послате на анализу. Истраживање је показало да нема људских остатака на том месту, али то не искључује да су стрељани на Ади Циганлији премештени касније у секундарну гробницу. То место, према досадашњим сазнањима може бити Велико ратно острво на Дунаву или непозната парцела на Централном гробљу, а један сведок тврди да је тело спаљено и пепео расут да се никад не нађе. Радови на Ади Циганлији су завршени пре недељу дана јер на тој позицији људска тела нису нађена''.

Сви сведоци, које помиње Цветковић, су из истог табора - оног који је на све начине покушавао да сакрије Дражин гроб, а то очигледно чини и данас. С друге стране, пронађене чауре нису исте. Како су ''Новости'' објавиле 7. септембра, оне су италијанске, немачке и руске производње. Није речено да ли су и различитих калибара, али то се лако може претпоставити. Овај детаљ ипак ништа не значи члановима државне комисије и није поколебао њихову веру у ''сведоке''. Наиме, један стрељачки строј не може имати чак три врсте муниције. Логично је да има исто оружје и исту муницију, што значи да овде није било стрељања. Међутим, овај податак са муницијом они користе управо као доказ да је стрељања било, па затим додају сведочења комуниста и конструишу читаву причу: Дража је стрељан на Ади, па су потом његови посмртни остаци уништени.

Ни један материјални доказ за ову конструкцију не постоји, а за њу смо, наравно, знали и без комисије, јер је у оптицају деценијама, и то са циљем да се потрага за Дражиним гробом осујети, а не да се он пронађе.

Оптимистичкији начин наставка приче подразумевао је да ће државна комисија одржати дату реч, тј. да ће после локације коју су прогласији највероватнијом, а то је Ада Циганлија, започети истраживања на другом месту које се најчешће помињало - у Лисичјем потоку.

Прецизније речено, за комисију је у почетку заправо Лисичји поток био највероватније место Дражиног погубљења и сахране. ''Четнички командант Драгољуб Дража Михаиловић ликвидиран је и покопан на само неколико стотина метара од Белог двора, на локацији познатој као Лисичји поток, тврде скоро сви релевантни сведоци који су се јавили Државној комисији. На тој локацији, површине око 100 метара квадратних, ускоро би требало да почне ископавање с циљем да се пронађу Дражини посмртни остаци'', објавио је ''Прес'' 30. маја 2009. године, додајући: ''На основу сведочења и документације до којих смо дошли, већ сада, са вероватноћом од чак 99 одсто, можемо да кажемо да је Михаиловић и ликвидиран и сахрањен на истом месту, и то у непосредној близини Белог двора на Дедињу! Ради се о локацији у Лисичјем потоку, десет пута десет метара, у делу који се налази под заштитом као парк природе и на којем је забрањена свака градња. Сви сведоци који тврде да знају место на којем је стрељан четнички командант одвели су нас на ту исту локацију - тврди наш саговорник.''

Саговорник из комисије овог дана није именован, али је сутрадан, 31. маја 2009, ''Прес'' писао:

''Према речима историчара Срђана Цветковића, сарадника Института за савремену историју, Лисичји поток, који је удаљен свега неколико стотина метара од Белог двора, заиста је највероватнија локација на којој је могао бити погубљен Михаиловић. Он истиче да би на том месту могли да се пронађу остаци и неколико хиљада људи.''

Изгледа да је податак о хиљадама убијених на само једном месту доста утицао на наставак такозване потраге. Наиме, да су археолози умето на Аду, где је од почетка било јасно да нема ничега, упућени у Лисичји поток, јавност би месецима гледала резултате ''ослобођења'' 1944. године, а вероватно би и Дражини посмртни остаци заиста били нађени.

Углавном, ускоро су почеле да се помињу две локације, од којих је једна била стара удбашка прича о Ади Циганлији. У изјави за Танјуг од 6. септембра 2010. године, државни секретар Министарства правде Слободан Хомен рекао је ''да су локације на којима је (Дража) сахрањен дефинитивно Ада Циганлија или Лисичји поток''.

У то време, чланови комисије јавно су обећавали да ће трагати и на Ади и у Лисичјем потоку. Штавише, Цветковић је 20. априла 2011. године изјавио за ''Политку'' да су претходног дана отпочели теренски радови ''на три локације у престоници (Лисичји поток, Бањица, Келемегдан), за које се претпоставља да крију посмртне остатке више хиљада стрељаних Београђана''. ''Политика'' је још писала да Цветковић лично предводи ту групу истраживача, а да су у потрагу укључени и стручњаци београдске фирме ''Монтинг''.

Међутим, више није било вести о резултатима потраге на означеним локацијама...

У међувремену, десило се то што се десило: потрага окончана, резултата нема.

Најприкладнији коментар о овој трагикомичној причи дао је резервни пуковник мр Драган Крсмановић, у име Српског либералног савета:

''Новине су објавиле вест да је комисија за тражење места на коме се налазе посмртни остаци генерала Михаиловића завршила рад. Резултата нема, наш би народ рекао: 'Како су га тражили тако су га и нашли'.
Неке од тих људи познајем и немам разлога да сумњам у њихов труд. Они су учинили шта је од њих тражено и шта се од њих очекивало. Савесно су саслушали наводне сведоке. Прегледали у архивима шта им је дато на увид, зачепркали по Ади Циганлији.
Верник сам и верујем. Верујем да се у земљи Србији може сазнати и да 'Цар Тројан има козије уши' а камоли нека озбиљнија тајна. Али верујем да васионом управља виша сила која одлучује шта ће и када бити откривено. Верујем да ми као народ нити наше 'назови' вође нисмо достојни да нам се врате посмртни остаци генерала Михаиловића. Јер овај народ би их уместо као мошти мученика третирао као кости разбојника и опет их развлачио од немила до недрага. Можда је заиста прерано да се генерал Михаиловић врати међу Србе, потиштене, понижене и завађене. Да се пред њим опет свађамо и делимо на партизане и четнике и поново дижемо руку једни на друге.
Али исто тако верујем да његов земни траг није нестао заувек и да ће нас обрадовати повратком оног дана кад вера свих нас постане довољно јака да погледамо на себе и своју прошлост светосавским и цивилизацијским оком у коме неће бити места за злу крв, поделе и мржњу.
У међувремену суд ће поново одложити расправу о његовој рехабилитацији изговарајући се неким од формалних разлога са намером да ову важну одлуку остави за нека „друга" времена.
А до тада 'Жив је Дража умро није - док је српства и Србије'.'' (''Слобода'', Чикаго, 25. септембар 2011.)

http://www.pressonline.rs/sr/blog/V...ћ/40877/Како+су+тражили,+тако+су+и+нашли.html
 
Да се оставим дискусија са форумашем Sgt, сада тренутно имам неке битније ствари. Ту су неки текстови М. Самарџића из његових књига која сам још давно хтео да прекуцам а нисам. Пошто има пуно страница нећу баш све прекуцати, па молим за разумевање, а и оригинални текст сам донекле изменио, али су фусноте и текст дословце из Самарџићеве књиге. Хвала на разумевању.

Коришћена литература.
Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета 5 велики, одн.16 мали том.

5. ПОВРАТАК У СРБИЈУ И СЛОМ НА ЗЕЛЕНГОРИ

Четничка главнина остала је на Вучјаку месец дана од 14.3.-13.4.1945. Нестало је тифуса а ране су углавном залечене. Ради подизања морала трупа организована је Равногорска олимпијада 27.3. на дан одбацивања Тројног пакта. У ту сврху формиран је и Олимпијски одбор са др Војином Андрићем на челу. Такмичило се у бацању камена с рамена, трчању на 100, 200 и 500 м, скоковима у вис и даљ. По тројица најбољих пела су се на победничко постоље а Дража им је уручивао дипломе и новчане награде. Највише бодова имали су четници Калабићеве Горске Гарде. После атлетских дисциплина организован је турнир у фудбалу, на којем је учествовало 8 репрезентација из разних група корпуса. Коначни победник олимпијаде била је Шумадијска група корпуса. 99)
На Вучјаку је довршена и реорганизација јединица тако што су због смањеног бројног стања групе корпуса претворене у корпусе, корпуси у бригаде, бригаде у батаљоне итд. а неке јединице су расформиране. Према Дражиној заповести од 11.3.1945. главнина четничких снага сада се састојала од 6 корпуса: 1. Горска Гарда Њ.В. Краља Петра II, ком. мајор Никола Калабић, састав Јуришно пратећа бригада, Опленачка бригада, Црногорско Златиборска бригада 2. Авалски корпус, ком. ппуковник Света Трифковић, састав Посавска бригада, Липовачка бригада, Смедеревска бригада, Млавска бригада(Горњачки и Сремски батаљон) 3. Шумадијски корпус, ком. ппуковник Душан Смиљанић, састав 1. и 2. шумадијска бригада, Тимочка бригада 4. Расинско Топлички корпус, ком. пуковник Драгутин Кесеровић, састав Расинска бригада, Топличка бригада, Јастребачка бригада, Косовска бригада, Пожешка бригада. 5. Ваљевско моравски корпус, ком. капетан I класе Нешко Недић, састав Ваљевска бригада, Колубарска бригада, Јужноморавска бригада 6. Церски корпус, ком. ппуковник Драгослав Рачић, састав Церска бригада, Јаворска бригада, Рогатичка бригада. 100) Корпусни штабови форм. су по шеми командант, помоћник, начелник штаба, ађутант, обавештајни официр, шеф везе, просветик, интедант, благајник, корпусни лекар, свештеник и иследни, са истом шемом за бригадне штабове, али без шефа везе. Команданти расформираних корпуса-пуковник Љубомир Јовановић, потпуковници Младен Младеновић, Синиша Оцокољић и Владимир Комарчевић, прекомандовани су у Врховну команду, док је вел. број официра из расформираних корпуса постављен на дужности од ком. батаљона до вође тројки. Ако би преостао известан број официра требало је формирати извиђачко борбена одељења која придодати ком. батаљона. Према мајору Александру Милошевићу који је постао начелник штаба Шумадијског корпуса постојали су Група командоса ком. пуковник Драгослав Павловић и Ђачка група ком. потпуковник Миодраг Палошевић. 101)
После одмора и реорганизације на Вучјаку Дража је наредио повратак у Србију. Црвена армија и бугарска војска напустиле су Србију још зимус док се главнина комуниста кретала ка Словенији. Ближио се Ђурђевдан и изгледало је да је право време за дизање новог устанка. Капитулација пред комунистима, као ни раније пред нацистима није долазила у обзир. Босански корпуси задржали су своје формације. У области Вучјака, са јединицама из Србије су били Мајевички, Озренски и Требавски корпус, са својим командантима, без мањих герилских група на матичним територијама, такође смањеног бројног стања. Ту је био и 2. средњобосанки корпус чија је то била матична територија. Заправо, у документима се поново помиње јединствени Срењобосански корпус, без поделе на 1. и 2. од претходне јесени.
Ради прикривања правца кретања изведен је следећи маневар:,, Са Вучјака кренути прово на запад и оставити утисак да ћемо за Црногорцима. Од планине Мотајице скренути на југ, па брзим покретима правцем Мотајица-источније од Котор Вароши и изм. Травника и Зенице избити у област босанске Фојнице. Одавде преко Иван планине и западних падина Бјелашнице обићи Калиновик нешто западније и одмах јужно скренути на исток, преко Зеленгоре избити на Дрину код Брода и онда даље кроз Санџак у Србију. 102) Наређење за покрет Дража је издао 12.4. Почетни ставови ове наредбе гласе: Ситуација налаже да се ут оку 12/13.4. и у току дана 13.4. пребацимо преко реке Укрине и преко пл. Мотајице избијемо на р. Врбас и даље према Бањалуци. Наређујем да се цео рад дели у 2 фазе-прва до изласка из захвата усташа, која се завршава преласком преко линије с. Босански Дубочац-Марковац када почиње друга фаза маневара према Мотајици...103) Све јединице Дража је поделио у 3 колоне-десном је ком. пуковник Драгутин Кесеровић, средњом пуковник Петар Симић, а левом потпуковник Драгослав Рачић. Пуковника Симића Дража 17.4. поставља за свог помоћника. Он се у документима и даље помиње као ком. средње колоне док очевици пишу да је то сво време био мајор Никола Калабић, свакако из разлога што је Симић био у Врховној команди, а Калабић на челу средње колоне. 104) Иза средње колоне кретали су се Врховна команда, болнице и неборци, заштитница и командоси пуковника Павловића.

Покрет ка западу почао је 13.4.1945. Истог дана четници су у селу Добра Вода наишли на утврђену усташку линију са бетонским бункерима на стратешким тачкама(16. усташки здруг)...Циљ је био прећи друм Босански Брод-Дервента тако што ће десна и лева колона задржавати усташка појачања до проласка болница и позадинских јединица. 105) Делови средње колоне због набавке хране нису дошли у договореном року. Не знајући то побочнице су продужиле напред у 11 увече. Све болнице са заштитним јединицама остале су на другој страни друма, ко год је био у близини друма страдао је од усташа док су се остали вратили на Вучјак. Борбене јединице све 3 колоне сутрадан су избиле на коту Марковац северно од Дервенте, где су сазнале за заостатак болница, у чему је нађено решење у преговорима са католичким свештеницима, који су понудили своје услуге...Дража је тражио несметан пролазак болница што је учињено, па је јединица Нешка Недића враћена на Вучјак, а болнице су прикључене главнини 19.4. О борбама против усташа нмеачки извори бележе да је Врховна команда наредила помоћ усташама у артиљерији, о чему пише мајор Милошевић као ,,нерегуларној.'' ... Ноћу 18.4. партизани Мотајичког одрада су напали у селу Ножичко болницу и позадину Гарде, убијали рањенике и цивиле а с њима и потпоручника Арсенија Јовановића заједно са његовом супругом Косаном. Они су сахрањени 19.4. у порти сеоске цркве. 107)...Уз чарке са локалним ком. одредима покрет ка западу трајао је до 21.4. 22.4. четници су скренули према југу прошавши друм Бањалука-Прњавор. Продужили су југоисточним падинама Црног Врха да би преко палнине Узломац избили у долину реке Врбање. 25.-6.4. Шумадијски корпус се одмарао подно планине Борја у селима Младиковине и Очауш, што су комунисти искористили и упутили јаче снаге из Теслића и Котор Вароши. 27.4. у зору Шумадијси корпус је нападнут из три правца и једва је избегао уништење. Комунисти су продрли до централне блонице и ликвидирали око 300 рањеника, болесника и цивила. Број погинулих и заробљених четника који су касније скоро сви убијени такође је био знатан. 109). Шумадијски корпус нападали су делови 53. дивизије 3.ударног корпуса у којима је било доста бивших усташа...Према поручнику Миленку Максимовићу из Озренског корпуса у селима Младиковине и Блатница налазила се и централна болница. Ту је остављено више тифусара и рањеника сматрајући да су безбедни јер се радило о четничком крају. 111) У међувремену Дража је наредио Озренском и Требавском корпусу да са Добојском бригадом Средњобосанског корпуса заузму Завидовиће, пређу реку Босну и и напредују према матичним територијама...Концентрисане босанске јединице напале су Завидовиће, али без успеха...Погодно место за пролаз нађено је 2 километра низводно. Уз помоћ коња прешао је Тодић са 100-ак четника...На том месту се окупило још око 200 људи из састава Озренског и Требавског корпуса које опкољавају надмоћније партизанске снаге. Свештеник Милош Ботић као најстарији официр прихвата позив на предају. Заробљеници, су одведени у Завидовиће, па у Добој где су стрељани сваке ноћи без испитивања и суђења. У Максимовићевој групи изведеној 1-2.5. било је 50 заробљеника. Он пише:...,,Највећим делом били су то партизани 20.романијске и 16. муслиманске бригде. Чим смо скренули са цесте почели су да нас туку...Гледам испред себе како убијају. Неки скачу у Босну, а неки одмах падну, зависно како и где их метак погоди. Оне који не падну џелати хватају за руке и главу и бацају у реку. Када жртве доведу до обале мало се измакну да направе простор митраљесцима ...Чим сам покренуо десну руку и видео да је слободна великом брзином винуо сам се према обали и скочио у Босну везаних руку..."113).
Преостали делови Озренског корпуса водили су герилске борбе до 1947...Последњу борбу великих размера водиле су јединице пуковника Врањешевића јула 1945. на Мањачи. То је и последњи велики бој Дражиних четника...Најдуже су опстали делови Мотајичке бригаде, иако су комунисти иселили сва села око Мотајице(то су радили у свим деловима Босне где су превладали четници). Мештане су одводили у логоре или опустеле куће према Крајини. Како је који четник гинуо породица је добијала право повратка. Последња група Мотајичке биргаде(група Богољуба Вујановића) уништена је 18.12.1949. Ту борбу је преживео Богољуб Стојковић, који се убио 1.1.1950. 114)
 
Poslednja izmena:
30.4. четничка главнина окупила се на источним падинама палнине Влашић. Одлучено је да се пређе друм Травник-Зеница и избије на Крушичке планине...Марш је био тако усиљен да су комунисти 1.5. напустили Травник, због чега су четници могли да се одморе и снабдеју храном пре него што су продужили у правцу планине Вранице, на коју су избили под борбом увече 2.5. Следећг дана су је под борбом напуштали. Један водич муслиман је грешком средњу колону повео у дубоку вододерину без излаза. Сем заштитнице, Шумадијског корпуса сви су сишли у провалију када се сазнало за узбуну. Дража је наредио на лево круг и повратак на место преноћишта али комунисти су већ запосели излаз из провалије. Није било друге него поћи на јуриш, па је маса више хиљада четника не пуцајући из све снаге потрчала на комунисте вичући ,,Живео Краљ!'', и пред тим призором и комунисти су престали да пуцају Нешто даље према југоистоку разбијена је комунистичка муслиманска бригада из Призрена...Сутрадан 4.5. Рачићева колона ушла је у Фојницу. Непосредно потом одјекнула је снажна експлозија јер су комунисти уочи повлачења минирали магацине. Васкр и и Ђурђевдан, 6.5. четници су дочекали на палнини Битовњи. Дража је прочитао васкршњу заповест:,, Продужићемо и данас ка постављеном циљу. Тачно у 11 часова све колоне ће се зауставити на местима где се буду нашле. У сећање на дан васкрса Богочовека помолићемо се Богу. Свештеници ће одржати кратку службу Божју, а онда покрет даље. Наша борба и наше патње су за права човека Богом дана. То је пут Господа Исуса Христа на коме је и он страдао али и васкрсао. Векови то нису променили ни оборили, неће ни појаве данашњице. Ми можемо у тој борби и изгинути али је њена победа сигурна, победа и плагодети за преживеле и потоње. Уверен у вашу решеност да истрајете до краја ја вам упућујем моји саборци, мој поздрав, Христос Воскресе! Ђенерал Драг. М. Михаиловић." 116) ,,Ваистину Воскресе'' одјекнуло је планином, и колоне су наставиле покрет према Србији. У току ноћи четници су прешли пругу Сарајево Коњиц. Под борбом јединице су избиле на падине Бјелашнице, одакле се одмах продужило на планину Ловницу, где су четнике 8.5. први пут засуле бомбе из комунистичких авиона. Од тада је бомбардовање и митраљирање понављано сваког дана а трајало је готово непрекидно. Планину Височицу четници су прешли 9.5...Колоне су груписане да би се се сутрадан заобишао Калиновик и заузела варошица Обаљ, која се испречила на путу ка Дрини...Реку је најпре прешла Црногорско-златиборска бригада поручника Филипа Ајдачића и заузела Обаљ. Затим су прешли Врховна команда и Калабићеве јединице. Прелазак средње колене био је при крају када је наишао потпуковник Рачић...Пошто је осмотрио провалију којом је требао да прође попео се на једно узвишење и викнуо:,,Браћо! Тамо је сигурна смрт!(кањон реке Језерице), а овамо можда и живот!(Кесеровићева побочница) Напред!'' Потрчао је према Кесеровићевим положајима а хиљаде четника га је следило узвикујући сложно Живео краљ!. Јуриш је успео. Рачићеве и Кесеровићеве јединице ушле су у Обаљ са друге стране. Ради безбедног ноћења, Дража је наредио 2. шумадијској бригади капетана Милутина Милутиновића да заузме доминирајуће узвишење Катмуш. Јуришем тачно у поноћ, Катмуш је отет од комуниста. Капетан Милутиновић одржао је положај док се у рану зору четничке колоне нису развиле на падинама планине Лелије...118). Током 11.5. на Лелији нестало је линије фронта, али се цела колона ипак кретала ка Дрини тако да су предвече четници дошли до шумовите Зеленгоре...Сутрадан три спојене колоне ушле су у село Врбницу, из којег их је дочекала комунистичка заседа...У току ноћи Кесеровићева колона стигла је до ушћа Сутјеске у Дрину. Ту се 13.5. развила нова жестока борба. Чим се разданило Дража је наредио да се јединице окупе на месту ноћења иза села Врбнице и спреме се за прелаз Дрине, лично распоређујући јединице за бочну заштиту и пробој...Сунце још није одмакло када се у страховитој борби за Дрину поново изгубила линија фронта...Ево Милошевићевог описа борбе:,, Свемир обузе збрка пуцњева свих могућих аутоматских оружја...Збрка пуцњева који су долазили са свих страна...Са часа на час изгледало је да се земља затреса и пада у грчевитост пред титанском снагом унутрашњих сила...А онда би се то снажно губећи се негде у даљине цепало у крике ужаса налик на нешто што кида месо, ломи кости и изазива људско јечање у самртничком ропцу најтежих мука...Пробијајући се кроз врлети босанских планина, голи, боси, гладни, без одмора уз непрестану борбу губили смо снагеу, Она је постепено али сигурно нестајала и овога дана, наша снага и елан срели су се са немогућностима. Укупне јединице са по метком два у пушци и аутомау представљале су само подесну мету противнику. Прикупљање се није могло извршити нити ускупно организовати прелаз Дрине. Цела маса у овом најкрвавијем трентуку Босанске голготе поче окретати ка северу и напуштати правац ка Дрини, не по наређењу, него по нагону ка линији мањег отпора.'' 119) Нешто северније у једном шумарку низ Дрину маор Милошевић налетео је на Дражу, Израза ,,мирног више светитељског на измученом и измршавелом лицу'' издао је последње наређење:,,По тројкама, петоркама, како се може и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју надлежну територију. Наставите борбу за добро нашег народа. Ја ћу бити са вама. Наша је победа!'' 120)

До ушћа Сутјеске у Дрину стигло је више од 10 000 четника и неколико хиљада небораца. Многи су изгинули али већина је заробљена. Када је 13.5. престао организовани отпор колоне небораца, а са њима и доста четника без оружја кренуле су према Србији носећи објаве о амнестији...Међутим били су похватани и готово сви убијени.- Према комунистичким изворима 13.-20.5. у Источној Босни убијено је 9300 четника...122)(не може се рећи да ли су урачунати и цивили или је ова бројка без њих).

Највећа група жртава је данима на камионима довожена до превоја Вртла код Фоче. Ту су везивани бодљикавом жицом, по троје или четворо и преко села Оцркавља у дугим колонама довођени до крашке јаме Понор удаљене 2 км од села Миљевине. Изнад јаме метком је убијана само по једна жртва, вукући за собом двојицу или тројицу...123)
После јаме Понор највеће стратиште било је Сарајево, где су заробљеници стрељани сваке ноћи крај врела реке Босне.
За целу Босанску голготу није познато име четника који је пао у руке комунистима а преживео. Попис убијених четника и цивила из Србије за сада није начињен.
За целу Босну познат је коначан попис страдалих у Другом светском рату само за стотинак села и то:

27 српских села на Озрену 1710 погинулих(1090 од окупатора и усташа, 548 од партизана, 72 од четника)
20 српских села на Требави 1101 погинуо(600 од окупатора и усташа, 441 од партизана и 60 од четника)
16 српских села у општини Шамац 858 погинулих(517 од окупатора и усташа, 305 од партизана, 36 од четника)
7 српских села у општини Орашје 189 погинулих(37 од окупатора и усташа, 141 од партизана, 11 од четника)
28 српских села у општини Брчко 1440 погинулих(676 од окупатора и усташа, 667 од партизана и 97 од четника). 127)
 
Самарџић користи следеће изворе.

99. Књига о Дражи, том 2, 250-2
100. Зборник, ток 14, књига 4, 809-11
101, 102. Књига о Дражи, том 2, 227-8
103.,104. Зборник, ток 14, књига 4, 976, 1001
107. Изјава историчара из Српца Верољуба Малетића Самарџићу
109. Б.Јевтић, Јвуо у Шумадији, необјављен рад
111.,113. М.Максимовић, Синови Озрена, 190-1, 195-6
114. В. Малетић, Мотајичка Трилогија, трећи том, необјављен рад
116. Књига о Дражи, други том, 236
118., 119, 120 Књига о Дражи, 240, 242-3,244
122. Б. Димитријевић, Грађански рат у миру, 51
123. Партизански злочини у Србији 1944-5, 150 000 незнаних гробова
127. М.Максимовић, Бесмртници Озрена, Требаве и Посавине, 407-88
 
Следећи Самарџићев текст који ћу прекуцати је Суђење столећа. Наравно, пошто ме мрзи превише да куцам и овде ћу мало скраћивати и прилагођавати, па текст неће бити потпуно исти као у књизи. Молим за разумевање. Хвала.

Коришћена литература.
Милослав Самарџић, Дража и општа историја четничког покрета 5 велики, одн.16 мали том.

2. СУЂЕЊЕ СТОЛЕЋА

До данас највећи и најцитиранији процес у Јужној Европи у 20. веку. Оптужени су главни војни и политички лидери срушене Краљевине, међу којима и три последња премијераа.
Првооптужени је био војни министар и ком. оружаних снага КЈ, генерал Драгољуб Михаиловић...

Сам чин заробљавања комунистима није био последњи чин грађанског рата. Сматрали су да се завесе могу спустити тек после једне велике представе као темељ ,,светле будућности'' али је више деловало као час нове историје него права...

Нова Југославија копирала је у свему лидера Источног блока, па је и суђење столећа било копија стаљинистичких процеса. ,,Између закона и партијске дисциплине судија је дужан да изабере последње, јер је закон само формални одраз партијске воље и дисциплине'' говорио је Стаљинов тужилац Вишински. 28)

Улогу Вишинског Броз је доделио пуковнику Милошу Минићу, док је за председника Војног већа Врховног суда изабран пуковник Михајло Ђорђевић...
Минић је ујесен 1944. постао шеф БГ Озне, у којој је дописивано поред имена стрељати или Бањица...Михајло Ђорђевић је спадао међу особе које би се у случају друкчијег исхода рата прве нашле на опуженичкој клупи. Наиме, са тавана кафане његовог оца ,,Шумадија'' у Крагујевцу, пуцао је у Југословенске војнике. 31)

Судије и тужиоци носили су војне униформе и значке високих официра иако нико од њих није имао војне школе, и правничка знања без положеног државног испита за судију или тужиоца...

Суђење столећа било је пре свега суђење КЈ и обрачун са српском грађанском класом, па су оптужени били најважнији лидери пол. странака и министри. (академик Слободан Јовановић, премијер, др Божидар Пурић, премијер, академик Момчило Нинчић, министар, генерал Петар Живковић, министар и пом. врх. ком. оружаних снага, краља Петра, професор Радоје Кнежевић, министар, др Милан Гавриловић, министар, пуковник Живан Кнежевић, шеф војног кабинета и Константин Фотић, амбасадор у Вашингтону).

Од 8 кључних пол. и војних личности КЈ којима је суђено у одсуству најзначајнији је био академик Слободан Јовановић. Као председник владе, он је најдуже(годину и по) био Дражин претпостављени.
Са Николом Пашићем и групом стручњака представљао је делегацију Николе Пашића на мировној конференцији у Паризу. Два пута је био ректор БГ универзитета и у једном мандату председник Српске краљевске академије. Као нестраначка личност после пуча био је прво подпредседник, а затим председник владе.
У оптужници комунисти нису поменули да је академик, али им је највише сметао његов инострани углед. КПЈ није имала човека таквог калибра, а Јовановић је био оличење грађанске класе против које је спроведена револуција. Зато је оптужен да је наређивао Дражи политику ,,покорности окупатору и вођења борбе против НОВ.'' Слободан Јовановић и горепоменута седморица оглашени су кривим ,,што су подржавајући политику профашистичких диктатура у старој Југославији, после закључења срамне капитулације и бекства из земље стално спроводили политику подржавања окупације игушења НО устанка и уту сврху издавали директиве да још није време за борбу давали пол. подршку издајнику Михаиловићу и одржавали везу с Миланом Недићем и другим квслиншким елементима.'' 32) Слободан Јовановић осуђен је на 20 година робије. Пресеуда је од стране Окружног суда у Београду проглашена ништавном као идеолошки мотивисаном и он је рехабилитован. 1990. његова сабрана дела су објављена у Србији, а његов лик је стављен на новчаницу од 5000 динара.
2006. рехабилитован је и министар Нинчић.
У иностранству од Јовановићевих сарадника највише признање добио је пуковник Живан Кнежевић, Орден легије заслужних.(Он и његов брат Радоје су били потомци Карађорђевог кнеза Ђуке, чији је син Марко оженио сестру Јелене Петровић, Карађорђеве жене).
Амбасадор Фотић оптужен је за сарадњу са великаном српске поезије Јованом Дучићем да су ,,организовали кампању стварања Велике Србије преко листа Србобран у САД, и кампању против целог хрватског народа, оптужујући га за злочине усташа, кампању против борбе НОВ и партизанских одреда, називајући НОВ шаком међународних злочинаца који се боре за успостављање бољшевизма.'' Највећи одјек су имале оптужбе за сарадњу са америчким новинарима Броком и Рут Мичел, који су оглашавани као гестаповци...Рут Мичел је пре рата положила четничку заклетву пред војводом Костом Пећанцем, 36) 1941. у покушају да ухвати везу са Дражом пада у руке Гетапоа, пролази кроз 5 немачких затвора на Балкану и 6 логора у Немачкој, пре него што успева да побегне крајем 942. у Америку. 1943. објављује књигу Срби су изабрали рат.

Осим поменутих 8 политичара и официра, у одсуству су осуђени пуковник Младен Жујовић, који је напустио земљу 1943. и који би и онако због порекла и обгатства био суђен(на месту његове виле изграђена је Београђанка), и генерал Живковић, обојица на смрт.

Међутим, комунистима је већи непријатељ од ових био Живко Топаловић, са својим социјалистима и радничким синдикатима, уз којег су биле симпатије радника. Примера ради, од 12 000 радника Војнотехничког завода у Крагујевцу ниједан није био комуниста. У оптужници нису навели ни Топаловићеве функције, нити ништа од поменутог, већ је исти представљен само као адвокат, што одавно није био. Нису морали да објашњавају да су против монархије, Савеза сокола као најмасовније омладинске организације, јер је краљ био њихов старешина, а његов замењник, Владимир Бјелајчић уз Дражу, женских организација ,,Кнегиња Зорка'', ,,Кнегиња Љубица'', итд,које су називали буржујкама, ни политичких партија називајући их експонентима буржоазије и бивших режима. Али за Социјалисте нису могли ништа да смисле, они су увек у опозицији и окупљали су највећи део радника. Прве жртве комуниста нису били оних 105 особа са списка у Политици, већ Топаловићеви сарадници ликвидирани већ увече 20.10.1944.- Милиовој Каљевић, обућар, Ненад Шуваковић, лимар, Војин Петровић, зидар, Марко Јовановић, лимарски калфа, Стеван Грујић, рудар, Стале Курузовић, металски радник, Стеван Бешлић, столар, Алекса Југовић, пекар итд.

У оптужници за Топаловића се каже:, у договору са агентом Гестапоа и бившим преседником Комесарске управе Миланом Аћимовићем, организовао низ састанака извесног броја личности из вођства бивших пол. партија на којима је донета одлука о сарадњи са оптуженим Михаиловићем''39), иако је Топаловић до пролећа 1943. био пасиван када ствара Заједницу демократских партија, где одлази са лидерима ДС, Александром Поповићем и Браном Ивковићем. Сва тројица једва измичу Гестапоу, али је Минић грмео:,,У селу Оровица(срез лознички), саставши се са Михаиловићем, Мољевићем и Виловићем, споразумео се са њима да сазову конгрес на коме треба учествују делегати четничке организације и извесног броја чланова бивших пол. партија у циљу дизања угледа издајника Михаиловића, компромитованог као тешког ратног злочинца и сарадника окупатора, ради парализовања великог утицаја на јавно мњење и иностранство Другог заседња АВНОЈА 29.11.1943. у Јајцу у Босни.''40)

Ове Минићеве речи показују колико је писање нове историје било изнад вега другог. неважно шт о је говорио неистине јер то нико није смео да каже. Тако савремеици су знали да те партије нису биле бивше него постојеће, да су окупиле преко 2 000 000 гласача и више стотина хиљада људи пре рата, Срба и Словенаца. Једино није било Хрвата јер су они или подржавали НДХ или чекали развој догађаја.
Топаловић, Поповић и Ивковић били су само делегати ЗДП. Једногласно изгласана Светосавска резолуција помирила је два пре рата непомирљива политичка табора.Демократска странка постала водећа, дала је највише делегата на Светосавском конгресу и једина имала борбену јединицу(Омладинска бригада Михаило Наумовић). На Равну Гору су дошли судија др Брана Ивковић, др Михајло Кујунџић, који је постао председник ЦНК када ке исти постао народна Ратна скупштина.
Сви каснији уџбеници понављају да је Светосавски конгрес био одговор на Друго заседњае Авноја. Заправо он је планиран јо пролећа 1943. али због борби, непријатељских потера и рација није било могуће окупити толико делегата. И после истог велики број њих је ухапшен, попут хирурга Спиридоновића, апотекара Викторовића, судије Кнежевића итд. 41) С друге стране, комунисти су могли кад хоћр да одржавају заседња јер су углавном били на једном месту.
Иако су многе партие називали бившим комунисти су рецимо забранили Демократску странку тек 1947. У време суђења она је још постојала.
 
Уз Дражу на оптуженичкој клупи седело је још 7 политичких и војних руководилаца.

Другооптужени је био др Стеван Мољевић. Он је јуна 1944. постао последњи легитимни премијер КЈ, када је укинута влада др Пурића, проглашењем Извршног одбора ЦНК КЈ.
Према Минићу, Мољевић је ,,са Жујовићем и Топаловићем...на састанцима са Михаиловићем доносили одлуке по свим питањима о развојем пол. ситуације нпр(набраја даље...). 42)
Осн. порука и ових речи записивана је у уџбеницима. А и данас Мољевић је означен као четнички идеолог, а ЦНК као врховно тело четничке органзације. За све године државни историчари нису рекли пуно име организације:ЦНК КЈ, да су у њега улазиле све демократске партије, да је представљао ратну скупштину и имао своју владу. Мољевић је осуђен на 20 година робије коју није преживео.
До Мољевића је седео др Ђура Виловић оптужен да је ,,позивао на угушење НОБ, распаљивао братоубилачку борбу и прикривао сарадњу четничке организације са окупаторима.''43)
Др Виловић је осуђен на 7 година родије коју је преживео.
Раде Радић је био следећи. Његова оптужница је имала истакнуто место на процесу. Иако у време склапања споразума са властима НДХ и фотографија са генералом Шталом још није био под Дражином командом његов случај је искоришћен као оптужба против Драже. Оглашен је кривим јер је 9.4.1943. са усташким генералом Брозовићем, а почетком 1943. са немачком командом у Бањалуци закључио споразуме против партизана. Није му дозвољено да каже да је Брозовић био домобрански потпуковник а не усташки генерал(вероватно га комунисти мештају са генералом Брозанићем, а са Брозовићем Радић је потписао споразум јуна 1942. када није био под Дражином командом), да је главни узрок споразума био спречавање одвођења Срба у логовре итд. 44) Радић је стрељан, али је много година касније једна улица у Бањалуци понела његово име.
Пуковник Славољуб Врањешевић је осуђен на у оним условима благу казну од 20 година робије, јер супротно оптужници тек са његовим доласком у Западну Босну четници из тих крајева стају под Дражину команду, оснивањем команде Западне Босне. Тако му комунисти нису могли приписати Радићев рад, али је после истека робије осуђен поново због примања прихода из иностранства јер није имао своје дохотке. Умро је на другој робији.
Последњи на црној клупи био је мајор Милош Глишић, логораш Матхаузена, а пре тога сужањ Ратничког дома као Дражин шпијун. Осуђен је на смрт због легализације у Недићевим редовима и због оптужбе да је са Немцима и Недићевим снагама учествовао у операцијама против партизана 1941 46), не дозволивши му се да каже да у операцијама Недићевих одреда Немци нису учествовали и да је њихов циљ био спречавање одмазди 100 за 1. Глишић је изјавио: ,,Ја сам често зажалио што нисам онда стрељан...На завршну реч тужиоца да су многи четници били у заблуди јер су веровали да су правилно вођени додајем-да су многи после мене долазили и остављали животе па их тужилац не осуђује али осуђује нас које су Немци без своје заслуге оставили у животу да на њих баца одгововорност...Можда се из тога може закључити да се не мере исто мртви и живи да су они који су остали живи, остали јер су криви...Просто би човек поверовао да су Немци у логор слали не своје непријатеље, већ своје пријатеље и сараднике и да су слали само оне који се борили против партизана...Ја стојим на гледишту да су Немци слали тамо само непријатеље и с обзиром на то знам да сам био непријатељ окупатора и да сам ту идеју увек гајио.'' 47)

Последња група оптужених били су заклети непријатељи Дражиних људи. До жртве Матхаузена постављени су они који су Дражине људе предавали Немцима, наравно представљени као Дражини сарадници, по рецепту из Москве како је Вишнски рецимо истовремено Бухарина, који није имао везе с гулазима и Јагоду, инквизитора.

Дражини браниоци били су Никола Ђоновић и доктор права Драгић Јоксимовић(познат по предлогу Закона о ослобођењу од страха), прваци ДС. Обојица су провели већи део рата на Бањици као Дражине присталице(осуђени су као сарадници Немаца), уз адвокате Савка Дуканца, Милоша Терзића, Љубу Радовановића и Фридриха Попса. Адвокат Алекасндар Николић је робијао у затвору Гестапоа а бранилац Слободана Јовановића Слободан Суботић је био у Матхаузену.

Јоксимовић је тражио изношење података о стрељањима Дражинх присталица на Бањици што му није дозвољено. Међутим на оптужбу о сарадњи са Немцима у Трећој и четвртој офанзиви Јоксимовић је извадио хрпу плаката о стрељањима ДМ присталица уз одговор:,, на прагу 4. офанзиве 20.1.1943. топнички генерал Бадер издао је проглас следеће садржине:,,једна мала група побуњеника под вођством бившег пуковника Драже Михаиловића бори се против законите српске владе генерала Недића...''(следе плакати о стрељању присталица ДМ после 4. офанзиве)...Посебим писменим поднеском од 1.7. предао сам сва саопштења суду да се као доказ прочитају на претресу. После изјаве тужиоца да су то фалсификати, суд је 3.7. одбио мој предлог...48)

Јоксимовић је побио сваку тачку и подтачку против Драже. На прву тачку одговорио је: ,,ако је оснивање четничке организације кривично дело, то је и оснивање партизанских одреда" 50)
На оптужбе за сарадњу са окупаторима и издајом одговорио је:,, ...Издајство, један широк појам је ограничено искључиво на борбу Михаиловића против партизанске акције...Пошто из оптужнице прећутно излази да није крив ни према држави ни народу као целини намеће се питање да ли се став оптуженог Михаиловића према НОП може назвати издајом...СА правне тачке гледишта четничак организација је била легална војана организација...Ако би и били тачни наводи оптужнице...умишљај оптуженог Михаиловића није био уперен на слабљење отпорне снаге Југославије према окупатору него не кршење противничке организације чији су циљеви били штетни и опасни за постојеће друштвено стање које је хтео одржати...Ако је уопште сарађивао са окупаторима у обрби против партизана та и та сарадња...је била против партизана као комуниста...Код оваквог стања ствари сарадња под претпоставком да је доказана не може правно бити кривично дело издаје. 51) На крају је рекао: ,,Све што је оптужени Михаиловић радио...радио је по наредбама југословенске емигрантске владе, а све што је она радила могла је радити само само са знањем и одобрењем западних савезника. Када се овоме дода чињеница да су мисије западних савезника такође знале и одобравале рад оптуженог излази јасно и непобитно да по делима оптужнице не могу бити кривично одговорни ни оптужени Михаиловић ни емигрантска влада. Пошто код оваквог стања ствари оптужени Михаиловић може бити одговоран само прд историјом српског народа, предлажем да се он ослободи оптужбе.''
52)Као награду за једну од најбољих одбрана у историји српског правосуђа др Јоксимовић је добио смртну казну, где је преминуо 290 дана пре истека казне у митровачкој казнионици, у ћелији број 8 са 124 уместо предвиђених 12 затвореника. 53)
Комунисти никад заправо нису стварно осудили Дражу као ратног злочинца и издајника. Оптужницу су преточили у пресуду, нису написали ни ,,оптужује се'', ни ,,осуђује се'', ни као шта се оптужује и осуђује. Није коришћен правни термин државни издајник већ неодређени издајник, није доказано да је Дража прекршио иједан закон КЈ итд...
 
Poslednja izmena:

Back
Top