Pričao mi Vjetar...

[*pustinjakinja]

Vetar i ništa

Ispred svetlost,
iza sve i ništa.

Između koraci,
otisci bosih stopala.

Ispred i iza zajedno
između svega i ničega.

Koraci odmiču,
svetlost bledi,

svanuće dan,
vetar će obrisati stopala trag.

Ispred i iza zajedno,
između voda, pesak i san,

svanuće dan,
vetar će, u vodi i pesku,

skriti o snu san,
obrisati bosih stopala trag.

nn

 

[*pustinjakinja]

Kameni cvet

Vajao sam je pustinjskim peskom
ugledajući se na vetar koji je izvajao dine,
a nisam imao snagu vetra.
Samo mi je skliznula kroz prste
ostavljajući za sobom kameni cvet,
a pojma nisam imao kakav se u tom cvetu krio svet.

Vajao sam je samouvereno i uporno
siguran da znam kako ona izgleda,
kako razmišlja, hoda, kao se ponaša,
šta voli, šta ne voli, kuda hodi i ka čemu stremi,
a ništa znao nisam, svoj sam san o njoj vajao,
nju ništa nisam ni pitao, nisam je video.

Vajao sam je, a ona mi je skliznula kroz prste
nestajući negde u pustinjskim vetrovima
ne ostavljajući tragove po kojima bih je tražio.
Ostao sam sa rukama zarivenim u pesak
čekajući da izroni iz pustinjske oluje
i u tom čekanju pretvorio sam se u kameni cvet.

nn

 

[*pustinjakinja]

U vrtu belih jasmina
Tebe sam usnila
Stazama dugo lutala
Da te nađem
Tiho, tiho pesmu ovu nosiće kroz noć
Jedna zvezda
Moj biser beli
Ljubavi tvojoj noćas
Vodiće je trag naše tajne
Moj jasmine
Snovima plavog kašmira
Tebe sam uvila
I plavo more molila da te nađe
Tiho, tiho pesmu moju nosiće kroz noć
Jedna zvezda
Biser beli
Ljubavi tvojoj noćas
Vodiće je trag naše tajne...
Vetar u daljini tvoj nosi glas
Morima što hridi ljube šapuće za nas

 

[*pustinjakinja]

"Umorna sam.Strahovito sam umorna.
Samo, ovoga puta iz tog umora neće isteći stih.
Ističe reka nedostajanja.
Jedno rame.Jedni dlanovi.
Jedna kafa i onaj poseban način na koji je pijem.
Umorna sam.Od nedostajanja.Od te neobične potrebe da podelim
sve ono što ne bih bilo s kim.
Umorna sam.Ili preciznije, svega mi je dosta.
Dođe mi da uzmem samo kaput, stavim ruke u džepove pune nedostajanja, i odem.
Da odem...samo ne znam kud...
Odem.I više se nikad ne vratim.Nigde."

nn

 

[*pustinjakinja]

"Marionetski igrokaz

Sve nedoumice su otklonjene.
Raskrsnice izbrisane i pretvorene u dva različita smera.
Nema više spoticanja o samoanalizu i samokritiku.
Nema više ničega.
Nema ni razočarenja.Ni zamerki.Ni pitanja.
Sve i da nema odgovora, nisu ni potrebni.
Nikad nisu i nikad neće biti tačni.
Nema više ničega.
Samo zaobilaznica oko nepreglednih poljna ničega.
Ništa od toga nije bilo potrebno.
Zato je i postalo Ništa.
Zaigraju se lutke na koncima i marionetske igre mogu da počnu.
Kako počnu, tako i završe.
Posle svake predstave, zavesa se spusti.Aplauz utihne.
Igre tek onda, zapravo, počinju.
Aplauz za sva Ništa na ovom svetu.
Aplauz za glumce i još veći aplauz za one iza scene.
Aplauz za sve što je moglo biti dobro.
Aplauz - za kraj."

nn

I na koncu, aplauz za sve Budale ovog sveta.

 

[*pustinjakinja]

Prolaznost


Znaš mili, prolaznost nije nešto

što može da se vidi, opipa, oseti,

nije nešto što možeš da nazoveš;

„apsolutna istina“ ,

a opet, postoji na neki način,

sasvim svoj, nama u potpunosti, nerazumljiv.

Uvek je tu, prisutna, čak i u „sada“.

Verujemo da vreme prolazi,

verujemo da sve prolazi,

verujemo u neprovereno.

Vera, ona jeste ono što se ne vidi,

da li to znači da je i ona prolazna,

kao što je to „sve“ prolazno?

Ti znaš mili, za mene prolaznost

ne postoji osim u rečniku,

rečniku pustih i praznih reči.

Vreme je svedok naših promena,

uspona, padova, rasta, starenja,

svedok našeg slepila i tu je,

tu, baš u tom slepilu, naša prolaznost

koja ni ne postoji.

Prošli smo mili, jesmo, prošli smo

i ne primetivši kako prolazimo,

onako kako prolazi sve u čiju

prolaznost se veruje.

Nismo umeli verovati mili,

zato smo; prošli.

Prolazni, jesmo li postali prolazni

zato što smo prošli?

Nismo mili, nismo i nikad nećemo,

jer, ti znaš, ja ne verujem u prolaznost.

nn

 

[*pustinjakinja]

 

[*pustinjakinja]

 

[*pustinjakinja]

"...
Vetrovi kuće nemaju, ni prijatelja skitnice
Al' kada se prepoznaju, tad zapevaju ulice
Suzama sam ih otkupio, za osmeh moje curice
U šaku zvezde skupio, dao za njene poljubce
U ljubavi su najveće sitnice ..."

 

[*pustinjakinja]

"...U mojim venama davni sever samuje
I ja ponekad ne znam šta mu je
Što luduje, od sreće tugu tka
Moja prosta duša slovenska...

Uplaši me sjaj
Milion sveca kad se nebom popali
Gde je tome kraj
Za kog' su tako dubok zdenac kopali

..."

 

[*pustinjakinja]

Vjetar raskopava more
Ja sam na brodu isplovio sam
Vjetar se diže i ruši na mene
Je njegovu namjeru znam
On želi isprobati snagu
Na mene obrušava svu svoju moć
Al' ja sam krenuo tamo gdje želim
I tamo gdje želim ću sigurno doć.
Ne ne bojim se juga,
Ne bojim se bure,
Ne bojim se neba,
Dubine ni dna,
Podivljali valovi me uzalud jure,
Na krilima vjetra poletjet ću ja,
Ne ne mogu mi ništa
Sve prirodne sile i sav njihov bijes
Ne mogu mi ništa ni žega ni kiša
Na krilima vjetra ja nastavljam ples.
U noći kad nevera stane
I nebo kad prekrije zvjezdanin roj
More će dirati stećene rane
I skupljat će snagu za još jedan boj
I pozvat će u pomoć vjetrove nove
I nebo će munjama parati noć
Al' ja sam od onih što vječito plove
I tamo gdje želim ja ću tamo i doć.
Ne ne bojim se juga,
Ne bojim se bure,
Ne bojim se neba,
Dubine ni dna,
Podivljali valovi me uzalud jure,
Na krilima vjetra poletjet ću ja,
Ne ne mogu mi ništa
Ne ne mogu mi ništa
Sve prirodne sile i sav njihov bijes
Ne mogu mi ništa ni žega ni kiša
Na krilima vjetra ja nastavljam ples
Na krilima vjetra ja nastavljam ples
Na krilima vjetra ja nastavljam ples

 

[*pustinjakinja]

 

[*pustinjakinja]

Sta mogu reci o svom zivotu
voleo sam i voljen sam bio
srce mi je prijatelj koji prvi kaze
u ljubavi kad si izgubio

Tek liscu sa grana sto opade
ja mogu pricati o sreci
vetrovi, recite joj mesto mene
mozda veceras necu doci
mozda veceras necu doci ja


Ref. 2x
Pusti neka svetla gore
na prozoru tvom
izdaleka da se vidi izgubljeni dom

Pusti neka vreme brise
kad ljubavi nema vise
zato, nocas sve do zore
pusti neka svetla gore

 

[*pustinjakinja]

НА ПЕТРОВАЧКОЈ ЦЕСТИ​

На цести Петровачкој избјеглице
и триста дјеце у колини.
Над цестом круже грабљиве птице,
туђински авиони.
По камењару оснијеженом
челична киша звони...
У снијегу румена Марија,
мамина кћерка једина,
било јој седам година.

Три дана Грмеч газила
и посрнула стотину пута.
Сукњу је имала – ни кратку ни дугу,
а прслук мален, премален,
а поврх свега кабаница,
бескрајних рукава, широка, жута,
од старог очевог капута.

Понекад мала плакала,
некад се опет смијала
и весела била
кад би је мати тјешила:

"Још само мало, рођена,
па ћемо видјети Петровац,
а то је варош голема,
ту има ватре и хљеба
и кућа - до самог неба".

Радовала се дјевојчица
и ватри, и граду невиђеном,
а сада лежи, сићушна као птица,
на цести Петровачкој,
на цести окрвављеној.

Очи гледају широм,
ал сјаја у њима нема,
са мртвих усана мале
оптужба тече нијема:

О, страшна птицо, ти си ме убила,
а шта сам крива била!
Седам сам година имала,
ни мрава нисам згазила.
Тако сам мало живјела,
и тако мало видјела,
а свему сам се дивила.
Била сам безбрижни лептир,
а ти ме покоси, птицо,
ти ми угаси зјене,
поломи ручице моје,
од глади отежале,
од зиме укочене.

Оптужбу вапије дијете,
стиснутих модрих пести,
у окрвављеном снијегу,
на Петровачкој цести.

Туђински људи крвави,
кућу су нашу спалили,
дјетињство су ми украли,
и много наших убили.

Туђинске птице, челичне немиле,
над планином су нашом летјеле.

Смрачи се, рођена горо,
и на све наше путе,
пошаљи синове своје,
пошаљи вукове љуте,
освети моје ноге израњене,
и јутра гладна расплакана,
и руке модре и смрзнуте.

Загрми, тата, из великог топа,
помлати туђе гадове,
забубњај, брацо, митраљезом,
мртва те сестра зове.

Освету вапије дијете,
стиснутих смрзнутих пести,
у крви и снијегу,
на Петровачкој цести...

Бранко Ћопић

https://voca.ro/1iRp2YczMuxK

 

[*pustinjakinja]

O4.avgust, dan kad Vetrovi utihnu


I Vetar je utihnuo.
I on zna kad nije vreme za reči.

I noć je utihula.
Ona najbolje razume vreme tišina.

I duša ćuti.
Ćuti, a čuje se do Neba.

nn

 

[*pustinjakinja]

 

[*pustinjakinja]

Spavaj mirno druže moj...

Božidar Čeko ...i u imenu mu je zapisan nezaborav...

 

[*pustinjakinja]

"...nema toga ko ukroti sa Dinare buru..."

 

[*pustinjakinja]

"...vratite mi moju mladost

...i osmjehe moje majke
kad me čeka ispred kuće..."

 

[*pustinjakinja]

Avgustovski Vjetar je Vjetar sjete.
Priče su mu protkane samo tugom.
...a pjesme ne piše...
Provlači se kroz tu sjetu ponekao zrno bunta.
Zamiriše bura mirisom smilja.
U oku se izgubi ona jedna suza nemoći.
No, život ide...ide i ne pita.
Ako se osvrnem, zaplićem se u srebrnu paučinu opustjelih ulica djetinjstva.
Ako zastanem u nekoj od ulica, saplešću se o prvi poljubac mladosti.
A ako zaborivim...ko sam onda bez te srebrnaste paučine, bez prvog poljupca,
bez osvrtanja i bez sjećanja....Ko?
Najmanje je važno ko sam ja.
Važno je ko su oni koji su ostali u šumu rijeka, u dahu plavih zora,
u krošnjama nekih dalekih gora.
Ako se ne osvrnem, ako zaboravim, ako sasvim zanijeme Vjetrovi,
prestanu priče, a stihovi prestanu da traže svoj put,
ko su onda Oni, Oni koji su ostali mladi, na vječnoj straži svih naših mladosti...
Avgustovski Vjetar ima svoje, bezglasne priče,
svoje nenapisane poeme, elegije i ode...ima svog pisca i svog pjesnika.
Ime mu je Sjećanje, a prezime Nezaborav.

nn

 

[*pustinjakinja]

" U maloj kući negdje kod Knina...

...u zoru vjetar s Dinare bridi
doš'o jedinac da majku vidi..................

....čuvaj ga čuvaj, šaptala Bogu,
čuvaj ga...čuvaj...kad ja ne mogu..."

........................................................

 

[*pustinjakinja]

"...
Čujes li
s vjetrom pomješan glas
dok u tvom oku
počiva san
ja te tražim u sjećanju
ponekad,
kao sad. "

( '08. nn )

 

[*pustinjakinja]

"...
Zaplovim nebom do tvojih odaja
kucam, ne otvaraš
čekam, ne dolaziš
ne otvaram oči
iza trepavica spavaš
iza trepavica sanjaš.

..."

nn

 

[*pustinjakinja]

"...
A ja sjednem, nasmješim se,

zatvorim oči da ne vide se talasi boli,

okrenem novi list

prazan i čist,

i na njemu ispišem svoje novo ime

koje su mi onako usput dali,

potpišem se na dnu stranice

sedefnom tintom

skupljenom iz dva oka duboka,

sklopljena, da talasi ne izbiju,

da bure ne fijuču,

da se ne potope, da se ne utope,

imena bez lika

prezimena bez imena

sjećanja bez postojanja

jutra bez sutra.

Zovu me...?

Da li ću se...odazvati... "

nn

 

[*pustinjakinja]

Vrelo Slobode

Umiri se dušo,
srce ti zaćuti,
strašni su i dugi minuti.

Tiho dušo,
život je igra,
sto i zelena čoja,

kocka je bačena,
ulog je sve, sve
i nula.

Zastani dušo,
kraj onog vrela
gde srce još ne zna

na koju kartu da igra,
gde još se veruje u
vilie i vilenjake,

u čuda iz bajke.
Zastani dušo, tako ti Boga,
uspavaj dete prepuno sete.

Stani, prastara i pramlada,
uzmi šaku hladne vode
sa vrela Slobode.

Umiri se dušo,
srce ti zaćuti,
strašni su i dugi minuti.

nn