" Noćni sonet s potpisom Vetra
Pre neku noć družili su se Vatar, Kiša i Tama.
Poželela sam da potraje, ali, poput svih mojih želja, i ta je otišla pre svitanja.
Za sobom je ostavila tišinu, ali mirnu, lepu, neobičnu.
Dok je moj omiljeni trio izvodio svoj koncert, misli su bile daleko.
Obišla su sva mesta na kojima sam bila, i ona na kojima nisam bila.
Vodile su me u vreme pre i posle rođenja, sve do danas.
Imala sam osećaj da si i ti tu negde u blizini, ili sam ja negde u daljini,
ali svakako, bili smo blizu.
Blizu koliko je blizak dah.Blizu koliko je blizak dodir.
Blizu...i daleko.Daleko koliko smo postali mi daleki.
Daleko kao nepostojanje.Daleko kao bezdan.
Daljina je donosila stud, a blizina je brisala mraz sa srca,
topila led sa usana i grejala dušu osvetljavajući je najtoplijoj sunčevom svetlošću.
Neko bi rekao; košmarna, sumorna noć.
A nije bila.Mirisala je mirom koji nije tako čest.
Mirisala je na praštanja, i sebi i drugima.Na iskrenost, prema sebi i drugima.
Mirisala je na opraštanja, ali ne znam od koga.Samo ne znam s kim.
Mirisala je na Ljubav.Ljubav u svim svojim oblicima.
Sasvim obična noć, reklo bi se.Sasvim običan spoj vetra i kiše u noći.
Možda i jeste sasvim obična noć.Možda sam samo ja drugačija.
Možda...reč koju često koristim i koju ne mogu, ili, a to će pre biti, ne želim,
nikom da objašnjavam.Nije je lako objasniti, a tako je obična, skoro nebitna reč.
Ko bi uostalom i razumeo zašto je tako često koristim, osim, osim Možda, Ti.
A možda tako mislim jer se osećalo tvoje prisustvo, tvoj smeh, tvoj pogled,
sve je bilo tu negde skriveno u noći, u vetru, u kiši...u meni.
Nešto u meni je tražilo, ne, zahtevalo je da ti kažem ono u šta nikad nisi,
potpuno i bez zadrške, verovao.I ne zamerim ti.Razumem to.
Mnogo te volim.Mnogo.Mnogo sam te uvek volela.Premnogo.
I nikad to nisam umela da ti pokažem.Nisam umela.
Ti, ti si to umeo.
Umeo si, a ja, ja nisam umela ni da prihvatim ono što si nesebično pokazivao.
Odavno ništa od ovoga nije važno.Važno je da budeš srećan.Uvek.
Važno je da ti oči budu najčešće one prelepe, duboko.plave nijanse, poput najdubljih morskih voda,
poput neba u rana, prolećna jutra ili koji čas pre letnjeg sutona.To je važno.
Sve drugo, pa i ove reči o ljubavi, sve je davno prošao čas.Davno.
Mnogo pre mene.Mnogo pre tebe.
Volela bih da sam mogla da u toj noći vidim boju tvojih očiju.
Ne znam zašto, unutar mene su me gledale one tvoje zelene oči.
Zelene kao šuma, kao proleće, kao rana jesen...
Davno sam videla tu boju tvojih očiju i pitam se, da li su još ponekad takve.
Možda baš ove noći, te mile zelene oči, spokojno dremaju ispod tvojih kapaka,
svesne da ih negde u sebi osećam.
Možda...a možda je ova noć potpuno obična i sve ovo je samo san.
Svaka reč, misao, osećaj...Sve.
Snovi su laža.I zato, ako slučajno osetiš nešto čudno u grudima,
ako te nešto budi iz sna i treba ti vazduha, ako stojiš pored prozora
i udišeš svežinu prolećne noći, odmahni glavom i kaži sebi; loše si sanjao.
Ako ikada naletiš na ove reči, osmehni se onim tvojim blagim osmehom,
reci; neko se opet igrao lošeg pisca.
Priče su, poput snova.Neke zapamtiš, neke zaboraviš istog trenutka.
Snovima ne veruj.Lošu priču zaboravi.
Samo u jedno veruj, za trenutak, za treptaj onog zelenog oka,
i onda zaboravi kao što se zaboravi ružan san i loša priča.
Veruj, onako snažno, iskreno, samo jedan, prvi i poslednji put;
Mnogo sam te volela.Mnogo...
...ali nikad to nisam umela da ti pokažem.
Nikad.Ne umem ni sad.
A možda...možda je sve ovo noćni sonet s potpisom Vetra.
Možda. "
nn
, našlo se u 2017.)
... s jedne strane.
