Pričao mi Vjetar...

[*pustinjakinja]

Fusnota bez vremena

Kud nas je sve posejao vetar,
gde sve nisu iznikle grane mlade,
gde sve nije stasala krošnja
u čijem hladu odmaraju senke daleke.

Setimo li se, ili zaborav sve pokri,
vrleti iz kojih smo ponikli,
velikih snova i beskrajnih nada
da ljubav nije zaludna.

Da li vidiš koliko smo mali,
koliko od snova ni trag ne osta,
utaha jeste krošnja tek stasala,
pšenica tek klasala,

a mi, ko smo mi, ko su oni,
ko vi, ko je ko u senkama
izniklih krošnji iz semena,
fusnota između ljubavi i (ne)vremena.

nn

 

[*pustinjakinja]

Ništa Ti ne znaš

Najlepše od svega je što
Ti pojma nemaš ,
ni kako se semjem ni kako plačem
ni kako rečju, sečem, umesto mačem.

Najlepše od svih Ti me
ni opisati ne umeš,
a kao, sve znaš, sve razumeš
svemu suštinu nađeš, u tami se snađeš.

Ništa Ti ne znaš
pamatna moja glavo,
niša ni važno nije,
gledaj i hodaj pravo.

Podigni čelo i nasmeši se,
oholo, nadmeno, ma znaš,
onako deranski smelo,
a znanje, znanje je piće za dođoške priče.

Ništa Ti ne znaš, pametna glavo,
ništa ni važno znanja nije,
samo hodaj, hodaj pravo,
i diši, diši, nikad ne uzdiši.

Pusti nek košava inje
kao srebro po kosi nam prospe,
nasmeši se prvoj zvezdi
na njoj jasno piše:

Ti, Ti mene tako nepoznaješ,
tako lepo, od svih najlepše.

nn

 

[*pustinjakinja]

“Bit ćeš mi sličan jednoj zvezdi. Noću ću te gledati.”
“Ti ćeš imati zvezde kao što ih niko nikada nije imao.”
“Kad gledaš nebo noću, pošto ću ja biti na jednoj od njih, pošto ću ti se smeškati, biće ti kao da gledaš sve zvezde koje se smeškaju.”
“Videćeš sve zvezde. Ti ćeš imati zvezde koje umeju da se smeju!”“I kad ti bude žao što me više ne vidiš, ti ćeš noću gledati zvezde. Moja će ti zvezda biti baš kao sve druge zvezde.”

Mali Princ

........

Zvezde su tu

Oprosti mi, devojčice moja,
što svi putevi na isto isto mesto vode,
oprosti jedina, i veruj, samo veruj,
moja je ljubav uvek za sekund jača,
moja je duša uz tebe i kada od mene
ne ostane ni trag, kada se ne čuje ni glas,
kad Zvezde zasjaje jače,
kad zanemim, a sve u meni plače.
Oprosti jedina, davno si razumela moje reči,
da pomešana osećanja stoje kao medalja
na postolju svih mojih ideala.
Ako ikad posumnjaš,
ako te ikad moje oči iznevere,
prođi starom ulicom
kroz aleju kestenova
i setićeš se, i nestaće sumnji,
na Nebu je Zvezdama zapisano,
Ljubav koja se toliko puta rodi,
nikad ne nestaje, nikad bez osmeha ne ostaje.
Volim te, moja devojčice, moj osmehu
i seto moja,
ne zaboravi nikad da se smeješ,
nikad ne prestani kao Sunce da greješ,
a Zvazde...Zvezde će uvek biti tu,
tu, i u Tvom i u tvoje duše Duši, snu.
Dušo duše moje...i kada mene ne bude,
Zvezde će biti tu.

nn

 

[Duki Lu]

Draga moja, zbunjuješ me emocijama.
Ne znam da li da ostavim ili


*********






Njiše se polje maslačka pred naletom oluje,
Svaki uveli cvetak pred olujom poskakuje,
Oluja snažna je, nepredvidiva, surova,
Brža od aviona, od sokolova, od snova.
Kidiše na mene vetar kao na uvelo lišće
I mrsi moju kosu k’o zraci sunca u svanuće
Što vedro plavetno nebo ranom zorom paraju
Pa mome nemirnom srcu tanani sanak kidaju.
Život je ovaj ljuljaška što neprestano se njiše
A moje srce olovka što tužnu pesmu piše.
Dajte mi hartiju veliku, belu, široku
Da iskažem tugu duboku, tešku, otrovnu.
Pišem, a vetar silni nemilosrdno kidiše,
Hteo bi i on da moju tugu izbriše,
Da je potamani i da je satre iz korena,
Al’ bol je moja ukorenjena duboko, čemerna.
O, nosi, vetre, daleko moje reči
I tugu ovu zauvek jednom spreči
Da vraća mi se, da mi dolazi,
Jer život ovaj nemilosrdno prolazi.

Ivana Zajić

 

[*pustinjakinja]

Draga moja, zbunjuješ me emocijama.
Ne znam da li da ostavim ili

"...
Oprosti jedina, davno si razumela moje reči,
da pomešana osećanja stoje kao medalj..."

Verujem i da Ti razumeš

 

[*pustinjakinja]

" Kako ti ne dosadi jedna te ista pesma ceo dan?
- Kako tebi ne dosadi uvek isti stih, a muzika različita...
Nije to isto.
-Ko je rekao da je isto? - osmehnula se
Ti si najpametnij. - cinizam je bojio noć.
- Jesam, što ne bih bila. - opet se samo osmehnula.
(tišina)
- Znaš da ti čitam misli? - nasmejala se
Znam. - promrljao je.
- Lepo onda.Ja ću i dalje da slušam istu pesmu, možda i danima.Šta ćeš ti da radiš?
(tišina)
(još tišine)
(muk)
...u pozadini se čuje zvuk i tekst iste pesme
...na licu blag nagoveštaj osmeha...smešak, ali ipak...trag osmeha"

nn

Pricacu ti o svome zivotu
reci cu ti zasto tesko disem
pitaj kako pjesme me zabole
pitaj zasto samo tuzne pisem

Ne pitaj me zasto suze teku
dok pjevam o svom gradu uz rijeku
i o parku na kraju grada
i o njoj, sto ne znam gdje je sada


Ref.
Svaka pjesma jedna uspomena
dio onih lijepih vremena
ti ne moras znati sto to znaci
al' kad placem, samo reci placi

Pjesma vrati sve ljubavi stare
prijatelje, mjesta i gitare
ti ne moras znati sto to znaci
al' kad placem i ti sa mnom placi

Pricacu ti o svome zivotu

Pusti moje suze neka teku
dok pjevam o svom gradu uz rijeku
i o parku na kraju grada
i o njoj, sto ne znam gdje je sada

I ti sa mnom placi

 

[Mika]

Duša moje duše,
glas moga glasa,
sunčev zrak u sivom danu
tihi šapat vetra u olujnoj noći..
Sve si ti..

 

[*pustinjakinja]

Duša moje duše,
glas moga glasa,
sunčev zrak u sivom danu
tihi šapat vetra u olujnoj noći..
Sve si ti..

Pogledajte prilog 1590191

...

 

[*pustinjakinja]

 

[Rusalka]

Ništa Ti ne znaš

Najlepše od svega je što
Ti pojma nemaš ,
ni kako se semjem ni kako plačem
ni kako rečju, sečem, umesto mačem.

Najlepše od svih Ti me
ni opisati ne umeš,
a kao, sve znaš, sve razumeš
svemu suštinu nađeš, u tami se snađeš.

Ništa Ti ne znaš
pamatna moja glavo,
niša ni važno nije,
gledaj i hodaj pravo.

Podigni čelo i nasmeši se,
oholo, nadmeno, ma znaš,
onako deranski smelo,
a znanje, znanje je piće za dođoške priče.

Ništa Ti ne znaš, pametna glavo,
ništa ni važno znanja nije,
samo hodaj, hodaj pravo,
i diši, diši, nikad ne uzdiši.

Pusti nek košava inje
kao srebro po kosi nam prospe,
nasmeši se prvoj zvezdi
na njoj jasno piše:

Ti, Ti mene tako nepoznaješ,
tako lepo, od svih najlepše.

nn

prelepo

 

[*pustinjakinja]

prelepo

 

[gost 293964]

Jednom kad zaboraviš mi ime
I krevet hladan postane
Kao snijegom okovane zime
Kada ništa ne preostane
Ja ću te voljeti i tad
Divlji vjetre
U tišini ostavi me gdje sam
Svaka riječ sad prosta je
Odlazi i pusti me da ne znam kako čovjek postaje
Ono što nisi više

 

[Rusalka]

Evo, ovo drvo se sasušilo, pa ipak se zajedno s drugima njiše na vetru.
Tako se i meni čini,
ako umrem, ipak ću ucestvovati u životu
na bilo koji način.

Tri sestre, Anton P. Čehov

 

[*pustinjakinja]

Negde u vetru je ostala priča o prijateljstvu, ranoj mladosti, daljinama...Nevidljivi tragovi u pesku čije senke provire iza nota stare melodije.

Aljoša

-Aljoša? Ko je Aljoša?Nikad nisam čula da pričaš o njemu.

„Ko je Aljoša...“ – ponavljala je gledajući nekud kroz mene kao da upravo

sada posmatra onoga kome je pripadalo to lepo ime.

„Aljoša je Noć punog Meseca.Dan koji se kupa u slapovima Sunca.Tama i Svetlo.Svetlo i Tama...“ – prozborila je tihim glasom, napuklim od sećanja koja su joj se nizala pred očima.

-Sve si mi rekla, svaka ti čast! – pokušavala sam smehom da izvučem neku reč više iz te njene, moram priznati, ponekad nesnosne tišine.

-Možeš li ga bar opisati, ako ništa drugo? – nisam odustajala.

Samo je odmahnula glavom i dalje odsutnog pogleda u kojem se samo nazirao osmeh, mada, ko bi ga znao, njene oči uvek izgledaju kao bunar prepun tajni.

„Kako da ti opišem Noć i Dan, Tamu i Svetlost...“ – rekla je pogledavši me onim pogledom koji je govorio da je priči kraj.

Od priče za sad imam samo ime.Aljoša.Moja radoznalost je morala da sačeka, a znajući je, mogla bih čekati dovek.

( nn )

 

[Van_Helsing]

Увек је лепо свратити овде!

 

[*pustinjakinja]

Увек је лепо свратити овде!

Uvek je lepo poželeti Ti dobrodošlicu u ovaj mali kutak.Hvala Ti.

 

[Van_Helsing]

Осетиш ли некад док шеташ крај реке
И немирни ветар образ ти милује
Нешто слатко слети на усне ти меке
То ти моја душа пољубац дарује

 

[*pustinjakinja]

ОБЛАЦИ
Облаци источни, крилати лабуди,
Вас пре сунца мајка зорица пробуди,
Росом вас умије, златом вас позлати
Ветар вам поклони да вас на пут прати.
С ветрићем под крили’ изнад до́ља̑, гора,
Прелећете царства, пустиње и мора,
Кад нада мном стану ваше лаке сени,
Ви надмете груди па зборите мени:
Ми видимо лепше шуме и пољане
И шире ливаде цвећем засејане,
Вити брег од хумке где орао седа
Врх планински што се догледати не да;
Лепше цвеће — тако ви зборите мени —
Од турчинка што се у житу црвени...
О, ташти облаци, не питам вас за то —
Него јесте л’ игде вид'ли лепше злато?...
За то ла̏не што ми виси око врата
На част вам лепота мени непозната!...

Милета Јакшић

 

[*pustinjakinja]

"...
И ја не тражим плена:
Ох, дајте мени још само шаку зрака
И мало беле, јутарње росе –
Остало вам на част! "

Душан Васиљев

 

[*pustinjakinja]

Među ljudima za koje ne pitam
Odavno neko postoji
Kome ne praštam a trebao bi
Otkad stavljam križ kraj njenog imena
Vodi me bis kroz godine
A jedva se sićan zbog čega je
Već je vrime da se pomirim sa svitom
I tiho ko da zaronim na dah
U svemu sad mogu naći nešto lipo, lipo
I reći "Živote, dobar ti dan", dobar
Jer već je vrime da se pomirim sa svitom
I tiho ko da zaronim na dah
U svemu sad mogu naći nešto lipo, lipo
I reći "Živote, dobar ti dan", dobar
Na te grane ja više ne smin past
Na njenu dušu prišiti sve što mi smo dospili
Koliko krivih riči pobigne kroz zube, a ko će ih stić?
Ka i perje bačeno u vitar, ne moš pokupit
Al učim se kupit (tiho zaronit na dah)
U svemu sad moram naći nešto lipo
I reći "Živote, dobar ti dan", dobar
Jer već je vrime da se pomirim sa svitom
I tiho ko da zaronim na dah
U svemu sad mogu naći nešto lipo, lipo
I reći "Živote, dobar ti dan"
U svemu sad mogu naći nešto lipo, lipo
I reći "Živote, dobar ti dan"
Među ljudima o tome ne pričam
Al znaju mi s lica čitati
Kome ne praštam a trebao bi

 

[*pustinjakinja]

 

[*pustinjakinja]

U vrijeme kad se kod nas bude ptice
Mjesec jos crta moje lice
budis me poljupcem u celo
sanjala sam divan san
kazes mi, da izmisljam

Ogrnem vestu, ususret vjetru
kucu ostavljam za sobom
tada mi, zagrljaj sa tobom
zamirisi na rastanak
kazes mi, da izmisljam


Ref. 2x
Evo nas, triput tuzniji
spremna ti rijeci na dug vracati
tisinu s tobom dijeliti
tisinu tudjih gradova

Evo nas, triput tuzniji
spremna ti rijeci na dug vracati
iz oka klizne mala bol
ili to bura krade sol

Liznem suzu toplu, meku
pa skrijem lice rukama
kazu svi, da izmisljam

 

[*pustinjakinja]

Jesenji bluz

Korača novembar
zlatnim koracima jeseni
žureći da stigne bijele pegaze
odzvanjaju kroz noć
mjesečeve trube
bude se zvjezde jutrom zaspale

Korača novembar
u cipelama od kiše
za njima ne ostaje trag
dlanove šire oblaci
laki su njegovi koraci

Korača novembar
iznad njega jato vodenih ptica
svaka od njih ce suza postati
na nekom od nepoznatih lica
klizeći do usana toplih
poput ukradenog poljupca

Korača novembar
pod korakom umire cesta
u noći se gubi jecaj
zgaženih violinskih žica
izgubljena iza njega osta
jedna mala siva ptica

nn, nekog novembra

 

[*pustinjakinja]

Zarobljene jeseni

Tople boje isprane vremenom
na zakrpe pomalo liče,
jesen je, ljeta gospodnjeg tog i tog,
novo je sve, a zakrpe stare,
pokidan konac osta na cesti,
u prašini godina, izgubiće mu se trag.

Zakrpljena sjećanja poput lišća opalog,
pod nogama slučajnog prolaznika
zgažena, nijemo svoju priču pričaju,
poznatu priču nepoznatog pisca
u novembarski ljetopis pripisuju,
krojeći zakrpe nove, za sjećanja stara.

Novembar je, sivi je kaput obuklo nebo,
zalud su zlatom zlatili, zalud svirce platili,
zalud su pričali priče koje neće
na novembar da liče,
sivo je i hladno je i vlažno je u oku
zaspalo vrijeme, u duši zaleđen mir.

Zakrpljena sjećanja i stare priče,
ostarjele ceste i tromi koraci,
sve je novo, ali nema sjaja,
zarobljene jeseni prošle, stoje na kapiji
zidanoj sivim novembrima
ostavljajući prolaz novim, slobodnim jesenima.


nn

 

[Manga Hilux]

@*pustinjakinja , došao ovde i nešto mi milo duši
neka duši prijatna seta