Pričao mi Vjetar...

" Noć je kišna, vetrovita, jedna od onih kakve volim.
Slušam izmešane zvukove prirode i muzike koju stvara čovek.
Čujem samo prirodu, ostalo se gubi negde u daljini zamršeno zajedno sa usputnim mislima.
Razmišljam, ništa neobično, ništa novo. Stara ja, stare teme. Onako, usput, bez mnogo trvenja sa sopstvenim mislima,
zaključih kako ne znam odakle mi vera u ljubav, a uz nju, odakle mi uopšte vera u prijateljstvo, drugarstvo...nešto... U Ćoveka.
Ništa između ljudi ne biva bez osećanja, baš ništa. Ni lepo ni ružno.

Odmahujem glavom kao da rasterujem nekakve mušice, ruka sama od sebe prolazi kroz kosu,
u duši se prožimaju seta i ljubav, i ona toplina osmeha koji ostaje nevidljiv;
- Pusti - promrmljah sebi - pusti, odavno odgovori nisu važni. Odavno si naučila
da gledaš i slušaš i osećaš, a ništa ne pokazuješ, i ništa ne dokazuješ. Pusti. Slabost nije tvoje ime.

Noć je lepa, jedna od onih kakve najviše volim. Kiša ujednačeno lije skladajući sopstvenu muziku,
a ja... ja ću da se inatim i sebi i životu, onako, ravnoteže radi, zbunjujući svet oko sebe.
Zaboraviću na ova pitanja o ljubavima, prijateljstvima, drugarstvima... do neke slične noći, ili bar do sledeće žaoke
koja će odnekud da me okrzne, ostavljajući za sobom onaj neprijatan trag peckanja.
Bol, bol je rezervisana. Nije za svaku žaoku, nije za svaki neprijatan trag. "

( noć i ja - nn )

 
Poslednja izmena:
*pustinjakinja:
" Noć je kišna, vetrovita, jedna od onih kakve volim.
Slušam izmešane zvukove prirode i muzike koju stvara čovek.
Čujem samo prirodu, ostalo se gubi negde u daljini zamršeno zajedno sa usputnim mislima.
Razmišljam, ništa neobično, ništa novo. Stara ja, stare teme. Onako, usput, bez mnogo trvenja sa sopstvenim mislima,
zaključih kako ne znam odakle mi vera u ljubav, a uz nju, odakle mi uopšte vera u prijateljstvo, drugarstvo...nešto... U Ćoveka.
Ništa između ljudi ne biva bez osećanja, baš ništa. Ni lepo ni ružno.

Odmahujem glavom kao da rasterujem nekakve mušice, ruka sama od sebe prolazi kroz kosu,
u duši se prožimaju seta i ljubav, i ona toplina osmeha koji ostaje nevidljiv;
- Pusti - promrmljah sebi - pusti, odavno odgovori nisu važni. Odavno si naučila
da gledaš i slušaš i osećaš, a ništa ne pokazuješ, i ništa ne dokazuješ. Pusti. Slabost nije tvoje ime.

Noć je lepa, jedna od onih kakve najviše volim. Kiša ujednačeno lije skladajući sopstvenu muziku,
a ja... ja ću da se inatim i sebi i životu, onako, ravnoteže radi, zbunjujući svet oko sebe.
Zaboraviću na ova pitanja o ljubavima, prijateljstvima, drugarstvima... do neke slične noći, ili bar do sledeće žaoke
koja će odnekud da me okrzne, ostavljajući za sobom onaj neprijatan trag peckanja.
Bol, bol je rezervisana. Nije za svaku žaoku, nije za svaki neprijatan trag. "

( noć i ja - nn )
Kliknite za proširenje...
 
" Pismo bez adrese

Jedino moje,

Pričam sa Tobom svaki dan. S Tobom i liježem i ustajem i prolazim kroz vremenski međuprostor ovog svijeta.
Pisala Ti nisam dugo. Znaš me, ono što ne napišem i ne biva. Bježim od papira i olovke, od riječi koje će ostaviti
trag za mnom. Šta će mi tragovi moga postojanja ako ih Ti ne pratiš... Da mogu izbrisala bih svaki svoj trag tako da
ne ostane ništa, kao da ni postojala nisam. A opet... kako da izbrišem sve i da mogu? Zar bih mogla čekati kraj puta
brišući Tvoje tragove? Brišući sebe, brišem i Tebe... Moje želje su paradoksi. Moje postojanje je paradoks.
I svaki moj trag je svjedok da Zenon nije mrtav.
Nemam da Ti napišem ništa što Ti ne znaš. Vjerujem da znaš i šta će sutra biti, za razliku od mene.
Znaš i za ovu buru u meni.
Šta ću sa njom, jedino moje... Ako je pustim, polomiće sve pred sobom... a ako je ostavim ovako duboko u duši,
izlomiće mene. Izlomiti, ali bojim se ne i slomiti. Da hoće da me slomi, bila bih mirna.
Čuvam svijet oko sebe od sebe... Guši me ova sputana bura, možda Bog da da me i uguši.
Ne mršti se. Ne volim kad se mrštiš, a često to činiš... Nemoj...
Šta će biti kada se Iskra i Bura sretnu... kakav plamen će izazvati taj susret...
Šta ću sa sa ovim novembrom koji dolazi, lupa na vrata...
Reci mi! Evo me opet na mjestu sa kojeg ne umijem da se pomjerim. Molim Te, reci bar nešto!
Ovo mjesto mi nije poznato, a spremala sam se za njega. Ne mogu da se pomjerim. Ne mogu da riječ izustim.
Sve i da imam kome da izustim, ne mogu. Ne želim... Ne znam...
Ako mi ti ne pomogneš, rastrgnuće me ova bura i raznijeti djelove po cijelom svijetu, a ja ću ostati da tumaram
po nepovratnom dnu pakla.
Reci nešto, molim Te... Reci molim Te kako da sačuvam sve od sebe...
Spremam bijelu haljinu. Obećala sam... Držim obećanja, ali kako ću, kako?!
Novembar i bijela haljina... zar to nije još jedan paradoks, jedino moje...
Reci nešto, za Boga miloga! Reci, jer ja ovaj put ne umijem sama ni s mjesta maknuti... Ne umijem!
Mrštiš se... Ma ne, ne plačem. Bura mi sipa prašinu u oči. Bura koja se zahuktava, a koju ne znam kako da zadržim u sebi.
Reci nešto...
Nećeš? Da Ti pišem sutra? Ne znam... pisaću, pisaću jer inače će ova bura da povredi nekoga.
Ne smije, ne. Mogu ja to, je l' da...Moram. Kao i uvijek. Sa osmjehom. Mogu? Misliš da mogu?
Ne gledaj me tako... Zagrli me, samo me zagrli jako i ne puštaj me...ne puštaj me nikad više! "

( bure novembra, nn )

 
" Pismo bez adrese
( drugi dio )

Ne idi, jedino moje... Sjedni još malo sa mnom.
Ne idi...
Je li Tebi ovako hladno? Ne znam je li ova studen od vjetra napolju ili od bure unutar mene..
Kako se Ti nosiš sa svim ovim... Raduješ se, znam. Ti si onaj koji posmatra i usmjerava, podiže i daje vjetar u leđa.
Uvijek si to radio. I ćutiš, samo ćutiš, beskrajno dugo ćutiš jedino moje...a meni sad treba jedna, bar jedna Tvoja riječ.
Treba mi Tvoj glas da nađem svjetlo koje mi se lagano, ali sigurno gubi negdje u odlazećim septembarskim koracima.
Pređem jedan dio puta, padnem. Ustanem i pređem novi dio puta, padnem... Kako sad da ustanem?
Objasni mi šta se u njenoj glavi dešava, šta pokušava... Da je ne poznajem, da mi nije na rukama dušu prostirala
pomislila bih da hoće obje da nas novembar pretvori u studen, led, prah... Da je ne poznajem...
Kako ću da je gledam u oči a da suzama ne pokvarim sve? Kako ću da je zagrlim a da je ne iskvasim bolom i poplavom potopim
sve oko nas? Zašto to čini i sebi i meni? Ima li snage za ono što je zamislila...
Jača je od mene... da li je svjesna uopšte toga...
Jedino moje... jesam li sebična... Jesam? Nisam? Nije smiješno...ne začikavaj me sada, nije vrijeme...ne pali ovoga puta.
Zašto pitam Tebe sve ovo? Koga ću, jedino moje, koga?!
Nju? Kako Nju? Kako Nju da pitam sve ovo... Prvi put, prvi put da ne mogu ni sa njom da podijelim sve...prvi...
Ona mi je sve... sve od Tebe što imam. Sunce koje me grijalo, grije...Bože mili, šta pišem...
Reci nešto jedino moje!
Nije postojala misao koju nisam sa Njom dijelila. Nije. Nije postojala suza koju nisam sa njom podijelila.
Nije postojao osmjeh kojim se nismo zajedno smijale. Nije.
Nisam nikad pomislila da neću umjeti sa njom nešto da podijelim. Nikad...
Opet me život demantuje. Nikad ne postoji.
Hladno je, prehladno... Ne idi više od mene. Nemoj... Budi tu i pričaj mi... pričaj mi, jedino moje..."

( bure novembra, nn )

 
Neka se zaustavi vreme

Stanite malo misli moje,
zastanite na tren samo,
tamo gde ste pohrlile,
tamo je mesto, poput groba hladno.

Stanite malo dani i noći,
ne žuri tako jeseni zlatna,
neka se zaustavi vreme
kao kazaljke svih mojih satova

kojima, davne neke jeseni,
pokidah klatna.

Stanite malo sećanja pusta,
pusta vam sećanja ostala
kao što pusta ostaše moja usta,
stanite, ne stala nikad

i nikad ne poznala puta
koji vode do majčinih skuta.

Stanite tuge i radosti,
svatovi nedosanjani i dosanjani,
stanite, ako Boga znate
sva zvona i sve trube

neka samo jednan tren zastanu,
jedan tren tišinom odjeknu.

Stanite, do daha da dođem,
bure da prestanu grud da biju,
tren samo, pa nastavite,
srećom neka zazvone sve odaje

u kojima obativaju misli moje,
misli moje i oči mile tvoje.

Stanite, stanite k'o Boga vas molim,
da ne kane suza pre vas,
da ne izađe tuga kad joj nije čas,
stanite, stanite pa srećom zaorite.

Neka sreća kao kiša poteče
ili ne, ne, bolje kao reka najveća,
kao okean koji ne sagledaše oči
ni pre, ni sad, ni doveka.

nn

images
 
*pustinjakinja:
" Pismo bez adrese

Jedino moje,

Pričam sa Tobom svaki dan. S Tobom i liježem i ustajem i prolazim kroz vremenski međuprostor ovog svijeta.
Pisala Ti nisam dugo. Znaš me, ono što ne napišem i ne biva. Bježim od papira i olovke, od riječi koje će ostaviti
trag za mnom. Šta će mi tragovi moga postojanja ako ih Ti ne pratiš... Da mogu izbrisala bih svaki svoj trag tako da
ne ostane ništa, kao da ni postojala nisam. A opet... kako da izbrišem sve i da mogu? Zar bih mogla čekati kraj puta
brišući Tvoje tragove? Brišući sebe, brišem i Tebe... Moje želje su paradoksi. Moje postojanje je paradoks.
I svaki moj trag je svjedok da Zenon nije mrtav.
Nemam da Ti napišem ništa što Ti ne znaš. Vjerujem da znaš i šta će sutra biti, za razliku od mene.
Znaš i za ovu buru u meni.
Šta ću sa njom, jedino moje... Ako je pustim, polomiće sve pred sobom... a ako je ostavim ovako duboko u duši,
izlomiće mene. Izlomiti, ali bojim se ne i slomiti. Da hoće da me slomi, bila bih mirna.
Čuvam svijet oko sebe od sebe... Guši me ova sputana bura, možda Bog da da me i uguši.
Ne mršti se. Ne volim kad se mrštiš, a često to činiš... Nemoj...
Šta će biti kada se Iskra i Bura sretnu... kakav plamen će izazvati taj susret...
Šta ću sa sa ovim novembrom koji dolazi, lupa na vrata...
Reci mi! Evo me opet na mjestu sa kojeg ne umijem da se pomjerim. Molim Te, reci bar nešto!
Ovo mjesto mi nije poznato, a spremala sam se za njega. Ne mogu da se pomjerim. Ne mogu da riječ izustim.
Sve i da imam kome da izustim, ne mogu. Ne želim... Ne znam...
Ako mi ti ne pomogneš, rastrgnuće me ova bura i raznijeti djelove po cijelom svijetu, a ja ću ostati da tumaram
po nepovratnom dnu pakla.
Reci nešto, molim Te... Reci molim Te kako da sačuvam sve od sebe...
Spremam bijelu haljinu. Obećala sam... Držim obećanja, ali kako ću, kako?!
Novembar i bijela haljina... zar to nije još jedan paradoks, jedino moje...
Reci nešto, za Boga miloga! Reci, jer ja ovaj put ne umijem sama ni s mjesta maknuti... Ne umijem!
Mrštiš se... Ma ne, ne plačem. Bura mi sipa prašinu u oči. Bura koja se zahuktava, a koju ne znam kako da zadržim u sebi.
Reci nešto...
Nećeš? Da Ti pišem sutra? Ne znam... pisaću, pisaću jer inače će ova bura da povredi nekoga.
Ne smije, ne. Mogu ja to, je l' da...Moram. Kao i uvijek. Sa osmjehom. Mogu? Misliš da mogu?
Ne gledaj me tako... Zagrli me, samo me zagrli jako i ne puštaj me...ne puštaj me nikad više! "

( bure novembra, nn )
Kliknite za proširenje...

*pustinjakinja:
" Pismo bez adrese
( drugi dio )

Ne idi, jedino moje... Sjedni još malo sa mnom.
Ne idi...
Je li Tebi ovako hladno? Ne znam je li ova studen od vjetra napolju ili od bure unutar mene..
Kako se Ti nosiš sa svim ovim... Raduješ se, znam. Ti si onaj koji posmatra i usmjerava, podiže i daje vjetar u leđa.
Uvijek si to radio. I ćutiš, samo ćutiš, beskrajno dugo ćutiš jedino moje...a meni sad treba jedna, bar jedna Tvoja riječ.
Treba mi Tvoj glas da nađem svjetlo koje mi se lagano, ali sigurno gubi negdje u odlazećim septembarskim koracima.
Pređem jedan dio puta, padnem. Ustanem i pređem novi dio puta, padnem... Kako sad da ustanem?
Objasni mi šta se u njenoj glavi dešava, šta pokušava... Da je ne poznajem, da mi nije na rukama dušu prostirala
pomislila bih da hoće obje da nas novembar pretvori u studen, led, prah... Da je ne poznajem...
Kako ću da je gledam u oči a da suzama ne pokvarim sve? Kako ću da je zagrlim a da je ne iskvasim bolom i poplavom potopim
sve oko nas? Zašto to čini i sebi i meni? Ima li snage za ono što je zamislila...
Jača je od mene... da li je svjesna uopšte toga...
Jedino moje... jesam li sebična... Jesam? Nisam? Nije smiješno...ne začikavaj me sada, nije vrijeme...ne pali ovoga puta.
Zašto pitam Tebe sve ovo? Koga ću, jedino moje, koga?!
Nju? Kako Nju? Kako Nju da pitam sve ovo... Prvi put, prvi put da ne mogu ni sa njom da podijelim sve...prvi...
Ona mi je sve... sve od Tebe što imam. Sunce koje me grijalo, grije...Bože mili, šta pišem...
Reci nešto jedino moje!
Nije postojala misao koju nisam sa Njom dijelila. Nije. Nije postojala suza koju nisam sa njom podijelila.
Nije postojao osmjeh kojim se nismo zajedno smijale. Nije.
Nisam nikad pomislila da neću umjeti sa njom nešto da podijelim. Nikad...
Opet me život demantuje. Nikad ne postoji.
Hladno je, prehladno... Ne idi više od mene. Nemoj... Budi tu i pričaj mi... pričaj mi, jedino moje..."

( bure novembra, nn )
Kliknite za proširenje...
:zag::heart: Ti nisi za uvek, ti si za zauvek..

 
Poslednja izmena:
" Dugo ne pišem pesme, bar ne one što o ljubavi govore. I ne pitaj me što.
Ne naiđoh na ljudsko biće koje bi razumelo odgovor, ali ti vetre, ti razumeš.
I zato, ne pitaj što.
Sedi malo tu kraj mene. Noć je i znam da si umoran i pospan, ali, sedi malo.
Ti me i vidiš i čuješ, dok me ljudi gledaju a ne vide, slušaju a ne čuju.
Ne krivim ih. Ovakvu ćud samo vetrovi mogu podneti.
I sebi sam teška nekih dana.
Ova misao mi uvek izazove osmeh. Šta bi psiholozi radili da nije nas ovakvih.
Naročito oni nadripsiholozi. Danas su svi psiholozi, moj vetre.
Svi bolje od nas znaju šta smo i ko smo i kakvi smo.
Ali, što se sada zamaram time. Samo bih na trenutak da sedim u tišini sa tobom, sa sobom...
Noć voli reči, ali meni se o onom što bih imala za reći, noćas ćuti.
Hajde da ćutimo. O svemu. O životu, o ljudima, o ljubavima i pesmama.
Neka prođe noć. A sutra... sutra ko zna... "

( noć, vetar i ja, nn )

loneliness.jpg
 
"...Osobe sa ograničenim načinom razmišljanja će iskusiti samo ono unutar tunela koji su stvorili sami. Ljudi širokog uma će iskusiti život. (…) "

Listajući net, slučajno naleteh na ovu rečenicu, pa pošto mi je inače inspirativna ova fraza " ograničen i širok um " da zabeležim neku reč.

" Nisam puno razmišljala o ograničenosti (širini) sopstvenog uma. A onda sam sve češće slušala o sebi, doduše između redova, ili između izrečenih rečenica,
kako sam ograničena. ( nema potrebe za ublažavanjem samog smisla reči sa onom lepšom reči - um )
E, onda sam sela sama sa sobom i izlistila i taj deo svih mojih godina provedenih na ovoj planeti.
Pa sad, ako je biti ograničen ne činiti sve pod svaku cenu i imati meru u željama, jesam. Ograničena sam. Do zla Boga ograničina.
Bila bih i više, ali me zeznula tinejdžerka, tvrdoglava i inatna crta karaktera koju još popravljam.
Lep je život. Pun izazova i mogućnosti. I sve mi je dozvoljeno. A da li mi je sve na korist?
Sad bi dušebrižnici rekli: "Ona sve gledaa kroz prizmu koristi.Koristoljubiva veštica." ( doduše za vešticu sam sigurna da me i oslovljavaju, a uz to ide sve u paketu )
Sreća pa me majka rodi baš ovakvu. Ograničenu. Hvala joj do Neba.
Svako živi kako ume, zna ili želi, ili mora iz nekog rezlago. I meni to ne smeta. Ničija "širina" nije prepreka mom ograničenom putu. Zašto to ikome smeta, čime ugrožava...Pojma nemam, a i nije me briga.
Ovde se očekuje nešto romantično, a ograničenost nije romantična.
No zanimljivo je možda znati da ova ograničenost ima neodoljivu želju za jednim toplim, iskrenim, sigurnim zagrljajem, a to se nije Boga mi, davno desilo.
Eto čisto da dodam dašak romantike ovom suvoparnom tekstu.
Umorna sam, i bilo bi prokleto lepo imati kraj sebe rame na koje može da se osloni, ono partnersko, najbliskije.
Čudno je da i ograničeni um ima ovakvih želja. Ili je samo meni čudna moja želja.
Jedno ipak nije čudno. Sebična sam i ne volim da delim takav zagrljaj. Tipično za moju ograničenost.
Najlepši na svetu je jedan, samo naš zagrljaj, jedna samo naša pesma, jedan, samo naš put... "

( ograničenost ili nešto luđe, nn )

images
 
*pustinjakinja:
"...Osobe sa ograničenim načinom razmišljanja će iskusiti samo ono unutar tunela koji su stvorili sami. Ljudi širokog uma će iskusiti život. (…) "

Listajući net, slučajno naleteh na ovu rečenicu, pa pošto mi je inače inspirativna ova fraza " ograničen i širok um " da zabeležim neku reč.

" Nisam puno razmišljala o ograničenosti (širini) sopstvenog uma. A onda sam sve češće slušala o sebi, doduše između redova, ili između izrečenih rečenica,
kako sam ograničena. ( nema potrebe za ublažavanjem samog smisla reči sa onom lepšom reči - um )
E, onda sam sela sama sa sobom i izlistila i taj deo svih mojih godina provedenih na ovoj planeti.
Pa sad, ako je biti ograničen ne činiti sve pod svaku cenu i imati meru u željama, jesam. Ograničena sam. Do zla Boga ograničina.
Bila bih i više, ali me zeznula tinejdžerka, tvrdoglava i inatna crta karaktera koju još popravljam.
Lep je život. Pun izazova i mogućnosti. I sve mi je dozvoljeno. A da li mi je sve na korist?
Sad bi dušebrižnici rekli: "Ona sve gledaa kroz prizmu koristi.Koristoljubiva veštica." ( doduše za vešticu sam sigurna da me i oslovljavaju, a uz to ide sve u paketu )
Sreća pa me majka rodi baš ovakvu. Ograničenu. Hvala joj do Neba.
Svako živi kako ume, zna ili želi, ili mora iz nekog rezlago. I meni to ne smeta. Ničija "širina" nije prepreka mom ograničenom putu. Zašto to ikome smeta, čime ugrožava...Pojma nemam, a i nije me briga.
Ovde se očekuje nešto romantično, a ograničenost nije romantična.
No zanimljivo je možda znati da ova ograničenost ima neodoljivu želju za jednim toplim, iskrenim, sigurnim zagrljajem, a to se nije Boga mi, davno desilo.
Eto čisto da dodam dašak romantike ovom suvoparnom tekstu.
Umorna sam, i bilo bi prokleto lepo imati kraj sebe rame na koje može da se osloni, ono partnersko, najbliskije.
Čudno je da i ograničeni um ima ovakvih želja. Ili je samo meni čudna moja želja.
Jedno ipak nije čudno. Sebična sam i ne volim da delim takav zagrljaj. Tipično za moju ograničenost.
Najlepši na svetu je jedan, samo naš zagrljaj, jedna samo naša pesma, jedan, samo naš put... "

( ograničenost ili nešto luđe, nn )

images
Kliknite za proširenje...
:heart::zag:
slika-641904-jpg.609614
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Što se bore misli moje - Mihailo Obrenović
Odgovora
2
Pregleda
189
safon
S
Nina
"Dečak koji je čekao pored reke - Misuri 1865."
Odgovora
1
Pregleda
157
Nina
Nina

Back
Top