Pričao mi Vjetar...

[*pustinjakinja]

Gde ću šta ću, ovde ću ...

I bi najpre pesma...( ne znam tačno kad je nastala ni gde prvi put iskucana )

Ako kreneš da me tražiš

Ako ikad kreneš da me tražiš
po dugim noćima
i mračnim odajama sjećanja,
ne zaboravi, moja draga,
ja nisam nikud otišao,
nikud dalje od tvoga koraka.

Ako ikad kreneš da me nađeš
u neznane predjele daleke,
ne zaboravi, moja draga,
zalud trošiš vrijeme na daljine
ja se nisam makao dalje
od tvoje meke tišine.

Ako te nekad povuku tmine
i pozove u noći poznat glas,
sjeti se, jedina moja,
i kada sam odlazio, otišao nisam,
samo sam u sjenku tvoju prešao
dišući tvoje ime, u sjenci tvoje tišine.

nn

I onda se desila magija...pesma je postala priča ...hm


" Ako ikad kreneš da me tražiš po dugim noćima i mračnim odajama sjećanja,ne zaboravi moja draga,ja nisam nikud otišao,nikud dalje od tvoga koraka..Ako ikad kreneš da me nađeš u neznane predjele daleke ne zaboravi moja draga
zalud trošiš vrijeme na daljine ja se nisam makao dalje od tvoje meke tišine..Ako te nekad povuku tmine i pozove u noći poznat glas sjeti se jedina moja i kada sam odlazio otišao nisam samo sam u sjenku tvoju prešao dišući tvoje ime u sjenci tvoje tišine..Ponekad namjerno diram te stare ožiljke iako znam da me čeka neprospavana noć..Pa onda kroz prozore gledam u neko tuđe nebo i uzalud tražim one zvijezde ka kojima sam nekad davno upirao čežnjive poglede i samo njima odavao tajne..Da li ću ikada uspjeti da se vratim tamo,
gdje samo zaljubljeni žive..tri metra iznad neba?! " ~ nepoznato mi je ko je stvaralac magije i zadnje tri rečenice.
Da, sviđa mi se priča...a i fotka ispod priče

 

[*pustinjakinja]

Elem, neki od nas pišu pisma. Pisma bez adrese.

" Pismo bez adrese,primaoca i bez posiljaoca..
Pismo bez icega...Nema ni papir...Nikome nije naslovljeno.. Nigdje nece stici...Niko ga nije napisao... " ( ovde bih već mogla odredititi vreme, nema kvačica na slovima )

Zanimljiva su ta pisma. Čitaju ih oni kojima nisu namenjena. Oni ih i čuvaju, što je svakako, lepo od njih.
To onda činjenicu da ih ne čuva onaj kome su namenjena, čini još tužnijom...ali kako stoji dalje, na kraju pisma ;

"... No..zar je ista vise vazno..Eto ja onako bacam kao i obicno misao u vjetar..znas me nikad se promijeniti necu..Oprosti ako te koja odbjegla misao okrzne.. "

Užasnem se kad vidim svoje stare tekstove, s puno grešaka u kucanju, "ošišanih" slova i s manjkom tačke.
To mi najviše nedostaje ovde, nema opcije da se preprave.
Pismo neću celo postaviti. Čemu...ono je našlo novog vlasnika, možda postalo deo neke zbirke, a možda i deo nečijeg života.

Mogla bih baš napisati jedno, nisam dugo.
U međuvremenu, dok razmislim o svemu...

"... I znas tamo je suncano..nekako rajski svijetlo ako te to uopste zanima..Rekao bih sad zbogom ali oprosti mi ne ide to zbogom meni nikako,bar ne jos..Zato cu samo reci.. dovidjenja..Ili bolje do nekog sljedeceg pisma bez adrese,bez primaoca i bez posiljaoca.. "

Jedino čega ne mogu tačno da se setim u vezi ove pismo-priče je da li sam pisala u muškom rodu, to često radim

 

[*pustinjakinja]

Dakle...ako nastavim ovako, cela zbirka.
Pre više godina napisana je ( i opet ide...na početku bi pesma ) " U potpisu Kukavica " ili to beše rdni naslov ( mada su svi naslovi kod mene radni, jer ništa nije konačno dok se ne odštampa ).
I...opet se dešava magija. Pesma ( možda najsličnija poemi ), posta priča.
Čini mi se, ne toliko loša priča.
Nju neću ni reč kopirati. Trebalo bi da je negde zabeležena, pa ću sačekati da to bude tehnički izvodljivo.
Nije više apsolutno ni važno.
Sad mi je jasnije što se dešavalo da mi ljudi upadnu na blog dok je postojao s pitanjem ; " Čiji je ovo tekst ?! "
Mi pustinjaci smo uvek najsumnjiviji. Jer, otkud bi pobogu pustinjak umeo da piše...
On ne ume da piše čak i kad su ga očima svojim gledali da piše.

Sve u svemu, jedna lepa, konstruktivna noć.
Neko pametniji od mene je davno rekao, a ja svesrdno ponavljala - kad tad sve se iskristališe.
Nema potrebe za velikim mozganjem zašto se negde neko postavio ovako ili onako prema nama.
Tiha voda ...napisa neko...
Na kraju sve će to postati dim i prašina... i tišina ...

 

[Branko Lori]

Jednog dana, kada nas ne bude
na ovome bijelom svijetu,
s ljudskom čežnjom pomenuće ljude
neki vjetar drugom nekom vjetru.

Čitav svijet, bezljudan i nijem,
sjetiće se ljudi nekadašnjih,
i onako uzaludno lijep
zažaliće za očima našim.

Poželjeće ljudsku riječ glasnu,
parče srca grlom otrgnuto,
da razbije tišinu opasnu
i vrijeme sporo i besputno.

A odnekud, iz tišine trave,
ko bogovi molitvom dozvani,
ponovo će ljudi da se jave
i osmisle svijet uspavani.

I opet će ispod tih nebesa
naš bijeli drum da se izvije
i opet će neka divna pjesma
da nam dođe glave kao prije.

Pa će opet, kada nas ne bude
na ovome bijelom svijetu,
jednog dana pomenuti ljude
neki vjetar drugom nekom vjetru.

Vito Nikolic

 

[PetarSamotnjak]

 

[ambidekster65]

 

[*pustinjakinja]

" Nedelja. Ko zna koja po redu. Ni godine više ne brojim.
Dans je bila sunčana, vetrovita, neobično lepa.
Toliko lepa da se upitaš da li je život tek iluzija, privid, opsena...
Tihi bluz šušti u poluogoljenim krošnjama dok lišće igra svoj zadnji ples.
U stvari, možda je to tek prvi ples ?

Nedelja. Gotovo prošla. Kroz prozor ulična svetiljka razbija mrak u sobi.
Uvek je tu nešto da razbije mrak. Nešto da uzjoguni tišinu. Nešto, ili je to Neko...
I to je dobro. Da, vrlo dobro. Umeju mrak i tišina da budu čaroban spoj.
Savršen par za tango. Zašto je tango asocijacija na kraj ? Na odlaske...

Nedelja. Naučila sam nedeljama unatrag da je sve lepše od zaborava.
Čak i taj, tako lep, a pomalo zlokoban ritam bluza u krošnjama ili onaj pun damara,
pun nemira i slutnji, savršen tango tišine i noći, čak i to nosi lepotu savršenog Nezaborava.
Duša naviknuta na bol, navikla i da se nosi sa njime i da se štiti i da zavara um,
ume to ona, ogrne se nevidljivim plaštom zaborava i pravi se da nije tu.
Zaboravi dan, zaboravi datum, godinu, miris, ukus, korak ...I ućuti se.
Postane toliko tiha da gotovo poveruješ da nije tu.

Zaborav. Što bi duša zaboravljala, što bi se od sebe skrivala ?
A što se dan skriva u noći ? I zašto lepota ima odsjaj tamnih senki ?
Zašto sve umre u kasnu jesen ? Zašto se sve rodi svakog proleća ?

Nedelja. Odavno sva moja zašto imaju neko novo zašto.
Sve tišine se odavno razbijaju nemim vriskom da bi se sastavile
u nekom od svitanja koje mirišu smirnom.
Samo zaborav neumorno zavodi dušu. Zna joj slabosti, zna joj rane...
Poput vode nalazi put i preti pobedom.

Pobede...Postoje li pobede ili je zlatni pehar prazna tlapnja puna zabluda ?

Nedelja.Šesti decembar, leta Gospodnjeg, tog i tog ...
Još uvek čašu odbija duša, nasmeši se Piru odpravljajući ga u mrak.
Skida plašt zaborava, otključava vrata uspomena na prostoriji sećanja
i u taktu bluza odšeta u šesti decembar, leta Gospodnjeg, tog i tog...
Zaborav skuplja svoje čarolije, odvodi sa sobom orkestar koji svira tango,
taj savršen ples, savršenog para u savršenoj iluziji begstva.

Ostaje bluz, poput lahora, nečujan skoro, miluje zrak.
Ostaje tišina, ostaje polumrak pun mirisa opojnog jasmina.
Ostaje trag tamjana i rešenost da se sačuvaju sva sećanja.
Ostaje zvuk sata koji nikad ne pokazuje tačno vreme prkoseći
svim pokušajima da se Vreme izmeri.
U ovoj sobi se Vreme ne meri. U ovom gradu se Vreme ne meri.
Jedan sat je stao u Bezvremenu, jedne jeseni,
u jednom sokaku, nekog leta Gospodnjeg, tog i tog.

Nedelja. Mnogo nedelja u Bezvremenu. Tišina je umirena.
Duša, ona ume i s Nedeljama i s Vemenom i s Pirom.
Ume...Ume i s dimom cigarete u očima.
Pepeo se prosipa i kao srebrni trag nečeg poznatog, nečeg ili nekog,
stoji opominjuć na crnoj podlozi i tera me da ustanem.
Uvek je tu to nešto, ili taj neko, baš uvek, da razbije i najcrnji mrak.
Da odagna zaborav, očisti i razvedri izmaglice na obzorju.
Pokrene, pa taman to bila kretnja tek da se očisti pepeo.

Feniks. Usne se razvlače u smešak, iskra upaljača baca plamen,
odnoseći senke nekud u nepoznato, nekud daleko, najdalje
od ovog grada, ove sobe i ovog stola.
Još ovu, šapućem sebi, još tren dopustiću mirisima da gospodare,
još tren otkinutih uspomena, još samo tren daj sebi pravo
da se bluz raspe kao pepeo, srebrni trag Feniksa, trag Nezaborava.

Nedelja. "

 

[PetarSamotnjak]

 

[ambidekster65]

 

[*pustinjakinja]

" Zimski dani su često sivi.Takvih dana sve deluje sivlje, hladnije...
I sam budeš težak i sumoran...i siv. Sivlji nego obično.
I onda se oglasi zvono na vratima i poput samog Anđela
čvrst zagrljaj, najtopliji, najiskreniji, obasja celu Vasionu Suncem.
Čoveku zaista tako malo treba, svaki ubogi dan to dokazuje.
Ona jeste moj Divni Anđeo, Njegova Princeza...čitav Svet.
Zbog Anđela koji se sreću i ovde, na Zemlji, ne prestajemo da se smejemo,
i kad nam do smeha nije...Zahvaljući Njima, sivo ostaje elegantna boja. Lepa na svoj osoben način.
I kao da je malo to što nam krase život, oni nađu način da uvek bude - još.
Njima je davanja uvek malo, uvek malo dobrote koju neštedimice daju svima oko sebe.
I tako sada moju sobu krasi jedna mala figurica Anđela s najlepšim imenom moje duše.
Drugu je zadržala za sebe. Anđeli uvek idu zajedno i njima ne treba fizička blizina.
Verujem da svako ima svoje Sunce koja mu nesebično obasjava sive dane i trenutke.
Duboko verujem u to zbog želje da tako i bude. "



( slika je s neta )

 

[PetarSamotnjak]

 

[*pustinjakinja]

BOL

ne traži me pjesmo
tugo pregolema
vidiš da me nema
proplancima nekim
u trepetu breza
obalama rijeka
posteljama mekim

no u biču psovke
kočijaša vjetra
što mu konji vrani
bolom ogrnuti
potkovama bjesa
provaliji jure
preko polja smrti

***** **

(C) -Davor Slavnić

...

 

[*pustinjakinja]

Jednom su dosadne aprilske kiše sprale nam sjene s jednog zida
Od tada popijem koju kap više preko mjere, preko stida
Jednom sam volio dok kraja neba, gde vjetrovi pušu
Jednom sam imao svešto mi treba, za svoju dušu

Sad ne znam gdje kraj svijeta tolikog da nađem jedno mjesto za sebe
Ja nisam sam što nemam nikog
Ja sam sam što nemam tebe

Jednom sam volio dok kraja neba, gdje vjetrovi pušu
Jednom sam imao sve to mi treba za svoju dušu

Sad ne znam gdje kraj svijeta tolikog da nađem jedno mjesto za sebe
Ja nisam sam što nemam nikog
Ja sam sam što nemam tebe(2x)

Sad ne znam gdje kraj svijeta tolikog da nađem mjesto za sebe
Ja nisam sam što nemam nikog
Ja sam sam što nemam tebe

 

[Branko Lori]

Rođena si samo za mene I moje su te pjesme čekale Ja ne dam vjetru da te dotakne Jer još sanjam tvoje lice Jer me muče nesanice Jer još sanjam tvoje lice Još me mučiš, ........... I prije me je znalo boljeti Al' kao noćas nije nikada I druge su me htjele voljeti S' njima neću biti mlad Ne ovako kao sad S' njima neću biti mlad Ne ovako, ne kao sad Ti rođena si da te zavolim A suđeno mi da te izgubim Kad ostanem sam U bunilu ti ime dozivam Ti rođena si da te zavolim A suđeno mi da te izgubim Kad ostanem sam U bunilu ti ime dozivam I prije me je znalo boljeti Al' kao noćas nije nikada I druge su me htjele voljeti S' njima neću biti mlad Ne ovako kao sad S' njima neću biti mlad Ne…

 

[*pustinjakinja]

 

[Branko Lori]

 

[*pustinjakinja]

Voljeću te u januaru


Milion razloga za mržnju,
jedan za ljubav.
Milion laži za jednu istinu.

Bezbroj ožiljaka opominjućih,
lava vrelih suza
što žeže utrobu
i pretvara sve u pepeo i gar,
a samo jedan osmjeh
koji potire sve spaljene godine.

Bezbroj protiv,
i jedno jedino za.

Milion ugašenih zvijezda
upaliće jedna jedina,
zvijezda koja vječno sja.

Trista šezdeset četiri dana
na koljena bačena
pred jednim jedinim danom,
danom u kojem se gubi
milion razloga za gorak ukus
progutanih presuda.

Zbog tog jednog dana,
zbog tog jednog osmjeha,
radi tog jednog za,
zatvaram sva vrata prkosa
rušim zidove ponosa
ispijam času tvoje osude
i stavljam svoj potpis
na sve presude,
bez riječi
bez odbrane
bez lica ravnodušne neznake,
stojim pred januarskim
sudom istine
brišući sve protiv za jedno za.

Milion noći besmisla
slaže se u januarski mozaik
i čini smisao moje biti,
najsmisleniji smisao
najbesmislenije priče ikad ispričane.

Milion iskidanih niti
upliće se u jednu jedinu,
neraskidivu nit raskinutih iluzija
pletući zlatnim slovima duše
ime od imena – Ljubav.

I sklanjam bezbroj žaoki otrovnih
zarad jednog osmjeha ljekovita,
zarad jednog mekog pogleda,
zarad jednog istinitog razloga,
povlačim sa srca katance i lance
i volim te i ovog januara.

Bezbroj dana sumornih
slažu se u mozaik januara
i svaki se boji novom bojom,
bojom jednog svijetlog dana,
bojom početka beskraja.

Noć srebrom veze novi dan,
u kalendaru korača još jedan januar,
koracima smjelim briše
sve moje napore i htijenja
da poreknem, da se odreknem,
od tebe, od sebe, sakrijem, nestanem
da dišem prestanem.

Skupljam sve protiv u jedno za.
Januar je. Januar ne poznaje razloge.
Januar ne priznaje zablude
i ne krije se iza iluzije.

Voljeću te u januaru.

Januar je, a januar sve pred sobom briše,
milion razloga prekrije patina zaborava,
hiljade zvijezda prospe po januarskim noćima
zlaćanu svjetlost nad sjenkama sjećanja,
dok zora na istoku prvim zracima
ispisuje ime od imena – Ljubav.

Voljeću te u januaru.
A onda…Onda se okrene list na kalendaru.

nn

 

[Branko Lori]

Prelepo Citam po ko zna koji put

Voljeću te u januaru


Milion razloga za mržnju,
jedan za ljubav.
Milion laži za jednu istinu.

Bezbroj ožiljaka opominjućih,
lava vrelih suza
što žeže utrobu
i pretvara sve u pepeo i gar,
a samo jedan osmjeh
koji potire sve spaljene godine.

Bezbroj protiv,
i jedno jedino za.

Milion ugašenih zvijezda
upaliće jedna jedina,
zvijezda koja vječno sja.

Trista šezdeset četiri dana
na koljena bačena
pred jednim jedinim danom,
danom u kojem se gubi
milion razloga za gorak ukus
progutanih presuda.

Zbog tog jednog dana,
zbog tog jednog osmjeha,
radi tog jednog za,
zatvaram sva vrata prkosa
rušim zidove ponosa
ispijam času tvoje osude
i stavljam svoj potpis
na sve presude,
bez riječi
bez odbrane
bez lica ravnodušne neznake,
stojim pred januarskim
sudom istine
brišući sve protiv za jedno za.

Milion noći besmisla
slaže se u januarski mozaik
i čini smisao moje biti,
najsmisleniji smisao
najbesmislenije priče ikad ispričane.

Milion iskidanih niti
upliće se u jednu jedinu,
neraskidivu nit raskinutih iluzija
pletući zlatnim slovima duše
ime od imena – Ljubav.

I sklanjam bezbroj žaoki otrovnih
zarad jednog osmjeha ljekovita,
zarad jednog mekog pogleda,
zarad jednog istinitog razloga,
povlačim sa srca katance i lance
i volim te i ovog januara.

Bezbroj dana sumornih
slažu se u mozaik januara
i svaki se boji novom bojom,
bojom jednog svijetlog dana,
bojom početka beskraja.

Noć srebrom veze novi dan,
u kalendaru korača još jedan januar,
koracima smjelim briše
sve moje napore i htijenja
da poreknem, da se odreknem,
od tebe, od sebe, sakrijem, nestanem
da dišem prestanem.

Skupljam sve protiv u jedno za.
Januar je. Januar ne poznaje razloge.
Januar ne priznaje zablude
i ne krije se iza iluzije.

Voljeću te u januaru.

Januar je, a januar sve pred sobom briše,
milion razloga prekrije patina zaborava,
hiljade zvijezda prospe po januarskim noćima
zlaćanu svjetlost nad sjenkama sjećanja,
dok zora na istoku prvim zracima
ispisuje ime od imena – Ljubav.

Voljeću te u januaru.
A onda…Onda se okrene list na kalendaru.

nn

 

[PetarSamotnjak]

 

[*pustinjakinja]

 

[*pustinjakinja]

 

[PetarSamotnjak]

 

[*pustinjakinja]

Januarsko Sunce


Moji su januari maglovito Sunce
olovno teški koraraci kao da stoje
brojeći dane brojim i godine
samo januari neumorno postoje.

Sve drugo izgubilo je sjaj
sve drugo postalo je privid
a januar i u magli življi je i svjetliji
od najsvjetlijeg svjetla u noćnoj tami.

Moji su januari tiha sreća i vječna bol
sve ono što i kad prođe ne prolazi
živa su rana i živa pjesma
osmjeh radostan utopljen u rijeci suza.

Moji su januari maglovito Sunce
s jasnim zvjezdanim Nebom
oči uprte u daljinu i pogled pun nade
da od nekud ćeš banuti u ruke prazne.

Moji su januari vječno čekanje
i tiha zahvalnost za njihovo postojanje
i jedna Zvjezda što mi dušu liječi
u njoj sjajiš u njoj živiš u njoj dišeš i pjeseme pišeš.

Moji su januari i bez Sunca Sunce
u njemu Tvoja ljubav živi i s’ja
moji su januari Tvoj zagrljaj svaki put
kad me obasja Sunce iz Njena oka dva

nn

 

[*pustinjakinja]

NEISPISANI STIH


Pitaju me - ' zar više pjesme ne pišeš ' ?
Ćutim, nemam odgovore čiste i jasne,
riječi u meni postale su bezglasne.

Stihovi nevješti rasuti stoje
u nekom zaboravljenom kutku duše moje
i čekaju svjetlo sa pustog ostrva
sa nekog napuštenog svjetionika
što jos brodove štiti od brodoloma.

Prazan papir polako žuti
olovci staroj moji su neznani puti,
dok mi pogled svemirom luta
tražeći zvjezdu što ne gasne
u noćima u kojima se ne vidi
ni početak ni kraj neoznačenog puta.

Pitaju me - ' zar više pjesme ne pišeš ' ?
Pišem. Tkam nevidljivim nitima.
Čitaćete ih-nekad, kad ne budem više
besciljno pustinjom skitala.

nn

 

[*pustinjakinja]

Pred vratima sećanja

" Sećaš li se ...Ma, ne sećaš. U stvari uopšte nije važno.
Šta misliš, pričaš, radiš, čega se sećaš, šta i koga voliš, koga ne voliš, nebitno je.
Iako sam provela dane i noći razmišljajući da li su ti oči u nekom trenutku duboko plave, ili su zelene, ili možda sive,
ili možda one hladne, nemile prozirno-plave boje koja me zaledi kad je se setim. Zaledi, ali i vrati u danas, sad i tu.
Januar je, i svejedno je. Jedino što je važno je da dišeš negde, da postojiš. I ništa više.
Ne tako davno ne bih ti oprostila neprimerenosti, nerazmišljanja i sve što ne ide ovih nekih meseci koji sporo prolaze.
Danas, pogledam ( i to kad baš me za rukav povuku ), osmehnem se, zapitam se tek šta li je u tvojoj glavi kad su ti tragovi i dalje memljivi,
okrenem se i zaboravim. Danas te razumem. Ne što zaista razumem, već što tako hoću.

Znaš, volela bih da ne pitaš za mene. Zaista bih to volela. Deluje paradoksalno, ironično, deluje ... nemam pravu reč.
Ostani tamo gde si. Ostani nem. I ne vuci me "za rukav" kad svejedno s mukom gledam i koračam napred.
Nije ti dosta ? E, tu su bitna ona sećanja koja nisu bitna. Tu je bitno ono zlo koje izvire tamo gde ni u snu ne treba.
Tu se otvore ponori i svi bezdani i sve Pandorine kutije. Snaga volje olabavi. Na čas...ali čas koji biva večnost.
Mogu svi da ti veruju, svi da ti tapšu, svi da te brane, ako... i ja ću zajedno sa njima. Čim zatvorim sve Pandorine kutije.
I onda se više neću osvratati ni kad me za rukav povuku. Neću stati. Neću pogledati. I biću za nijansu srećnija.
Za zrak svetlosti svetlija. Samo nemoj da pitaš, nikad i nikog, za mene.
Znaš ti dobro, bolje od mene gde i kako možeš i sam da pitaš, ali ni slučajno, nikad ! nemoj !

Osim ako... uvek to ako, ta odvratna, lažljiva nada strpana u tri slova ...
Osim ako ne osvane januar u kojem ću osetiti, ne samo videti, već svakim damarom osetiti da se negde, nešto promenilo.
I to je moja prva i jedina želja i ovog kao i svih januara iza. Iskrena želja koja će odleteti ka Nebu dok budem gasila svoj deo svećica.
Da, još traje isti mali rital, još su januari obojeni lepim bojama. I dalje se gase svećice, otvara šampanjac i tako na tren zaustavi vreme.
Samo na tren. Onoliko dug koliko je dug trag dima posle ugašenih svećica.
Vredi li taj tren tebi ? Vredi li sesti, razmisliti, popričati sa sobom ? Promeniti se ?
Ne. Znamo odgovor. Zato i ne očekujem čuda. No...želje su čudo. Ko zna, što bi rekao Đole, lepe su to želje,
možda se nekome i ostvare.

Ovo je prvi januar koji nema pesmu. Još. Možda će je i biti, ko zna. Nema ko da je napiše ...

Sećaš li se ... U stvari, uopšte nije važno ... " ( nn )

( odlomak iz nenapisanog romana još nerođenog pisca ) ...a pisci izmisle likove, vreme, dela...