Prepoznavanje ljudi koje volimo u sebi

[Samsonight]

Autorska;
Oduvek imam taj doživljaj da kad mi je neko izuzetno drag, prepoznajem ga u tragovima u svojoj ličnosti, pa i liku.
Ista sam uvek, sa malim oscilacijama, je l'te... Ne menjam se vizuelno bitno odavno, i retko ko omane da me prepozna i posle mnogo godina kad me sretne, ali lovim gestikulaciju dragih mi ljudi kod sebe, a kad nemam baš mnogo vremena da analiziram šta se dešava, prepadne me momentalno činjenica da sama sebi mnogo ličim čak i fizički na nekog koga volim, i o kome aktivno razmišljam...
Nije to nešto što bi spolja bilo ko primetio, već čisto vrlo lični doživljaj.

Da li postoji obašnjenje za tako nešto u psihologiji?
Da li su ljudi koje volimo doživljaj nas samih u superlativu, ili je upravo to što ih volimo kakvi jesu razlog da tako postaju integralni deo nas i na polju mišljenja, i na polju fizičkog postojanja? Da li oponašamo/podražavamo ljude koje volimo sasvim nesvesno, ali, eto, na momente toga postajemo i svesni?
Da li se na taj način osećaj povezanosti potvrđuje i racionalizuje?
Hmmm...
Ili inicijalno biramo ljude sa kojima možemo da se povežemo i pronađemo što više ''istosti''?
Izgleda da nema pravila... ali me ipak zanima odakle dođe to da u svom odrazu uočavamo da smo kao preslikani onima koje volimo...
''Gle, u ovom trenutku nemam vremena da se bavim time, ali... sama sebi izgledam kao blizanac mojoj dragoj osobi!''
I... osećam se bolje.
Da li još neko ima slična iskustva?

 

[Scott Isle]

Prepoznajes da su te promjenili, da si usvojila neke njihove idiosinkrete, da ih oponasas?

 

[Samsonight]

Prepoznajes da su te promjenili, da si usvojila neke njihove idiosinkrete?

To je ok i razumem, ali prepoznajem fizičke atribute tih ljudi kod sebe i to me više fascinira i baca u rebus.
U momentima sam čak i uplašena tim koliko sebi ličim na nekog koga volim. Bukvalno, prepoznam kod sebe taj osmeh, tu mimiku...
Ne znam, izgleda da je to nešto sa čime se ne mogu povezati baš mnogi ljudi.
U svakom slučaju, meni to nije neprijatno iskustvo, samo sam iznenađena i... pitam se odakle to dolazi.

 

[Scott Isle]

To je ok i razumem, ali prepoznajem fizičke atribute tih ljudi kod sebe i to me više fascinira i baca u rebus.
U momentima sam čak i uplašena tim koliko sebi ličim na nekog koga volim. Bukvalno, prepoznam kod sebe taj osmeh, tu mimiku...
Ne znam, izgleda da je to nešto sa čime se ne mogu povezati baš mnogi ljudi.
U svakom slučaju, meni to nije neprijatno iskustvo, samo sam iznenađena i... pitam se odakle to dolazi.

Da li je to stvarno tako, da ste fizicki slicni, ili ste samo u trenucima neke emotivne gestikulacije slicni?

 

[Samsonight]

Da li je to stvarno tako, da ste fizicki slicni, ili ste samo u trenucima neke emotivne gestikulacije slicni?

Pa... nisam sigurna.
Nije prvi put... Prvi put je bilo sa majkom koja je rano preminula. Kad god poželim, vidim je u svom odrazu, vidim da smo iste. Ličimo, da, ali... otkud dete to zna, kako je to napravilo?
Hmmm... sa drugima, prosto se javi sutuacija u kojoj osećam da ličimo, da smo isti. To što ličimo je dobra stvar.
Osećam se dobro jer ličim na voljenu osobu.

 

[Scott Isle]

Pa... nisam sigurna.
Nije prvi put... Prvi put je bilo sa majkom koja je rano preminula. Kad god poželim, vidim je u svom odrazu, vidim da smo iste. Ličimo, da, ali... otkud dete to zna, kako je to napravilo?
Hmmm... sa drugima, prosto se javi sutuacija u kojoj osećam da ličimo, da smo isti. To što ličimo je dobra stvar.
Osećam se dobro jer ličim na voljenu osobu.

I ja licim i na oca i na sestru, i vidim ih u sebi, u ogledalu.
Da sa drugima, dogodilo mi se da sam privucen sa osobom sa kojom zaista imam iste oce, istu boju, braon i maslinasto zeleno. I kad gledam u ogledalo vidim njene oci, ali to je zaista tako, fizicka slicnost postoji.
I taj osjecaj sam isto dozivio, ali to je energetska povezanost. osjecas da ste kao osobe jaje jajetu u mnogim pogledima. Mozes probati verbalno objasniti, ali jednostavno energetski znas, tako osjecas. Za mene to samo astrologija objasnjava kroz neke planete, recimo Pluton, Neptun, Mjesec. Nemam psiholosko objasnjenje jer to se za mene ne moze psiholoski objasniti. To ne postoji sa svim osobama, osim sa onim sa kojima postoji astralna povezanost.

 

[deda tripko]

Pa... nisam sigurna.
Nije prvi put... Prvi put je bilo sa majkom koja je rano preminula. Kad god poželim, vidim je u svom odrazu, vidim da smo iste. Ličimo, da, ali... otkud dete to zna, kako je to napravilo?
Hmmm... sa drugima, prosto se javi sutuacija u kojoj osećam da ličimo, da smo isti. To što ličimo je dobra stvar.
Osećam se dobro jer ličim na voljenu osobu.

to boldovano je bitno

 

[Samsonight]

I ja licim i na oca i na sestru, i vidim ih u sebi, u ogledalu.
Da sa drugima, dogodilo mi se da sam privucen sa osobom sa kojom zaista imam iste oce, istu boju, braon i maslinasto zeleno. I kad gledam u ogledalo vidim njene oci, ali to je zaista tako, fizicka slicnost postoji.
I taj osjecaj sam isto dozivio, ali to je energetska povezanost. osjecas da ste kao osobe jaje jajetu u mnogim pogledima. Mozes probati verbalno objasniti, ali jednostavno energetski znas, tako osjecas. Za mene to samo astrologija objasnjava kroz neke planete, recimo Pluton, Neptun, Mjesec. Nemam psiholosko objasnjenje jer to se za mene ne more psiholoski objasniti. To ne postoji sa svim osobama, osim sa onim sa kojima postoji astralna povezanost.

Mislim da neki ljudi to mogu, a ne znamo da li im je na dobro, a neki ne mogu.
Očigledno je da ličim na majku ili oca, to je eksterno.
Moje pitanje je kako ovaj naš mozak, ova naša psiha dovede do toga da sebi izgledamo kao oni koje volimo. Jesu li oni naš ideal? Šta? Možeš izgledati bilo kako, ali sam sebi izgledaš kao najvoljenija osoba!
Nije li to znimljivo?

 

[Jasna]

Da li još neko ima slična iskustva?

Poznato je to da nesvesno imitiramo ljude koji nam se sviđaju.
Pokupimo njihovu mimiku, gestove, govor.
Fino je da si to primetila. Onda možeš prestati to da radiš.
Jedinstvo kojem težimo ne postiže se kroz izjednačavanje ličnosti,
već kroz suštinu.

 

[Scott Isle]

Mislim da neki ljudi to mogu, a ne znamo da li im je na dobro, a neki ne mogu.
Očigledno je da ličim na majku ili oca, to je eksterno.
Moje pitanje je kako ovaj naš mozak, ova naša psiha dovede do toga da sebi izgledamo kao oni koje volimo. Jesu li oni naš ideal? Šta? Možeš izgledati bilo kako, ali sam sebi igledaš kao najvoljenija osoba!
Nije li to znimljivo?

Jeste zanimljivo, i mene dovodi do trazenja odgovora. Kopka me. To se zaista dogadja, realno je. Meni ne treba psiholog da mi kaze da sam poremecen jer znam da nisam. Nemam ja to sa svakim s kim provodim vrijeme.

 

[Samsonight]

Onda možeš prestati to da radiš.

Što bih prestala?
Prepadne me tu i tamo, ali... nije da ne volim.
Ne ugledam se na otpadnike.
Ooooh.. idemo nazad na jastvo.
Dakle, to je sve moje Ja.
Bog neka mi pomogne da prevaziđem to Ja!

 

[Jasna]

Što bih prestala?
Prepadne me tu i tamo, ali... nije da ne volim.
Ne ugledam se na otpadnike.
Ooooh.. idemo nazad na jastvo.
Dakle, to je sve moje Ja.

U suštini mi jesmo jedno. Naši su izrazi različiti i postoji svrha i smisao
u toj različitosti. Ne možeš živeti sebe i ostvariti svoj potencijal ako kroz
tebe žive drugi. Nema potrebe za tim. Nekom drugom će nedostajati
tvoj izraz.

 

[Scott Isle]

Ne vjerujem ja u to. Ti jesi ti i ne treba da drazis sebe i svoje ja, vec ga imas. Jednostavno i druga osoba je ti, srodni ste.

 

[Samsonight]

U suštini mi jesmo jedno. Naši su izrazi različiti i postoji svrha i smisao
u toj različitosti. Ne možeš živeti sebe i ostvariti svoj potencijal ako kroz
tebe žive drugi. Nema potrebe za tim. Nekom drugom će nedostajati
tvoj izraz.

Divno rečeno... Čitaću i pokušati da razumem.

 

[Soradze]

Divno rečeno... Čitaću i pokušati da razumem.

Lepojko moja... oko nas je mali krug ljudi da bi trebalo da težimo da se razlikujemo, ili ne...
Kao deca imitiramo starije, njihove reči, pokrete, gestove, mimiku... govorimo čitave rečenice
koje smo čuli, pročitali i zapamtili... pravi smo, bez ljutnje - majmuni i papagaji...
Sve je odavno već rečeno xy puta, sve priče su ispričane, mnoge grimase ponovljene,
mnoge lepote i gadosti viđene, mnoge mode ispraćene, mnoge pesme napamet naučene,
ljudi su i bliski i daleki, svi smo udrobljeni u kolektivno nesvesno sa čime smo i rođeni...
Imitiramo sve oko sebe da bi smo bili prihvaćeni, imitiramo tuđe osmehe, čak i boju glasa...
dotle ide naše savršenstvo za imitiranje... ima onih koji ne žele da imitiraju ni u čemu
druge, izopštavaju se iz društva, a opet postupaju kao ko zna koji prethodnici koji su svojim
životom rekli isto... Sve je već rečeno i urađeno i zato je prepoznatljivo...

Ogroman napor i skok u novu ravan shvatanja i življenja je potreban čoveku da bi izašao
iz matrixa u kom živimo... tek tada, taj osvešćeni čovek može da bude i da živi sebe samog...

 

[Samsonight]

Ogroman napor i skok u novu ravan shvatanja i življenja je potreban čoveku da bi izašao
iz matrixa u kom živimo... tek tada, taj osvešćeni čovek može da bude i da živi sebe samog...

Well...
Znam te,znaš me.
Nisam iz tog sveta, ali moje je da pošaljem ono što imam... na šta se uglavnom gade.
Nema veze, idemo mi dalje.

 

[Soradze]

Well...
Znam te,znaš me.
Nisam iz tog sveta, ali moje je da pošaljem ono što imam... na šta se uglavnom gade.
Nema veze, idemo mi dalje.

Ne razumem ko se i zašto gadi...
Mora da nisam dobro shvatila temu...
Hajde mi reci: ti sebi izgledaš kao neko koga ti voliš...
da li se radi o rodbini, ili o nekoj glumici na koju ličiš?
ovo pitam jer mi treba orijentir...

 

[Samsonight]

da li se radi o rodbini, ili o nekoj glumici na koju ličiš?
ovo pitam jer mi treba orijentir...

Nekad je to moja osoba, neko koga znam, majka, sestra, drugarica koju mnogo volim. Nekad je to npr.
Jung Kook.

 

[Soradze]

Nekad je to moja osoba, neko koga znam, majka, sestra, drugarica koju mnogo volim. Nekad je to npr.
Jung Kook.

Meni ne ličiš na DžungKuka...

 

[Lagerta]

Postoje potvrde da bliske osobe zaista počinju da liče jedna na drugu, fizički. Godine provedene sa bliskom osobom utiču na gestikulaciju, mimiku , mada se ovo odnosi na partnerske odnose.Slažem se sa napisanim, jer se prepoznajem u tom osećaju da se gledam u ogledalu kada pogledam nekoga ko mi je blizak. Pod tim podrazumevam i neke karakterne osobine koje imamo .

 

[**Freya**]

Autorska;
Oduvek imam taj doživljaj da kad mi je neko izuzetno drag, prepoznajem ga u tragovima u svojoj ličnosti, pa i liku.
Ista sam uvek, sa malim oscilacijama, je l'te... Ne menjam se vizuelno bitno odavno, i retko ko omane da me prepozna i posle mnogo godina kad me sretne, ali lovim gestikulaciju dragih mi ljudi kod sebe, a kad nemam baš mnogo vremena da analiziram šta se dešava, prepadne me momentalno činjenica da sama sebi mnogo ličim čak i fizički na nekog koga volim, i o kome aktivno razmišljam...
Nije to nešto što bi spolja bilo ko primetio, već čisto vrlo lični doživljaj.

Da li postoji obašnjenje za tako nešto u psihologiji?
Da li su ljudi koje volimo doživljaj nas samih u superlativu, ili je upravo to što ih volimo kakvi jesu razlog da tako postaju integralni deo nas i na polju mišljenja, i na polju fizičkog postojanja? Da li oponašamo/podražavamo ljude koje volimo sasvim nesvesno, ali, eto, na momente toga postajemo i svesni?
Da li se na taj način osećaj povezanosti potvrđuje i racionalizuje?
Hmmm...
Ili inicijalno biramo ljude sa kojima možemo da se povežemo i pronađemo što više ''istosti''?
Izgleda da nema pravila... ali me ipak zanima odakle dođe to da u svom odrazu uočavamo da smo kao preslikani onima koje volimo...
''Gle, u ovom trenutku nemam vremena da se bavim time, ali... sama sebi izgledam kao blizanac mojoj dragoj osobi!''
I... osećam se bolje.
Da li još neko ima slična iskustva?
Pogledajte prilog 1265767

Da!

Sestra i ja ne licimo ali jako, jako asociramo jedna na drugu. Odmah se vidi da smo sestre iako smo razlicite visine, gradje...pa cak nam ni crte lica nisu slicne.
Moguce je da se "ogledamo" u drugoj osobi i nama lepo prisvajamo ili medjusobno gradimo.

 

[**Freya**]

I ja licim i na oca i na sestru, i vidim ih u sebi, u ogledalu.
Da sa drugima, dogodilo mi se da sam privucen sa osobom sa kojom zaista imam iste oce, istu boju, braon i maslinasto zeleno. I kad gledam u ogledalo vidim njene oci, ali to je zaista tako, fizicka slicnost postoji.
I taj osjecaj sam isto dozivio, ali to je energetska povezanost. osjecas da ste kao osobe jaje jajetu u mnogim pogledima. Mozes probati verbalno objasniti, ali jednostavno energetski znas, tako osjecas. Za mene to samo astrologija objasnjava kroz neke planete, recimo Pluton, Neptun, Mjesec. Nemam psiholosko objasnjenje jer to se za mene ne moze psiholoski objasniti. To ne postoji sa svim osobama, osim sa onim sa kojima postoji astralna povezanost.

...sestrin i moj podznak pada u egzaktnu konjukciju, sa razmakom od 2' Lava.
...istina je da ne licimo fizicki jer nju definisu planete u Ovnu i Biku, Sunce u X kuci ali...alialiali moje Sunce stoji u VII kuci, u Vodoliji, koja je takodje i njena VII kuca, kuca zajednistva, saradnje i nastavlja se u VIII kucu, u Ribama, u kojoj leze u konjukciji moji Venera i Mars.
A njena Venera lezi na mom Mesecu, u IX kuci.

Vrlo lako objasnjeno zasto se lepo slazemo i zasto smo najcesce dovoljne, savrseno dovoljne i zasto se odmah vidi da smo sestre.

 

[georgejune]

Samo lose primetim,gadim se sebe kad zvucim kao brat

 

[Samsonight]

Da!

Moguce je da se "ogledamo" u drugoj osobi i nama lepo prisvajamo ili medjusobno gradimo.

Tako nekako i sama mislim. Razmišljajući na temu ovih par dana kad god stignem, primetila sam da to nije ništa neobično, i ne završava se isključivo na nama.
Evo, posmatram sestričinu, pa mi i ona liči na sve ljude koje volim, a nije važno da li je to objektivno moguće.
Pretpostavimo da je to jedan od načina da mozak izmanipuliše nama kako bismo dobili potrebnu i zagarantovanu dozu sreće.

 

[aeternum]

Autorska;
Oduvek imam taj doživljaj da kad mi je neko izuzetno drag, prepoznajem ga u tragovima u svojoj ličnosti, pa i liku.
Ista sam uvek, sa malim oscilacijama, je l'te... Ne menjam se vizuelno bitno odavno, i retko ko omane da me prepozna i posle mnogo godina kad me sretne, ali lovim gestikulaciju dragih mi ljudi kod sebe, a kad nemam baš mnogo vremena da analiziram šta se dešava, prepadne me momentalno činjenica da sama sebi mnogo ličim čak i fizički na nekog koga volim, i o kome aktivno razmišljam...
Nije to nešto što bi spolja bilo ko primetio, već čisto vrlo lični doživljaj.

Da li postoji obašnjenje za tako nešto u psihologiji?
Da li su ljudi koje volimo doživljaj nas samih u superlativu, ili je upravo to što ih volimo kakvi jesu razlog da tako postaju integralni deo nas i na polju mišljenja, i na polju fizičkog postojanja? Da li oponašamo/podražavamo ljude koje volimo sasvim nesvesno, ali, eto, na momente toga postajemo i svesni?
Da li se na taj način osećaj povezanosti potvrđuje i racionalizuje?
Hmmm...
Ili inicijalno biramo ljude sa kojima možemo da se povežemo i pronađemo što više ''istosti''?
Izgleda da nema pravila... ali me ipak zanima odakle dođe to da u svom odrazu uočavamo da smo kao preslikani onima koje volimo...
''Gle, u ovom trenutku nemam vremena da se bavim time, ali... sama sebi izgledam kao blizanac mojoj dragoj osobi!''
I... osećam se bolje.
Da li još neko ima slična iskustva?
Pogledajte prilog 1265767

Promenila si nick

Mislim da trazimo delove sebe u drugima...