Ево још светоотачких тумачења:
"Рекао је да ће Син Човечији доћи у Својој слави. Како они, дакле, не би посумњали, Христос им каже да ће неки од њих, по својим моћима, видети славу Његовог другог доласка у Преображењу. Истовремено, показује у каквој ће слави бити они који пострадају Њега ради. Као што је Његово преображено тело засијало као муња, тако ће засијати и светитељи у дан Његовог Другог доласка. Овде мисли на Петра, Јакова и Јована, које је узео са собом на гору и показао им „Царство Своје“, то јест будућу славу у којој ће Он доћи и заједно с њим праведници, блистајући у светлости. Такође говори да неки од оних који су овде неће умрети док Га не виде преображеног. Видиш ли, дакле, да ће они који су чврсти и непоколебљиви у добру, видети Исуса преображеног у светлости и стално узрастати у вери и заповестима (Божјим)." (св. Теофилакт Охридски).
"Као прво, треба појаснити следеће: после ког дана апостол Христов и еванђелист Матеј рачуна шест дана, после којих је наступио дан Преображења Господњег? После ког дана, дакле? То је онај дан, у који је Господ, поучавајући Своје ученике, рекао да ће доћи Син Човечији у слави Оца Свога, и додао да има неких међу вама што стоје овде, који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијег где долази у Царству Своме (Мт. 16; 27-28), називајући славом Оца и Царством Својим светлост Свога Преображења. И Еванђелист Лука, показујући и још јасније излажући ово, каже: А око осам дана после ових речи, узе Он Петра и Јована и Јакова и попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији, и одело Његово бело и блистајуће (Лк. 9; 28-29). (...)
12. Они међу нама који се хвале јелинском науком (тј. незнабожачком, хуманистичком философијом; прим. прев) и мудрошћу овога света, и који никако не желе да слушају духовне људе када је у питању учење Духа, него им се чак и противе, када чују за светлост Преображења Господњег на гори, која је била видљива апостолским очима, одмах је своде на вештаствену и створену светлост, унизујући на ту раван ову невештаствену, незалазну и свагдапостојећу светлост, која не само да превазилази чула, него и моћ ума, јер, будући да су и сами приземни, не могу себи да представе нешто више од земаљског. Он Сам, Који је засијао том Светлошћу, показао је да је она нестворена називајући је „Царством Божијим“ – јер Царство Божије није потчињено и створено, него је једино које није подвлашћено господарима, које је неосвојиво и налази се са оне стране (изван граница) сваког времена и века. „Царство Божије“, каже неко, „не настаје и није везано за неке векове или времена“. Верујемо да је такво и наслеђе оних који се спасавају." (св. Григорије Палама).
Јасно је на чијој су страни Свети Оци а самим тим и истина.