Nešto mi je davno palo čitajući nemački rečnik, i asocirajući se reči sor -(sor na jeziku) , da je to belo , i Sorabi da su beli ljudi (svetle puti ) u odnosu na druge.
Tako i Alba - latinska ili Rumunska reč za belo ili , da to povežemo sa Albanijom, ili na semitskom LBan beli ,
aBn kamen (malo a - glotal stop) , u svakom slučaju asocira na nešto belo , da li su bele stene ili beli narod koji živi tu .
bila je već tema geografskim nazivima u Albaniji.
 
Zna li se uopšte nešto o poreklu nastavka -ić/ic ali i -mir? Pre par dana sam pročitao kako Nemanjićima dugujemo srpska prezimena na -ić... Ima više prenemanjićkih dinastija koja su se prezivala na -ić pa mi nije jasno na šta se tačno misli.
Drugo, ovo -mir označava, jelte, mir (u odnosu na rat, sukob) ili, ako se dobro sećam, znači "svet"?

Mene je isto zbunjivalo što se kod Gota, Vizigota i sličnih isto nalazila imena sa -ic i -mir/mer. Evo recimo primer Teodorika.
Teodorik je sin Teodemira, te bi se bukvalno mogao nazvati Teodorić/Bogodorić (ili tako nešto), a njegov otac..eh, Bogomir... Lupam ovako iz glave ali znam da ima još primera. Pri tome, ne tvrdim da su to bili Srbi već da u načinu imenovanja postoji neka veza. Da ono -ic i -mer ima neko staro, indorvropsko poreklo, pa ga nalazimo i kod Germana i Slovena.
Isto tako se sećam da su nemačka prezimena na -icke, što je opet isto kao -ic, poreklom baltička ili slovenska. Ja bih rekao pre svega slovenska. Ovo sam pročitao u stranoj literaturi.
Postoji i sufiks -in, za koji sam pronašao da se bezuje za istočnu Evropu, Baltik. Recimo ja i dalje tvrdim da je Tolkinovo prezime slovensko-baltičko, što dodatno potvrđuje i poreklo njegove familije (opet iz glave, ali sečam se da je iz neke pruske oblasti koja je bila baltička i slovenska). A kad kod nas posebno u Vojvodini, u Banatu, ima dosta prezimena na -in, recimo Petrin, odn. Petrov sin, od Petra.
 
Nešto mi je davno palo čitajući nemački rečnik, i asocirajući se reči sor -(sor na jeziku) , da je to belo , i Sorabi da su beli ljudi (svetle puti ) u odnosu na druge.
Tako i Alba - latinska ili Rumunska reč za belo ili , da to povežemo sa Albanijom, ili na semitskom LBan beli ,
aBn kamen (malo a - glotal stop) , u svakom slučaju asocira na nešto belo , da li su bele stene ili beli narod koji živi tu .
bila je već tema geografskim nazivima u Albaniji.

Što se tiče beline, mislim da su i Alani i Roksolani bili "beli" ili "svetli". Mnogi narodi su sebe nazivali svetlima što nije imalo veze samo sa svetlijom puti već i duhovno, religijsko značenje. Albanija je i moderan naziv za antičko kraljevstvo na Kavkazu, mada ne znam ko je i zbog čega dao baš taj naziv. Albion je idrugi naziv Britanije. Na Kavkazu su dakle bili i ti Serbi ali mislim i Iberi, odakle je naziv Iber, Iberija, a negde sam pročitao da je to od Hiberija, što opet ima veze sa starim nazivom za Irsku - Hibernija. To su neke maglovite veze koje prevazilaze ovu temu.

Albino/belo/belina. Hiperborejsko (dobro, PIE) *h₂elbʰ odakle i naziv za vile alb/aelf/elf, tj. beli. Zanimljivo mi kažemo blistav a na engleskom bliss znači svetao ali ima i tu metafizičku dimenziju, smirenost i produhovljenost. Blještav, blistav.

Ti beli Alani i njima slični narodi sa istoka koji su prodrli na krajnji Zapad su bili toliko cenjeni da su kraljevi uzimali njihova imena, postavši sinonim za plemenitost. Alan/Alain je postalo ime više kraljeva. Poljsko plemstvo tvrdi sarmatsko poreklo itd.

U starom Iranu ima legenda o Rustamu i Sorabu o čemu sam pisao na drugoj temi. Meni je bilo interesantno to pronalaženje Rus i Sor koje se opet vezuje za taj stari Iran/Iron, što nas opet vodi do Oseta na Kavkazu. Genetski mislim da nemamo previše sličnosti sa njima ali ovako čisto fizički ima određenih bliskosti, kao i između Kelta i nekih kavkaskih crvenokosih naroda. Ono što isto spaja Kelte i Srbe je upravo ta nekakva belina koja se razlikuje od tipične beline recimo Germana kod kojih poprima više rozikastu nijansu dok je kod nas čisto bela.

Htedoh reći, ima nečeg u tom kavkaskom poreklu. Ne samo nas već i nekih drugih naroda. Makar samo i u imenu. Kavkaz je imao ulogu matice mnogih zapadnih, evropskih naroda; makar u smislu porekla plemstva. Setimo se i germanskih, nordijskih legendarnih kraljeva koji su došli sa istoka (Dan, Danska). Skita koji su izgledom bili poput skandinavaca, te azijskog plemena Asija/Osija (opet, As/Os je naziv bogova Asgarda). Dakle bile su to neke migracije iz današnje Azije ka ovamo, i izgleda da mnogi evropski narodi diguju svoje ime tim iščezlim plemenima.
 
Постоји један занимљива теорија о имену Виња или Вињани које се поклапа са Венетима за које археолог Седов тврди да се од њих може поуздано пратити етногенеза Словена. Наводно Сло предлог би значио ИЗ предлог који је постао суфикс и направио тешкоћу у птаћењу именовања СлоВиња.
Из Виње свакако су панонски Словињи имали другашију етногенезу од оних на Висли по којој су можда добили име.
Име Славоније је СлавВиња.
Ове Виње помиње Павле Ђакон као архаичан сточарски народ око Висле од којег Лагонбарди воде даље порекло.
 
Prema jednoj teoriji, turkijska plemena bi trebalo da imaju značajne konstitutivne elemente i u stvaranju Srba na Balkanskom poluostrvu. Prema Karatanovim hipotezama Kuver bi trebalo da bude i utemeljivač srpske državnosti.

Citat od Osmana Karataja:

Isto se može reći, takođe, i za Srbe, ali sa manje turkijskog uticaja. Oko pola veka nakon hrvatske migracije, han Kuver, brat osnivača države Podunavskih Bugara, Asparuha, sklonio se sa svojim narodom kod Avara. U strahu od onovog ogurskog ustanka, u avarskoj prestonici 630/1, otprilike u vreme preseljenja Hrvata, Avari su razdvojili Kuvera od njegovog naroda i postavili ga za upravnika oblasti duž vizantijske granice, verovatno današnji Srem. Tamo je na kraju postao vođa pobune, zajedničke akcije ogursko-bugarskih ostataka, Slovena (srpskih slovena koji su dolazili iz istočne Nemačke kao saveznici Avara) i vizantijskih zarobljenika. On i njegove pristalice pobegli su u južnu Makedoniju, pa se potom vratili i naselili u srce današnje Srbije. Kuver je verovatno bio prvi srpski monarh; postoji još nekoliko turkijskih imena među srpskim upravnicima i vladarima. Oko ove političke formacije, razvio se proces nastanka srpskog naroda.

31vjrEwCKOL._BO1,204,203,200_.jpg
 
Poslednja izmena od moderatora:
Prema jednoj teoriji, turkijska plemena bi trebalo da imaju značajne konstitutivne elemente i u stvaranju Srba na Balkanskom poluostrvu. Prema Karatanovim hipotezama Kuver bi trebalo da bude i utemeljivač srpske državnosti.

Citat od Osmana Karataja:

Isto se može reći, takođe, i za Srbe, ali sa manje turkijskog uticaja. Oko pola veka nakon hrvatske migracije, han Kuver, brat osnivača države Podunavskih Bugara, Asparuha, sklonio se sa svojim narodom kod Avara. U strahu od onovog ogurskog ustanka, u avarskoj prestonici 630/1, otprilike u vreme preseljenja Hrvata, Avari su razdvojili Kuvera od njegovog naroda i postavili ga za upravnika oblasti duž vizantijske granice, verovatno današnji Srem. Tamo je na kraju postao vođa pobune, zajedničke akcije ogursko-bugarskih ostataka, Slovena (srpskih slovena koji su dolazili iz istočne Nemačke kao saveznici Avara) i vizantijskih zarobljenika. On i njegove pristalice pobegli su u južnu Makedoniju, pa se potom vratili i naselili u srce današnje Srbije. Kuver je verovatno bio prvi srpski monarh; postoji još nekoliko turkijskih imena među srpskim upravnicima i vladarima. Oko ove političke formacije, razvio se proces nastanka srpskog naroda.

31vjrEwCKOL._BO1,204,203,200_.jpg

Ајој одакле почети на овакву глупост. Прво имамо Самову државу независну од 623. године у којој су и северни Срби како говори Псеудофедеригарова хроника синови Авара а мајки Словенки су се подигли на устанак у то време много је Авара страдало од вендског мача. Овде не видим који Словени са запада су могли да им притекну у помоћ обзиром да су им Франци били непријатељи. Самова држава је улазила у Панонију и Карантанију.
За долазак Хрвата немамо никакав писани траг осим ДАИ они долазе са несловенским именима. Исти извор говори да је први архонт Срба умро не дочекавши долазак Бугара.
Да подсетимо да је Самова држава постојала до 653. године и била независна од Франака и Авара.
У "Чудима светог Димитрија" овај догађај је описан да је Кувер постао надређен староседеоцима које су Авари повели у ропство из Византије и из ових крајева од којих су Авари направили посебан ринг који је Кувер добио да управља. Остали су хришћани иако су се мешали са осталим народима из каганата. Он их је питао шта желе , они су му рекли да желе да се врате у своју домовину.
Кувер их је довео пред капије Солуна али Грци више нису видели у њима своје људе већ неки други народ пошто се догодило 60 година након отмице.
Ово се могло догодити током опсаде Цариграда 626. па би се догађај могао сместити у 686 када се и насељавају Бугари.
Осим што се Срби већ налазе овде где се налазе једино што се могло десити да се Куверова дружина утопила у српску идеју и вероватно им је допуштено да се населе , тако да су ти староседеоци мешанци вероватно одиграли своју улогу у упостављању српске државе.

Сад туркијске крви је овде био само Кувер односно огурске (хунске) какве то везе има са Турцима?
Овај је такав паприкаш у глави направио да не зна шта је хтео да каже.
Овим би донекле добило смисао оно што указују Седов и Јанковић да су Срби већ били хришћани и пре доласка на Балкан на основу заоставштине на Дунаву има доста хришћанских архифаката.

Но овде имамо још један интерсантан податак да је савез између Словена и Авара заиста постојао јер Авари долазе прво склапају савез са Византијом против Словена па су на крају променили стране.
Јер у првим акцијама су заробили хорду Огура , Куртигура и Словена који су опшачкали Византију , Куртигуре и Огуре су оставили у заробљеништву Словене су пустили одмах.
Затим долази делегација западних Словена пред кагана који му говоре да су они сувише далеко да би ратовали заједно са Аварима али подржавају кагана.Дакле ова делегација која никад није ни видела Аваре пре тога зна да је њихов народ склопио савез са Аварима.
Сад како је један хибридни народ у 7. веку са запада имао свест о етничком припадништву словенској групи у 7. веку

Наравно промене споро улазе у науку али нико више озбиљан не тврди да су Словени настали у6. или 7. веку али остао је јак утицај утемељивача историје из 19. и 20. века.
 
Prema jednoj teoriji, turkijska plemena bi trebalo da imaju značajne konstitutivne elemente i u stvaranju Srba na Balkanskom poluostrvu. Prema Karatanovim hipotezama Kuver bi trebalo da bude i utemeljivač srpske državnosti.

Citat od Osmana Karataja:

Isto se može reći, takođe, i za Srbe, ali sa manje turkijskog uticaja. Oko pola veka nakon hrvatske migracije, han Kuver, brat osnivača države Podunavskih Bugara, Asparuha, sklonio se sa svojim narodom kod Avara. U strahu od onovog ogurskog ustanka, u avarskoj prestonici 630/1, otprilike u vreme preseljenja Hrvata, Avari su razdvojili Kuvera od njegovog naroda i postavili ga za upravnika oblasti duž vizantijske granice, verovatno današnji Srem. Tamo je na kraju postao vođa pobune, zajedničke akcije ogursko-bugarskih ostataka, Slovena (srpskih slovena koji su dolazili iz istočne Nemačke kao saveznici Avara) i vizantijskih zarobljenika. On i njegove pristalice pobegli su u južnu Makedoniju, pa se potom vratili i naselili u srce današnje Srbije. Kuver je verovatno bio prvi srpski monarh; postoji još nekoliko turkijskih imena među srpskim upravnicima i vladarima. Oko ove političke formacije, razvio se proces nastanka srpskog naroda.
Ух, ако је Каратај ово написао (а само сам летимино "прелетио" његово дјело), онда гријеши, и то баш грубо гријеши. Авари 630.или 631.године никако нису могли раздвојити кана Кубера и његов народ јер овај тада није ни могао бити у Панонији, заправо још је био сасвим извјесно малољетан и Бугари се још нису почели помјерати са простора Велике Бугарске.
Каратај је овдје готово извјесно побркао Кубера са Алциоком, каном панонских Бугара који вјероватно јесу даљњи сродници тадашњих Бугара у Великој Бугарској али не у блиској вези, и који је 630/631.године повео побуну против Авара у Панонији (овдје)
Alcek

Alcek or Alzeco was allegedly a son of Kubrat and led the Altsikurs to Ravenna that later settled in the villages of Gallo Matese, Sepino, Boiano and Isernia in the Matese mountains of southern Italy.
Alzeco should not be confused with the Pannonian Bulgar leader Alciocus who joined the Wends before Alzeco was born.

3 shows the Altsikurs of Alzeco moving along Italy. 4 shows the earlier Pannonian Bulgars of Alciocus.

After the collapse of Old Great Bulgaria, some of the Bulgars, led by Alzeco, thought to be a son of Khan Kubrat, settled in the lands of the Longobard Kingdom. Paul the Deacon places a settlement in his history of the migration of the Bulgars in the area of the Duchy of Benevento. Under the leadership of Alzeco, the Bulgars (called "Vulgars" by Paul) came to Italy in Benevento, where they settled in the Molise region.[1]

Alciocus
The earlier Khagan called Alciocus who was the leader of Bulgar hordes of the Avar Khanganate, is also known. The main source for these events is the medieval chronicle of Fredegar. In 631 Samo led a rebellion against the Pannonian Avars. Alciocus fled with 9,000 Bulgars to Bavaria where he asked the Frankish king Dagobert II for a piece of land to settle in. The king at first allowed them some land, but one night he ordered his army to slaughter the Bulgars. Only 700 out of 9,000 survived the slaughter and fled for protection to Walluc king of the Wends. [2]

After the departure of Alciocus, Kubrat established peace between the Avars and Byzantium in 632.

Alzeco
This section needs additional citations for verification. Please help improve this article by adding citations to reliable sources. Unsourced material may be challenged and removed. (October 2017) (Learn how and when to remove this template message)

Although only three of Kubrat's sons are mentioned by name it has been suggested that Kubrat gave the name Alzeco to one of his other two sons.

After Kubrat's death over 40 years later, his empire was divided by his five sons in the 670s.

Alzeco gained permission from the King of the Lombards, Grimoald, to settle in the area of Ravenna[citation needed]. Eventually they were sent south into the Duchy of Benevento, where Alzeco was granted the rule of their settlements with the Longobard (Italian) title of gastald.[3]

Italian Archaeology
Human graves of a steppe-nomadic character as well as horse burials datable to the second half of the eighth century attest to the presence of Pannonian peoples in the Molise and Campania.[4][5] In the lifetime of Paul the Deacon, he recorded that the descendants of these "Vulgars" still spoke their original language, as well as Latin.

Alzeco as Alciocus
Researchers have, in the past, claimed one identification of both historical figures.[6] They have suggested that Alzeco might be identified with the Bulgar leader Alciocus of the Fredegar chronicle. This notion, however, must surmount a significant chronological contradiction, and it is possible that this was a title rather than a personal name.[7][8][9] In any case, it seems more likely that the "vulgares" that settled in the Molise are more likely to refer to the men of Alciocus, as most of the tombs excavated at Campochiaro can be dated around the middle of the VII century, with some being certainly earlier or later. This would indicate a settlement in the area some time before the reign of Romuald as Duke in Benevento and Grimoald as king in Pavia. Furthermore, this is supported by the fact that the Longobards had no control of the Ravennate lands until the second half of the VIII century, meaning that Grimoald would have been unable to settle them in this area without Byzantine approval, which would be strange as Costans II was in the midst of a disastrous Italian campaign against the Southern Longobards. It is very probable that Paul the Deacon confused the settlement of Alzeco/Alciocus in the Molise after his flight from Dagobert I with another event about 50 years later, specifically the settlement of one of Kubrat's/Kurt's unnamed sons around Ravenna, most likely as a form of protection against the Longobards for the nominally Byzantine Exarchate. The name of the leader of this group is completely unknown, although the settlement may have been known thanks to Byzantine records in the Exarchate. [10]

Sources
  • Dillon, John B. "Bulgars". Medieval Italy: An Encyclopedia, ed. Christopher Kleinhenz. London: Routledge, 2004.
  • D'Amico, Vincenzo. I Bulgari trasmigrati in Italia nei secoli VI e VII dell’era volgare e loro speciale diffusione nel Sannio. Campobasso, 1933..
  • Paulus Diaconus, Historia Langobardorum, Book IV
  • Bòna, Istvàn, (2000) Gli Àvari. Un popolo d'oriente nell'Europa dell'Alto Medioevo - In: L'oro degli Avari. Popolo delle steppe in Europa S. 10
Notes
Gli Àvari. Un popolo d'oriente nell'Europa dell'Alto Medioevo Bóna, István. (2000) - In: L'oro degli Avari. Popolo delle steppe in Europa S. 10
Ти догађаји су описани у Фредегеровој хроници, Алциок је лоше прошао, дао се у бијег, уточиште тражио и добио од франачког краља Дагоберта II у Баварској, али је на кварно 9.000 Бугара поклано.
Догађаји које описује Каратај и гдје је изгледа побркао личности су се десили значајно касније, послије 660.године, када је дошло до раздвајања Бугара у Панонији гдје су нашли привремено пребивалипте након егзодуса из Велике Бугарске и гдје је један крак са каном Алцеком (или Алзеком, не треба га бркати са поменутим Алциоком) кренуо на путешествије по Италији, све до југа, гдје је траг о њима остао до данашњих дана, а други крак Бугара, Сермесијанаца (који су били прије територијална одредница и односила се на становнике који су настанили простор око Сирмијума, него народносна) и иних народа под Кубером пошао на своје путешествије до Солуна (овдје)
Kuber

This article is about 7th century Bulgarian leader. For the Hindu god, see Kubera.
Kuber[1] (also Kouber or Kuver) was a Bulgar leader who according to the Miracles of Saint Demetrius liberated a mixed Bulgar and Byzantine Christian population in the 670s, whose ancestors had been transferred from the Eastern Roman Empire to the Syrmia region in Pannonia by the Avars 60 years earlier.[2][3] According to a scholarly theory, he was a son of Kubrat, brother of Khan Asparukh and member of the Dulo clan.

Origins
According to the Byzantine scholar, Theophanes the Confessor,[4] Kubrat's (unnamed) fourth son, who left the Pontic steppes after his father's death around 642, became "the subject of the [Khagan] of the Avars in Avar Pannonia and remained there with his army",[5] According to a scholarly theory, first proposed by the Bulgarian historian Vasil Zlatarski, Kuber was the fourth son of Kubrat, the Christian ruler of the Onogur Bulgars in the steppes north of the Black Sea.[6][7] Kuber's story is continued in the second book of the Miracles of Saint Demetrius.[6][4] The book is a hagiographic work, written in Thessaloniki in the 680s or 690s.[8][9] Denis Sinor wrote "The Avar Kaghan entrusted Kuber and his suite with the governing of the descendants of the Christian Byzantine prisoners of war, carried off sixty years ago, who were living mixed with Avars and Bulghars north of the Danube, not far from the former province of Pannonia Sirmiensis."[10] Nevertheless, Kuber's people soon liberated the POWs and led them south to the region of modern North Macedonia. The American historian John Van Antwerp Fine, Jr. writes that, if Zlatarski's theory is correct, Kuber was named for his father, because Kuber and Kubrat are most probably two Greek versions of the same Bulgar name.[11] However, others suggest Kuber is but a reference to Asparukh's own Kubiar branch of Kubrat's Dulo clan where "Kubi-ar" may mean "fair haired".[12]

In Avar Pannonia

Syrmia, the region governed by Kuber in the Avar Khaganate

Kuber was the ruler of a mixed population in the former Roman province of Pannonia Secunda, including the descendants of the prisoners of war whom the Avars had captured in the Balkan Peninsula and settled around Sirmium.[6][4][13] He was made governor by the khagan.[9][14] Historian Samuel Szádeczky-Kardoss – who accepts Kuber's identification as Kubrat's son and thus a scion of the royal Dulo clan – writes that Kuber became governor of that region, because the Khagan wanted to separate him from his Bulgar subjects who had followed him from the Pontic steppes.[6] Kuber's subjects called themselves Sermesianoi,[14] but the Byzantines regarded them "Bulgars".[15] They preserved their Christian traditions, although their ancestors had been taken to the Avar Khaganate about 60 years before Kuber's appointment.[4]

The Sermesianoi did not cease to dream of their return to their ancestors' homes.[4] Taking advantage of his subjects' feelings, Kuber rose up in open rebellion against the Khagan "in our times", according to the Miracles of Saint Demetrius.[16] Modern historians say that Kuber's rebellion occurred in the 670s or early 680s.[14][15][17] Around 70,000[18] Sermesianoi joined him and departed for the Byzantine Empire.[9] The khagan attempted to hinder their migration, but they routed the Avars in five or six battles and crossed the river Danube.[9]

In Macedonia
Further information: Mauros


Bulgaria of Kuber



Seal of Mauros, one of Kuber's chief associates, from 684–685 AD. The inscription says: "Of Mauros, patrikios and archon of the Sermesianoi and Bulgaroi".

Kuber and his people moved as far as the region of Thessaloniki.[9][19] He decided to settle together with the Sermesianoi in a plain and sent his envoy to the Byzantine Emperor, whom the Miracles of Saint Demetrios did not name, to request his permission.[9] The emperor gave his consent and ordered the nearby Slavic tribe of the Dragovites to supply Kuber and his people with food.[9][14] However, Kuber's people still wanted to go back to their ancestral homes and started to disperse.[9] Fearing of the decline of his power base, Kuber asked the emperor to forbid the Sermesianoi to leave the plain and to confirm Kuber's position as their ruler.[9] His request seems to have been rejected, because he attempted to seize Thessaloniki, taking advantage of a civil war in the city.[9] However, Saint Demetrius unmasked Kuber's agents who tried to open the gates of Thessaloniki, hindering him from entering the city, according to the saint's hagiography.[9]

There is no more information of Kuber's life.[20] Some modern historians – including Zlatarski and Cankova-Petkova – say that he established a Bulgar state in Macedonia which existed in parallel with Khan Asparukh's Bulgarian Empire.[21] They also write that the Byzantine Emperor Justinian II who had subjugated the Slavic tribes around Thessaloniki was ambushed and defeated by the Bulgars from Kuber's state on his return to Constantinople in 689.[21][22] Asparukh's son, Tervel, cooperated with his "uncles in the region of Thessaloniki" against the Byzantine Emperor Justinian II, according to the inscription on the Madara Rider.[23][24] The Macedonian archaeologist, Ivan Mikulčić, who attributes the treasures found at Vrap and Ersekë to Kuber's people, says that archaeological findings confirm their presence in Macedonia and eastern Albania.[25]
Ови догађаји су се дешавали касних 670их и раних 680их година. Овдје сам приложио зарад прегледности чланке из википедије, ти догађаји су описани у како написах Федегеровох хроници и чудима Светог Димитрија, што је на разним темама већ прилагано, и ти си у више наврата прилагао наводе из чуда Светог Димитрија, тако да су то ствари већ познате, ако треба можемо приложити али мислим да не.
Каратај овдје једноставно речено греши, помијешао је времена (или могуће личности), што битно мијења суштину и ваљаност тврдњи.
 
Poslednja izmena:
Сигурно су ближи Србима него Иранцима.
Pa kad su to pokatoličeni Srbi. Nego zanima me kako su to Srbi postali evropeizovani Iranci

Кад год у Нјујорку идем у Ирански ресторан примећујем пуно људи који изгледају као и Румуни и Срби.
 
Ako se dobro secam, imamo svega jedan jedini - anonimnog geografa. Tako da mi nije jasno na sta tacno Mrkalj misli kada govori o mnogima.

Medjutim, vredi napomenuti da je moguce da tu nije o Srbima uopste, kao su neke kolege na forumu ukazale.

Da je Srbin naziv za sve Slovene tj. da je Sloven naziv za sve Srbe potvrđuje nam i dan danas ova objava američkog ambasadora.

 
Prema jednoj teoriji, turkijska plemena bi trebalo da imaju značajne konstitutivne elemente i u stvaranju Srba na Balkanskom poluostrvu. Prema Karatanovim hipotezama Kuver bi trebalo da bude i utemeljivač srpske državnosti.

Citat od Osmana Karataja:

Isto se može reći, takođe, i za Srbe, ali sa manje turkijskog uticaja. Oko pola veka nakon hrvatske migracije, han Kuver, brat osnivača države Podunavskih Bugara, Asparuha, sklonio se sa svojim narodom kod Avara. U strahu od onovog ogurskog ustanka, u avarskoj prestonici 630/1, otprilike u vreme preseljenja Hrvata, Avari su razdvojili Kuvera od njegovog naroda i postavili ga za upravnika oblasti duž vizantijske granice, verovatno današnji Srem. Tamo je na kraju postao vođa pobune, zajedničke akcije ogursko-bugarskih ostataka, Slovena (srpskih slovena koji su dolazili iz istočne Nemačke kao saveznici Avara) i vizantijskih zarobljenika. On i njegove pristalice pobegli su u južnu Makedoniju, pa se potom vratili i naselili u srce današnje Srbije. Kuver je verovatno bio prvi srpski monarh; postoji još nekoliko turkijskih imena među srpskim upravnicima i vladarima. Oko ove političke formacije, razvio se proces nastanka srpskog naroda.

31vjrEwCKOL._BO1,204,203,200_.jpg
Kuver je sin Kovrata Kobrat, Kuvrat, Korbat, Qobrat dakle hrvat je u pitanju a ne srb a jeste istina da pojam ***** kurvinjski potice od od ovog kuvera kad je hteo na kurvinjski nacin da osvoji solun gde su naravno ziveli srbi
 
Vezano za tvrdnje o vezama Serbina u Panoniji sa Srbima...

https://asciatopo.xoom.it/antonio.html

Žarko Veljković je najavio uskoro izlazak jednog naučnog rada na ovu temu. :)

Прецизније, од овог корена serb- и наставка -inom имамо панонски илирски топоним *Serbinom који означава ,,воду која клокоће, чује се, тј. извор", а индоевропски корадикал овог илирског топонима јесте топоним Sarpr, y Норвешкој: https://skaldic.abdn.ac.uk/m.php?p=thingskp&i=1680 На брду Градина код Вировитице извире неколико малих водотокова и стога би овај Serbinum заиста могао бити Градина код Вировитице! (Из рада у објављивању.)

https://www.facebook.com/groups/491102384343413/posts/4239237256196555/?comment_id=4239866486133632
 
Vezano za tvrdnje o vezama Serbina u Panoniji sa Srbima...

https://asciatopo.xoom.it/antonio.html

Žarko Veljković je najavio uskoro izlazak jednog naučnog rada na ovu temu. :)

Прецизније, од овог корена serb- и наставка -inom имамо панонски илирски топоним *Serbinom који означава ,,воду која клокоће, чује се, тј. извор", а индоевропски корадикал овог илирског топонима јесте топоним Sarpr, y Норвешкој: https://skaldic.abdn.ac.uk/m.php?p=thingskp&i=1680 На брду Градина код Вировитице извире неколико малих водотокова и стога би овај Serbinum заиста могао бити Градина код Вировитице! (Из рада у објављивању.)

https://www.facebook.com/groups/491102384343413/posts/4239237256196555/?comment_id=4239866486133632
Maksim Planud, https://en.wikipedia.org/wiki/Maximus_Planudes#cite_ref-3, prepisujuci Ptolomejevu Geografiju u 13. veku, dodaje sledeci komentar pored zapisa grada Serbinon u Panoniji:

"+Ἀπὸ τοῦ Σερβίνου τούτου οἱ Σέρβοι λέγονται οἶμαι."
Verujem da su Srbi dobili ime po Serbinonu.


DOAKS, https://www.doaks.org/resources/mmdb/manuscripts/1662
Maksim Planud VS Žarko Veljković ili
Nauka VS Pseudonauka
 

АКАДЕМИК АЛЕКСАНДАР ЛОМА: ЕТИМОЛОГИЈА ИМЕНА СРБИ​


Предмет овог давно написаног лингвистичког рада је порекло старосрпског назива за припаднике друштвеног слоја себри у којем српски академик Лома види етимологију етнонима Срби. Највећа загонетка и даље остаје помен етнонима Сербои око 150. године н.е. у географском спису Kлаудија Птолемеја, који га смешта у степски појас северно од Kавказа, између Азовског мора и Kаспијског језера. На том простору тада нису живели Словени, него иранска племена, Сармати и Алани, то је упориште за теорију да су првобитни Срби били сарматско-алански огранак који се, можда испред хунске најезде у IV веку, преселио међу Словене (по Дворнику створио неку врсту државе) и у њих претопио, оставивши им своје име. Варијантност облика Serri – Serbi објашњава се лингвистички различитим дисимилацијама првобитног предлошка са два *r, највероватније староиранског порекла.

aolo.jpg


Тражим помиловање
за себра
што ниче и умире као трава
у заборав из заборава

Десанка Максимовић, 1964.

Осетско særvæt​

У трећем тому свога етимолошког речника осетског језика, Владимир Иванович Абајев изнео је на видело могућу иранску паралелу словенској речи (Абаев 3 [1979]: 88–89). Осетско særvæt ‘заједнички сеоски пашњак’ он изводи колективним суфиксом *‑ϑwa (одакле је осетски формант множине *‑tæ) од непосведоченог *sabra‑, које би било пандан руском сябрсебр, лит. sė̃bras, фин. seura, не улазећи у проблем коренског вокализма (иранско а може рефлектовати како ие. *е, тако и *ṵ, *ṿ). Прелаз br > rv регуларан је у сарматско‑аланском из којег је осетски потекао, а семантика одговара источнословенској; прво Абајев илуструје развојем речи ærvad од стиран. brata (nom.) ‘брат’, а друго руским изразом сябреные земли ‘земљиште које се заједнички користи’ и закључује да имамо посла са важном скитско-словенско-балтско-финском друштвено-привредном изоглосом.

osetini.jpg

Осети на Кавказу говоре језиком источно-иранског порекла

Апелативно значење​

Српско‑хрватска значења забележена у временском распону од XIV до XIX века, стсрп. ‘прост човек, невластелин’, доцније углавном погрдно ‘сељак, простак’ не налазе паралеле у другим језицима и очито су секундарна. Једини изузетак представља реч себрњак, ‑ака ‘друг у орању’, забележена у чакавском говору околине Огулина, са примером: Себрњаки су она два човика, ки скупа цило лито ору. Они су се зато договорили још о Месопусту (RJA 14: 799). Са творбене тачке гледишта то је поименичење на ‑jakъ придева на ‑ьnъ,37 које означава оно што се у Србији Вукова времена звало спрежници. Старину тог значења на словенском југу потврђују ране позајмљенице алб. sëmbër и арум. simbru ‘спрежник’, које одражавају истовремено и старији гласовни лик од стсрп. себрь. Да се иста реалија и на источнословенском простору изражавала истом речју сведочи укр. дијал. Глагол сябрувáֳ ‘спрезати се ради заједничког обрађивања земље’. За могућу старину тог значења већу од прасловенске в. доле. Укупни семантички распон словенских потврда, укључујући и значења позајмљеница из словенског (или потенцијално прасродних речи) у другим језицима јасно указује да се *sębrъ у прасловенском употребљавало као синоним именици *drugъ ‘ἕταιρος, socius’, којој је у основи семантика судеоништва (орташтва, партнерства): друг у послу (нпр. орању, в. горе), у трговини, саучесништва: друг у злочинству, узајамности: другдругу ‘један другоме’, једнакости, упарености (нпр. у изразу нема му друга Вук ‘нема му равна/пара’), припадности заједници међусобно равних: друг као члан друштва, дружине.

srbin.jpg

Миленијумска енигма око имена Србин

Паралелизам значења протеже се и на деноминалне глаголе: ‑рус. дијал. присябриֳться, присербиֳться, с. х. придружити се. Две особе су *sębra ако уз међусобну сагласност ступају у привремену или трајну друштвену везу на равноправним основима: у обради земље, узгоју стоке, пчела, купопродаји (укр. ся́бер, блр. дијал. сябëр ‘онај ко нешто од другог купи или му прода’); више особа су *sębri ако користе заједничко пољопривредно земљиште итд. Одатле се спонтано развија значење ‘пријатељ’ (рус. другֱ , блр. ся́бар као семантичка иновација, уп. Boryś 2007: 207), које даље може прећи у термин сродства, најпре бескрвног (укр. ся́бер, блр. дијал. ся́бар ‘женин брат, шурак’, уп. брачни друг, с.‑х. пријатељ ‘својак’). Тек из те секундарне развила се, као терцијарна, слабо посведочена употреба којом се обухвата и крвно сродство (блр. дијал. сябр, себр ‘рођак, брат’). То треба нагласити због етимологија које за примарно значење речи узимају ‘крвни сродник’.

Себри и Срби​

Досад је овде само успут поменут Золмзенов покушај да од *sębrъ, тачније од његове хипотетичне варијанте са редукованим вокализмом корена без назалног инфикса *sьbrъ, изведе прасловенски етноним *Sьrbi ‘Срби’ путем метатезе, за коју се позива на „малоруско“ (украјинско) присéрбиֳися ‘придружити се’ према великоруском пֲрисéбриֳься ‘исто’. Ту етимологију етнонима прихватио је као највероватнију Преображенски (Преображенский 1914: 227) а преузели су је још Валде (Walde 1927: 456 s.v. *sṷe‑bh(o)‑), Калима (Kalima 1940: 349–350) и Будимир (1959; 1960).

tw.jpg

Себри у савременој игрици преведени као сељаци

На Золмзенов чланак први је критички реаговао Микола (Миккола 1902: 273), заснивајући своју критику на убеђењу да је рус. Себеръ несловенска реч. Пресуднији је, међутим, био аргумент који износи Петар Скок, да је метатеза br > rb гола претпоставка; вероватно је то исто мислио Јулиус Покорни када је у одредници коју је у свој речник преузео из Валдеовог (Pokorny 1959: 883) тамо где је реч о сврставању под њу руског пֲáсерб и имена (балканских и лужичких) Срба прилог ‘свакако’ (wohl) заменио са ‘сасвим неизвесно’ (ganz unsicher). Чињеница да је Золмзен, поникао из младограматичарске школе, допустио себи да претпостави једну етимолошку везу која се коси са гласовним законима, јер у словенским језицима br не даје регуларно rb, а да су други горенаведени озбиљни лингвисти то прихватили, не значи да они нису знали законитости историјске фонетике већ да су упркос њима осећали да те речи могу или чак морају бити у некој међусобној вези.

Птолемејеви Σέρβοι​

Сто година после Золмзеновог чланка покушао сам да поређење*sębrъ са *Sьrbi обновим смештајући га у оквире фонетске регуларности. Могућност за то пружила ми је горепоменута Абајевљева етимологија осетског særvæt (4.6), која претпоставља стиран. *sabra‑ као пандан прасловенскоме *sębrъ (или *sebrъ) са даљим развојима а > æ [ǝ] br > rb > rv закономерним за сарматско‑алански. Моја претпоставка гласила је да је прелазни сарматски лик основне речи *sǝrba‑ посведочен око 150. н.е. посредством етнонима Σέρβοι негде око доњег тока Волге, на простору који су тада настањивали европски Иранци, Сармати и Алани, а да су се након тога ти предсловенски, сарматски Срби померили на северозапад, настанили међу Прасловене и постепено у њих претопили, остављајући делу њих своје племенско име које је у словенским устима регуларно дало *sьrb‑(Loma 1999: 340, нап. 16; 2000: 93).


sarm.jpg

Птолемејеви Серби у руским степама

Изоглоса или путујућа реч?​

Не знам да се у међувремену неко осврнуо на моју етимологију; Абајевљеву, Чианг наводи са знаком питања (Cheung 2002: 223–224). Ако се одиста ради о једној од Абајевљевих „скитско‑европских изоглоса“ (термином „Скити“ он обухвата и сарматско‑аланска племена) насталој на равни познопраиндоевропских ареалних веза, из поређења *sębrъ и *sabra‑ произлазио би заједнички праоблик *ḱṵbhro‑. Он би опет искључивао изворност балтских облика (лит. s a не š < пие. *ḱ‑), али и припадност етнонима Кимбри, будући да се *ṵ у германским језицима рефлектује као *um, но могао би укључивати име Кимераца који су претходили Скитима у северном прибрежју Црног Мора, ако се узме да је оно првобитно гласило *kimbro‑. Но веза осетског særvæt са словенским и балтским речима могла би се ставити и на плићу хронолошку раван међујезичких контаката. Наизглед вероватнији смер позајмице био би из балтословенског у сарматски него обратно, јер је, како смо видели,термин из балтског и словенског раширио у већи број других суседних језика. За *sabra‑ би у том случају ваљало поћи од варијанте без назала*sebra‑, која је својствена балтском али је по свој прилици посведочена и у словенском, а крајњи етимон могао би се претпоставити са пие. *s‑. Но ова перспектива изокреће се увидом да осетско særvæt изгледа није усамљено на иранском плану, о чему ће бити речи на крају овог рада.

serba.jpg

Приказ ширења аријеваца или тзв. индоевропљана

Паштунско sar′ǝy​

Осетски језик и његов предак сарматско‑алански историјски се позиционирају на крајњем северозападу иранског језичког простора али се на дубљој староиранској равни они изводе из североисточних дијалеката чије је родно место у дубинама Средње Азије а међу које се сврстава и језик Авесте. У том смислу, осетски је сроднији паштунском језику који се говори у далеком Авганистану него персијскоме у своме суседству. У паштунском постоји реч sar’ǝy f. ‘размена услуга, сарадња’, за коју се као пример употребе наводе два сељака која удружују сваки по вола у пар за орање. То су, дакле, ‘спрежници’, што је најстарије значење установљено за реч себар. У свом етимолошком речнику Моргенстјерне за ову реч упућује, са знаком питања, на прилог sar’a ‘скупа’, који се тумачи као окамењен падеж староиранске атематске именице посведочене у Авести sar‑ f. ‘сједињење, здружење’ (Morgenstierne 2003: 75) као поствербалом од глагола sar‑ ‘сједињавати’ < пие. *ḱerh‑, сродно са гр. κεράννυμι ‘мешам’ (M. Kümmel у LIV 328). Паштунско ‑ǝy је рефлекс веома продуктивног иранског суфикса ‑(a)ka, те би се иза sar’ǝy могло претпоставити *saraka‑ , али то није једина могућа фонетска реконструкција, будући да у овој речи r може стајати и за старије br, како то излази из примера sur’ay f. ‘рупа’ за коју се на основу паралела из других источноиранских језика, јидга surv, вахи sērv, реконструише предложак *subra‑ ka‑ (Morgenstierne 2003: 76).

pashtu.jpg

Паштуни у Авганистану можда знају шта значи етноним Срби

Ако се иза sar’ǝy претпостави *sabra‑ ka‑ то би била фонетски тачна а значењем веома блиска паралела речи *sabra‑ претпостављеној у основи осет. særvæt (4.6). У том случају, не бисмо имали посла са „скитско‑европском изоглосом“, већ са источноиранском речју коју су Сармати донели из средњеазијских степа и предали суседним народима, у њеном првобитном лику *sarbra‑, који се доста једноставно тумачи из горепоменутог *sar у прилошком значењу ‘скупа, заједно’ и глаголског корена *bar‑ / br‑ од пие. *bher‑ ‘носити’, као сложеница: ‘заједнички допринос’. Балтословенско е од стиран. а објашњава се слабљењем a > æ посведоченим већ у сарматском (где се дати глас предаје грчким ε, лат. e); појава је својствена и најранијем слоју иранизама у угрофинском (уп. Гамкрелидзе/Иванов 1984: 921–929). Другачија супституција у *pa‑sьrbъ, *Sьrb(j)i одражавала би доцнију рецепцију сарматског редукованог а као [ǝ] у доба када је познопрасловенски већ поседовао полугласе. За пољ. дијал. sibrat могло би се помишљати да је плод сингуларизације иранског колектива одраженог у осетском særvæt.
 

Закључак​

Овим разматрањем свакако није стављена тачка на дискусију која траје већ сто осамдесет година, но надам се да сам у њему указао на њене досадашње стрампутице и зацртао неке смерове у којима би она требало даље да се одвија. Чини се да се у овом тренутку тежиште даљих истраживања помера на поље иранске историјске дијалектологије; поред осетског særvæt и паштунског sar’ǝy пожељни би били додатни докази за реалност претпостављеног староиранског предлошка *(t)sar‑ bra‑ који, по мом мишљењу, засад најбоље објашњава збир расположивих факата.

dvornik.jpg

Френсис Дворник и његове државе Анта, Белих Хрвата и Белих Срба у око 560 године

Целовита студија: http://dais.sanu.ac.rs/bitstream/ha...ma.sebr.zast.sebar.pdf?sequence=1&isAllowed=y

https://petrovgrad.org/istorija-srp/академик-александар-лома-етимологиј/

@sumljiv_tip @RickRoss @Pravi Vlah
 

Back
Top