Politički džuboks

[gost 261558]

 

[NalimInTheHous]

I

Крв jе моjе свjетло и моjа тама.
Блажену ноћ су мени ископали
Са сретним видом из очињих jама;
Од капља дана биjесни огањ пали
Крваву зjену у мозгу, ко рану.
Моjе су очи згасле на моме длану.

Сигурно jош су трепериле птице
У њима, небо благо се окрену;
И ћутио сам, крваво ми лице
Утонуло jе с модрином у зjену;
На длану очи зракама се смиjу
И моjе сузе не могу да лиjу.

Само кроз прсте капале су капи
Топле и густе коjе крвник нађе
Jош горчом муком дупља коjе зjапи
Да бодеж у врат забоде ми слађе:
А мене драгост ове крви узе,
И ћутио сам капље као сузе.

Посљедње свjетло приjе страшне ноћи
Био jе бљесак муњевита ножа,
И врисак, биjел jош и сад у сљепоћи,
И биjела, биjела крвникова кожа;
Jер до поjаса сви су били голи
И тако наги очи су нам боли.

О болно свjетло, никад тако jако
И оштро никад ниси синуло у зори,
У стриjели, огњу; и ко да сам плако
Ватрене сузе с коjих дупље гори;
А кроз таj пако бљескови су пекли,
Врискови других мученика сjекли.

Не знам колико жар jе биjесни траjо,
Кад грозне кврге с дупља расти стану,
Ко кугле тврде, и jедва сам стаjо.
Тад спознах склиске очи на свом длану
И рекох: „Слиjеп сам, мила моjа мати,
како ћу тебе сада оплакати...”

А силно свjетло, ко стотине звона
Са звоника биjелих, у памети
Лудоj сиjевне: свjетлост са Сиона,
Дивна свjетлост, свjетлост коjа свиjети!
Свиjетла птицо, Свиjетло дрво! Риjеко!
Мjесече! Свjетло ко маjчино млиjеко!

Ал ову страшну бол већ нисам чеко:
Крвник ми рече: „Згњечи своjе очи!”
Обезумљен сам скоро преда њ клеко,
Кад грч ми шаку густом слузи смоћи;
И више нисам ништа чуо, знао:
У бездан као у раку сам пао.

II

Мокраћом хладном свиjестили ме Ћушке
Диjелили, ватром подигли ме силом;
И свима редом пробадали ушке
Крвници тупим и дебелим шилом
„Смиjте се!” — убод заповиjеди прати —
Обоце свима пред крст ћемо дати!”

И грозан смиjех, церекање, грохот
Замниjе ко да грохоћу мртваци;
И саме клаче смете луди хохот
Па сваки бичем на жртве се баци.
А ми смо даље у смиjању дугу
Плакали, празних дупља, мртву тугу.

Када смо нагло, ко мртви, умукли
(Од страха ваљда што смо ипак живи),
У ред за ушке отекле нас вукли,
И ниjеми бол на страну све нас приви;
(У муку чули из шуме смо птицу):
провлачили су кроз ушке нам жицу

И сваки тако, када би се мако,
Од бола страшна мукло би зарежо.
„Шутите!” — рикне крвник — „ниjе лако,
Ал потребно jе да тко не би бjежо.”
И нитко од нас главом да потресе
И другом слиjепцу шути бол нанесе.

Крвожеднике смири жичан локот
И уморни су у хлад блиски сjели;
И зачуо се воде мрзли клокот
У жарку грлу, и гласно су jели,
Ко послиjе тешка посла; затим стали
Jедан са другим да се грубо шали.

Заборавили као да су нас:
Зиjевали, вjетре пуштали су гласне.
„Ех, jедну малу видио сам данас...”
Добаци нетко, уз примjедбе масне.
И опет клокот хладна вина или воде
Тргне слиjепце — жица ме прободе.

III

У моме реду почела да луди
Нека жена. Викала jе: „Гори!
Људи, гори! Кућа гори! Људи!”
А жица љуто почела да пори
Набрекнуте, грозне наше уши.
На тла се жена угушена сруши.

„Дупљаши! Ћоре! Лубање мртвачке”
Сове! У дупља дат ћемо вам жере
Да прогледате! Ви, ћораве мачке!”
Зарежи пиjан кољач као звjере
И слиjепцу ножем одциjепи лице
Од уха што се заљуља врх жице.

Урлик и тешки топот слиjепе жртве
(Што бjежећ кроз мрак увис ноге диже),
И брз трк за њом, сред тишине мртве,
И тупи пад, кад ловца нож jе стиже
О, таj jе спашен! — рекох своjоj тами
Не опазивши да нас воде к jами.

Срце jе мукло шупљом груди тукло;
Тад друга срце преко жице зачух.
Лупање лудо наприjед нас jе вукло.
(Што срце скачу кад у мраку плачу!)
И од те лупе прогледах кроз рупе:
У jасном сjаjу мисли ми се скупе.

И видjех опет, ко jош овог jутра,
Дубоку jаму, jуче ископану.
Напрегнух слух да чуjем кад унутра
Уз тупи удар прве жртве пану.
Оштром свиjести одлучух да броjим:
Jа, педесети што у реду стоjим.

И чекао сам. Скупљао сам точне
Податке: тко jе већ нестао страга,
Тко сприjеда — збраjо, одбиjао, док почне
Ударање, падови. Сва снага
мозга у jасноj свиjести се напрегну
Да промjене ми пажњи не избjегну.

Негдjе jе цврчак пjево; облак покри
Зачас у лету сjеном циjело поље.
Чуо сам како jедан крвник мокри,
А други стао широко да коље.
Све ми то засjа у слуху ко у виду.
Са бљеском сунца на ножноме брду.

VI

Кад прва жртва почела да кркља,
Чух меки удар, и месната врећа
Падаше дуго. Знао сам: у гркљан
Долази први убод, међу плећа
Други, а рука нагло жртву груне
У jаму гдjе ће с другима да труне.

Нетко се мртво испред мене сложи
Ил иза мене, рикнувши од страха,
А jа ударце силном свиjести множих,
Одбиjаjући пале истог маха,
Мада сам сваког — што крикну, загрца —
Ћутио као угриз у дно срца.

Човjек из jаме jецо jе ко диjете,
Тек приклан; цикто jезиво му гласак.
Стрептих да рачун моj се не помете.
Тад букну у дну бездна бомбе прасак.
Тло се заљуља. Клонуће ме свлада.
Нестала у спас посљедња ми нада.

Ал силна свиjест пажњом ме опсjедну:
У слух се живци, крв, месо и кожа
Напрегли. Зброjих тридесет и jедну
жртву; шездесет и два бода ножа.
Слушо сам удар коjом снагом пада,
И мени опет вратила се нада.

На jаук из бездна сада нова прасне
Бомба уз тутањ. И мртва тjелеса
Падаху сад уз пљуске мање гласне,
Као у воду, поврх каше меса.
Уто оћутjех да по крви клижем.
Протрнух: ево, и jа к jами стижем!​

 

[gost 261558]

 

[Schlosser]

 

[Ангел.]

 

[Ангел.]

На Запад масивно сиви облаци
Од Исток сонце и вистина излези
Константинопол
Од Исток сонце и вистина излези
Бакни го крстот небесен
На Запад масивно сиви облаци
Константинопол
Терирем 

 

[gost 297273]

 

[Schlosser]

 

[Schlosser]

 

[Schlosser]

 

[FataMorgen]

 

[FataMorgen]

 

[FataMorgen]

 

[dlugomir]

 

[7of9]

Od kada stalo je vreme
retko stižu do mene
uglavnom priče, samo prazne priče
I sve više mi hladno
sve bih dala da stvarno iz ove kože negde može

Jer uvek na kraju svetla gase
od trnja do snova​

REF. Ostali su dani bez nas
i nebo duginih boja.
Ovo nije kuća za spas,
već samo kako se mora.
Kad prodali smo ljubav.
Izgubili smo ljubav.
I ubila nas ljubav.

Jedan korak do trona,
jos toliko do bola
Makar prećuti, ma nije važno.
Onda pogled u vreme
tu nema tebe ni mene,
samo prazno, sve je tako prazno.

Možda će jutro da nas budi
na korak do snova​

REF. Ostali su dani bez nas
i nebo duginih boja.
Ovo nije kuća za spas,
već samo kako se mora.
Kad prodali smo ljubav.
Izgubili smo ljubav.
I ubila nas ljubav.

 

[Schlosser]

 

[*BILJA*]

 

[velke712]

 

[Net & Neta]

 

[san_ni]

 

[FataMorgen]

 

[aurora5]

"zamahni macem istine, da zveri budu plen..."

 

[Mingov djed]

 

[velke712]

 

[✿ ✿ ✿]