Ostala bez deset članova

Kostreš, naselje u opštini Derventa, Srba 385, Hrvata 15, Muslimana 2, Ostalih 1.

Prilikom upada u selo zaklano je 66 lica srpske nacionalnosti . Ubijeni su: četiri člana porodice Zorić, tri člana porodice Stanić, po dva člana porodica Mitrić, Gojković, Ivić, Pavić, Mišić i Đurić, po jedan član porodice Vasić, Lazić. Pored njih zaklano je i 20 muškaraca, 15 žena i 10 dece čiji identitet još uvek nije utvrđen.
Pre klanja zločinci su silovali ženske osobe među kojim su bile i devojčice starosti 12 i 14 godina.

IZVRŠIOCI ZLOČINA:
108. brihada hrvatske vojske.
Alija Selimagić, Mujčin Sead, Enes Havić, Bećir Hodžić i drugi.

Izjava Alije Selimagića

 
hronologija.jpg


Donji Malovan, opština Kupres, čisto srpsko selo (Srba 398), našlo se na udaru i stradalo u masovnoj i neočekivanoj oružanoj invaziji na Kuprešku visoravan, Bosnu i Hercegovinu i SFRJ od strane regularnih vojnih jedinica Republike Hrvatske i hrvatsko-muslimanskih paravojnih i parapolicijskih ilegalnih formacija osnovanih u BiH (pripadnika “Zelenih beretki”, “Patriotske lige”, ZNG i HOS) 3. aprila 1992. Tom prilikom na veoma surov način ubijeno više civilnih lica, pogotovo muškaraca iz srpske porodice Duvnjak.

Žrtve: 1) Duvnjak (Mitar) Miloš, 1925. i njegov sin 2) Duvnjak (Miloš) Mitar, 1967; 3) Duvnjak (Dane) Mitar, 1940; 4) Duvnjak (Simo) Svetozar, 1962; 5) Duvnjak (Simo) Dušan-Palačinak, 1967; 6) Duvnjak (Vlado) Milan, 1936; 7) Duvnjak (Dragun) Darinka, 1935; 8) Duvnjak (Aćim) Vlado, 1907; 9) Duvnjak (Luka) Marinko, 1922; 10) Kalnić (Pero) Niko, 1956; 11) Živko (Jovo) Maksimović, 1966.

Čardak i Jasikovača, prigradska susedna srpska naselja opštinskog centra i grada Derventa koje su hrvatsko-muslimanske snage Armije BiH opkolile i počele da napadaju i granatiraju 15.-16. aprila 1992. U akciji učestvovalo nekoliko stotina Hrvata i muslimana uglavnom dobrovoljaca, pripadnika Armije BiH iz ove i susednih opština, uz snažnu podršku teškog naoružanja koje su iz Republike Hrvatske dovezli pripadnici regularnih oružanih snaga ove nekadašnje jugoslovenske republike. Dana 25-26. aprila 1992. nekoliko grupa žena i dece uspelo da se spase preko reke Ukrine i da pređe na srpsku teritoriju. I pored toga veliki broj meštana je ubijen ili završio u logorima za Srbe koji su otvoreni na više mesta u opštini u samom gradu. Pogotovu u perifernim naseljima Čardak i Jasikovača ubijeno je više desetina osoba srpske nacionalnosti. Mnoge žrtve masakrirane i spaljene u svojim kućama. Ekshumacija stradalnika izvršena u masovnoj grobnici na groblju u Modranu 18. decembra i u zajedničkoj grobnici naselja Čardak između 21. i 23. decembra 1992. godine.

Žrtve: 1) Veljko (Pavo) Lazarević, 1947, njegova supruga 2) Mirjana (Vlajko) Lazarević, 1950. i njihov sin 3) Duško (Veljko) Lazarević, 1972.

Derventa, centar grada, 24. april 1992. Dobar deo naselja velikog dela bosanske Posavine, pogotovo gradove i opštinske centre, okupirale su hrvatske vojne formacije pristigle iz susedne države kojima su se pridružile ranije ilegalno formirane razne paravojne i parapolicijske jedinice sastavljene od Hrvata i muslimana iz tog dela Bosne. Teror nad Srbima počeo je da besni kao što je besneo nad Srbima i Jevrejima u vreme nemačke okupacije i Pavelićeve Nezavisne Države Hrvatske. Srpsko stanovništvo našlo se bez elementarne fizičke ili pravne zaštite, prepušteno na milost i nemilost predstavnika novih vlasti. U Derventi, kao i u ostalim gradovima, progoni nad Srbima završavaju se ili ubistvima ili hapšenjima i odvođenjem u koncetracione logore. Porodica Save Živkovića likvidirana je u vlastitoj kući na veoma surov način.

Žrtve: 1) Goran (Savo) Živković, 1977, njegova majka 2) Jelena (Rade) Živković, 1944. i otac Savo (Boško) Živković, 1946.

Bihać - gradsko naselje (Srba 8.212, Hrvata 4.797, muslimana 27.757, jugoslovena 3.961, ostalih 1.080). U pogromu lica srpske nacionalnosti, koji je počeo još za vreme sukoba u Hrvatskoj i pre nego što je BiH dobila međunarodno priznanje kao samostalna država, nepoznatog datuma aprila meseca počeli su, uglavnom u noćnim časovima, Srbi da nestaju. Neki su prinudno iseljavani iz svojih stanova i puštani na slobodnu srpsku teritoriju, neki su odvođeni u logore, a nekima se izgubio svaki trag. U svim tim slučajevima opljačkana je njihova imovina.Tragedija se dogodila jedne noći kada je u svojoj kući stradao Milan Jarić i nekoliko njegovih najbližih. Sve je podsečalo na ustaške racije u večim gradovima i tajna ubistva za vreme vladavine Ante Pavelića i postojanja njegove NDH. Tada je za takve slučajeve vladala poznata krilatica: “Pojeo ih mrak”. U Bihaću je u istom vremenskom periodu uništena i srpska pravoslavna crkava Svete Trojice i parohijski dom.

Žrtve: 1) Milan Jarić, 1927; 2) Tihomir (Milan) Jarić, 1971; 3) Vitomir (Milan) Jarić, 1970; 4) Rosa (Đuro) Vuksanović, 1933.

Zebina Šuma, opština Srbinje, muslimansko selo sa malim brojem izolovanih srpskih porodica (muslimana 414, Srba 15). Masakr koji su izvršili naoružani muslimani, pripadnici tzv. Zelenih beretki, u stvari Armije BiH, dogodio se 3. maja 1992. i tada su u svojoj kući ubijena tri člana porodice Fuštar, srpske nacionalnosti. Njihova imovina opljačkana, a kuća spaljena. Tela pokojnika pronađena ugljenisana na zgarištu kuće nakon pet dana, 8. maja 1992, a narednog dana identifikovana od nadležnih organa opštine.

Žrtve: 1) Jela Fuštar, 1924, njen suprug 2) Vlado (Pero) Fuštar, 1926. i njihov sin 3) Mile (Vlado) Fuštar, 1966.


http://www.koreni.net/broj47/hronologija.htm
 
Kričanovo, dosta veliko posavsko selo u opštini Srpski Brod nastanjeno pretežno meštanima hrvatske nacionalnosti sa malim brojem pripadnika drugih naroda (Hrvata 900, muslimana 8, Srba 45 i Jugoslovena 48). Zločin se dogodio 5. maja 1992. kada je u srpskom delu sela, u stambenoj zgradi Žarka Tomičevića, koji je sticajem slučajnih okolnosti bio otsutan, masakrirano pet lica ovog srpskog domaćinstva. Prepad na njihovu kuću i imanje izvršili pretežno meštani pripadnici lokalnih hrvatskih i muslimanskih oružanih jedinica iz sastava promuslimanske Armije BiH i Hrvatskog vijeća obrane. Tom prilikom su pred kućom u dvorištu hladnim oružjem, uglavnom noževima, poubijani svi članovi porodice Tomičević koji su se zatekli u kući. Imovina opljačkana i uništena.

Žrtve: 1) Darinka (Vido) Tomičević, 1941; 2) Ruža (Dušan) Tomičević, 1932; 3) Nedeljko (Savo) Tomičević, 1935; 4) Dragutin (Spasoje) Tomičević, 1934; 5) Marko (Trivo) Tomičević, 1931.

Blace, malo selo u opštini Konjic, (21 stanovnik srpske nacionalnosti) napadnuto 15. maja 1992. od domaćih hrvatsko-muslimanskih oružanih formacija, pripadnika Armije BiH. Reč je o nameri i davno utvrđenom planu da se po svaku cenu ovaj deo Hercegovine etnički očisti od srpskog stanovništva. Na tim prostorima Hercegovine već je uveliko egzistirala nova, prevashodno hrvatska, državna tvorevina proklamovana kao Herceg-Bosna. Prilikom napada na Blace, tipično planinsko selo na planini Bjelašnici, uz desnu obalu rečice Rakitnice, ubijeno je, na veoma bestijalan način, više nedužnih žena i starijih muškaraca. Nekoliko uhvačenih meštana oterano u logore. U napadu je učestvovala i poznata specijalna jedinica “Akrepi”. Sva imovina meštana sela Blace opljačkana, spaljena i uništena. Na srpskom pravoslavnom groblju srušena crkvena kapela.

Žrtve: 1) Jelka (Mirko) Golubović, 1910; 2) Manojlo (Jovo) Golubović, 1912; 3) Radojka (Šćepo) Golubović, 1915; 4) Spasenija (Simo) Golubović, 1916; 5) Jelka (Simo) Kilibarda, 1912; 6) Milica (Jakov) Kilibarda, 1912; 7) Ana (Lazar) Kuljanin, 1908; 8) Danica (Spasoje) Kuljanin, 1910; 9) Milka Golubović; 10) Cvija (Marko) Kilibarda, 1912.

Vitkovići, jedno od največih sela u kome su muslimani skoro duplo brojniji od Srba (Srba 372, muslimana 629, jugoslovena 47, ostalih 25) i srpski zaselak Crkvine u opštini Goražde uništeni i istovremeno etnički očišćeni od svojih srpskih starosedelaca 20. maja 1992. i u nekoliko narednih dana. Ubistva meštana i njihovih gostiju izvršena prilikom napada, i još više posle racije, u logorima od kojih je posebno poznat logor, u stvari odredište za likvidaciju Srba ne samo Vitkovići i Crkvina, već i ostalih naselja, pa i iz samog grada, smešten u nekadašnjem Zadružnom domu. U višednevnom pogromu ubijeni su skoro i svi članovi srpske porodice Delić i njihovi rođaci.

Žrtve: 1) Jovo (Vlado) Delić, 1947. i njegova braća 2) Nikola (Vlado) Delić, 1943; 3) Novica (Vlado) Delić, 1939; 4) Radivoje (Vlado) Delić-Rade, 1952. njihov sinovac koji nije živeo u Crkvinama 5) Danilo (Danilo) Delić-Dane, 1960; zetovi 6) Ljubo (Pero) Matović, 1934. i 7) Milutin (Tomo) Pejović, 1937.

Kasatići, ovo selo pripada opštini Hadžići, jednoj od deset sarajevskih opština. Reč je o većem mešovitom selu sa nešto znatnijim, ali ne i dominantnim, brojem muslimana (Srba 129, Hrvata 1, muslimana 185). Napad na srpski deo sela, ustvari na zaselak Miloševići, izvršen iznenada 24. maja 1992. od strane neprimerno velikog broja pripadnika Armije BiH regrutovanih pretežno iz ovog, a izvesni broj njih i iz okolnih muslimanskih mesta. Njihov jedini zadatak je bio istrebljenje i proterivanje srpskog stanovništva iz ovog sela, iz opštine i sa područja Sarajeva. Po upadu i zaposedanju naselja u vlastitoj kući masakrirana jedna od brojnijih srpskih porodica po kojoj ovaj zaselak i nosi ime. Njihova imovina opljačkana i preneta u muslimanski deo sela, a ostatak spaljen i razoren.

Žrtve: 2) Aco (Dejan) Milošević,1952; 2) Dejan (Nikola) Milošević, 1924; 3) Ilija (Ilija) Milošević, 1941; 4) Jovanka (Simo) Milošević, 1929. i 5) Srđan (Gavro) Milošević, 1968, slep mladić, i 6) Goran (Radenko) Todorović, 1968.

Kladanj, ili bolje reči opkoljena srpska sela Vranovići (Srba 148, Jugoslovena 2), Mladovo (Srba 62, Jugoslovena 2), Olovci (Srba 221, Jugoslovena 1), Brdijelji (Srba 90), Obrčevci (Srba 101) iz opštine Kladanj, kao i srpski deo sela Brnjice (Srba 312, muslimana 498) iz opštine Živinice. Tu se slegao i veliki broj Srba koji su izbegli iz susedne opštine Olovo, kao i samog opštinskog centra Kladnja, ukupno oko 2.500 duša, napadnuti 25. maja 1992. od strane veoma brojnih i dobro naoružanih formacija Armije BiH, regrutovanih kako u samom Kladanju, tako i u Živinicama, Olovu, Tuzli i muslimanskim i hrvatskim naseljima ostalih okolnih opština. Prilikom ovog ničim izazvanog napada ubijeno više lica srpske nacionalnosti, znatan broj njih pohvatan u svojim kućama i u poljima za vreme uobičajenih proljetnih poljoprivrednih radova i odveden u muslimanske logore Kladnja i drugih opština pod kontrolom muslimanskih i hrvatskih vlasti. Mnogima od njih izgubio se svaki trag i još od tada njihove porodice očekuju najgore vesti. (Takva sudbina zadesila je Dragana Remetića, Dragana Zoranovića, Vojka Balotića i Vojislava Balotića.) Žrtve ovog pokolja u največem broju su starije osobe i osobe koje nisu imale mogućnosti da se blagovremeno sklone na slobodnu srpsku teritoriju. Zahvaljujući žilavom otporu koji su dva dana pružali meštani napadnutih sela največi broj stanovnika izvukao se na teritoriju susednih opština Šekovići i Zvornik. Posle osvajanja navedenih sela napadači i njihovi rođaci odneli su sve što se moglo odneti, opljačkali kuće, obore i stoku, a nepokretnu imovinu (stambene zgrade, staje, ambare, i dr.) razorili i spalili. Gotovo u isto vreme u samom gradu uništili pravoslavnu crkvu Sveti Dimitrije, a parohijsko-svetosavski dom opljačkali i spalili.

Žrtve: 1) Jovan Đerić, 1912. i njegova supruga 2) Rajka Đerić, 1918. i njihov sin 3) Budimir (Jovan) Đerić, 1949; 4) Mioljka Škiljević, 1914; 5) Čedo (Laza) Škiljević, 1939. i njegov brat: 6) Milorad (Lazar) Škiljević, 1947; 7) Ilija (Pero) Aleksić, 1921. i njegov nepokretan sin 8) Ignjat (Ilija) Aleksić, 1954; 9) Rajko (Zora) Aleksić, 1947.

Đubrani, malo srpsko naselje u opštini Mostar, zaposele 25. maja 1992. dobro naoružane regularne oružane formacije, pristigle iz susedne Republike Hrvatske, u saradnji sa lokalnim jedinicama tzv. Herceg-Bosne regrutovanim od muslimanskog i hrvatskog stanovništva Mostara i okoline. Prilikom zaposedanja i okupacije naselja ubijene dve ženske i jedna muška osoba srpske nacionalnosti koje su ostale u svojim kućama i nisu htele, ili nisu mogle, da napuste selo. Njihova, kao i ostala srpska pokretna imovina, opljačkana a nepokretna uništena.

Žrtve: 1) Dragica Janjić; 2) Risto (Drago) Janjić, 1942; 3) Strahilo (Mićo) Janjić, 1950, svi iz zaseoka Kruševica.

Gornja Bukovica, na teritoriji opštine Goražde jedno od veoma malih brdsko-planinskih siromašnih sela sa mešovitim sastavom stanovništva, ali i znatnom muslimanskom većinom (muslimana 30, Srba 13). Napad na srpski deo seoceta muslimani iz sastava oružanih formacija Armije BiH, uglavnom dobrovoljci iz ovog kraja, izvršili 27. maja 1992. i tom prilikom uništili gotovo sve srpsko što su zatekli, od ljudi, bez obzira na uzrast ili pol, do njihove imovine. Večina meštana srpske nacionalnosti poubijana. Imovina i stočni fond žrtava i malog broja izbeglih Srba opljačkani i preneti u muslimanske kuće. Nepokretna imovina i ono što se nije moglo opljačkati i odneti razoreno i popaljeno. Tela večine pokojnika ugljenisana, spaljena u kućama u kojima su i ubijeni.

Žrtve: 1) Božana (Đorđe) Vukašinović, 1922; 2) Veljko (Dimitrije) Vukašinović, 1920; 3) Vukašin (Petar) Vukašinović, 1902; 4) Grozda (Vujadin) Vukašinović, 1936; 5) Danica (Božo) Vukašinović, 1922; 6) Jovanka (Gavro) Vukašinović, 1932. i njen suprug 7) Miloš (Neđo) Vukašinovića, 1928; 8) Milorad (Todor) Vukašinović, 1914.

Rastovci, u ovom selu iz opštine Novi Travnik (pre toga Pucarevo), u kome dominantnu večinu čine Hrvati u odnosu na Srbe i muslimane (Hrvata 543, muslimana 39, Srba 13) iz verskih i nacionalnih motiva, ubijena tri nedužna mlada čoveka, civila srpske nacionalnosti iz porodice Medić vatrenim oružjem 30. maja 1992. Ubistvo izvršili naoružani lokalni uniformisani pripadnici Armije BiH.

Žrtve: 1) Simo Medić, rođ. 1968; 2) Dragan Medić, 1970. i 3) Mlađan Medić, 1974.
Milje, (opština Trnovo-Sarajevo), liliputanski malo i dosta zabačeno srpsko selo (stanovnika 18) napadnuto i držano pod okupacijom, kao i Trebečaj, od 30. maja do 16. juna 1992.

Sudbina Srba koji su se zatekli u selu u svemu je ista kao i sudbina Srba Trebečaja. Meštani su zlostavljani, ponižavani, prebijani, a mnogi ubijani na veoma surov način. Tela pronađenih stradalnika ugljenisana. Reč je isključivo o veoma starim osobama srpske nacionalnosti. Njihova imovina opljačkana i uništena. Zločin počinili pripadnici muslimansko-hrvatskih formacija Armije BiH, regrutovani uglavnom sa područja Sarajeva. Tela pokojnika sahranjena tek nakon izvesnog vremena i posle povratka VRS i srpskog stanovništva u ovaj kraj.

Žrtve: 1) Ljeposava Vitković, 1921; 2) Draginja Vitković, 1922; 3) Cvija (Vido) Vitković, 1924. i 4) Boriša (Aleksa) Ivanović, 1912.
 
Breza, urbani deo grada. Od početka ratnih sukoba u BiH do uspostave mira, odnosno sklapanja Dejtonskog sporazuma, Breza je bila i ostala u posedu muslimanskih vlasti. Usled toga mnoge činjenice o sudbini i stradanju Srba u ovoj opštini, kao i u ostalim opštinama pod vlašću muslimansko-hrvatske federacije, još uvek su nedostupne stručnim službama koje se bave ovim poslom, a time i javnosti. To lokalne vlasti u Brezi godinama dosta efikasno prikrivaju, posebno na užem gradskom području. Ipak, jedan od više zločina izvršenih nad Srbima u Brezi nije ostao prikriven pred lokalnom javnošću. Nepoznatog datuma meseca maja 1992. u naselju Branjevac ubijeni su i spaljeni u vlastitoj kući majka i njeni sinovi blizanci, još skoro bebe od svega osamnaest meseci. Njihov otac u vreme zločina nalazio se zatvoren, nemoćan i prebijan u nekom od brojnih logora za Srbe. U to vreme u centru grada uništen je i srpski pravoslavni hram Sveti Prokopije.

Žrtve: 1) Slađana Ađić, 1969. i njena deca blizanci 2) Snježana (Radisav) Ađić, 1990. i 3) Siniša (Radisav) Ađić, 1990.

Oparci, srpski zaselak muslimanskog sela Brezovice, opština Srebrenica, u kome muslimani već duže vremena čine većinsko stanovništvo (Srba 64, muslimana 462). Stanovnici ovog srpskog zaseoka napadnuti su 1. juna 1992. od svojih suseda iz samog sela Brezovice, kao i naoružanih meštana iz okolnih muslimanskih sela srebreničke i bratunačke opštine, boraca Armije BiH. U napadu ubijeno šest starijih meštana srpske nacionalnosti koji nisu mogli ili nisu hteli da blagovremeno napuste svoje domove. Sva srpska imovina u selu je opljačkana, a 22 kuće spaljene i uništene. Imovinu i stoku zaseoka Oparci razneli u svoja domaćinstva muslimanske porodice iz sela Brezovice: žene, deca i roditelji boraca koji su učestvovali u napadu. Ostatak imovine, ono što se nije moglo odneti, zgrade i ostali objekti, razoreni i spaljeni.

Žrtve: 1) Ilić (Dragutina) Dragić, 1939; 2) Ilić (Momčila) Ratko, 1942; 3) Ilić (Momčila) Uglješa, 1939; 4) Petrović (Cvijetin) Živojin, 1917; 5) Petrović (Drago) Milorad, 1923. i 6) Petrović (Drago) Dikosava, 1932. Neke od navedenih žrtava su ubijene na najsuroviji način.

Srpski Brod, gradsko naselje. Za vreme višemesečne hrvatsko-muslimanske okupacije Srpskog Broda (ranije Bosanskog Broda) izvršen je veliki broj ubistava pojedinih lica i bračnih parova srpske nacionalnosti. Prema raspoloživoj dokumentaciji u gradu je u toku trajanja ove okupacije ubijeno, pojedinačno ili u usamljenim bračnim parovima bez dece, preko sto lica, civila, srpske nacionalnosti. Ubistva su organizovali i izvršili, po nečijem nalogu ili samovoljno, isključivo pripadnici legalnih vojnih i policijskih vlasti Republike BiH. Jedan od takvih zločina je svakako svirepo i podmuklo ubistvo porodice Mačinka Branka, izvršeno 1. juna 1992. godine u njihovom stanu u ul. M. Tita br. 117.

Žrtve: 1) Mileva (Risto) Marčinko, 1926; 2) Branko (Marko) Marčinko, 1922. i njihov sin 3) Slavko (Branko) Marčinko, 1957.

Goražde, urbano gradsko naselje u kome je u toku muslimanske vladavine ovim gradom 5. juna 1992. izvršeno svirepo ubistvo više članova jedne od malog broja zaostalih srpskih porodica koje su silom prilika još nalazile u Goraždu. Članovi porodice ubijeni su u vlastitoj kući. Zločin počinili naoružani i uniformisani pripadnici muslimanske policije ili Armije BiH. Kuća žrtava posle izvršenog zločina opljačkana i demolirana. Nije poznato da li su muslimanske vojne ili civilne vlasti pokrenule istragu o ovom zločinu. Muslimani i njihovo rukovodstvo ovog grada nisu imali obzira ni prema najstarijim srednjovekovnim srpskim istorijskim i kulturnim spomenicima. Razorili srednjovekovnu pravoslavnu crkvu Svetog Mučenika Georgija iz 1446. godine i sve okolne pomoćne objekte, a srpsko groblje bagerom preorali.

Žrtve: 1) Nevenka Stojanović, njen suprug 2) Mirko (Petko) Stojanović-Baćo, 1971. njihov trogodišnji sin 3) nepoznato ime (Mirka) Stojanović, njegov deda 4) Petko (Danilo) Stojanović, 1927. i njegova supruga 5) ime nepoznato, prezime Stojanović.
 
Lisovići, po broju stanovnika više nego liliputanski malo srpsko selo u odumiranju (svega 6 stanovnika) na desnoj obali reke Bosne, opština Trnovo-Sarajevo, muslimani, pripadnici Armije BiH, napali, okupirali i držali pod pod svojom vlašću od 6. do 12. juna 1992. Za to vreme dve trećine meštana ovog sela surovo poubijali, uglavnom hladnim oružjem: pretežno nožem i maljem. Skromnu imovinu i stoku tih nekoliko porodica opljačkali, a nekretnine popalili. Od tada je selo etnički uništeno i u Lisovićima nema uslova za život.

Žrtve: 1) Marko (Milan) Ivanović, 1931; 2) Danilo (Blaško) Ivanović, 1925; 3) Cvijeta (Aleksa) Ivanović, 1923. i njen suprug 4) Simo (Manojlo) Ivanović, 1925.

Hotonj, za lokalne uslove dosta veliko, višenacionalno, selo (opština Vogošća-Sarajevo) u kome dominantnu skupinu čini muslimanska populacija (Hrvata 59, muslimana 2.042, Srba 800, jugoslovena 98, ostalih 50). Srpski deo sela i okolni srpski zaseoci napadnuti 8. juna 1992. od strane pripadnika Prvog korpusa Armije BiH regrutovanih sa područja ove i susednih sarajevskih opština. Tom prilikom ubijeno šest lica srpske nacionalnosti, od toga njih pet iz porodice Pajdaković. Preživeli meštani srpske nacionalnosti spas potražili na teritoriji i u naseljima pod upravom srpskih organa vlasti. Pokretna imovina stradalih i izbeglih Srba opljačkana, a nepokretna spaljena i uništena.

Žrtve: 1) Boško (Jovo) Pajdaković, 1913, njegova supruga 2) Desa (Nikola) Pajdaković, 1915; 3) Kamenko (Boro) Pajdaković, 1959; 4) Milan (Đorđe) Pajdaković, 1963; 5) Milena Pajdaković, 1912.

Vlahovići, muslimansko selo u opštini Višegrad sa svega par srpskih porodica (muslimana 141, Srba 8) u kome su naoružani meštani muslimanske veroispovesti i njihovi saučesnici iz susednih muslimanskih sela, još ranije svrstani u oružane formacije Zelenih beretki Armije BiH, iz verskih i nacionalnih pobuda, izvršili svirepo, ničim izazvano, ubistvo tri civila iz ugledne srpske porodice Šimšić. Zločin se dogodio u kasnim poslepodnevnim časovima 9. juna 1992. dok su žrtve skupljale i dogonile stoku sa susednog pašnjaka. Njihova imovina i stoka opljačkani, a kuće spaljene i razorene.

Žrtve: 1) Dragomir (Momčilo) Šimšić, 1948, njegova supruga 2) Perka (Vitomir) Šimšić, 1941. i stric: 3) Božo (Obren) Šimšić, 1932.

Čemerno (Opština Ilijaš-Sarajevo). Najžešći napad na ovo malo i dosta izolovano srpsko planinsko selo (Srba 13) - koje je od početka ratnih dejstava bilo meta čestih nasrtaja i granatiranja muslimana iz Sarajeva - pripadnici Armije BiH, izvršili 10. juna 1992. Tom prilikom stradali bezmalo svi stanovnici ovog sela, kao i njihovi branioci, od kojih su mnogi došli dobrovoljno da pomognu malobrojnu odbranu srpskog stanovništva Čemernog. Kao i u ostalim muslimanskim napadima na srpska sela sve u selu je opljačkano, odneto u Sarajevo i okolna muslimanska sela, a što se nije moglo poneti to je popaljeno i razoreno. Pored trideset ubijenih meštana i dobrovoljaca koji su pokušali da ih odbrane, sve lica srpske nacionalnosti, još više njih je lakše i teže ranjeno ili sprovedeno u poznata mučilišta, zloglasne sarajevske logore za Srbe.

Žrtve: 1) Miloš (Aćim) Bunjevac 1955, njegova majka 2) Mirosava (Risto) Bunjevac 1926. brat 3) Ranko (Aćim) Bunjevac, 1961 i Miloševa supruga 4) Slavojka (Nikola) Bunjevac, 1957. potom 5) Đorđo (Jovan) Bunjevac 1936, supruga 6) Koviljka (Lazar) Bunjevac, 1937. i njihov sin 7) Goran (Đorđe) Bunjevac 1965; 8) Rajko (Jovan) Bunjevac, 1952; 9) Novko (Neđo) Ćetković, 1912; 10) Spasenija Damjanović-Tasa, 1935. i njene dve kćerke 11) Ranka (Milan) Damjanović, 1963. i 12) Jadranka (Milan) Damjanović, 1960; 13) Stanka (Mlađen) Damjanović, 1935. i njen sin 14) Zdravko (Vukašin) Damjanović, 1965; 15) Manojlo (Borivoje) Đuka, 1971; 16) Gojko (Novo) Ćurđić, 1958; 17) Miroslav (Samojko) Janković-Miro, 1966; 18) Sreten (Tomislav) Janković, 1964; 19) Radomir (Radovan) Jevtić, 1957; 20) Svetozar-Triša (Mihajlo) Kapetanović, 1941; 21) Ljubiša (Radoje) Lazendić, 1971; 22) Milovan (Miloš) Malešević, 1963; 23) Žarko (Dušan) Malešević, 1959; 24) Nedeljko (Slobodan) Mićić-Nenad, 1968; 25) Stanoje (Jovan) Mirković, 1968; 26) Miro (Milan) Pantić, 1969; 27) Stana (Simo) Rašević, 1926; 28) Milinko (Risto) Trifković, 1933. njegova žena 29) Janja (Milan) Trifković, 1941. i njihov sin 30) Rajko (Milinko) Trifković, 1979.
 
Većina zločina je izvršena na
način da se slobodno mogu
okvalifikovati kao
monstruozni.
Srbe civile su ubijali i mučili ih
na, ljudskoj vrsti, nepojmljive
načine : ubijali ih
klanjem, vadili im oči,
odsijecali glave sjekrama,
ubijali ih maljevima, žive
pekli na
ražnju , žive nabijali na kolac,
žive vezali za drvo i polijevali
benzinom te palili benzin,
silovali
djevojčice do smrti, vezali
žive za vozila i tako vukli dok
osoba ne izdahne,
sjekli zarobljenike na sitne
komade noževima, živim
ljudima odsijecali glave
motornim pilama(motorkama),
sjekli žive ljude motornim
pilama na komade,
ljude boli vilama za đubrivo
do smrti , žive ljude zatvarali
u kuće te kuće zajedno
sa tim ljudima palili, bacali
žive ljude sa spratova
zgrada, ...
najčešći oblik masakriranja
osobe bio je odsijecanje glave.
Pored toga što je u većini
Srpskih naselja na koja je
izvršen napad, najčešće svo
stanovništvo koje se zateklo u
selu je pobijeno, naselja su
sistematski pljačkana,
a kuće popaljene, što je znak
namjere etničkog čišćenja.
 
Tihomir Burzanović-Deseti krug
(Svjedočenja preživjelih Srba) 1992. god.

Mlađen Kulić:

Tog, za nas Srbe, svetog dana, nalazio sam se u svom selu Brajkovići, sa rođakom Ristom. Ja sam bio poranio da nahranim stoku pa da pođem sa Ristom negdje na piće. Samo što sam prišao vratima od štale kad čuh kako gruvaju plotuni po selu. Gađaju “erbejcem” i “zoljom”.
Sklonih se pod jednu zidinu, ali nas tu ustaše brzo otkriše. Gađaju po nama, ali zid me štiti. Vidim nema ostanka, te se dohvatih šume. Šta se može neka pale. Sklanjam se, a mislim valjda će se moći brzo povratiti da otvorim stoku iz štale, jer će sva pogorjeti.
Sletio sam zajedno sa bratom niz cestu u jedno šiblje bilo je visine jedno tri metra. Tu zastadosmo da vidimo može li se dalje cestom. Kad cestom ide kolona. Nisu naši. Ustaše idu, oslobodili se kao da je sve njihovo. Bilo ih je dosta, tada mi se činilo da ih ima više od 200, u strahu su velike oči, ko će ih brojati u takvoj situaciji. Prolaze cestom, a mi u šiblju od njih smo bili možda 20 metara.
Vidim ja – gotovo je. Sad će nas otkriti i gotovo. Ginemo, ali ginuće i oni. Taman ja namjestih pušku, kad brat ne da. Kaže mi da se ne javljam nego da se polako povučemo nazad. Opet gore idi. Ponovo se sklanjaj. Taman što sam se sklonio u žilište jedne bukve, kad nailazi moja kćerka Olga Višnjić, sa njom ide ranjen njen djever Mićo Višnjić, sa Mićom ide mali Dražen, Olgin sin. Ne prođe dugo dolazi zet Dragan.
To mi dobro dođe da ostanu sa bratom, da ja mogu da idem da pokušam izvući Rista i naše žene što su ostale.
Dragan nikud nije mogao. Napunim mu pušku, sve mu nadomjestim i kažem da zauzme busiju, da se ne otkriva bez velike nužde, jer su mu tu još ranjeni brat i mali Dražen, dijete od 4 godine.
-Ako te otkriju i ne budeš imao izlaza, a ti sreži tim šaržerom pa koliko stigneš, jer ti drugog izlaza nema, to je bilo zadnje što sam rekao svom zetu. Više se nismo vidjeli.
Putem naiđem na kćerku Olgu koja me pita za majku. Rekoh joj da je ostala u selu i da idem da je izvučem, zajedno sa Ristom i Stanom. 0d mjesta gdje sam sreo Olgu, Stojku Višnjić i malu Danku Tanović, dijete od tri godine, na jedno 30 metara skupilo se naših iz sela njih jedno trideset. Vidim sjede Goja, Stojka, Zorka, Ranko, Vlatko, Marko, Mile Škipina, Stanka, Vukosava, mala Dragana, moja unuka, Branko, Danica, Slavojka…
Svi su bili na jednom mjestu, sem ono troje prvo koji bijahu malo dalje.
Šapatom se dogovaramo kuda da krenemo, jer tu se ostati ne može, a znamo iza leđa dole na cesti čekaju ustaše. Iz sela biju ustaše i pale. Jedini izlaz nam se čini da krenemo ka Preljući. I dok mi vijećamo, pazimo da smo što tiši, jer dole ispod nas su ustaše, nema ni pedeset metara. Kad odjednom kao da pogodi grom među nas. Odjednom uleće iz pravca sela Novica Davidović, kao vjetar da ga nosi. U onom prvom trenutku svi pomislismo da ga gone ustaše, da su mu za petama. Žene se uspaničiše. Počeše da kukaju, vrište. Poskakaše da bježe kud koja. Više ne znaš gdje ko ide i šta hoće. Strkoše svi, kud koji po onoj šumi.
Moja mala unuka Dragana nije prošla ni deset metara od mjesta gdje je bila. Pogodi je metak i pade mrtva na moje oči. Strašno je bilo to vidjeti, da ti unuče gine na rođene oči, a da mu ne možeš pomoći.
Ono ostalo nesrećnika u svoj panici i strahu krenu naniže ka putu, gdje su bile ustaše. Pravo odoše na zločinačke cijevi. Ta naša panika iznenadila je i ustaše, jer nisu znali da smo tu i tako blizu, a neki od njih bili su zauzeti paljenjem sijena i kuća sa druge strane. Ustaše, onako razbježali narod, počeše da dozivaju vičući:
-Predajte se, nećemo vam ništa. Samo se predajte...
Gledam, jure, trče svi izbezumljeni ka ustašama, kao da dobrovoljno hoće smrt, samo da se više ne muče ili da ne budu uhvaćeni. Ja neću dole, odlučim, skinem opanke, nešto malo municije izvadih iz ruksaka, što bi pored mene, stavih je u džep, pa okrenem naviše.
Ni ja nisam ostao neprimjećen. Opazile su me ustaše i čujem kako jedan drugom viču:
-Sad će ti na onu među preskočiti, drži ga tamo...
Ja malo čučnem da vidim šta će uraditi ustaše. Preko međe ne smijem. Kad evo ih Stana i Vukosava. Stana ranjena i govori mi – Ne idi tamo Mlađene, ubiće te...
Nisam je poslušao, jer mi je u glavi bilo samo kako da javim da dođe pomoć da spasimo makar nekog od onih 30 nemoćnika. Nastavio sam da trčim, krajem livade. Dok sam trčao, išao sam stalno lijevo-desno misleći da ću tako prevariti ustaše da me ne mogu nišaniti, da me ubiju, ako me slučajno neko od njih vidi.
Preskočio sam jedan zidić na kraju livade, a čujem kako ustaše jedan drugom govore:
-Vidi, je li onaj, što nam je bježao tu negdje mrtav?
Kako sam trčao nisam mnogo obraćao pažnju ide li ko od naših iza mene. Okrenem se i vidim i onaj nesrećni Novica Davidović se nadao da trči za mnom. Vidim ga trči i možda je bio jedno dvadesetak metara udaljen od mene, kad sinu rafal od mitraljeza. Tu presiječe na mjestu Novicu. Ostade mrtav, ustaše ga otkriše jer je išao potokom.
Strašno je to da ti u tako kratkom vremenu izgine toliko rođaka, djece, unučadi, prijatelja, jednostavno nemaš ni moći, ni vremena da bilo kome pomogneš. Sve ideš negdje kao da ćeš uspjeti da pomogneš a ustvari nigdje ne stižeš. Zlo i ustaška želja da te satre jača je od naivne želje da spaseš što se spasiti može.
Nekako sam ti ja uspio doći do naše vojske i javiti im. Vratim se na ono isto mjesto gdje su bili moji najbliži. Kad tamo užasan prizor, svi do jednog mrtvi. Rafalima isječeni leže, onako razbacani po šumi. Izgleda, kako je ko kretao da pobjegne tako ga je u trku i bježanju stizao metak i tu ostajao. Svi ubijeni do jednoga.
Meni su tu poginuli od zločinačke ruke: žena, ćerka, zet, njegov brat, dvoje unučadi, rođaci: Risto, Stana, Slavojka, Pero, Danilo, Stoja, Vinka i ostali moji najbliži i dragi...Niko nije pretekao da kaže kako je bilo i kako su ih ustaše pokosile, sve do jednoga...Ustaše su dobro bile isplanirale napad. Istovremeno su sva sela u Jošanici napali. Niko nikome nije mogao pomoći, a još je bila slava. Tada su svi bili malo opušteniji i niko se tome nije nadao. Tako smo ja i brat pokušali nešto malo da se borimo sa njima dok smo bili još u selu. Ali nema načina da im se suprostaviš. Kako ćeš? Nas dvojica, a njih čini ti se da ih ima sto-dvjesta.
Sjećam se mi hoćemo barem stoku da spasimo, a oni „zoljom“, a štala u tiritinta odleti. Tako je bilo i sa kućama po selu.
Strašno mi je i danas kad se sjetim. Još čujem ono krvničko, ustaško: „Predajte se, nećemo vam ništa...“, a kako ko od onih naših jadnika kreni s mjesta, a oni razguli rafal po njemu. Pa posijeci, raznesi...
Nešto kasnije, poslije četiri mjeseca pod brdom Skradom našli smo ostatke moje kćerke Olge, babe Stanojke Višnjić i male trogodišnje Danke Tanović. Izgleda da su ih ustaše sa onog mjesta gdje su pobili onih trideset odveli dva-tri kilometra i tamo ih pobili. Malu Danku smo našli kako leži preko moje Olge i bake Stojke. Izgleda da nju nisu ubili, nego je ostavili tako pored njih dvoje mrtve. Mala je sigurno umirala od hladnoće ili gladi.
Neka, neka! Ovu školu sa komšijama muslimanima skupo smo platili. Nećemo valjda, ako budemo išta pamtili mi i naši potomci, više dozvoliti da nam se ovo desi. Nećemo sebi dozvoliti da budemo ponovo u iskrenoj vezi sa razbraćom da bi nas zločinački izigrali, a naši nasljednici krvavo platili, kao mi sada u Jošanici...
 
Poslednja izmena:
DERVENTA – CENTAR GRADA
24.04.1992, Derventa –
gradsko naselje(1)
ZLOČINI , MASAKRI,...NAD
SRBIMA U BIH 1992-1995. (008)
Derventa, centar grada, 24.
april 1992. Dobar deo naselja
velikog dela bosanske
Posavine, pogotovo gradove i
opštinske centre, okupirale su
hrvatske vojne formacije
pristigle iz susedne države
kojima su se pridružile ranije
ilegalno formirane razne
paravojne i parapolicijske
jedinice sastavljene od
Hrvata i muslimana iz tog
dela Bosne.
Teror nad Srbima počeo je da
besni kao što je besneo nad
Srbima i Jevrejima u vreme
nemačke okupacije i
Pavelićeve Nezavisne Države
Hrvatske. Srpsko stanovništvo
našlo se bez elementarne
fizičke ili pravne zaštite,
prepušteno na milost i
nemilost predstavnika novih
vlasti. U Derventi, kao i u
ostalim gradovima, progoni
nad Srbima završavaju se ili
ubistvima ili hapšenjima i
odvođenjem u koncetracione
logore.
Porodica Save Živkovića
likvidirana je u vlastitoj kući
na veoma surov način.
ŽRTVE ZLOČINA:
1. Goran (Savo) Živković, 1977
2. Jelena (Rade) Živković,
1944
3. Savo (Boško) Živković, 1946.
IZVRŠIOCI ZLOČINA:
Hrvatsko-muslimanske
paravojne formacije.
 
MRKONJIĆ GRAD
10.oktobar 1995. – 4.februar 1996.

Iza okupacije ostalo je 315 grobova, 40 nestalih lica, 6.017 spaljenih i porušenih objekata.

Prilikom ekshumacije i obdukcija tijela ustanovljeno je da su mnogi civili i vojnici ubijeni iz neposredne blizine, korišteni su tupi predmeti, da im je razmrskana lobanja, polomljene noge i ruke, da su im vezane ruke, a samo nekoliko je ubijeno mecima. U selu Surjanu pronađeni su u jednoj uništenoj i spaljenoj kući ostaci spaljenih leševa osmoro civila, što svjedoči o bestijalnosti izvršilaca nad nemoćnim starijim licima i invalidima koji su tamo zatečeni.

Od ukupno 137 civilnih žrtava, 81 je imalo preko 65 godina starosti. Tokom okupacije ubijeno je 46 žena, od čega je 31 bilo starije od 65 godina i 91 muškarac od čega je 50 bilo starije od 65 godina.

U masovnoj grobnici na pravoslavnom groblju u Mrkonjić Gradu pronađeno 181 tijelo srpskih civila i vojnika.


«OKUPACIJA U 117 SLIKA» - Mrkonjić Grad

Ovaj film ne preporučuje se licima mlađim od 18 godina i osjetljivim osobama
(naročito potresni su 3. i 4.dio)

Okupacija u 117 slika Mrkonjic Grad 1/4
 
Poslednja izmena:
ИДЕНТИФИКОВАНО ПЕТ СРПСКИХ ЦИВИЛА

У просторијама Института за нестала лица БиХ у Источном Сарајеву данас је обављена идентификација пет српских цивилних жртава протеклог рата које су нестале на подручју Сребренице, Брезе, Сарајева и Трнова.

Ријеч је о Милошу (Раде) Новаковићу, рођеном 1956. из Брежана код Сребренице, који је нестао 29. јуна 1992. године, а ексхумиран је 17. децембра 2006. године у Брежанима, затим Благоју Чабаку, рођеном 5. октобра 1957 године из Сарајева, који је нестао 1992. године, а есхумиран је 28. септембра 2006. године на подручју Брезе.

Идентификовани су и Марко (Перо) Буха, рођен 15. маја 1936. из Рибара, нестао 14. јануара 1994. године, а ексхумиран 16. октобра 2009. године у Сарајеву, затим Мара (Драго) Васић, рођена 14. јула 1930. године у Трнову, која је нестала 2. јуна 1992. године, а ексхумирана 28. септембра 2009. године у Трнову.

У просторијама Института идентификован је и Ненад (Остоја) Васић, рођен 26. октобра 1931. из Трнова, нестао 27. маја 1992 године, а ексхумиран 28. септембра 2009. године у Трнову.

Идентификација је обављена у 12.00 часова уз присуство породица несталих, представника Института за нестала лица и Оперативног тима Републике Српске за тражење несталих лица.


http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=26916
 
kihot:
loše to radi, naporno i loš prevod, moje mišljenje ako radimo, radimo kako treba, evo ovih dana ću pitati jednu prijateljicu da li bi pomogla.
Kliknite za proširenje...

platiti toliki prevod--nema sanse..toliko materijala ima...po meni je bolje poceti ovako kako rekoh...valjda ce se javiti neko od nadleznih drzavnih organa koji bi podrzao predlog i finansirao projekat...a mozda se javi i neko ko stvarno moze to da plati....
 
Odred El Mudzahedin
Promocioni video snimak
muslimanske „El Mudzahedin”
jedinice u kome su prikazana
tijela izmasakriranih zaklanih
Srba. Na tijelima
izmasakriranih Srba su
ocigledni tragovi prethodnih
zvjerskih mucenja. Narator
poziva na islamski sveti rat
„ Dzihad” protiv hrišćana i na
klanje Srba. Čitavo vrijeme
snimka narator poziva
muslimane na rat i ubijanje
Srba pod izgovorom da to islam
od njih zahtjeva propagirajuci
neopisivu mrznju prema
svemu hrišćanskom. Na snimku
su prikazane i odrubljene
glave prethodno zlostavljanih
Srba. Narator poziva na
slaganje srpskih tijela na
kamare kao moralnu obavezu
muslimana i islama. Jedna
srpska majka iz Republike
Srspke je prepoznala
odrubljenu glavu svoga sina i
nakon toga pokusala da izvrsi
samoubistvo. Na snimku se vidi
najmanje sest tijela
izmasakriranih zaklanih Srba i
nekoliko odrubljenih srpskih
glava.Na video snimku su
prikazane i velike kolicine
naoruzanja koje vode
porijeklo iz islamskih zemalja.
Čitav snimak neodoljivo
podsjeca na zlodjela koje je
srpski narod prezivio tokom
Drugog svetskog rata od svojih
komsija Hrvata i muslimana.
Istorija se ponavlja a tijela
Srba razbijenih i odrubljenih
glava su ponovo pred nama.
Snimak je napravljen da bi se
podigao moral muslimanskim
„ Alahovim ratnicima” i
prikazao kako je lako zaklati
Srbina dok se onima koji to ne
učine prijeti odlaskom u
pakao. Upozorenje - video
snimak je zaista stravican,
morbidan i veoma potresan:

http://forum.cafemontenegro.com/showthread.php?t=10462
 
U periodu između 3. i 7. aprila 1992. godine u Kupresu i njegovoj okolini, ubijeni su, pored ostalih i sljedeći srpski civili :

(spisak 55 ubijenih i 19 nestalih na str.70)

http://rs-icty.org/PUBLIKACIJE/ratni_zlocini1992.pdf

Ova publikacija je izdata 2001.godine,a ni dan danas se jos ne zna za 17 nestalih.


Kupreška grupa

U paničnom bijegu pred naletom srpskih snaga, hrvatski vojnici su, kao taoce, sa sobom poveli grupu zarobljenih civila, koji su prošli kroz mnoge logore u zapadnoj Hercegovini, a mnogi od njih su završili u zloglasnoj splitskoj "Lori". I danas, 18 godina od ovog zločina, nije poznata sudbina poznate "Kupreške grupe" u logoru "Lora". U pitanju je Dušan, Mirko i Nikola Duvnjak, Spasoje Kalnić, Ratko Lugonja, Đorđe i Jovo Marić, Dragan, Marko, Milivoje i Ratko Mašić, Ljupko i Ratko Milić, Miloš i Dušan Mališić, Dušan Nikić i Mirko Čivčić.

27. Kontić Lazo, iz Kupresa, naselje Kratelj 2, rođen 03. 01. 1960. godine u mjestu Gornje Ravno, opština Kupres, od oca Vukana i majke Savice, rođene Živanić, koji je nakon zarobljavanja 06. 04. 1992. godine bio ubijen. On je jedini bio u vojničkoj uniformi. Bio je odmah ubijen po naredbi Zorana Radića, zv Zeko, Hrvata iz Kupresa. Bila mu je smrskana desna strana lica od udarca tupim predmetom i odsječeno desno uho (prilog uz krivičnu prijavu 22-fotografija leša).

28. Kontić Milorad, zv Ćiro, iz Kupresa, naselje Kratelj, rođen 16. 11. 1958. godine u mjestu Gornje Ravno, opština Kupres, od oca Stanka i majke Stane, rođene Ždero, ubijen 06. aprila 1992. godine, iskopano mu lijevo oko (Prilog uz krivičnu prijavu 15-fotografija leša).

30. Lugonja Stevo, vozač, iz Kupresa, naselje Kratelj, rođen 02. 08. 1966. godine u mjestu Donje Ravno, opština Kupres, od oca Bogoljuba i majke Ljeposave, rođene Vasić. Izveden iz svoje kuće 6. aprila 1992. godine i po naredbi Filipovića komandnata HVO odmah je, na licu mjesta, bio strijeljan, pošto su mu prethodno za života izvadili desno oko (Prilog uz krivičnu prijavu 21-fotografija leša).

39. Pavlović Trifko zv. Lola, trgovački radnik, iz Kupresa, naselje Kratelj, rođen 10. 11. 1957. godine u selu Donje Vukovsko, opština Kupres, od oca Stanka i majke Ruže, ubijen 06. 04. 1992. godine. Udarcem tupim predmetom po glavi odvaljen mu je gornji dio lobanje (prilog uz krivičnu prijavu 20 i 20A-fotografije leša).


Oбимна документација, са свим доказима о овом масакру, достављена Тужилаштву Хашког трибунала још 1998. године.
- Хашком Тужилаштву предати су чврсти докази о злочинима хрватских трупа на Купресу. Дата су му имена и презимена оних који су осумњичени да су били наредбодавци злочина - оснивача Хрватске демократске заједнице Боже Рајића, генерала Давора Гласинића, Миљенка Филиповића... На списку су и 124 непосредна извршиоца злочина над Србима. Упркос томе, Хаг ни прстом није мрднуо да било кога од њих оптужи - навео је свједок погрома српског становништва на Купрешкој висоравни Јован Бајић.
Он је додао да су Хашком трибуналу достављени картони војника и војних јединица из Хрватске, наредбе њихових команданата, снимци злочина, свједочења злостављених... дакле, сви могући докази.


Video snimci masakriranih leševa Srba:


http://www.rs-icty.org/galerija/video/Masakri-Kupres.mpg.mpg


http://www.rs-icty.org/galerija/video/Masakri1-Kupres.mpg.mpg


http://www.rs-icty.org/galerija/video/Masakri2-Kupres.mpg
 
Spaljivanja živih i mrtvih u kotlarnicama

Velike su bile razmere „maštovitosti“ Izetbegovićevih „specijalaca“ tokom mučenja srpskih civila u Sarajevu.
U svojim krvavim pohodima „zelene beretke“ su pokazale veliku maštovitost u smislu metoda ubijanja: izmislili su 74 vrste mučenja - od kamenovanja do ubrizgavanja benzina u krv žrtve. Tu su i upotreba tzv. toplog zeca, kastriranje žrtava, metode zlostavljanja i ponižavanja - od pevanja ilahija i kasida do teranja žene i muškaraca na seksualne perverzije.

Zabeležene su metode psihičkog zastrašivanja - od oštrenja noža pred žrtvama do lažnog streljanja. Zatim ucene - od pretnji silovanjem do pretnji ubistvom dece, piše Srna.
Zabeležena su mučenja glađu i žeđu, udaranje glavom od zid, batinanje svim mogućim predmetima, sve vrste mučenja strujnim udarima, elektrošokovi strujom malog napona, gaženje, skakanje po trbuhu do izazivanja hernije, udaranje po polnim organima, batinanje „maljem“ - u stvari vrećom u kojoj je zavezano nekoliko kilograma soli, sve vrste pečenja - od gašenja cigareta po telu do prženja brenerom ili vrelim nožem, izbijanje zuba, sve vrste polnih perverzija... O različitim načinima mučenja svedoče ljudi koji su prošli kroz logor u Tarčinu. NJima je po dolasku priređen „topli zec“, odnosno prolazak kroz špalir onih koji su ih sa obe strane udarali letvama. Zatvorenici su bili u ćeliji, zapravo betonskoj komori dužine 10 metara, širine pet i visine pet metara, (gde je pre rata skladištena pšenica u zrnu), sa minimumom difuzne svetlosti.
Onda je zloglasni Daidža stigao u silos sa svojim „kobrama“ i dva dana provodio krvavo orgijanje.

Svedoci govore da su tučeni držalicama, lopatama, kundacima, bukovim gredicama - tučeni su u tunelu koji je bio pod velikim nagibom, a oni koje su izvodili iz tunela više nisu se nikad vratili natrag. Zbog batinanja umro je Slavko Sušić, koji je među zarobljenicima ležao mrtav nekoliko dana.
U hangaru, gde je bilo zatvoreno 250 ljudi, ubijeno je njih 16, a jednom 70-godišnjaku ukucana je kokarda ekserom na čelo. Umro je u teškim mukama. Reč je o Šćepanu Gotovcu, kome su kokardu na čelo zakucali Zijo Landžo, Azem Delić i Adem Ćosić.
Preživeli logoraši svedoče da su im velikim injekcijama vadili krv, palili kosu i stidne dlake.
Žene su silovane. Prema svedočenjima, nekada je u silovanjima učestvovalo po 18 ljudi. Devojke su poslije silovanja ubijali.

Zločina je bilo i na svim drugim lokacijama. Mučenja i bestijalna ubistva ređala su se u svim sarajevskim opštinama. Jedna žena je svedočila da je svojim očima gledala „kako neki Mrda na Dobrinji nosi ogrlicu oko vrata, načinjenu od ljudskih ušiju, odsečenih i nanizanih na neku vrpcu“. Svedoci tvrde da je to bio Nermin Mrdić.
Zločinac Nedžad Mehanović priznao je: „U neboderu „Zvijezda“ u Ulici Tome Masarika vršili smo pretres i našli smo jednu babu. Samo smo uzeli babu i bacili je kroz prozor. To se tada tako radilo“.
Da bi prikrili zločine, izvršioci su često spaljivali leševe masakriranih.... U kotlarnici na Alipašinom polju spaljen je veliki broj sarajevskih Srba. Svedoci iz susednih stambenih zgrada tvrdili su da su se svaku noć iz kotlovnice čuli krici i zapomaganja, a ujutro je vazduh bio zasićen mirisom pečenih ljudskih tela.
Prema do sada poznatim izvorima, zna se da su živi Srbi spaljivani u kotlarnici koja se nalazila u Olimpijskom naselju Mojmilo, tu su kao „ložači“ ordinirali Šefik Šanta, Rešad Gagula i Davor Matić.
Prema njihovom svedočenju, ostaci spaljenih Srba, prema naređenju Ejupa Ganića, odvoženi su i zatrpavani kod skladišta „Gorenja“ u Azićima.
Bilo je slučajeva da je igran poker u pojedine delove tela, naročito zarobljenih srpskih vojnika. U jednom dokumentu pod nazivom „Crno na bijelo“ piše: „Tako je Pero Tadić izgubio oči, a Siniša Pudić uvo“.

Ređaju se opisi mnogobrojnih zločina nad Srbima u muslimanskom delu grada. Evo citata iz spisa Okružnog vojnog tužilaštva iz Sarajeva: „Džipa Nisad je kundakom udario Boru Krajišnika i prebio mu grudi, a u tom momentu je ušla i Janja Krajišnik, u koju je Benjamin Škulj uperio automatsku pušku i ispalio joj nekoliko hitaca u grudi, od čega je na mestu ostala mrtva. Zatim je Džipa Nisad pucao u grudi Bori Krajišniku, koji je pao na kauč. Kada je pokazivao znake života, Benjamin Škulj je ispalio u njega još jedan rafal, a kada je Borka Krajišnik pokušala da se sakrije iza kauča Benjamin je ubio tako što je ispalio više hitaca u leđa i slabine. Ovaj zločin se desio u kući Krajišnika u Ulici Koste Racina br. 144.“ Zabeležen je i sledeći slučaj. „Četvrtog aprila 1993. godine Samir Petrović, Edin Kurtović i maloletni Benjamin Škulj došli su pred porodični stambeni objekat Branka Nikolić u Sarajevu u Ulici Adema Buće br. 28. Posle upada u kuću Edin je vezao Branku ruke na leđima električnim kablom od stone lampe, a potom mu je drugi kraj kabla u vidu omče stavio preko glave. Kada je Branko počeo da doziva pomoć, Samir mu je levom rukom zabacio glavu unazad, a desnom rukom, u kojoj je držao nož „rambo“, preklao ga“.

Jedan svedok priča: „Prvo su majku vezali za nekakav stub pred kućom pošto nije htela da kaže gde joj je muž, uzeli su joj dete od četiri godine stavili u mešalicu za malter i uključili mašinu. Majku nisu ubili i ona je, gledajući to, pomerila pameću“.
Zabeleženo je u svedočenjima prisiljavanje zatvorenika da međusobno spolno opšte, silovanje ćerki pred roditeljima, supruga pred muževima, odsecanje ušiju, sunećenje, čupanje noktiju na nogama i rukama, kastriranje, probijanje jezika nožem, probijanje šaka i stopala nožem i šrafcigerom, provlačenje žica kroz uši, lomljenje ekstremiteta logoraša itd.
Prema jednom svedočenju, bilo je i monstruozno bizarnih zločina poput onoga kada su zločinci pustili živu jegulju u vaginu jednoj ženi.


http://www.glas-javnosti.rs/clanak/...009/spaljivanja-zivih-i-mrtvih-u-kotlarnicama
 
Крајeм маја 1993. године у Возући

Пир над недужним женама

У ноћи између 28 и 29. маја 1993. године у својим породичним кућама заклане су Ранка (Милоша) Павловић и Ковиљка (Петра) Пашалић, као посљедња опомена Србима Возуће.

Монструозни злочин је починила диверзантска група Алије Изетбеговића, и то у селу Јеличићи, недалеко од српске светиње манастира Возућица. Српска крв је проливена у кући број 180, гдје је пред први сумрак, у свом дому, за вечером, буквално заклана Ранка (Милоша) Павловић (1927).

Јело је било на столу и шпорету, а несрећна Ранка је пронађена за столом са пререзаним гркљаном. Њен муж Госто одведен је у непознатом правцу.

На још монструознији начин, без пререзаног гркљана, у својој кући надомак манастира Свете Тројице, задужбине Немањића, пронађена је заклана Ковиљка (кћерка солунског добровољца Петра Ристића из Гостовића) Пашалић (1936). Одрезано грло, очито, Алијини монструми су однијели са собом као доказ извршеног злочина, а на задовољство својих џихад наредбодаваца. Монструми су иза себе, поред датума злочина, оставили и више порука у стилу: "Поклаћемо вас, Алија Изетбеговић, Зелац, СДА+ХОС".


Текст и слике тијела жртава
http://www.balvanderi.rs.ba/_sgg/mem1_1.htm
 
Hazba Nuhić iz Kobaša kod Srpca za stradanje koje je preživjela tokom četvoromjesečnog pritvora u ženskom logoru Hrvatskog vijeća odbrane "Polet" u Brodu optužuje Indiru Vrbljanac - Kamarić koja je u to vrijeme bila komandir tog logora.
Nuhićeva za "Glas Srpske" priča kako ju je Indira više puta lično tukla, maltretirala i ponižavala.

- Upravo ona je određivala koje će logorašice ići na borbene linije gdje su ih silovali hrvatski vojnici - prisjeća se Nuhićeva.
- Izlazili su iz rovova kao aveti i silovali nas. Jednom prilikom silovala su me devetorica hrvatskih vojnika. Najčešće su me odvodili u Kričanovo, Sijekovac i Kolibe. Kada bi nas vratili u logor, nisu nas ostavljali na miru, nastavljali su nas tući - nastavlja ispovijest Hazba Nuhić.

Kaže da su ih tjerali da umjesto vode piju mokraću.
- Indira Vrbljanac - Kamarić je gledala kako nas siluju i tuku. Imala sam osjećaj da je uživala u tome. Ona je bila gospodar života i smrti - ističe Nuhićeva.
Hazba Nuhić u logor je dovedena sa 85 kilograma, a izašla je sa 54 kilograma, prebijenim rebrima, posjekotinama po tijelu i silovana.
U logor je dospjela jer su je optužili da je "četnički špijun". Nuhićeva je do rata radila kao medicinska sestra u u Slavonskom Kobašu. Spremna je, kaže, da svjedoči.
- Najveća mi je želja da se sretnem sa Indirom i da se pogledamo u oči - kaže Nuhićeva.
http://www.glassrpske.com/vijest/2/...-Kobasa-kod-Srpca-o-logoru-Polet-u-Brodu.html


Indira Vrbljanac-Kamarić, bivša upravnica ženskog logora u Brodu, u kojem je nekoliko stotina Srpkinja preživjelo pravi pakao, danas radi u Poreskoj upravi u Tuzli i slobodna je žena, jer Tužilaštvo BiH više od dvije godine u fioci drži njen predmet i izbjegava da je procesuira.
...
Okružno tužilaštvo u Doboju je prije tri godine pokrenulo istragu protiv Indire Vrbljanac-Kamarić, ali se i pored dokaza i svjedočenja bivših logorašica ovaj sud proglasio nenadležnim za vođenje ovog procesa i predmet ustupio Tužilaštvu BiH, koje ovaj slučaj još nije uzelo u razmatranje.

Portparol Tužilaštva, Boris Grubešić, nedavno je izjavio da ovo tužilaštvo nikada nije vodilo istragu protiv Indire Vrbljanac-Kamarić.
http://www.fokus.ba/nov/index.php?o...bodno-eta-tuzlom&catid=18:u-fokusu&Itemid=153
 
3.2. NAČINI MUČENjA, MALTRETIRANjA I PONIŽAVANjA LOGORAŠA SRPSKE NACIONALNOSTI U LOGORIMA NA PODRUČJU BOSANSKE POSAVINE (BRČKO, ORAŠJE, ODžAK I BOSANSKI BROD)

3. 2. 1. Metodi mučenja - telesno povređivanje logoraša

Probijanje jezika nožem vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 158/95-1, 5 i 6; 637/95-6; 267/94-9);

Stavljanje ruku u mengele i stezanje, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5 i 396/95-8);

Stavljanje gole žene na užarenu ringlu električne peći , vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-32, 584/94-14, 2667/94-2 i 55/95-2);

Probijanje šaka i noge nožem ili šrafcigerom , vršeno je u logorima u Od žaku (dokaz: 365/94-1) i u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 158/95-4 i 6; 55/95-7; 637/95-6);

Udaranje tvrdim predmetima po testisima, vršeno je nad logorašima u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5);

Priključivanje ušiju, polnih organa i prstiju na indukovanu struju , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5, 158/95-1, 2, 3, 4, 5, 6 i 7);

Bušenje tela užarenom šipkom - stavljanje užarne šipke u usta , vršeno je u logoru Donja Mahala - Orašje (dokaz: 158/95-1-7);

Odgrizanje ušiju logoraša zubima, vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 191/94-38, 280/95-11, 280/95-2, 593/94-31, 55/95-11 i 365/94-Š-2);

Provlačenje žica kroz uši, potom vešanje komada daske za žicu ili bušenje ušiju , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 95/95-7, 267/94-10, 267/94-8, 424/95-26 i 396/95-10);

Lomljenje ekstremiteta logoraša, vršeno je u logorima u Odžaku (dokaz: 424/95-26) i u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5 i 267/94-9);

Zabadanje noža u koleno logoraša , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-8);

Vađenje očiju ili pokušaj vađenja očiju logorašu , vršeno je u logoru u Rahiću (dokaz: 617/95-2, 679/95-17);

Zakačivanje logoraša u sušnici za meso , vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 191/94-35);

Vešanje logoraša za noge, a potom puštanje sa udarom glave o pod, vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 191/94-38, 55/95-26, 267/94-2 i 593/94-10);

Batinjanje daskom, stolicama, elektri čnim kablovima, palicama, nogarima od stola , vršeno je u svim logorima na području Bosanske Posavine;

Urezivanje nožem ustaškog simbola slova "U" po glavi i raznim delovima tela logoraša , vršeno je u Odžaku (dokaz: 424/95-42);

Probijanje ušiju sa mašinom za spajanje papira ili zasecanje ušne školjke nožem , vršeno je u logorima u Rahiću (dokaz: 679/95-17) i u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5 i 8 i 396/95-8);

Prisiljavanje logoraša da se zatrče i udare glavom u zid ili u druge čvrste predmete , vršeno je u logorima u Rahiću (dokaz: 617/95-7), u logoru u Odžaku (dokaz: 55/95-1, 4, 5, 9 - 18, 22, 28, 29 i 43, 280/95-4, 10, 28 i 191/94-5, 30, 38) i u logoru u Donjoj Mahaili - Orašje (dokaz: 267/94-5);

Prisiljavanje logoraša da naglavačke skaču sa stola na pod , vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 55/95-11 i 191/94-5);

Prisiljavanje logoraša da se međusobno tuku sve do onesvešćivanja uključujući i tuču između rođene braće , vršeno je u logorima u Od žaku (dokaz: 55/95-7, 11, 12, 16 - 18, 22, 424/95-21, 191/94-5, 55/95-13 i 18); u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 424/95-17, 24, 39, 42 i 280/95-76); u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 584/94-2); kao i u logoru u mestu Ulice (dokaz: 638/95-2);

Prisiljavanje logoraša da iz trka udaraju glavom o zid sve dok ne padnu u nesvest a da pri tome ne smeju da razbiju naočare koje im se prethodno stave na glavu , vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 280/95-9);

Udaranje logoraša tako što stražari uhvate glave dva logoraša pa udaraju jednu glavu u drugu , vršeno je u Odžaku (dokaz: 280/95-1);

Lomljenje vilice logorašima, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-7, 158/95-1);

Odsecanje prstiju na nogama i rukama logaraša , vršeno je u logorima u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-12) i u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5, 267/94-14);

Odsecanje prstuju sa ruke - prst po prst, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5);

Vađenje zuba logorašima običnim klještima i izbijanje zuba , vršeno je u logorima u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-12); u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5); u Rahiću (dokaz: 617/95-36, 679/95-19); u logoru u mestu Ulice (dokaz: 679/95-21);

Stavljanje cevi pištolja u usta logoraša sa zahtevom da zubima stisne cev, a potom naglo povlačenje pištolja tako da je čupan zub zakačen nišanom , vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 55/95143 i 191/94-11);

Skakanje po logorašima dok su oboreni na tle, vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 55/95-1, 2 i 28);

Prskanje spreja u oči logoraša, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 55/95-7);

Zabadanje igli, sitnih eksera, šila, špenadli i dr. pod nokte logoraša ili između prstiju ruku i nogu, vršeno je u logorima u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-12) i RahiĆu (dokaz: 679/95-18);

Stavljanje letve - kolca logorašu u analni otvor, vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-12);

Pucanje iz lovačke puške u logoraša sa patronom u kome se nalazila so, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 158/95-2, 5 i 6);

Guranje creva u grlo logoraša i puštanje vode kroz crevo pod pritiskom, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 496/95-3);

Čupanje noktiju logorašima , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 55/95-7 i 267/94-12);

Zakivanje ruke logoraša ekserom za sto sa zahtevom da pri tom peva ustaške pesme, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-11 i 396/95-9);

Udaranje logoraša dok mu je prethodno stavljena bomba u usta, vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 476/94-7);

Udaranje logoraša vezanog rukama za stub na odbojkaškom terenu u fiskulturnoj sali kundakom od puške po leđima i drugim delovima tela , vršeno je u Odžaku (dokaz: 280/95-4, 5, 10, 13, 71, 72, 73, 74, 75, 76, 77 i 84, 55/95-1, 2, 4, 7, 10 i 11, 365/94-2 i 5 i 593/94-1);

Odsecanje ušiju logorašu - čupanje klještima , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-4 i 5);

Vezivanje kaiša oko vrata logorašu i gušenje logoraša zatezanjem kaiša, uz istovremeno prisiljavanje logoraša da imitira lavež psa , u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 2667/94-4);

Zabijanje noža logorašu kroz vrat , vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-5 i 14);

Ispaljivanje dum - dum metka u ruku logoraša iz neposredne blizine, vršeno je u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 2667/94-13, 396/95-2);

Urezivanje krsta sa četiri slova "S" nožem po telu logoraša , vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-28);

Udaranje ranjenog logoraša dok ga po naredbi drže dva njegova rođena brata , vršeno je u Bosanskom Brodu (dokaz: 191/94-13);

Gašenje cigareta po telu i licu logoraša, u uhu i stavljanje zapaljene cigarete u usta logoraša, vršeno je u logorima u Od žaku (dokaz: 55/95-3, 424/95-43, 365/94-1) i u Rahiću (dokaz: 679/95-17 i 18);

Udaranje logoraša nogama, kundacima i slično, a kojima je prethodno naređeno da stanu uza zid i podignu ruke u vis , vršeno je u logoru u Od žaku (dokaz: 424/95-9-12, 16, 19, 21, 36 i 37 i 365/94-1);

Stezanje vrata logoraša šakama, vršeno je u logoru u Rahiću (dokaz: 617/95-36);

"Stereo" udaranje (istovremeno udaranje obema šakama po ušima logoraša) , vršeno je u logoru u RahiĆu (dokaz: 617/95-36);

Odsecanje dela stopala ili tela logoraša, vršeno je u logoru u Rahiću (dokaz: 679/95-17, 18);

Bušenje grudnog koša svrdlom za drvo, vršeno je u logoru u Rahiću (dokaz: 679/95-17).
 
3. 2. 2. Metodi mučenja - silovanje i protivprirodni blud

Silovanje žena pripadnika srpske nacionalnosti , vršeno je u logorima u Bosanskom Brodu (dokaz: 584/94-31, 32 i 33, 267/94-2), u logoru u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-2 i 16) i u logoru u BoĆu (dokaz: 617/95-2, 638/9512 i 144/95-4);

Prisiljavanje žena i muškaraca na međusobno sisanje - lizanje polnih organa, ili da to čine stražarima , Bosanski Brod (dokaz: 593/94-33, 424/95-30, 191/94-5), Odžak (dokaz: 424/95-1), Orašje- Donja Mahala (dokaz: 267/94-5 i 9).

Prisiljavanje logoraša da vrše silovanje umnobolne žene - logoraša , Odžak (dokaz: 365/94-1 i 424/95-1).

Silovanje žene logoraša pred mužem ili saopštenje mužu - logorašu da mu je supruga silovana , Donja Mahala - Orašje (dokaz: 267/94-16) i Bosanski Brod (dokaz: 267/94-2).

Organizovanje "logorske svadbe" prisiljavanjem odabranog para logoraša Srbina i Srpkinje na seksualni odnos u prisustvu logoraša i osoblja logora, vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 191/94-4 i 13);


3. 2. 3. Metodi mučenja - ponižavanja, maltretiranja i zastrašivanja

Prisiljavljnje logoraša da jedni drugima stavljaju prst u analni otvor a potom ga ližu , Odžak (dokaz: 424/95-30 i 33, 55/95-9), Bosanski Brod (dokaz: 424/95-17, 34 i 42, i 191/94-5).

Grupno kupanje golih logoraša pa i pred građanima, mlazom ledene vode pod pritiskom , Odžak (dokaz: 55/95-8 i 424/95-41).

Prisiljavanjelogoraša da jedu kosu koja je bila osečena sa glave , Bosanski Brod (dokaz: 192/94-33 i 584/94-12).

Mokrenje u usta logoraša, Donja Mahala - Orašje (dokaz: 158/95-2), Bosanski Brod (dokaz: 584/94-16).

Držanje logoraša u podrumskim prostorijama pod vodom ili u kanalima napunjenim vodom , Rahić (dokaz: 638/95-8).

Iscrpljivanje logoraša glađu, žeđu, ograničenjem vršenja fizioloških potreba, hladnoćom- svi logori na području Bosanske Posavine i iskazi brojnih svedoka navedenih u ovom radu.

UskraĆivanje medicinske pomoći prilikom preloma eksktremiteta logoraša sa namerom da ti ekstremiteti zarastu sa deformacijom , Donja Mahala (dokaz: 267/94-7 i 55/95-7).

Prisiljavanje logoraša da jedu najlon čarapu , Bosanski Brod (dokaz: 285/95-11).

Izvođenje logoraša na inscenirano izvršenje smrtne kazne , RahiĆ (617/95-36 i 679/95-18), Bosanski Brod (dokaz: 438/94-14).

Prisiljavanje logoraša da jašu jedan drugog uz pevanje ustaških pesama, Bosanski Brod (dokaz: 424/94-4).

Prisiljavanje logoraša da dugo stoje na suncu, pa i na jednoj nozi dok se ne onesveste, Odžak (dokaz: 55/95-9) i Rahić (dokaz: 617/95-6).

Prisiljavanje logoraša da sa poda i zidova ližu svoj krv ili krv drugih logoraša , Odžak (dokaz: 55/95-1, 3, 4, 7, 8, 9-18, 21, 22, 28, 29 i 43, 424/95-17, 25, 36, 37, 191/94-11 i 476/94-7).

Prisiljavanje logoraša da jezikom čiste prljave čizme stražara , Bosanski Brod (dokaz: 191/94-5).

Prisiljavanje logoraša da stra žarima ljube čizme, a potom udaranje logoraša tom čizmom po glavi , vršeno je u logorima u Odžaku (dokaz: 424/95-34) i u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 593/94-12);

Prisiljavanje logoraša da i tokom više sati stojeći pevaju ustaške pesme , vršeno je u logorima u Donjoj Mahali - Orašje (dokaz: 267/94-7) i u logoru u Odžaku (dokaz: 424/95-41 i 280/95-5);

Vođenje logoraša kome je vezan kaiš oko vrata - kao da se radi o životinji , vršeno je u logoru Donja Mahala - Orašje (dokaz: 2667/94-3);

Prisiljavanje logoraša - Srba da uče katoličke molitve , vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 191/94-33, 593/94-12);

Bacanje kostiju logorašu - Srbinu od strane osoblja logora sa psovkom da Srbi "nisu bolji od kerova", vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 191/94-4);

Pretnja klanjem logorašu, vršeno je u logoru u Bosanskom Brodu (dokaz: 424/95-33 i 34);

Naređivanje logorašima, muškarcima da sa sebe skinu odeću, a onda uvođenje u zatvorenu prostoriju krvoločnog psa , vršeno je u logoru u Odžaku (dokaz: 280/95-39, 191/94-3); i

Prisiljavanje logoraša da pase travu posle mokrenja, Brod (dokaz: 584/94-16).
---------
Izjave svjedoka i detaljni opisi događaja
http://www.slobodan-milosevic.org/documents/reports/Serbian/9-POSAV.htm

Neka od svjedočenja
3.6.4.4. BLAGOJEVIĆ DESANKA, medicinska sestra iz Tešnja, lišena je života prilikom prelaska logoraša - Srba iz Bosanskog u Slavonski Brod.
O mučenjima kojima je bila podvrgnuta Blagojević Desanka govori nekoliko svedoka:

Svedok 584/94-14 izjavila je pred istražnim sudijom:
"...Znam i to da je na stadionu u logoru bila medicinska sestra Desa Blagojević iz Tešnja, mislim da je bila 1946. godište. Nju su silovali pred nama u sobi u kojoj sam se ja nalazila. Sećam se da je po povratku sa saslušanja jednom prilikom bila sva ispečena. Debelo meso joj je bilo sve pečeno a ona je ispričala da su je terali da sedne na usijani rešo, kao i da su joj usijani rešo stavljali na druge delove tela . Videla sam da joj je ispečeno debelo meso jer sam je lično prala sa jednom M. za koju ne znam kako se preziva. Tu ženu je prala i neka M.R. koja mislim da je iz Odžaka... Prilikom prelaska u Slavonski Brod pošto je Desa bila veoma izubijana i ispečena nije mogla da se kreće bez tuđe pomoći i pomagala joj je M.R. U jednom trenutku čuo se rafal, a posle toga je M.R. ispričala da je Desu ubio neki Kadrija Mlivić koji nas je sprovodio. Rekla mi je da je više neću morati kupati..."

Svedok 267/94-2 (584/94-32) svedoči:
"... Lukica Jozić iz Kovača - bio je glavni zapovednik logora na stadionu. U tom ustaškom zverinjaku provela sam oko mesec dana. U tom periodu tu su doveli i Desanku... radila je u inostranstvu i pošla je kući. Pala je u ustaške ruke i doživela groznu sudbinu. Nju nisu samo silovali. Počupali su joj svu kosu sa glave tako da je ostala bez kose. Golu su je stavljali na usijanu ringlu električne peći. Bila je sva izgorela. Bukvalno su joj ispekli stražnjicu, laktove i kolena. Ležala je nepokretna. Ispečeni delovi tela su joj se usmrdeli - na njoj je živo meso počelo da truli... Pre nego što su je ubili silovali su je i tako unakaženu... na usijanoj ringli peći pekli su je Jurković zv. "Mangaš" iz Bosanskog Broda, ustaša pod nadimkom "Bekan"i "Čičak", oba iz Sijekovca. U trajnom sećanju ostaće mi njeni jauci, strašni i nepodnošljivi krici teškog mučenja . Izveo ju je jedan ustaša koji je došao sa ogromnim psom... Prilikom oslobađanja Broda od strane vojske Republike Srpske početkom oktobra 1992. godine ustaše su nam onako izmučenim, naredile da trčeći pređemo most između Bosanskog i Slavonskog Broda. Sva ispečena i fizički potpuno uništena, Desanka nije mogla da ide. Ubili su je Kadrija Mlivić i Jurković zv. "Mangaš". Obojica su u nju pucali iz pušaka i to sam videla i upamtila kao jednu od strašnih slika koju nosim u svojoj svesti..."
Kliknite za proširenje...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

zbiljaš
Intervju Srđan Milivojević: Deset meseci od sloma države
2
Odgovora
47
Pregleda
704
Ангел.
Ангел.
Atomic™
  • Zatvorena
Šešelj osuđen na deset godina za zločine u Hrtkovcima
Odgovora
8
Pregleda
264
đavolčić
đavolčić
kapetanmark
Obraćanje Dodika: Napuštam politiku na deset godina, ako opozicija podrži da prevremene izbore raspiše RIK RS
Odgovora
13
Pregleda
390
dlugomir
dlugomir

Back
Top