- Poruka
- 53.717
Дечак и његова куца
Пише: Жељко Вуковић,Вечерње новости 5. новембар 2005
ЊЕГОВО име је Слободан Стојановић...
Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је време да крену.
У збег. У бег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације...
Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља... Чуо се само псећи лавеж, село је чврсто спавало, и зло у њему.
На том путу између живота и смрти, минути су сати а метри километри, срце је у грлу а уста у стомаку...
Почело је већ да свањива када су Стојановићи стигли на сигурно. Дочекаше их раширене руке, сузе радоснице, топло млеко... А онда све надјача Слободанов јаук: схватио је да са собом нису повели његовог пса миљеника. Остао је везан у дворишту...
Дечак је био неутешан, молио је родитеље да га пусте да се врати по пса. Наравно, није долазило у обзир да му то допусте, јер су се својим очима уверили да зло којем су побегли нема милости ни за децу.
Слободан је био упоран, али и његови родитељи
још одлучнији. Те прве ноћи у сигурности, нису ока склопили слушајући његове јецаје. Није себи могао да опрости што је издао онога ко не би њега никада издао.
А сутрадан, пре доручка, дечак се изненада затрча према напуштеној кући. По своју куцу. Отац и мајка су узалуд трчали за њим, нису успели да га сустигну и зауставе...
Утрчао је право у руке онима који су и по Доњој Каменици убијали и уништавали све српско...
Албанка Елфета Весели, из истог села, познавала је Слободана, наравно. Имала је тог дана пуне 32 године, али и морбидну потребу да и ритуалним иживљавањем над 11-годишњим комшијом “шкијом” утоли мржњу. Доказујући се пред локалним Алаховим ратницима.
Зверски га је мучила пред свима! Свукла је са њега одећу и обућу, и узела нож...
Када су годину дана касније из земље извадили Слободаново беживотно тело, призор је био ужасан... Стомак му је био расечен у облику квадрата, видели су се унутрашњи органи... Расекотине по глави... Ноге поломљене...
Жена-монструм тек на крају је пуцала из непосредне близине право у слепоочницу: метак је прошао леву чеону кост и изашао кроз десну...
Његово име је Слободан Стојановић...
Његова љубав и оданост псу миљенику, била је јача од страха за властити живот... Једнако, као и његова грижа савести што је у бризи за властити живот, и својој и родитељској, заборавио верну куцу...
Зверски је мучен и убијен само зато што је био “шкија”. А за комшије муслимане - “влашће”.
Његово име је Слободан Стојановић...
Име за оно најбоље у људској души и срцу.
Др Зоран Станковић, који је извршио обдукцију тијела Слободана Стојановића
- Pronašli smo ga u jednoj jami u obližnjim brdima. Sa telima još nekoliko ubijenih Srba. Bilo je u poodmakloj fazi raspadanja. Dečak je na sebi imao samo stari tamno-plavi radnički mantil. Sa etiketom «Primorje». Ispod - ništa. Identifikovali su ga otac Ilija i majka Desanka.
Na osnovu čega ste zaključili da je dečak bio mučen pre nego što je ubijen? Kako je umoren?
- U gornjoj vilici - što stoji i u našem obdukcionom nalazu - izbijeno mu je svih šest prednjih zuba. Otvor čmara bio je znatno proširen, prolazan - kako smo konstatovali - «za tri prsta». Imao je više sekotina u predelu glave i trbuha. Neke od njih su nanete, najverovatnije, posle smrti. Povrh svega, stomak mu je bio rasporen u obliku krsta. Ako se ne varam - bilo mu je odsečeno desno uvo. A na kraju - ispaljen metak u slepoočnicu. Iz neposredne blizine. U dve reči: monstruozno, svirepo ubistvo.
Svjedocenje oca ubijenog djecaka,Ilije Stojanovica
- Poslednji put sam video sina kako trči prema brdima. Niko ga nije mogao sprečiti. Nije ga više ni bilo. Danima smo molili bivše komšije muslimane da nam vrate dete. Naša vlast i vojska nudila je razmenu. Ništa nismo mogli da uradimo. A, onda su me jednog dana pozvali da dođem u Vatrogasni dom u Zvorniku. Dobro pamtim taj 16.jun 1993. Prepoznao sam svoje čedo Slobodana – skrhan bolom priča Ilija, i nastavlja da opisuje prizor kakav se može sresti u filmovima strave i užasa.
- Mom Slobodanu su ruke do lakata bile odsečene. Na stopalima nije imao ni jedan prst. Uši odsečene. Na grudima četvrtast otvor, načinjen nožem, a koža i meso oguljeni. Na lobanji trag metka od jedne do druge strane slepoočnice. Eh moja tugo, moj Slobodane! Čekam dan da vam se pridružim. Živim samo da tebi, moj jedini sine, moja srećo neprežaljena palim sveću, a sada i tvojoj majci Desi koja ti se pridružila - kroz lelek priča Ilija, dok mu niz izborano lice klize suze.
...
- Na ubicu mog sina prstom su prvi uprli muslimani. Rekli su da je to učinila ćerka šumara Rahmana iz Vlasenice. Sva policija u Bosni to zna, znaju međunarodne misije i strani novinari, ali niko ne zna gde je ubica. I svi kažu da je Elfete živa. Moj sin je već 14 godina pod zemljom, a ona nije propala u zemlju - kaže Ilija.
http://www.arena92.rs/code/navigate.php?Id=167
Рат вредности: Српска кожа, Вечерње новости 12.3.2006.
http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=12&status=jedna&vest=86463&datum=2006-03-12
iz BiH:
