Hm, zar nije vec postojala slicna tema?
Znam da sam pisao vec ranije ovde na slicnoj temi, mozda su cak bile i dve.
No, ok, kako god...
Osoba sam sa invaliditetom, invalid, kako god. Imam tezi invaliditet, cp.
Nemam nekih unutrasnjih zadrski ni odbojnost prema invaliditetima drugih ljudi, prosto zato sto sam i sam tezi invalid, i sto ceo zivot problematiku invaliditeta spoznajem kao deo sebe. Samim tim nemam zadrsku ni prema invaliditetima drugih, niti bih imao zadrsku da devojku, zenu sa invaliditetom biram za partnerku.
Dakle...
Moj odgovor je:
Da, bio bih u vezi sa osobom koja je invalid. Al, do sada ne upoznah neku koja je bila spremna da podeli taj stav.
Da, bio bih u vezi i sa osobom koja nije invalid. Al, do sada ne upoznah neku koja bi na to pristala. Bar ne na nesto ozbiljno, trajno.
Pokusaja je bilo vise, al sve u svemu uglavnom nista od toga nije bilo konkretno ni odrzivo, trajno.
Zasto?
Verovatno iz vise razloga, sto objektivnih, sto subjektivnih.
Pre svega, verovatno tezina fizickog invaliditeta, sve ono sto svakodnevno utice na funkcionalnost veze, mogucnost da se obe strane u toj vezi osete funkcionalno, ravnopravno. I ne samo da se osete, vec da budu. To sto ja ne bih imao zadrsku da budem u vezi , to ne znaci da svi tako razmisljaju. I cesto se ispostavljalo da postoji razlika u gledanjima na to. Osobe koje sam ja do sada upoznavao su bile ok osobe, ok ljudi, ok zene, al naprosto nisu gledale na isti nacin ovo pitanje. A s obzirom da u mom slucaju poprilicno ovisim o tudjoj pomoci ili pomagalima, i da se stanje tokom godina cak i pogorsava(i pored fizikalne terapije), mislim da tu stoji deo razloga zasto je tesko ostvarivo. Drugi deo razloga se odnosi na ono sto je neko vec pomenuo, vizuelna neprivlacnost fizickog hendikepa, odnosno imam cesto utisak da zene recimo gledaju vrlo odbojno na muskarce sa invaliditetom, i cesto se stice utisak da nas ni ne dozivljavaju kao muskarce. Ne znam, barem je meni takav utisak, u kontaktima sa suprotnim polom. Nekako kao da vec na prvi pogled vizuelno utisak je odbojan. A mislim da se sa ovim utiskom ne susrecem samo ja, vec je slican utisak i u slucajevima drugih invalida. Mislim cak da je zenskim invalidima nesto lakse, jer po prirodi stvari zena je zena i zena od muskarca ocekuje zastitu i podrsku. Dok, muskaac invalid vec u startu ima opterecenje, jer je u tezoj poziciji da teze ostvari tu ulogu. Opterecenja dovode do treceg razloga, psihicka opterecenja(faze neuroze, nervoze, bes, ogorcenje, melanholicnost i sl), koja se mogu javiti kao indirektna posledica zivljenja sa tezim fizickim stanjem, sa stalnim fizickim ogranicenjima, sa fizickim preprekama, sa monotonijom navika, monotonijom ritma, monotonijom nacina zivota(sve ovo cesto proizilazi iz stepena fizickog ostecenja, barem je tako u mom slucaju). Ovo drugo utice na oblikovanje karaktera, odnosno vise na oblikovanje temperamenta, posebno ako je rec o invaliditetu od rodjenja, sto sve utice dodatno. Dakle sve ovo vremenom, tokom godina dovede do toga da osoba u takvom fizickom i psihofizickom stanju prosto tesko moze da percepira sebe kao 'kvalitetnog', 'pouzdanog', 'ostvarenog', jer veoma tesko i moze da deluje na takav nacin, na produktivan nacin. Samim tim tesko moze naci zdravu partnerku kojoj bi odgovorao takav nacin zivota, pod takvim uslovima. Isto tako, i partnerke koje imaju hendikep, verovatno imaju i same dovoljno svojih problema, pa im verovtno bas i nije do nekog sa slicnim problemima. Ovo su prosto sve namece kao zakljucak, barem iz raznih komentara, reakcija, koja sam dobijao do sada. Dakle, u mojoj situaciji se to tokom godina pokazalo kao tako, veza je tesko ostvariva. I mislim da to ipak nije produkt neke tamo moje iluzije, 'preterivanja', ili umisljenog stanja, vec produkt realnog stanja. Realnog stanja, u kontekstu mog stanja, i reakcije suprotnog pola na to. A to onda utice i na formiranje mog stava o okolini. I vec je to neko cini mi se pomenuo, da osoba sa invaliditetom izgradjuje svoj odnos prema okoline kao reakciju na reakciju okoline na invaliditet. Uzrocno-posledicno i posledicno-uzrocno. Misljenje se pre svega formira prema onome sto osetimo na sopstvenoj kozi, odnosno onako kakva su licna iskustva. Naravno, tu su i iskustva drugih al mislim da na formiranje licnog stava o necemu opredeljuju pre svega licna iskustva. Na neki nacin, mislim da je sasvim razumljivo....frustracije su po mom misljenju neminovne kada je konstantan raskorak izmedju zelja i realnih (ne)mogucnosti da se zelje ostvare.Sa godinama(a jos malo pa ce 40-ta) tesko je i nekog upoznati, zbliziti se, krug ljudi se odavno suzio, nacin zivota ogranicen, sve u svemu tesko je upoznati i zdravu i neku osobu sa slicnim stanjem, slicnim nacinom zivota. Jedino preko nekog, al opet nema puno ljudi koji poznaju puno zdravih osoba koje bi bile na to spremne. Isto tako ljudi ne poznaju ni puno drugih invalida, pa da bi mogli spojiti dve osobe sa invaliditetom. Ok, po udruzenjima za invalide ima drugih invalida, al opet ni to nije tako jednostavno naci neku osobu kako se na prvi pogled cini. Konkretno u udruzenju za cp(jer se tu i najvise krecem poslednjih godina) ono ljudi sto moze da funkcionise samostalno vec je u vezama, a ostali uglavnom kao da zaziru od veza sa drugim invalidima. A sto se tice zelja, potreba i sl..naravno one postoje, covek oseca i zelje i potrebe dok je ziv. I za bliskoscu i za paznjom i za ljubavnim zivotom i seksualnim zivotom....zelje, htenja, potrebe to ostaje, bez obzira na stanje. Koje je resenje, kako nesto od tih zelja ostvariti, ne znam...kada bih znao ne bih bio sam.
