-Između ostalog, hteo sam da vam objasnim da ja imam i jednu naročitu crtu u svom karakteru, koju vi još niste uočili-to je mržnja prema svim otrcanim i ništavnim naivnostima i idilama. A jedno od najpikantnijih uživanja za mene je:da se i sam spočetka uprepodobim, da uđem u taj ton, da ljubazno predusretnem, da okuražim kakvog bilo tamo večno mladog Šilera, pa posle da ga tek najedared-priklopim...Da tek najedared skinem pred njim svoju masku, pa da mu se dotle moje ushićeno lice najedared izbekelji, da mu isplazim jezik, baš u onom trenutku kad se on najmanje takvom iznenađenju mogao nadati.
Znate šta, pesniče moj? Hoću da vam otkrijem jednu prirodnu tajnu, koja je vama možda sasvim nepoznata. Uveren sam da vi mene u ovom času nazivate matorim bludnikom, možda čak i podlacem, čudovištem od razvrata i proroka. Ali evo šta ću da vam kažem! Kad bi to samo moglo biti (što, uostalom, prema čovečanskoj prirodi, nikad biti ne može), elem, kad bi moglo biti, da svaki između nas opiše sav svoj život, ali tako da se ne poboji da iznese ne samo ono što ne sme da kaže, niti bi ikada kazao ljudima, i ne samo ono što se boji da prizna i svojim najboljim prijateljima, nego čak i ono što se neki put boji i samome sebi da prizna-rasprostro bi se tada po svetu takav jedan smrad da bismo se svi morali pogušiti.
Eto zašto su ipak tako dobre sve te uslovnosti i pravila reda i dobrog ponašanja otmenog sveta. U njima vam leži duboka misao, ne bih rekao moralna, ali predohranska, komforna, što je naravno još bolje, jer je moral, stvarno, opet samo udobnost, komfor, to jest izmišljen je jedinstveno radi komfora. Vi mene krivite zbog poroka, zbog razvrata i bluda, a ja sam sad možda samo stoga kriv što sam prosto iskreniji od drugih, i više ništa; što ne krijem ono što drugi kriju, čak i od samih sebe, kao što rekoh maločas... Ja time, doduše, skrnavno postupam, ali ja sad tako hoću. Uostalom, nemojte se uznemiravati:rekoh maločas ''kriv'', ali ni od koga oproštenje ne tražim.
Vi ste pisac, pa ćete me razumeti, i ja sam vam već i govorio o tome. Ima jedno naročito sladostrašće u tom iznenadnom zbacivanju maske s lica, u toj bezočnosti s kojom se čovek najedared razgolićuje pred drugim u takvom vidu da čak ne smatra za potrebno i ne udostojava ga ni da se, bar koliko-toliko, zastidi pred njim...Da vam ispričam jednu anegdoticu.
Bio tako u Parizu jedan poludeli činovnik. Posle su ga strpali u ludu kuću, kad su se potpuno uverili da je lud. Ali kad je tek počeo bio da ludi, dok je tek silazio s uma, evo šta je izmislio radi sopstvenog zadovoljstva: skidao se kod kuće go-golcat, sasvim kao Adam, ostavljao bi na sebi jedino obuću, prebacio bi preko sebe širok plašt, do zemlje, umotavao bi se u njega, pa bi sa značajnim, veličanstvenim izrazom na licu, izlazio na ulicu...Ako ga neko sa strane pogleda: čovek kao i svi drugi; šeta, čovek, u širokom plaštu za svoje uživanje. Ali čim bi se desilo da sretne kog prolaznika, gde bilo, malko u strani, nasamo, tako da oko njih nigde nikog nema, on bi se, ćuteći, uputio prema njemu, sa najozbiljnijim i najdubokomislenijim izrazom, najednom bi zastao pred njim, razgrnuo bi plašt, pa bi se pokazivao onako...kako ga je majka rodila... To bi potrajalo jedan časak; zatim bi se opet umotao pa bi ćuteći, ne mičući nijednim mišićem na licu, prolazio pored zapanjenog gledaoca-dostojanstveno, lako pocupkujući, baš kao duh u ''Hamletu''...Tako je postupao sa svima, s muškima, sa ženama, i sa decom, i to mu beše jedino uživanje. Eto, jedan deo tog zadovoljstva može čovek da doživi kad onako iznebuha bane pred kakvog Šilera, i isplazi na nj jezik kad se ovaj najmanje tome nada.
Bio sam u svoje vreme poznat s jednom damom; ona nije bila u prvoj mladosti nego tako, svojih dvadeset sedam-osam godina. Lepotica prvorazredna; kakve grudi, kakvo držanje, kakav hod. Kad te pogleda, ona te prostreli, kao ptica orlica-uvek surovo i strogo;držala se veličanstveno i nepristupačno...Opšte je mišljenje bilo da je ledena kao bogojavljenska zima, i odbijala bi svakoga svojom nedosežnom, svojom strahotnom dobrodetelji. Zbilja strahotnom. U svoj njenoj okolini nije bilo tako strogog sudije kao ona. Osuđivala je ne samo porok nego čak i najmanju slabost kod žena, i osuđivala nepovratno-bez pogovora...
U svom bližem krugu imala je ogroman značaj. Najoholije, i zbog svoje dobrodetelji, najstrašnije starice poštovale su je, čak su gledale da joj se dodvore. A ona je gledala na sve bestrasno nemilosrdno, baš kao igumanija srednjovekovnog manastira. Mlade ženske drhtale su od njenog pogleda i suda. Jedna njena ovlašna primedba, jedna napomena njena, mogla je da upropasti dobro ime i glas- takav je položaj bila stekla u društvu. Od nje su čak i muškarci zazirali. Najzad se bacila još i na neki spekulativni misticizam, premda takođe spokojan i veličanstven...
Pa šta mislite? Čujte samo! Nije bilo bludnice razvratnije od te ženske, a meni je pala u deo ta retka sreća da zaslužim njeno potpuno poverenje. Jednom rečju- ja sam bio njen potajan i tajanstven milosnik...Naši sastanci su bili smišljeni i izvođeni u tolikoj meri vešto da ni između njenih domaćih niko nije mogao ništa ni izdaleka slutiti...A ta moja gospa je bila u tolikoj meri sladostrasna da bi sam Markiz de Sad mogao kod nje bukvar učiti. Ali što je bilo najjače, što je čoveka najviše poražavalo i potresalo u toj nasladi-to je bila ta tajnovitost njene drske obmane, u kojoj je ceo svet držala.
To njeno ismevanje svega o čemu je stalno pričala u društvu kao o nečem visokom, nedostupnom i neoborivom; i najzad unutrašnje, đavolsko cerekanje i svesno gaženje svega što se ne sme i ne može gaziti- i sve to dovedeno do krajnjeg stepena, do takvog stepena o kome ni najvatrenija uobrazilja pomisliti ne bi smela, eto u tome se, što je najglavnije, i sadržavala najoštrija crta moga uživanja. Da, to beše sam ovaploćeni đavo, ali neodoljivo čarovit i osvojan. Ja ni danas ne mogu da je se ne setim a da se sav ne stresem od uživanja. U žestini najvatrenijih naslada ona bi se najedared zakikotala kao luda, i ja sam razumeo, potpuno sam razumeo taj kikot pa sam se i sam kikotao. Još se i sad zadišem, gubim dah, kad je se samo setim, premda je to bilo vrlo davno...
Posle godinu dana ona me zameni drugim. Ali ja baš i da sam hteo, ništa joj ne bih mogao naškoditi. Jer ko bi mi verovao baš i da sam pokušao da nekome što pričam. No, šta velite na taj karakter, mladiću?
Sve postoji zbog mene i za mene, i sav je svet za mene sazdan. Čujte, mladiću, ja još verujem da se na ovome svetu može proživeti. A to vam je najbolja vera stoga što se bez vere čak ni loše živeti ne može:čovek bi se inače morao otrovati. Kažu da je jedan mazgov tako i uradio. On se dotle zafilozofirao da je razrušio sve, sve, čak i razložnost i opravdanost svih normalnih i prirodnih dužnosti čovečanskih, pa je tako daleko doterao da mu ništa nije preostalo. Ostala mu je u rezultatu nula, te vam on jednog dana veleglasno objavi da je najbolja stvar-cijankalij.
Vi ćete reći: to je Hamlet, to je grozno očajanje;jednom reči:nešto tako veličanstveno što mi nikad i ne sanjamo. Ali vi ste pesnik, a ja-običan čovek, i stoga ja izjavljujem da treba gledati na stvari sa najprostije, najpraktičnije tačke posmatranja.
Ja sam, na primer, već odavno oslobodio sebe svih okova, čak i obaveza. Ja sebe smatram za obavezanog samo tada kada znam da će mi to neku vajdu doneti. Vi, naravno, ne možete tako gledati na stvari: vaše su noge sputane a ukus vam bolestan. Vi na sve gledate i sve ocenjujete prema idealu, prema dobrodeteljima. Ja, mili moj, gotov sam da priznam što god zapovedite, ali šta da radim kad eto pouzdano znam da u osnovi svih čovečanskih vrlina leži ipak najdublja sebičnost...I što je neka stvar vrlija i čestitija-tim više ima sebičnosti.
Voli samoga sebe- to vam je jedino pravilo koje ja priznajem. Život je trgovačka pogodba; uzalud pare ne bacajte nego, platite li za učinjenu uslugu, vi ste ispunili sve svoje obaveze prema bližnjem- to je, eto, moj moral ako baš neizostavno želite da ga znate, premda, priznajem vam, po mom shvatanju, još je najbolje nikako i ne plaćati svom bližnjem nego znati ga nagnati da čini sve onako,bez naknade...Vaših...ideala ja niti imam niti ih želim imati:neku čežnju za njima nikad nisam osećao.
Na ovom svetu se može tako veselo, tako slavno vek proživeti i bez tih ideala... i en somme, meni je vrlo milo što mogu da prođem i bez-cijankalija...Jer kad bih bio makar malo moralniji, bez njega možda ne bih mogao proći, kao onaj mazgov filozof...
Ako ste vi pravi čovekoljubac, onda slobodno treba da zaželite svim pametnim ljudima takav ukus kao što je moj, inače pametan čovek još malo pa neće imati šta da radi na ovom svetu, i ostaće samo budale...Ali će i da se nauživaju! Eto, i sad već postoji uzrečica:dok se mudri namudrovaše, budale se naživeše...I znate li, nema ničeg prijatnijeg no živeti s budalama, pa im pljeskati-živa zgoda!
A ne gledajte u čudu na mene što ja tako polažem na predrasude, i držim se izvesnih društvenih pravila i propisa: otimam se za položaje i ugled jer vidim da živim u jednom praznoglavom, neozbiljnom svetu; ali u njemu mi je zasad ipak toplo te mu odobravam i pljeskam, pokazujem mu da sam gotov da za njega u vatru i vodu pođem a prvom prilikom ću ga prvi na cedilu ostaviti. A sve te vaše ideje znam, premda nikad nisam zbog njih stradao a nemam, duše valja, ni zašta. Ja na sve pristajem, sa svačim se mirim, samo neka je meni dobro; a takvih nas ima tušta i tma, i nama ovakvima je oduvek bilo potaman. Sve na svetu može da propadne, mi stojimo-mi nikad ne propadamo! Mi postojimo od onog doba otkad i svet postoji. Sav svet može da se surva i da propadne, mi ćemo očas isplivati, jer mi uvek i večito isplivavamo na površinu.
Zbilja, pogledajte makar samo na ovo: kako su žilavi takvi ljudi kao što smo mi. Mi smo vam, na primer, začudo dugovečni; zar vas nije neki put to porazilo? Svi mi živimo do osamdeset, pa i do devedeset godina! Znači, i sama priroda je na našoj strani- he he he! Ja neizostavno hoću da doživim devedeset godina. Jer ne volim smrt i bojim je se. Đavo može da zna kako ja još mogu umreti!
Ali našto govoriti o tom? Podbo me je, eto, onaj filozof što se otrovao. Dođavola s filozofijom! Buvons, mon cher!
''poniženi i uvredjeni''- dostojevski
