Književnost Odlomci iz knjiga

„Cela naša evropska kultura već se odavno kreće u mukama napetosti, koja iz decenije u deceniju biva sve veća,
kao da ide u susret katastrofi: nemirno, nasilno, naglo; kao bujica koja hita kraju, koja više ne premišlja, koja se plaši da se ne predomisli.“

Niče, „Volja za moć“
 
Rdjavi smo ljudi. Svakome iskazujemo postovanje a nikoga ne postujemo, mnogo govorimo a malo kazemo. I najradije bi se ogradili zidom i ostavili otvor da jedino korist moze da udje. Na recima smo sve sto je kome milo, a u srcu i u delu smo lukavi, sebeznali, prevrtljivi, otvorene ruke kada primamo, stisnute kada se od nas trazi.

" Devojka crvene kose" - Mesa Selimović
 
„Želim da radim sasvim drugačije. Kao što niko nikad nije radio.“
„Kao Ikar da prvi uzletiš?“
„Da.“
„Ikar je poginuo, Isidore.“
„Ali je pre toga leteo, zar nije?“

Borislav Pekić, „Zlatno runo III“
 
Znam sve i razumem te. Zaista razumem. U pravu si, ma za sve što kažeš si u pravu, samo...nemoj baš toliko da si ozbiljan. Neka popusti taj grč na licu, pogled neka izađe iz senke straha, a leđa neka se ne povijaju pod bremenom briga. Raširi ruke, okreni se više puta oko sebe, zatrči se i preskoči baru, mahni nepoznatom čoveku, a ako se začudi ili negoduje, ti se pravi da si mahnuo onom iza njega. Igraj se! Ne budi toliko strog. Pa zar misliš da je ovo sve? Rodiš se i umreš? I gotovo? Ma, daj. Lepo je to. Izađeš na scenu, budeš najbolji što možeš, odeš sa scene, ali to nije sve. Najbolji trenutak je onaj iza kulisa, gde te čeka zagrljaj i cveće onog koji uvek navija za tebe. Razumeš? Igraj se. Uzeti život preozbiljno je u najmanju ruku - neozbiljno. A sad spavaj. Nije kasno ni sutra biti mudar. Laku noć...

Brankica Damjanovic
"Ne bih ovo mogla bez tebe"
 
Dan je 29. novembar 1956. Godišnjica moje mehaničke slobode. Jubilej jedne neupotrebljive slobode. Oslobođen kazne, još uvek nisam i slobodan. Ja sam jedino napolju. Mogu samo da kažem: pišten sam napolje. Ali, s jednakim pravom mogu reći i: pušten sam unutra, opet sam pušten unutra. Jer, izlučen iz sveta napolje, ja sam bio unutra u zatvoru. Unutar toga napolje. Iznova u svet primljen, uvučen, ja sam tek sad stvarno unutra.

Borislav Pekić - Godine koje su pojeli skakavci
 
Borislav Pekić - ATLANTIDA

Civilizacije su propadale zato što nikad uspešno nisu rešile zagonetku liminisanja svojih otpadaka.
Duhovne su otpatke deponovale u običaje, naravi, podsvest potomstva, umne u istoriju; fizičke susahranjivali pod zemlju.
Umirale su u vlastitom đubretu, umesto da, kao priroda, od njega žive.

Čovek se izuzeo iz opšteg poretka, odustao od svrhe njime određene. Zamišljao je da je razumniji od njega.
Kao da ima išta razumnije od načina na koji potok traži put kroz kamenjar, kojim se cveće okreće suncu, talasi sustižu,
kiše s neba vraćaju, a jata ptica selica drevnim gnezdištima svakog proleća lete?

Kao da je išta razumnije od stanja u kome se između života i smrti potire razlika, simbioze u kojoj život sahranjuje smrt, a smrt održava život?
Ceo je svet okrenut naopako. Jednom je morao stajati kako treba, inače osećaja naopakosti ne bi bilo.
 
„Čovek bi mogao biti usamljen u gradskoj gužvi, ali ono što grad čini gradom
bila je zapravo mogućnost da u masi sakrije čudan osećaj koji je nosio u sebi.“

Orhan Pamuk, „Čudan osećaj u meni“
 
Gospodin Tilbodi je nepokolebljivo verovao da uvek prilikom primanja novih staraca na mesto koje su upraznili oni koji su otišli u onaj drugi, konačni i bolji Dom, punomoćnici namerno krše njegov mir i iskušavaju njegovo strpljenje. Zapravo, što je duže ustanova bila povezana sa njim, sve jači je bio njegov osećaj da je osnivačev plan dobročinstva teško oštećen primanjem ma i jednog stanara. Nije bio maštovit, ali sa ono malo imaginacije koju je imao video je Dom staraca kao „španski kastl”, a sebe kao kastelana, koji gostoprimljivo zabavlja veći broj imućnih sredovečnih džentlmena, spremnih da plate za ugodnosti koje im se nude. U tom prepravljenom projektu filantropije punomoćnici, kojima je bio zahvalan za svoj položaj i odgovoran za njegovo vođenje, nisu bili te sreće da učestvuju. Po njima je, kako je držao gorepomenuti seoski humorista, pod njihovim promišljenim upravljanjem, taj velikodušni milosrdni dar postao ekonomičan. Sa zaključkom koji je sledio iz tog načina gledanja na stvari mi nemamo ništa; takođe nije imao ni podršku ni poricanje stanara, koji su zacelo bili najzainteresovaniji. Proživljavali su ostatke svojih života, skoro izbrojanih dana do groba, a sledili su ih drugi starci, isti kao i oni, kako bi samo đavo poželeo. Da je Dom bio mesto za kažnjavanje greha rasipništva, ostareli prestupnici tražili bi pravdu upornošću koja je jamčila iskrenost njihovog pokajanja.

Embrouz Birs - Grob bez dna
 
I najmanja odluka je važna.

Naš kapacitet izbora se neprestano menja kroz životnu praksu. Što više pogrešnih odluka donesemo, to nam više srce postaje tvrdo; što više ispravnih odluka, to je srce mekše – ili još bolje, punije životom.

Svaki korak u mom životu koji ojačava moju samouverenost, moj integritet, moju hrabrost, moja ubeđenja – takođe povećava i moj kapacitet izbora između željene i neželjene alternative, sve dok mi najzad ne postane teže da se odlučim za neželjenu nego za željenu radnju. Nasuprot tome, svaka predaja, kukavičluk ili slabost otvara put ka daljim predajama, i najzad – do gubitka slobode. Između dva ekstrema u kojima ili s lakoćom odlučujem da ne povlačim pogrešan potez ili više ne posedujem slobodu da povučem pravi, postoji bezbroj stepena slobode izbora. U životnoj praksi stepen slobode izbora varira u svakom trenutku. Ako je stepen slobode izbora visok, manje je napora potrebno da bi se donela ispravna odluka. Ako je mali, potreban je veliki napor, pomoć drugih ljudi i pogodne okolnosti.

Većina ljudi ne uspeva u umetnosti života ne zbog toga što su urođeno rđavi ili nemaju dovoljno volje da bi vodili bolji život; razlog njihovog neuspeha je u tome što se ne probude u trenutku kada stoje na raskrsnici na kojoj treba da donesu odluku. Nisu svesni u trenutku kada im život postavlja pitanje i kada još mogu da dođu do alternativnih odgovora. Posle toga, uz svaki novi korak na pogrešnom putu postaje im sve teže da priznaju da je on zaista pogrešan, često zbog toga što to znači i priznati da treba da se vrate tamo gde su skrenuli u pogrešnom pravcu i da su u međuvremenu gubili vreme i energiju.

Umeće življenja - Erih From
 
Modernoj uobraženosti nema granica: mi verujemo da smo pametniji i dublji no ljudi svih minulih stoleća, a zaboravljamo da je Buda milionima ljudskih bića postavio problem ništavila, te nam se čini da smo taj problem mi otkrili, jer smo ga izložili drugim rečima i u nj uneli malčice erudicije. Ima li mislioca Zapada koji bi mogao da izdrži poređenje sa jednim budističkim sveštenikom? Gubimo se u tekstovima i terminološkim zbrkama: u modernoj filosofiji meditacija je nepoznata istina. Želimo li da sačuvamo intelektualnu pristojnost, morali bismo prognati oduševljenje civilizacijom iz našeg duha, a isto tako i praznovericu Istorije. Što se velikih problema tiče, ni tu nismo ni u kakvoj prednosti nad precima, pa ni nad našim bližim prethodnicima: oduvek je sve bilo poznato, ili je bilo poznato bar ono što je u vezi sa Suštinom; moderna filosofija ništa ne dodaje kineskoj, indijskoj ili grčkoj filosofiji. Uostalom, neki nov problem tu nije ni moguć, uprkos našoj prostodušnosti ili zaslepljenosti koje bi da nas ubede u suprotno. U igri ideja ko će ikada dostići jednog kineskog ili grčkog sofistu, ko uneti toliko smelosti u apstrakciju? U svim su civilizacijama, oduvek, bile dostignute krajnje tačke mišljenja. Zavedeni demonom Novog, mi odveć brzo zaboravljamo da smo epigoni prvog pitekantropusa koji je počeo da razmišlja.

Emil Sioran - Kratak pregled raspadanja
 
"Mikelanđelova umetnost nije umetnost zajednica, nego usamljenog čoveka, barokne usamljenosti pojedinca. Antička skulptura je slična svim Grcima, a i kad je usamljena, ipak je religiozna. Čak i smrt pokazuje kao neku vrstu sna. Skulptura Mikelanđelova je uvek usamljena. Tužna. A kad o smrti govori, ne kaže da je sam, nego senka koja na svet pada, i na naša lica...“

Milos Crnjanski - "Knjiga o Mikelandjelu"
 
Siromašan čovek ne odlazi u dobrotvorne ustanove, jer se stidi da ga pogrešno ne shvate. Sirotinja voli da poklone dobija na jednostavan način. Ja dajem vrlo jednostavno, bez pravljenja gužve. Kada dajem poklon, ne govorim o Hristu. Bežim od siromašnih kad hoće da mi zahvale. Mrzim zahvalnost. Ne dajem poklone zbog zahvalnosti.

Vaclav Nižinski - Dnevnik
 
"-Volela bih da sam tako sigurna kao ti. Ti sasvim opušteno čekaš i znaš da će se onaj pravi pojaviti. A ja... Pristajala sam da izađem sa nekim i drugi i treći put, iako sam odmah videla da to nije to, da tu nema nikakve hemije, da nismo jedno za drugo, a sve iz straha da ne propustim pravog.
-Vidi, svaka naredna veza mi je bila bolja od prethodne, i to zato što sam u svakoj osvestila nešto novo što ne želim kao i šta je to što zapravo želim. I to je sasvim dovoljan razlog da se ne plašim prekida jer znam da mi sledeća veza može biti samo bolja od prethodne. A I KAKO DA NE BUDEM SPOKOJNA KADA ZNAM DA SU SE NAŠE DUŠE JOŠ TAMO GORE DOGOVORILE DA SE SRETNEMO."

Danijela Trkulja, roman "Kofer ljubavi"
 
"Kada namirišu da ste srećni nečim će vam pokvariti dan.
Kad vide da ste na putu ka uspehu obavezno će vam pokušati uništiti san.
Kad vide da ste na putu ka istini skraćuju vam krila još u letu.
Zašto čoveka toliko čovek boli, pored toliko drugih nesreća na svetu?"
.....................

"Dođu tako neke godine kada ti se u glavi sabiraju one prethodne. Pa na javi misliš kako si bila naivna, luda, smiješna u nekim situacijama. A u snu ti dođe da budeš još luđa i iskoristiš svaki nepovratni trenutak. Kopaš po mislima kao po ormaru, nalaziš neke stare haljine i čezneš da ti ponovo mogu, nalaziš neke ljude koji su tjesniji od tih haljina i nikad više neće moći. Vrijeme curi, odjeća se stalno mijenja, ali odrasli smo ljudi, više je ne prerastamo. Neke stvari se jednostavno više ne nose, druge se više ne uklapaju u tvoj stil, treće izblijede, ali neke su toliko drage i kvalitetne da ukoliko ih dobro čuvaš možeš ih nositi cijeli život, tako i ljude."

E. Suljić - "Snovi iz moje stvarnosti"
 
Život i priključenija vojnika Ivana Čonkina
Vladimir Vojnovič

- Šta veliš, Vanja, kakva je rakijica ?
- Kao grom - pohvali Čonkin brišući dlanom suze koje mu grunuše. - Prosto ti istera vazduh.
Sa istim onim osmejkom na licu Gladišev privuče sebi plitku kutiju od konzerve, koja mu je služila umesto pepeljare, pljusnu u nju rakiju i zapali šibicu. Rakija buknu plavim slabačkim plamenom.
- Jesi video ?
- Od žita ili od cvekle ? - zainteresova se Čonkin.
- Od govana, Vanja - sa uzdržanim ponosom reče Gladišev.
Ivan se ukoči.
- Kako to misliš ? - upita on odmičući se od stola.
- To je vrlo prost recept, Vanja - sa uzdržanim ponosom reče Gladišev. - Na kilo govana uzmeš kilo šećera.
Srušivši stolicu, Čonkin polete ka izlazu. Na tremu samo što ne obori Afroditu sa detetom i na dva koraka od stubišta osloni se čelom o drveni zid kuće. Pozli mu i on se ispovraća.
 
Naravno, situacija je krajnje ozbiljna.
Ali avantura je sjaj koji lebdi iznad pretnje.
Život je zadatak.
Avantura je poezija.
Obaveza čini zadatak podnošljivim, ali radost opasnosti ga čini lakim.
Zato nećemo da se stidimo što smo avanturisti.

Ernst Jinger,odlomak iz romana Vatra i Krv
 
Šta čekaš ?

Čemu bi uopšte život trebalo da vodi? Kad već hoćeš da čuješ šta mislim o tome, reći ću ti: samo bez aplauza, molim! Neću da utucam ovaj svoj životić u nekom neprestanom čekanju. Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš?
Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, pa da poče predstava, da počne neka televizijska masaža – i šta si radio? Ništa!
Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno.
Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako – da osećam ruke, noge, zube, nepce, kosu; jednom rečju oću da baš sad živim, ako si razumeo šta oću da kažem?

Autor: Momo Kapor, „Beleške jedne Ane“
 
"Blagostanje ili bogatstvo licnosti nije kolekcija skupocenih i lepih stvari koje posedujemo, niti puki zbir prijatnih trenutaka i slatkih ili sladunjavih iskustva u nasem zivotu, vec se ono sastoji u tome da ne dozvolimo da izgubimo vlastitu dusu, odnosno tice se postignuca duhovne sinteze i smisaonog saobrazaja i prozimanja raznivrsnih sadrzaja naseg unutrasnjeg i spoljasnjeg sveta."

Milanko Govedarica- Smisao erosa i ljubavi
 
Umeće življenja -Erih From

I najmanja odluka je važna.

Naš kapacitet izbora se neprestano menja kroz životnu praksu. Što više pogrešnih odluka donesemo, to nam više srce postaje tvrdo; što više ispravnih odluka, to je srce mekše – ili još bolje, punije životom.

Svaki korak u mom životu koji ojačava moju samouverenost, moj integritet, moju hrabrost, moja ubeđenja – takođe povećava i moj kapacitet izbora između željene i neželjene alternative, sve dok mi najzad ne postane teže da se odlučim za neželjenu nego za željenu radnju. Nasuprot tome, svaka predaja, kukavičluk ili slabost otvara put ka daljim predajama, i najzad – do gubitka slobode. Između dva ekstrema u kojima ili s lakoćom odlučujem da ne povlačim pogrešan potez ili više ne posedujem slobodu da povučem pravi, postoji bezbroj stepena slobode izbora. U životnoj praksi stepen slobode izbora varira u svakom trenutku. Ako je stepen slobode izbora visok, manje je napora potrebno da bi se donela ispravna odluka. Ako je mali, potreban je veliki napor, pomoć drugih ljudi i pogodne okolnosti.

Većina ljudi ne uspeva u umetnosti života ne zbog toga što su urođeno rđavi ili nemaju dovoljno volje da bi vodili bolji život; razlog njihovog neuspeha je u tome što se ne probude u trenutku kada stoje na raskrsnici na kojoj treba da donesu odluku. Nisu svesni u trenutku kada im život postavlja pitanje i kada još mogu da dođu do alternativnih odgovora. Posle toga, uz svaki novi korak na pogrešnom putu postaje im sve teže da priznaju da je on zaista pogrešan, često zbog toga što to znači i priznati da treba da se vrate tamo gde su skrenuli u pogrešnom pravcu i da su u međuvremenu gubili vreme i energiju.
 
'' Oče Perigrine, zar se ti nikad nećeš uozbiljiti ? ''
'' Ne sve dok je dobrog Boga.
Oh, molim te nemoj da izgledaš tako strašno šokiran.
Gospod nije ozbiljan. U stvari, malo je teško saznati kakav je on još, osim toga što je pun ljubavi. A ljubav ima veze sa humorom, zar ne ? Jer ne možeš nekoga voleti sve dok ga ne podnosiš, jel' tako ? A ne možeš nekog stalno podnositi ako mu se ne možeš smejat. Zar nije tako ?I mi smo svakako smešne životinjice koje se valjaju u zdeli sa prljavštinom, i Bog nas mora voleti utoliko više što delujemo na njegov osećaj za humor. ''
'' Nikada nisam pomišljao na Boga kao na humoristično biće ''- reče Otac Stoun.
'' Tvorac kljunara, kamile, noja i čoveka? 'Ajde, bre! '' - nasmeja se Otac Perigrin.

TETOVIRANI ČOVEK
Rej Bredberi
 
"Da bi se povratila mladost, dovoljno je ponoviti ludosti.
Da, to je jedna od velikih životnih tajni.
U današnje vreme većina ljudi umire od jedne vrste potajnog zdravog razuma,
i otkriva, tek kada je prekasno da su pogreške jedine stvari za kojima čovek nikada ne žali..."

"Slika Dorijana Greja" Oskar Vajld
 
Od milenijumskih snevača – socijalista, altruista, humanista svake vrste – osećam fizičku mučninu u stomaku. Oni su idealisti bez ideala. Oni su mislioci bez misli. Zaljubljeni su u površinu života jer su osuđeni na to da vole smeće koje pluta na površini vode, a oni ga smatraju lepim, jer i razbacane školjke takođe plutaju na vodi.

Fernando Pesoa - Knjiga nespokoja
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nebojsa.bg
Književnost Najave promocija knjiga
Odgovora
0
Pregleda
72
Nebojsa.bg
Nebojsa.bg
Nina
Knjiga koja vas je promenila?
Odgovora
6
Pregleda
281
Džudi S
Džudi S
Nina
Knjiga - trag u večnosti
Odgovora
4
Pregleda
162
Nina
Nina

Back
Top