Književnost Odlomci iz knjiga

U toj borbi nema pisanih pravila, a teren je uvek klizav. Opstaju samo oni koji mogu da ustanu pre nego što ih sledeći udarac pogodi. Oni koji nauče da prepoznaju opasnost i da, čak i kada je ne vide, stoje čvrsto, svesni da borba nikada ne prestaje.
A šta je život, ako ne upravo jedna velika borba? Ne borba s mačem u ruci ili pesnicama u vazduhu, već tiha, neumoljiva borba s nepredvidivim udarcima koji te sustižu iz svih pravaca. Udarcima od ljudi koji odlaze bez reči, od sistema koji ne vidi čoveka, od vremena koje gazi bez milosti — i, najpodmuklije, udarcima od sopstvenih misli koje znaju tačno gde da pogode.
Ne meri se život po visini na koju se uzdignemo u trenucima slave, već po tišini koja nas zagrli u časovima poraza.
Marko Teodosin - "Siluete otrovnih umova"
 
„Noć sa Hamletom“ – Vladimir Holan

Čak i kada ne bi bilo Boga, čak i kad ne bi bilo
ljudske duše,
i kad bi duše bilo, ali bi bila smrtna,
čak i kad ne bi bilo vaskrsenja,
i čak kad posle toga ne bi bilo više ničeg, zaista ničeg,
moje kao i tvoje učesništvo u takvoj komediji
bilo bi opet samo sažaljenje nad životom,
koji je samo dah i žeđ i glad,
i parenje, i bolest, i bol…
 
Pored sve bliskosti, negde u dubini, mi smo stranci. Približavamo se jedno drugom, skupljamo zajedničke dane i iskrene namere, ali se u isto vreme i nepovratno udaljavamo. Pri tom, najčudnije je što u tom mimoilaženju ima malo stvari koje nas istinski dele. …Onda će neko otvoriti karte i podeliti sudbine: druže, hteo si da budeš umetnik, u redu, dobijaš sledeću priču: tuđa žena, i slutnja da možeš napisati ozbiljno delo. Čile, opet nikada neće izaći iy ludila mladosti, neko mora poginuti na motoru.

„Žena dobrih namera“– Srđan Milićević
 
„Čovek u svom životu mora jednom izaći u divljinu i iskusiti zdravu, čak i dosadnu samoću.
Tako će otkriti da zavisi isključivo od sebe samog, pa spoznati svoje prave i skrivene moći.“

Iz romana Džeka Keruaka Usamljeni putnik
 
495236256_1016654947315046_1757318463018957929_n.jpg
 
"Ima, dakle, jedan svet u meni koji je posve različit od bilo kog sveta koji ja poznajem. Ne mislim da je on isključivo moja svojina - samo je ugao moga gledanja, isključivo zato što je jedinstven. Ako govorim jezikom moga jezika, jedinstvenog gledanja, niko me ne razume; može se podići i najkolosalnija gradjevina a da ipak ostane nevidljiva. Ta me misao progoni. Kakva korist od nevidljiva hrama?"...

Henri Miler, "Sexus"
 
"Slušaj tišinu" – rekla je Margarita Majstoru dok je pesak šuštao pod njenim bosim nogama. "Clušaj i uživaj u onome što ti za života nije bilo dato, u tišini. Gledaj, eno pred nama je tvoja kuća, kojom si nagrađen. Već vidim venecijanski prozor i lozu kako se vije do samog krova. Ovo je tvoja kuća, tvoja večna kuća. Znam da će ti uveče doći oni koje voliš, koji su ti bili uvek verni i koji te neće uznemiriti. Oni će pevati! I kada se upale svećice u odaji, videćeš kakva će biti svetlost oko nas... Zaspaćeš sa svojom izmašćenom kapicom i sa osmehom na licu. San će te okrepiti, počećeš mudro da razmiljaš. A ako me oteraš, ja više neću moći čuvati tvoj san..."

Mihail Afanasijevič Bulgakov– "Majstor i Margarita".
 
Granica - Ivo Andrić ( Znakovi pored puta)

"Sve ima svoje granice." - Kako je jednostavno ponoviti te reči banalne klasične istine. Kako lako prihvata tu istinu onaj koji nikad ni u čemu nije osetio potrebu ni pokušao da ide daleko i tako se nije ni mogao naći na nekoj granici. Uostalom, u detinjstvu, dok su čovekove snage nerazvijene, pitanje granica i ne postavlja se pred nas, jer se ozbiljno i ne sukobljavamo s njim; tek sa mladošću i zrelim godinama počinju naši sudari i naši obračuni sa granicama, a starost i smrt i nisu drugo do poslednje granice naših snaga i našeg trajanja.

Tada je i samo naše postojanje , kao takvo, nerazdvojno vezano sa pojmom granice, i to svuda i u svemu. I naši najveći usponi i "uspesi" u stvari su samo granice naših moći i nastojanja , tek obrnuto protumačene i drugim imenom nazvane. Ono što ponekad u svom ili tuđem životu nazivamo "vrhunac sreće", samo je jedna od tih granica, a naš grob, koji nas pouzdano čeka negde, u zemlji ili u kamenu, poslednja je od naših granica. Tek kad jednom i njega, zajedno sa nama, nestane u prostoru i sećanju, možemo se nadati da ćemo se osloboditi prokletstva granice i ući, valjda, u bezgranično carstvo nepostojanja.
 
„Dodsvort“- Sinkler Luis

„Ko je onaj anđelak na verandi?“
U veslačkom klubu Kenapoza zabavljala se zenitska aristokratija. Na širokom tremu sa jelovim stubovima i lelujavim japanskim lampionima igrao se dvokorak. Nikada večernje haljine nisu bile širih rukava, niti su kose na malim nasmejanim glavama bile kaćipernije očešljane u goleme turbane, a ni avgustovsko veče nikada još nije bilo tako začarano mesečinom, tako prostrano i kao stvoreno za čedno sanjarenje.

Tri gosta su došla u onim novim automobilima koji su bili poslednja reč tehnike; jer godina je bila 1903, vrhunac civilizacije. Stigao je i četvrti automobil kojim je upravljao Samjuel Dodsvort.

Prizor je ličio na sentimentalnu sliku u bojama: svetlucavo jezero, zaljubljeni u čamcima pevaju Neli je bila dama, a svi tako setni i tako srećni. Sam Dodsvort je uživao. On je bio krupan i snažan mlad čovek, mrkih brčina i razbarušene kose na velikoj glavi. U dvadeset i osmoj godini bio je pomoćnik direktora one najhučnije i nimalo sentimentalne ustanove, Zenitskog železničkog društva. Na univerzitetu u Jejlu (klasa 1896) igrao je fudbal bolje no prosečno, ali i pored toga voleo je romantičnu mesečinu.

Ove večeri vozio se u svojim prvim kolima i osećao se zato naročito uzneseno. Nisu ta kola bila neka od onih staromodnih „gazolinskih čeza“ sa mašinom ispod sedišta. Motor je štrčao napred ispod jedne gorde kape, preko dve stope duge, a upravljač nije bio prav no zlokobno nagnut na jednu stranu. To su bila opasna sportska kola, sa snažnim farovima u kojima je svetleo acetilenski gas. Sam je, osećajući se moćan kao da gospodari vasionom, jurio brzinom od dvanaest vrtoglavih milja na čas.

U veslačkom klubu dočekao ga je i pozdravio Tab Pirson, koji je u belim kožnim rukavicama zaista divno izgledao. Tab – Tomas Dž. Pirson – nizak, punačak i veseo, najomiljenija šaljivdžija i najveći kicoš u Jejlu, bio je sobni drug Sama Dodsvorta i njegov glavni obožavalac za sve vreme studija; ali sada, kao direktor i budući predsednik banke svoga oca u Zenitu, počeo je da poprima izgled razdražljive dostojanstvenosti.

„Bogami juri!“, divio se Tab kad je Sam u trijumfu iskočio iz kola. „Spremio sam jednog konja da te odvuče natrag!“

Tab je morao da bude duhovit, ma po koju cenu.

„Juri, nego šta! Kladio bih se da sam postigao osamnaest milja na čas.“

„Da, Da! I ja bih se smeo opkladiti da će jednoga dana automobil juriti i svih četrdeset!“, podsmehivao se Tab. „Nego kako! Jednog lepog dana prosto će preoteti konjima široke drumove!“

„I hoće! Ja nameravam da se pridružim novoj kompaniji Revelejšn koja pravi automobile.“

„Ne misliš to, valjda, ozbiljno, ti jadna zamlato?“

„Najozbiljnije.“

„Oh, gospode!“, cvileo je Tab sažaljivo. „Ne budi lud, Sambo! Moj otac kaže da automobili nisu ništa drugo do jedna prolazna ludorija. Vožnja staje isuviše. Kroz jedno pet godina, veli on, nestaće ih sasvim.“

Samov odgovor nije bio baš logičan:

„Ko je onaj anđelak na verandi?“

Ako je devojka na koju je Sam pokazivao i bila anđeo, ona je bila anđeo leda: vižljasta, blistava, pepeljastoplave kose, odvraćala je pouzdanim i hladnim glasom na laskava udvaranja polovine tuceta obožavalaca, slična kristalnom svećnjaku među crnim i belim smetenjacima.

„Sećaš se ti nje – Fransis Felker, Fran Felker – kći staroga Hermana. Provela je godinu dana u Evropi, a pre toga učila je školu na Istoku. Balavica još uvek, svakako nema više od devetnaest ili dvadeset godina. Ali, bogami, kažu da govori nemački, francuski i italijanski, zna sve jezike.“

(Odlomak iz romana objavljujemo uz dopuštenje izdavača)
 
Je li svijet kako ga on vidi jednostavniji ili složeniji nego svijet kako ga ja vidim? Izgleda da je složeniji, jer on zna da svaka stvar ima lice i naličje, privid i suštinu, koru i srčiku. Za mene je barjaktareva prošnja njegova nesreća i naša sramota, za Osmana je to starčev hir i sitničava osveta. Ja sve vidim kao kob i nesporazum među ljudima, čemu nema lijeka. On sve smjesti u ljudske okvire i ljudske mjere, ne dajući prednost ni nevolji ni nasilju: nevolja je ono što se mora, nasilje ono što se može. Kod njega se ''da'' i ''ne'' toliko miješaju da ih jedva razlikuješ, zlo i dobro su rod rođeni i često idu podruku, kazna i krivica su moć i nemoć, život je zanimljivo rvalište u kojem jedni padaju,drugi pobjeđuju, ne zato što su gluplji ili pametniji, već što su jedni nespretni, drugi lukavi. Nespretne ne treba žaliti, bili bi surovi kao i oni drugi, samo kad bi ih slučaj ili sreća bacili nekome na leđa. Ne treba se uzbuđivati ni zbog čega, i najbolje je svemu se smijati, i paziti da ne dođeš pod žrvanj. Ako nećeš da budeš odozgo, pričuvaj se da ne budeš odozdo, i živi kako ti je volja. On ne mrzi ljude, samo ih ne uzima ozbiljno, pomalo ih prezire, život provedu u svađama i brigama,kao ludaci.
Ova površna filozofija, koja me je odbijala i privlačila, čudno je spajala neobaveznost i veliko poznavanje ljudi. Kod mene su se, opet, nekako spojili osjetljivost za svaki čin, i veliko nepoznavanje ljudi. I mislio sam jednostavnije nego Osman, pored sve njegove površnosti. Kod mene su ''ne'' i ''da'' ljeto i zima, dobro i zlo su dvije razne strane svijeta, kazni ima više nego krivica i nisu ni u kakvoj uzročnoj vezi, život je žalosno razbojište u kojem su krivci malobrojni a žrtve mnogobrojne, dižu se bezobzirni, padaju slabi, i sve je toliko žalosno da je najlakše plakati i ne misliti.
Moje mišljenje je malodušno i slabačko, neprihvatljivo za čovjeka koji djeluje;njegovo je surovo i sebično, neprihvatljivo za čovjeka koji misli.

sela mešimović-tvrdjawa
 
Najglavnije je, samog sebe ne lažite. Onaj koji sam sebe laže, i svoju laž sluša, taj dolazi dotle da nikakvu istinu ni u sebi, niti oko sebe ne opaža, dakle, dolazi do nepoštovanja i prema sebi, i prema drugima. A kad ne poštuje nikoga, on onda prestaje i voleti; a da bi tako bez ljubavi mogao sebe zabaviti i razonoditi, on se predaje strastima i grubim nasladama, i dolazi sasvim do skotstva u porocima svojim, a sve to od neprestanog laganja i ljudi i samog sebe. Ko samog sebe laže, taj će se lakše nego iko i naći uvređen. Jer naći se uvređen, neki put je vrlo prijatno, zar ne? Lepo zna čovek da ga niko nije uvredio, nego da je on sam sebi uvredu izmislio i nalagao radi lepote; sam je preuveličao, da bi neku sliku stvorio; zakačio se za reč pa od muve načinio medveda; sve on to i sam zna, a ipak se prvi nalazi uvređen, oseća se uvređen do prijatnosti, do osećanja velikog zadovoljstva, a time u isti mah dolazi i do pravog neprijateljstva..."

Dostojevski
Braća Karamazovi
 
„Osnovni pojam svakog živog običaja je čast. Sve drugo – vernost, smernost, hrabrost, viteštvo, samokontrola, odlučnost – sve je već uključeno u taj pojam.
A čast je stvar krvi, ne razuma. Čast staleža, porodice, čoveka i žene, naroda i otadžbine, čast seljaka, vojnika, čak i bandita – znači da život jedne ličnosti ima izvesne vrednosti, da ima istorijski rang, odstojanje, plemstvo..."

Osvald Špengler, "Propast Zapada"
 
Sama reč „filosofia“ – onim „filo“ u njoj, filia – govori da filosofija nije neka stručna osposobljenost filosofa, njegova učenost, moć mišljenja (sposobnosti koje ima i Satana ili Mefisto, gonjen strašću i svešću strasti), nego je filosofija LJUBAV za nešto (filia): upravo za onu SOFIA (mudrost) kojom je bitije stvarano; za onu SOFIA kojom i postoji (tj. kojom je sušto) ono što postoji. Ta filia je nadahnuta Erosom: Eros je božanstvo koje (nasuprot Tanatosu, Smrti) odvraća od smrti, nadahnjuje čoveka ljubavlju za bitije (za sve što jest, što je sušto) da čuva bitije! To filosofsko osećanje (osećanje „pastira bitija“) čini samu srž i tajnu filosofske sposobnosti i sklonosti: ukoliko želimo da filosofiju shvatimo platonski, tj. misterijski (kako je filosofiju shvatao Platon, pa je zato njene osnovne stavove i objašnjavao uvek pomoću mitova, božanskih svedočenja o nastanku sveta).

(Žarko Vidović, „Ogledi o duhovnom iskustvu“)
 
"Ko se nije odricao zabluda iz mladosti, veruje da je to bolan proces. Menjanje pogleda je, ipak, sama evolucija. Mladalačka opčinjenost je u mnogim slučajevima, samo služenje nezrelom traganju za božanskim silama u sopstvenom biću, otpor dolazećim saznanjima o ograničenosti pojedinačnih moći. Tek puna istina u kružnoj liniji zatvara zablude u prsten."

"Bežanje od sreće", Milenko Vučetić
 
Fredrik Bakman - Čovek po imenu Uve

Samo glupan misli da su veličina i snaga ista stvar.

Uve se razumeo u stvari koje može da vidi i opipa. Beton i cement. staklo i čelik. Alat. Stvari koje se mogu izračunati. Razumeo je prave uglove i jasna upustva. Makete i planove za gradnju. Stvari koje se mogu nacrtati na papiru. Bio je čovek koji se razume u ono što piše crno na belo.

A ona je predstavljala boje. Sve boje u njegovom životu.
"Voliš da čitaš?", upitala ga je egzaltirano.
Uve je pomalo nesigurno odmahnuo glavom, ali nju to izgeda nije mnogo pogodilo.
"Ja obožavam da čitam!", ciknula je umesto toga.

Onda je počela da priča o čemu se radi u knjigama u njenom krilu. A Uve je shvatio da bi ostatak života mogao da je sluša kako govori o stvarima koje obožava.Uvea nikada nisu pitali kako je živeo pre nego što je upoznao nju. Ali da su ga pitali, odgovorio bi kako uopšte nije živeo.

"Kada voliš nekog, to je kao kada se useljavaš u kuću." imala je običaj Sonja da kaže. "U početku se zaljubiš u sve ono novo, svakog jutra se iščuđavaš što pripada tebi, kao da se plašiš da će neko odjednom uleteti na vrata i saopštiti da je došlo do krupne greške i da nije predviđeno da živiš na tako lepom mestu. Ali kako godine prolaze, fasada se kruni, drvo puca tu i tamo, i počinješ da voliš kuću ne toliko zbog svega onog što je čini savršenom, već zbog onog drugog."
 
Sanjar - (odlomak) Ijan Makjuan

Nezgodno je, ako si sanjar koji malo govori, što nastavnici u školi, pogotovu oni koji te ne poznaju dobro, obično misle da si glupav. Ili, ako ne baš glupav, onda tunjav i nezanimljiv. Niko ne vidi čudesne događaje koji se odvijaju u tvojoj glavi. Svaki normalan nastavnik, kad bi primetio da Piter zuri kroz prozor ili u prazan list papira na klupi, pomislio bi da mu je dosadno, ili da nije spremio lekciju. Ali istina je bila sasvim drugačija.

Jednog jutra su, recimo, deca u Piterovom razredu imala kontrloni iz matematike. Morali su da saberu neke veoma velike brojeve, a rok je bio dvadeset minuta. Maltene čim je počeo da rešava prvi zadatak, u kome je trebalo sabrati tri miliona petsto hiljada dvesta devedeset i pet sa drugim, skoro isto tako velikim brojem, Piter se odjednom setio najvećeg broja na svetu. Samo nedelju dana ranije čitao je o broju sa čarobnim imenom gugol (googol). Gugol dobijaš ako sto puta pomnožiš deset sa deset. Desetka s hiljadu nula na kraju. Ali postojala je jedna još bolja reč, prava bombona - gugolpleks. Gugolpleks je gugol puta deset puta deset. Kakav broj!

Piterove misli odlutale su za tom fantastičnom veličinom. Nule su se nizale u nedogled kao mehurići sapunice. Otac mu je pričao kako su astronomi izračunali da ukupan broj atoma u svim onim milionima zvezda koje oni posmatraju kroz svoje džinovske teleskope iznosi deset sa devedeset osam nula na kraju. Zbir svih atoma na svetu ne dostiže čak ni jedan gugol. A gugol je obična trica u poređenju sa gugolpleksom. Ako bi ti palo na pamet da od nekog zatražiš jedan gugol karamela s čokoladnim prelivom, u svemiru ne bi bilo ni izbliza dovoljno atoma za pravljenje tolikih karamela...

A Piter je, odrastajući, i sam nešto naučio: pošto ljudi ne mogu da vide šta se odigrava u tvojoj glavi, najbolje je, ako želiš da te razumeju, da im to lepo kažeš. I tako je počeo da zapisuje ponešto od onoga što mu se događalo dok je zurio kroz prozor ili ležao na leđima zagledan u nebo. Kad je odrastao, Piter je postao pronalazač i pisac priča i živeo je srećno i zadovoljno.
 
Odlomak pisma sinu iz knjige Horoskop, Mika Antić.

Ne okreni mi nikad leđa da bih te voleo.

Sećam se tvojih prvih zuba. Sećam se tvojih prvih koraka. Sećam se: Dečja bolnica u Novom Sadu. Sedim kraj tvoga kreveta i molim sve na svetu da mi ne umreš. I ostao si živ. Ni Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi. Verovala je samo naša ogromna ljubav. Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci, dok je kao kičica slikala lazurnu svetlost po mojim dlanovima.

Mi se prevrćemo naglavce kao peščani sat. I menjamo se jedan s drugim. Dobićeš jednoga dana dublji glas. Počećeš da se briješ. Oženićeš se i zaposliti. Imaćeš svoju decu i pričaćeš im svoje bajke. A ja ću biti sve detinjastiji i bezazleniji. Prepoznaćeš po tome kako naivno verujem da ću večito živeti, opčinjen unutrašnjim govorom poput drevnog boga Ptaha, koji je prvo smislio ceo svet u sebi, zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli, i tako, ogromnom maštom, sam u Ničemu, jedini, oživeo sve ono što je još bilo nestvoreno.

Onda će doći sve naglo: moji poslednji zubi. I odmah posle toga: moji poslednji koraci. Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu. Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo veče makar samo sat ili pola sata. Biće to sasvim dosta za sve protekle godine. I neka moja ruka bude u tvojoj ruci. I neka kao kičica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima, znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo leđa da bi me poštovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je više trošiš, više ćeš je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, već bi se pretvorile u vetar. Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali okeani. Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, već bi postali beskonačnosti. Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, već bi se pretvorilo u večnost. Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, već odavno bi bila zvezda.
 
„Sputnik ljubav“ − Haruki Murakami

„Ako dozvolite, jednu mediokritetsku generalizaciju, rekao bih da su u ovom našem nesavršenom svetu i besmislene stvari pomalo potrebne.
Kada bi iz ovog nesavršenog sveta nestalo sve besmisleno, on bi izgubio čak i svoju nesavršenost.“
* * *
„Čovek u svom životu mora jednom izaći u divljinu i iskusiti zdravu, čak i dosadnu samoću. Tako će otkriti da zavisi isključivo od sebe samog, pa spoznati svoje prave i skrivene moći.“
 
Pohod na mjesec (odlomak) - Branko Ćopić

Sva sreća što jednom u godini dođu i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dođe tako jednom na red i mjesec...

Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.

Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
- Djede, bi l' se mjesec mogao dohvatiti grabljama? - iznenada se oglasih ja.
- Heh, šta njemu pade na um! - dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. - Hoće da dokuči mjesec.

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
- Pa neka, ima dječak pravo.
- Šta ima pravo?
- Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge 'tice danas pjevale.
- Ma šta 'tice, šta... Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.

- Jok, pobratime - tmurno dočeka starac. - Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? - Drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za... ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao, Rade, brate moj...

- Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
-E, Rade, Rade... Ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja leđa, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začuđenom.
- Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.
Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li...
 
"Ljubav se ne izražava žudnjom za tеlesnim sjedinjenjem (ta se žudnja odnosi na bezbroj žena),
nego žudnjom za zajedničkim spavanjem (ta se žudnja odnosi samo na jednu ženu)."

Milan Kundera,"Nepodnošljiva lakoća postojanja"
 
Milena,
Ljudi nikad nisu toliko zli da ne mogu da čine i dobro delo.
Dobrotom najgorih evo ti nekoliko rečenica,
bez kojih bih umro mnogo tužniji nego što jesam.
Ti si s Hristom jedina tajna koju odajem neprijatelju. Od Hrista sam pozajmio njegovu smrt, Tebi darujem poslednju bol.
Otkad sam zavoleo Tebe, činio sam sve što sam mogao za Tvoju i našu ljubav.
Jedino nisam mogao svoju sudbinu da promenim.
Kada sam i na to bio spreman, Ti to nisi htela. Bila si u pravu.
Boli koje sam ti naneo, otpatio sam zajedno s Tobom.
Moleći Te da mi poveruješ, ne molim za oproštaj.
Hvala ti i za patnju koja je moju sreću učinila višom od sreće.
Odlazim, Milena. Ostavljam Ti dušu u boru i vetru. Ona je samo Tvoja.
Mi smo bili srećni ljudi. Osmehni se, Dušo!

Petar
Mileni,pred pogubljenje

"Vernik",Dobrica Ćosić
 
Nečista krv - Borisav Stanković (odlomak)

U čivluku, ograđenom zidom i topolama, odmah do reke, punom svežine i hlada, čak i zime usred leta, proveli bi nekoliko dana. Otac bi bio ceo dan dole, u bašti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i šoljama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, sva srećna jednako je bila na prozorima od sobe, koje tobož vetri i paje. Magda večito u svađi sa čivčijama i slugama, što joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir i piliće, da se večera ne zadocni.

U veče večeravali bi uz piće, koje bi se u reci hladilo, i uz ono noćno, izdvojenije i jače žuborenje reke, kloparanje vodenica, a više njinih glava jednoliko, kao iz daleka, šuštanje topola, njihovog gustog, sočnog lišća. Posle,dok bi mati nameštala gore postelje, otac bi ostajao da pijući leškari.

A često, isprva tiho, za sebe, docnije jače i glasno, počeo bi da peva. Pa se tek zanese, počne na sav glas. Mati ne sme da prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe sluša. Sofka po materinom licu vidi da ona reči u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko ih oseća, kako od sreće, razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov glas, koji se sve više počinje da razleva po bašti, reci i topolama tako čudno, strasno i toplo.

Docnije, kada bi mislio da je Sofka već zaspala, dolazio bi on gore sa još nepopijenim vinom u stakletu i produžavao pesmu. Mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio bi je i ljubio u lice i usta.

Kroz nekoliko dana vraćali bi se kući. Otac istina kao umoren, kao povučen u sebe, ali zato mati presrećna. Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari, što joj se opet vratio on, njen muž i njegova ljubav.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

VranV
Srđan Valjarević - stihovi, pesme, odlomci iz romana
Odgovora
17
Pregleda
399
Džudi S
Džudi S
VranV
Meša Selimović - Knjige, odlomci, citati
Odgovora
6
Pregleda
205
Стари пароброд
Стари пароброд
suave
Sajam knjiga u Beogradu 2025.
Odgovora
22
Pregleda
506
Džudi S
Džudi S

Back
Top