Nečista krv - Borisav Stanković (odlomak)
U čivluku, ograđenom zidom i topolama, odmah do reke, punom svežine i hlada, čak i zime usred leta, proveli bi nekoliko dana. Otac bi bio ceo dan dole, u bašti, izvaljen na jastucima, opkoljen tacnama duvana i šoljama od ispijenih kafa. Mati gore, na kuli, sva srećna jednako je bila na prozorima od sobe, koje tobož vetri i paje. Magda večito u svađi sa čivčijama i slugama, što joj ne donose kako treba iz sela maslo, sir i piliće, da se večera ne zadocni.
U veče večeravali bi uz piće, koje bi se u reci hladilo, i uz ono noćno, izdvojenije i jače žuborenje reke, kloparanje vodenica, a više njinih glava jednoliko, kao iz daleka, šuštanje topola, njihovog gustog, sočnog lišća. Posle,dok bi mati nameštala gore postelje, otac bi ostajao da pijući leškari.
A često, isprva tiho, za sebe, docnije jače i glasno, počeo bi da peva. Pa se tek zanese, počne na sav glas. Mati ne sme da prekida. Samo ga otud, iz obasjane sobe sluša. Sofka po materinom licu vidi da ona reči u pesmi ne razume, strane su joj, ali se vidi koliko ih oseća, kako od sreće, razdraganosti čisto treperi i otvorenih usta guta odozdo njegov glas, koji se sve više počinje da razleva po bašti, reci i topolama tako čudno, strasno i toplo.
Docnije, kada bi mislio da je Sofka već zaspala, dolazio bi on gore sa još nepopijenim vinom u stakletu i produžavao pesmu. Mater metao na krilo, rasplitavao joj kose i jednako pevajući grlio bi je i ljubio u lice i usta.
Kroz nekoliko dana vraćali bi se kući. Otac istina kao umoren, kao povučen u sebe, ali zato mati presrećna. Ne bi mogla Sofke da se nagrli i da je se naljubi, jer eto njoj, svome detetu, Sofki, ima da zablagodari, što joj se opet vratio on, njen muž i njegova ljubav.
