Одбрамбено-отаџбински рат 1992-1995

[Khal Drogo]

Након "пада", а прије него ли ће га продане душе изручити хашкој инквизицији, Милошевић је у једном срамном интервјуу изнио огавне оптужбе и прозивке упућене Србима у Српској, а Србе у Републици Српској Крајини прозвао да су се "разбјежали ко зечеви".
Па добро, оптужио си манипулишући Србе Крајишнике да су се разбјежали ко зечеви. А шта ћемо са сарајевским Србима? Ето, сарајевско ратиште, сарајевски Срби су бранили своје српско Сарајево, нису се "разбјежали ко зечеви" него су постојано бранили своје против 4-5 пута бројнијег и јачег непријатеља, пркосећи сталним политичким притисцима, изложени стравичном НАТО бомбардовању, изложени медијској демонизацији гдје људи у Србији нису имали појма да је постојало српско Сарајево гдје су своје животе живјели жене, дјеца, гдје су пролазили кроз године патње, голготе,и ти сарајевски Срби су бранили и одбранили своје српско Сарајево. И као награду добили да је овај Милошевић у Дејтону потезом пера то српско Сарајево предао противничкој страни. И шта ћемо сад? Што су сарајевски Срби тако сурово кажњени? Зато што се нису разбјежали ко зечеви? Или?

Др Миодраг Лазић, љекар, хуманиста, велики човјек, у најтежим временима као добровољац стао је уз свој народ, вршио хируршке интервенције на првој линији фронта, спашавао животе, ставио се у службу свог рода, човјек којег никад не смијемо заборавити.
Др Миодраг Лазић је основао и водио болницу у српском Сарајево, српској Илиџи, он зна епопеју сарајевских Срба, живио је са тим људима, зна какву су величанствену борбу водили, кроз колику патњу пролазили, какве су их невоље, личне трагедије и кошмари у та 44 мјесеца борбе да одбране своје
пратили, зна и кроз какву су голготу и агонију пролазили када је онај који није разумио борбу Срба пречана потезом пера предао српско Сарајево непријатељу. И то је у емотивном излагању рекао;

Да ли онај ко је у Дејтону водио преговоре у име Срба није разумио политичку, демографску, економску и симболичку важност српског Сарајева, или му се журило да народу у Србији јави о још једној својој "побједи", или има мало и до вискија, истина одличног, или једноставно није марио са борбом и судбином Срба са ову страну Дрине, али бјеше то одлука коју нико жив не би донио и поклон којем се ни Изетбеговић није надао а сарајевски Срби бејаху сурово кажњени што су постојано уз огромне жртве бранили своје.

Да буде горе, након што је потезом пера предато српско Сарајево, први мјесец док су климатски услови били подношљиви искориштени су за дислокацију фабричких постројења, да се колико толико спаси од фабрика са простора тадашњег српског Сарајево, које су дислоциране у разне штале или на ледину јер на простору источног дијела Српске није било инфрастуктуре за та фабричка постројења.
Када се кренуло са егзодусом становништва, породица припадника СРК ВРС, зима је показала зубе, температура се спустила, бејаху то драматичне и потресне сцене, ту је свако пролазио кроз властиту драму и личну агонију, бјеше то истинска голгота.
И тада и данас малициозни људи би то поспрдно пропратили, пакосном поруком "што откопавају мргве" (а др Миодраг Лазић је у интервјуу рекао што), људска ђубрад која се воли наслађивати српском муком би слала злураде коментаре, дошли су и они на своје.

Било, прошло, за проливеним млијеком не вриједи плакати, идемо даље. Нама који смо све то прошли, остаје обавеза да преносимо истину о том времену, тој борби Срба пречана, а и да не дозволимо провокаторима и пакосним душама, од који неки као што видимо показују и "завидну" неписменост, да се превише "размашу" у својим бљувотинама.

 

[doktorSokrates]

Видиш пријатељу добро си то приметио,Крајишници најебаше јер су били зечеви а Сарајлије најебаше јер нису били зечеви. И онда Слоба назива друге коцкарима и објашнјава шта је политика све бринући се за Србе а и једнима и другима је дошао главе.Да није тужно било би смешно.

 

[Khal Drogo]

Видиш пријатељу добро си то приметио,Крајишници најебаше јер су били зечеви а Сарајлије најебаше јер нису били зечеви.

Исправка кривог навода. Нико од Срба, ја свакако ни у лудилу, неће никад нашим Србима у Српској Крајини приговорити било шта, посебно не да су се разбјежали ко зечеви већ је то из изопачене перцепције људи, а није то само Слоба, има их још, који тако каљајући друге траже и алиби за своје гријехе а може бити и нечисту савјест.
Значи да би се надовезало на мој пост, иза ријечи јер су, треба уметнути, из перцепције неких Срба који су тада кројили политику.

 

[doktorSokrates]

Исправка кривог навода. Нико од Срба, ја свакако ни у лудилу, неће никад нашим Србима у Српској Крајини приговорити било шта, посебно не да су се разбјежали ко зечеви већ је то из изопачене перцепције људи, а није то само Слоба, има их још, који тако каљајући друге траже и алиби за своје гријехе а може бити и нечисту савјест.
Значи да би се надовезало на мој пост, иза ријечи јер су, треба уметнути, из перцепције неких Срба који су тада кројили политику.
[/QUOTE
Ма разумемо се.

 

[doktorSokrates]

Znaci nije Milosevic trebao olako da ulazi u rat ,znaci nije trebao da im pomaze jel da ? a ako im pomaze onda treba zajedno da doceka nato bombardovanje....????? bas divna logika ,onako samoubilacka

Tri godine ih moli da potpisu sporazum

Kad ti licno prerastes ovu svoju trenutnu kategoriju klinackog ludila shvatices neke stvari

Da si imao porodicu recimo u vreme sankcija ,a ostanes bez posla jer ti je firma propala ,a do juce si bio neko i nesto ,a od tada niko i nista ,pitao bi te onda jel ti lepo?

Kad ratujes jedino sto je logicno da pored muslimana i hrvata gledas da ne nakacis sebi za vrat i nato pakt ,jer u takvoj kombinaciji sigurno ne mozes da dobijes,a ne mozes da dobijes ni kad si ostavljen sam bez saveznika


Da su potpisali sporazum te 94 ne bi pala krajina ,ovi bi imali rs isto ko sto je imaju i danas.

Pa sta im fali ? Ne mogu ni ovo da popune istocna rs prazna nema ljudi

kljucna greska je bila sto nisu prihvatili ponudjeni plan kontakt grupe ,na sta ih je primoravao beograd

kakav rat protiv celog sveta i ostale nebuloze

i sarajevo nije dato tek tako uz casicu viskija kako ti zlonamerno suketas vec su pretili pregovori da propadnu a to nama nije islo u prilog
kako su sarajevske srbe nagovorili da se kolektivno isele i zapale svoje stanove,ne kazem da je to pametno vec glupost, tako su mogli i da prihvate plan i da predaju 25 posto teritorije koliko su imali viska.....sve je bolje od onoga sto su radili
Pa i da su prihvatili onaj ven ovenov plan iz 93 tamo su najcistija srpska mesta ostala pod srpskom kontrolom ,ali im se nije svidjala rascepkana terirotija ,a kad dobiju spojenu onda ni to ne valja ,jer neko mora da se povuce.....ne dobices celu bosnu od 150 posto

Ako nemas zelje da svoj narod izvedes iz rata i prihvatis sporazum vec ga uporno guras u sve goru i goru poziciju bez izgleda da se ista promeni to se zove pogresna politika,a ne pametna

Милошевић је у рат кренуо " ко хоће да се с нама да се бије ту смо и јачи смо" и " Радоване води рачуна,рат је и ми смо једна страна" .Овај Милошевић је нормалан Милошевић а онај који бежи из рата продавајући територије и називајући оне преко Дрине будалама и људима који су скренули у сферу иреалности само како би скинуо санкције и сачувао своју фотељу је лош човек и још лошији државник а на крају и издајник.
Што се тиче мука некога ко је остао без посла или је морао да купује бензин у флаши од кока-коле или да је ускраћен неке друге лагодности, ево расплакаћу се...Јбт па људи на фронту су извлачили из тенкова нафту да би обрадили парче земље да би преживели, хиљаде и хиљаде их је живело на првој линији фро нта, нису знали 4 године ни шта је посао ни шта је плата...мани ме те демагогије.
Кад улазиш у рат то ти мора бити последња опција а кад уђеш у њега не излазиш из њега ко пизда због санкција и без употребљених малтене 70 до 80 % војних ефектива што је ако узмемо збир све три српске војске чинило ону снагу која је цео рат мировала мислим наравно на ВЈ. Није је употребљавао а на крају је и овако и онако испао кривац за све. Хтео је да буде нобеловац а испао је као тоалет папир обрисали су гузицу с њим и одбацили га.
Милошевић је РСК прецртао кад је пристао на план контакт групе, она је тад сахрањена и предата Хрватима. Сам план контакт групе предвиђао је решење за Босну "три народа два ентитета". Како то,зашто не три народа три ентитете? Па управо због тога што је Туђман продао Херцег-Босну за РСК, али је опет био бољи од овог нашег сатрапа па је за Хрвате у БиХ обезбедио бар неколико кантона а овај за Србе из РСК курчину.
И виски и цитат уз који је предао Српско Сарајево нисам измислио ја веч то тврде сведоци који су били там.
Нико Србе није наговарао да напуштају Српско Сарајево, то је била њихова инстиктивна реакција. Они су знали да њима тамо живота нема.После 4 године рата и толико мртвих што каже Томо Ковач ни српско уво не би остало.Такође је притисак на исељавање био огроман са муслиманске стране који су преко својих медија читали спискове Срба из С.Сарајева који су били у војсци и полицији и ламентирали ко ће колико година робије да добије.Ти не разумеш ту свест народа који после 4 године рата треба у својој кући беспомоћно да чека кад ће ко да га убије па нико није био луд да остави своју породицу и себе са главом на пању.
Предати 25% територије као српско Сарајево то је могао само Милошевић али из Дејтона што није укаљао ципеле обишао тих 25& и објаснио то народу?.Лако је из Дејтона и Београда вући линије по карти.
Караџић је пролећа 92. прихватио "Лисабонски споразум" такође предвиђао исцепкану територију, али након годину дана рата и искуства са Муслиманима и Хрватима пристати на то исто поново и оставити милион Срба у окружењу без територијалне везе са Србијом је било лудост и неприхватљиво.
Милошевић је својом политичком памећу и кукавичлуком показао да уме свој народ да гурне у најгору могућу ситуацију.

 

[doktorSokrates]

Sto se tice zasticenih zona kad je naser divljao oko srebrenice i kad se i sama srj ukljucila u obuzdavanju istoga niko nas nije bombardovao.
Dok su se vracale teritorije oko bihaca niko nas nije bombardovao ,vec kad je bilo izgledno da isti pada ,kao i gorazde i kad je pretila humanitarna katastrofa za muslimane,e onda nato prvo preti ,ide ultimatum da se povuku ovi nece ,pa onda bombarduju ,pa se tek onda povuku ,pa se vrate pa ovi opet prete pa sve tako u krug ko zna koliko puta.

У врема фебруар март 93 Сребреница није била заштићена зона. Заштићене зоне су проглашене пар месеци касније.Очигледно да то ниси знао чим пишеш овакве ствари. Такође да би заштићена зона то и била Срби нису смели да је нападају и да се повуку одређен број километара од ње а муслимани да се разоружају и да те зоне штити УН.
Муслимани се никад нису разоружали напротив додатно су се наоружавали и излазили из тих зона нападали српска села,палили их и убијали цивиле а онда су следили одговори ВРС.Болео је њих крац за хуманитарну катастрофу јер да није не би толерисали муслиманима излазак из зо на и масовне злочине. Њима је било у интересу само да слабе позиције РС.Држајући нам енклаве у дубини територије.

 

[doktorSokrates]

Ofanziva na bihac nije stala od strane vrs 21 22 novembra jer bosanske srbe to bombardovanje nije zaplasilo oni su nastavili i poslednje mesto koje su zauzeli postrojenje za vodu 8 decembra i od tada bihac je na dohvat ruke....




iz knjige borka djordjevica stakleni mir

U sedištu UNPROFOR-a dobio je izveštaj o granatiranju Bihaća toga dana. Kartera je duboko uznemirila ova vest, jer je bio uveren da je duh njegovih razgovora s Karadžićem povređen. Odmah je telefonom pozvao Karadžića:

- Gospodine Karadžiću, u ime mira odmah prekinite borbe u Bihaću. Predlažem da se datum sprovođenja primirja pomeri do 27. decembra.

Karadžić je negirao odgovornost za borbe u Bihaću, ali su se složili da istraži situaciju i informiše Kartera te večeri.

Kako Alija Izetbegović nije bio dostupan za sastanak te večeri 19. decembra 1994. godine, iz Predsedništva BiH je stiglo obaveštenje da će potpredsednik Ejup Ganić posetiti Džimija Kartera u sedištu UNPROFOR-a. Karter je upoznao Ganića sa svojim susretom tog dana sa Karadžićem i radnjama koje je preduzeo kao odgovor na vesti o obnovljenim borbama u Bihaću. Sledećeg jutra Karter je tražio da se organizuje još jedan put do Pala, kako bi razgovarao lično sa Karadžićem o sporazumu o prekidu vatre i situaciji u Bihaću. Karadžić je u početku negirao Karterov zahtev za drugi sastanak licem u lice, rekavši da je jedini način na koji će pristati na neposredan prekid vatre koji je uključivao Bihać da Peti korpus bosanske vojske bude raspušten i Bihaćki džep demilitarizovan. To je odbačeno.

KARTER je odgovorio Karadžiću pretnjom da će proglasiti njegovu misiju neuspelom i okriviti bosanske Srbe za to. Karadžić je u strahu od poraza na kraju pristao na novi sastanak kasnije tog jutra 20. decembra 1994. godine.

Pre nego što je krenuo drugi put na Pale, Karter je sa Alijom Izetbegovićem i članovima njegovog kabineta potpisao donekle izmenjeni sporazum. Izetbegović je posle iscrpnog razgovora s bivšim američkim predsednikom izjavio:

- Koliko ja razumem, gospodin Karter nije došao da bi izmenio plan Kontakt grupe. Karter je došao da posreduje kako bi srpska strana prihvatila plan.

Drugi sastanak s Karadžićem i članovima njegovog kabineta počeo je oko podneva i održan je u manje udobnoj i manje formalnoj sobi nego prethodnog dana. Vreme trajanja sastanka je bilo ograničeno, jer se Karter spremao za odlazak u Beograd, a avioni nisu mogli da polete sa sarajevskog aerodroma posle zalaska sunca. Karter je snažno insistirao na tome da se utvrdi datum primirja za prekid borbi u Bihaću, rekavši da će u suprotnom javno da oglasi nespremnost bosanskih Srba na mir u Bihaću. Karadžić se branio da su Bihać napale snage Fikreta Avdića, a ne srpska vojska.

- Vi ste mene uvredili mišlju da je mir u bilo kom delu Bosne nebitan. Moja poseta je za vas važna jer pokazuje spremnost bosanskih Srba za mir. Nastavkom napada na Bihać ovakva moja poruka je neostvarljiva. Reći ću medijima da ste prekršili obećanje koje ste mi dali i da niste spremni za mir - zapretio je, ljutit, Džimi Karter.

POSLE kratke pauze koja je pomogla da se strasti stišaju, Karter i Karadžić su sastavili nacrt dopunskog mirovnog sporazuma koji je pozvao na prekid vatre s početkom od 23. decembra. Dopunski sporazum je, takođe, pozvao na pregovore o četvoromesečnom prekidu neprijateljstava počevši od 23. decembra s namerom da se sporazum zaključi do 1. januara 1995

Мораш да научиш разлику између заустављања офанзиве и рецимо прекида ватре или потписивања примирја кад цеви заћуте.
Офанзива је стала тих дана кад сам ја написао 20./21. новембар 1994.Офанзива стаје кад се војсци нареди стоп и нареди да се утврде достигнути положаји. То што се прангијало и даље не значи да је офанзива и даље трајала а то што је узета нека микро локација, брдо,ливада село или то постројење за воду то само значи да се анализом стања на терену утврдило где би требало исправити линије или заузети неку стратешку позицију илио тачку која ти омогућава предност у односу на непријатеља.

 

[doktorSokrates]

Krajem 1994.godine Peti korpus je bio pred vojnim porazom i bilo je pitanje dana kada će Vojska RS da uđe u Bihać. Međutim, tada Amerikanci šalju na Pale svog bivšeg predsjednika Cartera koji navodno želi da posreduje u uspostavljanju mira, a zapravo spašava Peti korpus od poraza. Da je tada oslobođen Bihać i ostatak tog dijela Krajine, rat bi se drugačije završio. Nakon toga ne bi bilo Oluje, opstala bi cijela Republika Srpska Krajina koja bi se spojila sa Republikom Srpskom”, kazao je Mladić.

Na stranu ova njegova blesava predvidjanja ,mogao je lakse da kaze da su prihvatili plan kontakt grupe onda ne bi pala krajina i imali bi sadasnju rs ,ali ok onda bi morao protiv svog oca koji je bio izricito protiv plana
Ovde on ponavlja pricu ko je zaustavio ofanzivu na Bihac


E sad pravo pitanje bi glasilo ,a da su zaista uzeli ,sta bi radili sa recimo zarobljenim civilima ????? Kakav scenario se predvidjao mozete da naslutite.Kada Srebrenica 1993 nije uzeta Karadzic je u skupstini izjavio da je i bolje sto nije uzeto jer bi bilo puno civilnih zrtava ,a Milovanovic je izjavio rekavsi kako je tada izbegnuto ono sto se desilo 95

Sto se tice price ovog sokratesa i njegove cuvene rude....
Milosevic jeste bio protiv osvajanja zasticenih zona i napadanja istih ,ne verujem da je bilo nesto drugacije i po pitanju Bihaca ,medjutim imao je akciju pauk vracanja fikreta u kladusu,a sta je trebalo posle tog cilja ?

E sad reci da je on bio nekakav odlucujuci faktor u zaustavljaju vojske bosanskih srba je debilno iz vise razloga.
Ako on ne moze da nagovori paljansko rukovodstvo ,ali i ratka mladica da zaustave rat i potpisu sporazum ,kojom nakaznom logikom se moze onda reci da je imao najveci uticaj u zaustavljanju napada na bihac.Cime je mogao da spreci ? A isto tako retardirano je zakljuciti kako Karadzic njega mora slusati, kad smo videli da ne mora.Dakle to sto nije uzet bihac bice ipak da je najvise zavisilo do samih bosanskih srba

Sto se tice pomenutog stupara ili sta ti ja znam ,ako je Milovanovic u stanju da otera jednog arkana i to pod pretnjom oruzanog sukoba ,sta njima moze jedan stupar ili ko vec... sam Milovanovic je u svom intervju za rt rs objasio da je odbio Jovicu Stanisica i milosevicev predlog o grupi pauk ,jasno tamo objasnjava u videu da mu je odgovorio da njemu moze da komanduje samo Mladic a potom eventualno Karadzic i da Milosevica nema lancu njegovog komandovanja ,a potom napustio sastanak ,tako je rekao tamo

Tvoja prica o Karadzicevoj rudi ,svaki put izgubi smisao kad je treba dokazati

Dakle ono sto tebi nedostaje su dokazi.....a tvoje misljenje je bolje okarakterisati sa mastanje ili tvojim zeljama da se to tako desavalo

Што се тиче тога како би прихватањем плана Контакт групе остала РСК то сам ти већ објаснио да није тачно и нећу се понављати.
Лепо сам ти написао оно што је Миловановић рекао у камеру РТРС кад је у емисији био са бихаћким владиком.Наређење да заустави војску и ни случајно не улази у Бихаћ изричито је добио од Караџића и наводи како је на Караџића притисак вршио и Милошевић а испричао је и тај догађај кад му Милорад Ступар упада на командно место.Он чак није желео да каже његово име колико се ја сећам већ је владика додао онај Ступар из Зрењанина а ради де о команданту 72.специјалне бригаде и официру Војске Југославије који је приде вршио притисак на Миловановића а чак је и тај владика присуствовао том догађају.
Што се тиче операције "Паук" ту се ради о томе да су Јовица Станишић и Радојица Божовић тржили од Миловановића да преузме команду од Милета Новаковића над том операцијом, а његобв одговор је био да он то не жели и да њега на такву неку позицију може да постави само неко ко је њему надређен а то је генерал Младић а не неки безбедњаци из Београда. И над њим ту није вршен никакав притисак, људи питали, он одбио,хвала лепо, молим лепо ,довиђења пријатно...

 

[miance189]

Што се тиће тога како би прихватањем плана Контакт групе остала РСК то сам ти већ објаснио да није тачно и нећу се понављати.
Лепо сам ти написао оно што је Миловановић рекао у камеру РТРС кад је у емисији био са бихаћким владиком.Наређење да заустави војску и ни случајно не улази у Бихаћ изричито је дибио од Караџића и наводи како је на Караџића притисак вршио и Милошевић а испричао је и тај догађај кад му Милорад Ступар упада на командно место.Он чак није желео да каже његово име колико се ја сећам већ је владика додао онај Ступар из Зрењанина а ради де о команданту 72.специјалне бригаде и официру Војске Југославије који је приде вршио притисак на Миловановића а чак је и тај владика присуствовао том догађају.
Што се тиче операције "Паук" ту се ради о томе да су Јовица Станишић и Радојица Божовић тржили од Миловановића да преузме команду од Милета Новаковића над том операцијом, а његобв одговор је био да он то не жели и да њега на такву неку позицију може да постави само неко ко је њему надређен а то је генерал Младић а не неки безбедњаци из Београда. И над њим ту није вршен никакав притисак, људи питали, он одбио,хвала леп, молим лепо ,довиђења пријатно...

Video intervju milovanivica na rtrs gde govori da njemu niko ne moze iz beograda naredjivati

tvoj video gde govori ovo tvoje nisam nasao

a nije ni bitan za sustinu


jer ti nemas dve mozdane vijuge u svojoj glavi


pazi jos citiras post gde darko mladic prica i govori zasto nije uzet bihac, a ti mu onda objasni zasto nije


kakva zaustavljena ofanziva, ako sam kazes da se to moglo uzeti kad se hoce....znaci po tebi se moglo uzeti i do nove godine i posle nove i za vreme pregovora sa karterom tako da ne skaci sam sebi u usta

ja ti dajem ilustraciju kako moze neki stupar da vrsi presudan pritisak na milovanovica kad je ovaj u stanju onog arkana da otera

trebao je sloba tog stupara da posalje direkt do karadzica da ga malo uvati za glavu i natera da potpise plan kontakt grupe, verovatno bi ga telohranitelji od karadzica iseckali na froncle ....od kud znam...

da je karadzic hteo da uzme bihac on bi to i uzeo ,a tvojim budalastinama nikad kraja ,jer si u stanju sve da izokrenes


kakav si ti manipulator uzas

 

[miance189]

У врема фебруар март 93 Сребреница није била заштићена зона. Заштићене зоне су проглашене пар месеци касније.Очигледно да то ниси знао чим пишеш овакве ствари. Такође да би заштићена зона то и била Срби нису смели да је нападају и да се повуку одређен број километара од ње а муслимани да се разоружају и да те зоне штити УН.
Муслимани се никад нису разоружали напротив додатно су се наоружавали и излазили из тих зона нападали српска села,палили их и убијали цивиле а онда су следили одговори ВРС.Болео је њих крац за хуманитарну катастрофу јер да није не би толерисали муслиманима излазак из зо на и масовне злочине. Њима је било у интересу само да слабе позиције РС.Држајући нам енклаве у дубини територије.

odgovor si dobio

 

[miance189]

Милошевић је у рат кренуо " ко хоће да се с нама да се бије ту смо и јачи смо" и " Радоване води рачуна,рат је и ми смо једна страна" .Овај Милошевић је нормалан Милошевић а онај који бежи из рата продавајући територије и називајући оне преко Дрине будалама и људима који су скренули у сферу иреалности само како би скинуо санкције и сачувао своју фотељу је лош човек и још лошији државник а на крају и издајник.
Што се тиче мука некога ко је остао без посла или је морао да купује бензин у флаши од кока-коле или да је ускраћен неке друге лагодности, ево расплакаћу се...Јбт па људи на фронту су извлачили из тенкова нафту да би обрадили парче земље да би преживели, хиљаде и хиљаде их је живело на првој линији фро нта, нису знали 4 године ни шта је посао ни шта је плата...мани ме те демагогије.
Кад улазиш у рат то ти мора бити последња опција а кад уђеш у њега не излазиш из њега ко пизда због санкција и без употребљених малтене 70 до 80 % војних ефектива што је ако узмемо збир све три српске војске чинило ону снагу која је цео рат мировала мислим наравно на ВЈ. Није је употребљавао а на крају је и овако и онако испао кривац за све. Хтео је да буде нобеловац а испао је као тоалет папир обрисали су гузицу с њим и одбацили га
И виски и цитат уз који је предао Српско Сарајево нисам измислио ја веч то тврде сведоци који су били там.
Нико Србе није наговарао да напуштају Српско Сарајево, то је била њихова инстиктивна реакција. Они су знали да њима тамо живота нема.После 4 године рата и толико мртвих што каже Томо Ковач ни српско уво не би остало.Такође је притисак на исељавање био огроман са муслиманске стране који су преко својих медија читали спискове Срба из С.Сарајева који су били у војсци и полицији и ламентирали ко ће колико година робије да добије.Ти не разумеш ту свест народа који после 4 године рата треба у својој кући беспомоћно да чека кад ће ко да га убије па нико није био луд да остави своју породицу и себе са главом на пању.
Предати 25% територије као српско Сарајево то је могао само Милошевић али из Дејтона што није укаљао ципеле обишао тих 25& и објаснио то народу?.Лако је из Дејтона и Београда вући линије по карти.
Караџић је пролећа 92. прихватио "Лисабонски споразум" такође предвиђао исцепкану територију, али након годину дана рата и искуства са Муслиманима и Хрватима пристати на то исто поново и оставити милион Срба у окружењу без територијалне везе са Србијом је било лудост и неприхватљиво.
Милошевић је својом политичком памећу и кукавичлуком показао да уме свој народ да гурне у најгору могућу ситуацију.

Ama ja sam isao da rusim tog milosevica on je debil blento blentavi a i karadzic takodje,kakve to ima veze? u ovoj situaciji o kojoj govorim Milosevic je bio u pravu

E sad kakve to sve ima veze sa tvojim teorijama da su sve bitke lazne i namestene da je Karadzic namerno gubio svoje teritorije pod pretnjom slobe milosevica ????? jesi si ti zaboravio za sta se prepires????

tebi fale dokazi.....a ne meni

a ove tvoje politicke govore mozes da odstampas u fotokopirnici i posle sam sebi da obrises guzicu

koga bre boli uvo za tvoje politicke stavove

 

[miance189]

Милошевић је РСК прецртао кад је пристао на план контакт групе, она је тад сахрањена и предата Хрватима. Сам план контакт групе предвиђао је решење за Босну "три народа два ентитета". Како то,зашто не три народа три ентитете? Па управо због тога што је Туђман продао Херцег-Босну за РСК, али је опет био бољи од овог нашег сатрапа па је за Хрвате у БиХ обезбедио бар неколико кантона а овај за Србе из РСК курчину.

Ne suketaj , tvoja naglabanja

Ujedinio ih Klinton pod pritiskom


Planom kontakt grupe sva podrucja odakle su hrvati iz bosne delovali prema kninu 95 pripala bi srpskom enitetu.

Zavrsetkom rata u bosni ,ostalo bi da se definise status srba do oluje nikada ne bi doslo

 

[Peaky]

opširnijeg pojašnjenja dešavanja 95 godine pa koga interesuje...

ОТРОВНИ УЈЕД ШЕЈТАНОВИХ МАМБИ

Многи како федерални медији у Сарајеву, тако и медији у Хрватској, често износе тендециозне и полуистините, а најчешће и неистините тврдње и „чињенице“ о догађајима с краја 1994. године и током 1995. године. У циљу подржавања политичких кампања својих ментора, све негативне појаве у тим временима приписују Србима и српском народу уопште. Често се заборавља какву је улогу имала Хрватска и њена војска нарочито на простору БиХ. Заборавља се да је Хрватска војска (ХВ) извела све офанзивне операције против Војске Републике Српске (ВРС), а било их је седам не рачунајући операције Бљесак и Олуја против РСК и њене војске. У тих седам операција хрватске снаге су потпомогнуте муслиманским снагама протерале Србе из већег дела западне Босне (тзв. Високе крајине), починиле страшне злочине, при чему су уништиле и сам Мркоњић Град.
УДРУЖЕНИ ПРОТИВ СРБА
Након што је фебруара 1994. године у Вашингтону потписан, а марта исте године у Бечу и потврђен Вашингтонски споразум, одлучено је да хрватске и муслиманске снаге заједно нападну Републику Српску.
Припадници 505. брдске бригаде током молитвеног клањања
Циљ Хрватске био је стварање услова за офанзиву на Републику Српску Крајину и њен нестанак. Здружене хрватске и муслиманске снаге нападајући положаје ВРС на Купрешком подручју, покренуле су операцију Цинцар која је трајала од првог до трећег новембра 1994. године. У овој операцији непријатељ је заузео Купрес и већи део Купрешких врата, стварајући основицу за хрватску операцију Зима 94.
У намери да постигну зацртани циљ хрватске снаге (заједнички назив за Хрватску војску – ХВ и Хрватско вијеће обране – ХВО) су покренуле офанзиву
под називом операција Зима 94. Операција је вођена у периоду од 29. новембра до 24. децембра 1994. године. Операција је извођена на простору Ливањског поља и подручју Динаре. Операцијом је командовао генерал Анте Готовина. Хрватске снаге су освојиле подручје ширине десет и дубине двадесет километара, стварајући тако основицу за будуће операције које ће се изводити током 1995. године. Међутим, заузети положаји нису били повољни за хрватске снаге. СИТУАЦИЈА НА РАТИШТУ ДО ЈУНА 1995. ГОДИНЕ Почетком 1995. године, Војска Републике Српске и Српска Војска Крајине (ВРС и СВК), трпеле су тешке нападе на своје положаје, како у рејону Динаре, тако и на подручју Бихаћа и Цазинске крајине.
Хрватске снаге током операције Скок
У циљу ојачања Другог крајишког корпуса ВРС, који је у том тренутку трпео највећи притисак здружених хрватских и муслиманских снага, као испомоћ корпусу се из Првог крајишког корпуса ВРС упућује Прва пешадијска бригада из Новог Града. Бригада је већ у том периоду са својих седам батаљона прерасла у моторизовану бригаду, и представљала је најјачу бригаду у Другом корпусу ВРС (иако никада није била у саставу Другог крајишког корпуса).
Међутим, одмах је из састава бригаде издвојено пет батаљона и они су упућени на одбрану тежишних праваца напада непријатеља.
Хрватски генарал Анте Готовина водио је и операције Скок 1 и Скок 2 . Током прве, једнодневне, операције која је вођена седмог априла 1995. године, Хрвати су заузели врх Велики Бат изнад села Униште и освојили су подручје ширине петнаест а дубине пет километара. Освајајући овај значајан положај Хрвати су могли голим оком да виде Книн.
Већ првог маја исте године хрватске снаге (хрватска војска и полиција) започињу операцију Бљесак – напад на српску енклаву Западна Славонија. Операција започиње у 05 часова и 30 минута изненадним нападом хрватских снага. Овом операцијом Хрватска је решила српско питање на овом подручју. За само 36 сати протерано је петнаест хиљада Срба, а 283 их је погинуло или нестало, од тог броја је 57 жена и деветоро деце.
Током првог дана операције, хрватски пилот Рудолф Перешин (кога Хрвати славе као хероја), је из обести авионом МиГ-21 напао цивилно насеље у Градишкој (Република Српска). У том нападу погинуло је неколико српских цивила. Војска РС је одговорила на овај напад и оборила авион. Тело Перешина пало је на територију Републике Српске и оно је касније размењено.
Пети корпус Армије БиХ (АБиХ) 23. маја 1995. године, предвођен 511. бригадом напада положаје ВРС код мостобрана Кобиљњак. Мостобран током огорчених борби пада у руке АБиХ. СИТУАЦИЈА НА РАТИШТУ ОД ПОЧЕТКА ЈУНА ПА ДО АВГУСТА 1995. Почетком јуна 1995. године, Други крајишки корпус ВРС био је у незавидном положају. Други корпус ВРС садејствује СВК у операцијама око Бихаћке енклаве. Међутим, изненадним нападом хрватских снага у зони Динаре и Ливањског поља, Други корпус је био приморан да „развуче“ своје већ развучене и изморене снаге. Други крајишки корпус у то време имао је седам лаких бригада, један мешовити артиљеријски пук и један лаки артиљеријски пук ПВО, као и придодату Прву пешадијску (Нови Град) бригаду из Првог крајишког корпуса. Хрватска војска и ХВО под командом генерала Анте Готовине од четвртог до једанаестог јуна 1995. године, изводе операцију Скок-2. У тој операцији хрватске снаге ангажују три гардијске бригаде ХВ (Трећа бригада – Куне из Винковаца, Четврта бригада – Пауци из Сплита и Седма бригада – Пуме из Вараждина), 126. домобранску пуковнију ХВ, Трећу гардијску бригаду ХВО и специјалне јединице хрватског МУП.
Као испомоћ Другом крајишком корпусу, Први корпус ВРС у тај рејон упућује Пету козарачку лаку пешадијску бригаду, 31. брдско јуришну бригаду и Први моторизовани батаљон из састава 43. Приједорске моторизоване бригаде. Други корпус у тај рејон упућује, извиђачки батаљон, корпусни батаљон војне полиције и извиђачко-диверзантску чету (ИДЧ) из састава Прве пешадијске бригаде. У том рејону се од пре налазила 30. пешадијска дивизија ВРС, распоређена према снагама Седмог корпуса АБиХ.
Хрватски тенкови Т-55 прелазе преко Динаре
У операцији Скок-2, хрватске снаге освојиле су део Гламочког поља, и избиле изнад комуникације Гламоч-Босанско Грахово. Под контролу хрватских снага стављено је цело Ливањско поље, а контролисали су Цетинску долину и Врличко поље. Српске снаге су потиснуте према Босанском Грахову и Гламочу. Део снага ВРС је распоређен на планини Шатор. Хрватске снаге су се спојиле од Динаре преко планине Шатор и Старетине до Купрешких врата, стављајући тако под артиљеријуску ватру важну комуникацију Гламоч-Босанско Грахово.
У то време 501. и 502. бригада Петог корпуса АБиХ, освајају насеља Притоку и Рипач. Заузимање ових насеља,
приморало је српску војску да одговори офанзивним дејствима према Петом корпусу, којим је командовао генерал Атиф Дудаковић. СВК је у тој офанзиви ангажовала десет бригада. Да би растеретила притисак према главнини снага Петог корпуса АБиХ, који је вршила СВК, елитна 505. Бужимска брдска бригада извешће напад на положаје Прве пешадијске бригаде ВРС. У то време Прва бригада је била у одбрани, а њене положаје према Сувој међи држали су Пети и Седми батаљон (Седми пешадијски батаљон био је састављен углавном од бораца старијих годишта). Крајем јуна у састав бригаде се вратила и ИДЧ, која је била у резерви, спремна да интервенише на тежишним правцима одбране бригаде. Већи део бригаде био је ангажован у околини Гламоча и Босанског Грахова, док је мостобран у рејону Ћојлука бранио један батаљон Прве пешадијске бригаде и батаљон МУП РС.
Карта хрватске операције Љето-95
Знајући право стање на терену командант 505. бригаде АБиХ Изет Нанић, одлучује да изврши продор према селима Глодна и Ивањска са јуришним батаљонима Хамзе и Газије. Користећи прећутну сагласност Украинског батаљона снага УНПРОФОР, као и недисциплину у редовима 33. Дворске пешадијске бригаде СВК (већина положаја је било напуштено, а борци су се налазили код својих кућа), Нанићеве снаге другог јула 1995. године у раним јутарњим часовима, пролазе поред положаја Украинаца и положаја 33. Дворске бригаде СВК „непримећени“. Врше успео напад и пробијају линију одбране Прве пешадијске бригаде на Сувој међи. У том тренутку интервенише ИДЧ која је била у резерви бригаде, и зауставља напад јуришног батаљона Хамзе из састава 505. бригаде АБиХ. Већ следећег дана, српски извиђачи омогућавају да се разбијени Седми батаљон извуче из борбеног контакта са непријатељем, стварајући тако услов за извлачење и петог пешадијског батаљона, који се до тада добро држао одбијајући нападе муслиманског јуришног батаљона Газије. Команда бригаде је већ била измештена преко реке Уне, у село Блатна, те након што су извучена оба батаљона, одлучено је да линија одбране буде успостављена реком Уном.
Операција Љето-95 фаза 1
На овај начин Пети корпус АБиХ је овладао повољним стратешким
положајем на потезу Сува међа-село Глодна-село Ивањска-река Уна. Нешто касније, једанаестог јула, снаге 511. брдске бригаде Петог корпуса , заузеће и мостобран у рејону Ћојлука. И у тим борбама добро су се показали извиђачи Новске бригаде ВРС, омогућавајући српским батаљонима који су бранили тај мостобран, да се извуку са што мање губитака. Међутим, видљиво је било да се ситуација у западном делу Републике Српске, као и према Републици Српској Крајини, неповољно одвија. Други крајишки корпус ВРС услед тешких борби са хрватским снагама и снагама АБиХ, почиње лагано да се осипа, док је офанзива СВК према Бихаћу заустављена.
Операција Љето-95 фаза 2
Генерал Анте Готовина, подржан од стране хрватског председника др Фрање Туђмана, осмислио је операцију Љето-95. Ценећи да Други крајишки корпус ВРС, не представља више било какву организовану снагу, генерал Готовина је осмислио план за заузимање Босанског Грахова и Гламоча. Пре почетка хрватске операције, снаге Седмог корпуса АБиХ, половином јула напашће положаје Пете козарачке лаке пешадијске бригаде ВРС на Комару, 19. Србобранске лаке пешадијске бригаде на Кошћанима и 31. брдско јуришне бригаде изнад Семешнице, на Кључкој и Тисовој коси и Јунузовцу. Самим нападом муслиманског Седмог корпуса на положаје ВРС, створени су услови да хрватске снаге несметано покрену операцију Љето-95 која је трајала од 25. до 30. јула 1995. године.
Пре покретања операције Љето-95, тадашњи муслимански и хрватски политички врх састали су се 22. јула 1995. године у Сплиту и договорили су се око заједничких војних акција против ВРС. На том састанку усвојена је Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона, заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице. Договорена је координација војних снага Хрватске и муслиманске владе у Сарајеву, чиме је коначно потврђено присуство легалних јединица ХВ на територији БиХ.
Оклопна бојна хрватских снага очекује наређење за покрет према Босанском Грахову
У операцији Љето-95, хрватске снаге ће ангажовати четири гардијске бригаде ХВ (Прва гардијска, Четврта гардијска, Седма гардијска и Девета гардијска бригада, које су заједно чиниле Први гардијски здруг ХВ), 81. бригаду ХВ, 114. бригаду ХВ, 141. бригаду ХВ, специјалне јединице
хрватског МУП и Трећу гардијску бригаду ХВО.
Подручје Босанског Грахова и Гламоча браниле су јединице из састава Другог крајишког корпуса ВРС. Међутим, борбена вредност ових јединица била је веома мала, а проблем је чинило и снабдевање ових малобројних снага (недостајало је горива, муниције и хране).
Операција је отпочела 25. јула снажним, енергичним нападом из два правца. Први правац ишао је од брда Гњат и села Црни Луг, а други из правца планине Шатор. Првим правцем нападале су три гардијске бригаде ХВ (Четврта, Седма и Девета гардијска) и 114. бригада ХВ, другим правцем нападале су Прва гардијска бригада ХВ, Трећа гардијска бригада ХВО, 81. и 141. бригада ХВ и специјалне јединице хрватског МУП. Током те операције хрватске снаге заузимају села Грковце, Пеуње (Горње и Доње), Црномарковиће, Задругу, Читлук, Нуглашиће и овладавају планином Шатор. Самим тим остварују контролу над важном комуникацијом Книн-Босанско Грахово-Дрвар. Након три дана 28. јула Седма гардијска бригада ХВ прва улази у Босанско Грахово.
Снаге које су нападале другим правцем идући на исток и југоисток долазе до Гламочког поља с леђа и након четири дана, 29. јула заузимају Гламоч. Следећег дана хрватске снаге напредоваће даље према Дрвару и превоју Дерала, али ће се линије истог дана стабилизовати.
Заузимајући Босанско Грахово хрватске снаге избиле су на прилазе Книну (што је био и циљ операције), пресекле су комуникацију која из Книна, преко Дрвара води ка Бања Луци и даље. Војска РС одбачена је према Дрвару и превоју Дерала. Самим тим Книн и део РСК долазе у полуокружење губитком кључне путне комуникације.
Усред губитка кључне комуникације према Републици Српској, инжењерија СВК била је приморана да оспособи једину просталу комуникацију која води према РС Книн-Отрић-Срб-Горњи Лапац у што краћем року.
Након стабилизације достигнутих положаја према ВРС од превоја Дерала до Купрешког поља, хрватске снаге отпочињу припрему за операцију Олуја.
ОЛУЈА НАД СРПСКОМ КРАЈИНОМ
И поред упозорења из ВРС, шта је главни циљ свих дотадашњих операција хрватских снага према Републици Српској, војно и политичко руководство РСК није та упозорења узело за озбиљно. Из тог разлога ни СВК није упутила своје снаге као испомоћ ВРС у борбама око Босанског Грахова и Гламоча. Команда СВК се нашла затечена, након што је ВРС била приморана да напусти Босанско Грахово и Гламоч, због притиска знатно јачих и боље опремљених хрватских снага које су нападале на том правцу. Команда СВК сматрала је да ће ХВ на РСК напасти из правца Задра и Сплита, а никако из правца Босанског Грахова. Након што је СВК у потпуности остала без залеђа, пре свега због лоших процена самог врха СВК и не чињења ничег како би се јединицама ВРС, које су се повлачиле у борби помогло да зауставе хрватске снаге, СВК је организовала одбрану Книна као и целокупне РСК на брзу
руку. Сада већ стари план одбране РСК у том тренутку више није имао смисла. У раним јутарњим часовима (у 04 часа) четвртог августа 1995. године, амерички борбени авиони уништавају два радара СВК, само пар сати пре почетка хрватског напада на РСК.
Карта хрватске операције Олуја Овај чин је још више деморалисао СВК и народ у РСК. Америчка авијација је ометала комуникацију између српских снага, тако да је командни сектор СВК био у потпуности одсечен.
План операције Олуја
Акција хрватских снага отпочела је на секторима Север и Југ на фронту дугом 700 километара. Хрватске снаге су у тој операцији ангажовале 138.500 људи (припадника ХВ, ХВО и МУП), 350 тенкова, 800 артиљеријских оруђа, 30 борбених авиона МиГ-21 и 12 борбених хеликоптера Ми-24В. Наспрам ових снага налазила се СВК са једва тридесетак хиљада деморалисаних војника, са 200 тенкова и 350 артиљеријских оруђа, без борбене авијације (сви авиони су били из ВРС).
План тока извођења операције Олуја на задарском подручју
Хрватске снаге су пробиле прве линије одбране СВК на „тридесетак праваца“. Једино је Петрињски корпус СВК зауставио непријатељске снаге и кренуо у противудар стигавши пред Сисак, али је приморан био да се повуче јер није имао подршку суседних корпуса СВК, који су се почели повлачити према РС.
Првог дана хрватске снаге заузеле су Свети Рок и тиме ставиле Книн у потпуности у окружење. Самим тим непријатељ је био на прилазима граду. Одбрана РСК се ломила под налетом вишеструко надмоћнијег непријатеља, те се руководство РСК одлучило за евакуацију цивилног становништва са угрожених праваца. У овој операцији хрватске снаге су протерале 250.000 људи. Погинуло је или нестало 2313 Срба. Од тог броја 1205 цивила, а међу њима 522 жене и дванаестеро деце. Операција је завршена деветог августа 1995. године, нестанком Републике Српске Крајине.
Хрватским снагама у операцији Олуја садејствовале су и снаге АБиХ, пре свега Пети корпус под командом Атифа Дудаковића. У рано јутро петог августа 501. и 502. бригада АБиХ су извршиле пробој према Личком Петровом селу, док је 505. Бужимска бригада извршила пробој према Двору на Уни. Циљ муслиманског напада на РСК био је спајање са хрватским снагама у Двору на Уни. У овом нападу погинуо је командант злогласне 505. Бужимске бригаде Изет Нанић. Између Двора на Уни и Глине муслиманске снаге су пресекле колону српских избеглица и извршиле масакар над недужним српским избеглицама. Хрватске снаге су такође починиле ратне злочине над недужним цивилним становништвом, познат је случај убиства непокретних српских цивила у школи у Двору на Уни, пред очима данске јединице УНПРОФОР.
Хрватски врх и војска су у операцији Олуја протерали око 250.000 Срба
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију операцију Олуја окаратерисао је као удружени злочиначки подухват.
Током ових немилих догађања у РСК, АБиХ је извела неколико неуспелих напада на положаје ВРС. Тако је од 12. до 14. августа муслиманска 712. бригада из састава Седмог корпуса АБиХ, напала одбрамбене положаје 31. брдско јуришне бригаде ВРС. У тим борбама српска бригада успела је да разбије бројчано и ватрено надмоћнију 712. бригаду АБиХ, наневши јој тешке губитке. Искористивши ову ситуацију, 31. бригада прелази у брз контранапад до реке Семешнице, где стабилизује линију одбране.
ПОЛИТИЧКЕ ИГРЕ ЦИВИЛНОГ РУКОВОДСТВА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И НАТО УДАРИ
ПО ПОЛОЖАЈИМА ВРС
Сукоб војног и цивилног руководства Републике Српске трајао је још од септембра 1993. године, али је поново интензивиран почетком 1995. године. Сукоб се негативно одразио на однос руководства РС према целој војсци и одбрани у целини. ВРС је третирана као „црна овца“ и опозиција власти. На 50. седници Народне скупштине у Санском Мосту, 15. и 16. априла 1995. године, војни врх је изнео експозе о војнополитичкој ситуацији, припремама хрватско-муслиманских снага за наставак офанзивних дејстава и факторима који слабе борбени морал са предлогом у 25 тачака за јачање система одбране, првенствено обезбеђења борбених потреба и повећања мотивације бораца и становништва за наставак борбе. Међутим, дошло је до неслагања политичког врха РС са изнесеним подацима, који је окарактерисан као политички памфлет. Иако је Главни штаб ВРС упозорио да се за неколико месеци очекује офанзива великих размера од стране хрватско-
муслиманских снага на Републику Српску, то није помогло. Тиме је потпуно занемарена припрема народа и војске за одбрану пред офанзиву. Нажалост, црне прогнозе Главног штаба ВРС су се потврдиле. После пет месеци уследила је здружена офанзива хрватско-муслиманских снага која је довела до губитка вековних српских простора, и до угрожености саме Бања Луке.
Сталним одбијањем проглашења ратног стања на простору Републике Српске, онемогућена је равномерна расподела терета рата и мобилисање расположивих снага и средстава за одбрану.
Велико размимоилажење војног и политичког руководства, односиле се пре свега на односе према Хрватима. Војни врх је политичаре упозоравао да су Хрвати најљући непријатељи и да са њима следи жесток обрачун. Упркос томе, политичари са Пала су непрекидно јавно примали и водили по РС представнике хрватске владе и њихове генерале, те навелико трговали с њима преко бројних приватника и јавних предузећа. Тако је трговано са нафтом, цигаретама, па чак и муницијом. Муниција је продавана како Хрватима тако и Муслиманима. Иза свега тога стојао је приватни интересе најутицајних људи у РС.
Дуго је Главни штаб ВРС тражио одржавање хитне седнице врховних команди Републике Српске и Републике Српске Крајине због претеће агресије Хрватске на РСК. Напокон, седница је одржана првог августа 1995. године. Међутим, уместо договора о заједничкој одбрани РС и РСК седница је завршена без икаквог договора.
У том тренутку руководство РС се определило за формирање специјалних снага полиције за заштиту истакнутих личности. То ће довести до отвореног негодовања Главног штаба ВРС. Војска РС се читавог рата супротстављала формирању паравојних снага (страначких, војнополицијских, четничких и других снага за заштиту ратних профитера).
Очекивано проглашење ратног стања на целој територији РС десиће се августа 1995. године, након пада РСК. Међутим, одлука о увођењу ратног стања а коју је донела Народна скупштина РС представљала је парадокс. Наиме, том одлуком уведене су смернице о раду ратних председништава општина, која се нису могла потчињавати командама војске у зонама извођења операција. Тако донета одлука представљала је увођење двојности руковођења одбраном, што није забележен случај у новијој војној пракси.
Један од твораца идејног подстицања америчке умешаности, Ричард Холбрук, успео је да америчку администрацију, од јуна 1995. године потпуно окрене против српског народа и да допринесе одлуци о отвореном ангаживању НАТО авијације на страни непријатеља српског народа. Тако је издејствована одлука да НАТО изврши ударе авијацијом по положајима и телекомуникационим чвориштима и радарским положајима ВРС.
Операција Deliberate force (Намерна снага) отпочела је 30. августа 1995. године у 03 часа. Операција је трајала од 30. августа до 21. септембра, током које је НАТО авијација извела преко 3000 борбених летова, уништила 60 војних објеката ВРС. У потпуности је уништена инфраструктура, логистика и систем командовања ВРС од стране ваздушних снага НАТО. Самим тим, НАТО је обезбедио стратешку предност
удруженим хрватско-муслиманским снагама над ВРС. ХРВАТСКА ОПЕРАЦИЈА МАЕСТРАЛ – ПЛАН ЗА ПРОТЕРИВАЊЕ СРБА ИЗ БиХ Након пада РСК војно-политичка ситуација у Републици Српској (РС) постала је знатно тежа. Стотине хиљада избеглица тражило је кров над главом, Јединице СВК су се извлачиле у нереду, а војни обвезници из РСК бацали су наоружање и војну опрему одлазећи, највећим делом, заједно са породицама у Србију. Линија фронта одбране ВРС тако се увећала за неколико стотина километара, а за коју ВРС није имала људства. У таквим условима тадашњи министар за информисање РС Мирослав Тохољ у Бања Луци изјављује: Мене Крајина уопште не интересује, јер ми је свеједно да ли се у њој налазе комунисти или усташе. Ова срамна изјава се односила на Бањалучку крајину. Пошто је НАТО авијација уништила све значајније комуникацијске објекте ВРС (Столице на Мајевици, Троврх код Горажда, објекти на Козари), источни, централни и западни региони РС остали су, како без међусобне везе, тако и без везе с остатком света. Гласине о издаји, продаји територије тајним договорима и заверама су се отргле контроли.
Након што је систем командовања, веза и логистике био озбиљно нарушен, а негде и у прекиду, ВРС је почела да пати и од неких старешинских пропуста, са којима се једноставно није било могуће носити. Након пада РСК, генерали ВРС су начинили неколико крупних грешака. Уместо да се што је брже могуће, делови јединица ВРС на западном делу релоцирају на најосетљивије секторе, они су се бавили Сарајевом и беспотребно држали велике јединице у Подрињу.
План хрватске операције Маестрал У таквим условима здружене хрватско-муслиманске снаге покрећу операцију Маестрал. Операција је трајала од осмог до седамнаестог септембра и извођена је у две фазе. Операција је била наставак операције Олује, самим тим и циљ операције је био сличан – заузимање Бања Луке и протеривање српског народа из БиХ. У Бања Луку слевају се реке избеглица, које беже пред непријатељском офанзивом.
На основу Сплитског споразума Хрватске и владе у Сарајеву, неколико седмица од завршетка операције Олуја здружене непријатељске снаге отпочињу офанзивна дејства према Дрвару. Покушај противудара јединица Другог крајишког корпуса ВРС код Дрвара је заустављен, те се Други корпус морао повући. Операцију је осмислило и водило хрватско заповедништво под командом генерала Анте Готовине, док су им муслиманске снаге АБиХ садејствовале на одређеним правцима. Насупрот здруженим снагама непријатеља, налазило се седам лаких пешадијских бригада, једна моторизована бригада и два оклопна батаљона Другог крајишког корпуса.
Операција Маестрал фаза 1
Хрватске снаге су покренуле операцију у петак, осмог септембра из правца Гламоча и Купреса. Прве линије одбране Другог корпуса ВРС су лако пробијене и непријатељ заузима веома важан планински врх Велики Виторог (надморске висине 1906 метара). Одатле се могло контролисати широко подручје од Купрешког Поља и Гламоча све до Шипова, Јајца и Мркоњић Града.
У исто време крећу нападне операције Петог корпуса АБиХ из правца Бихаћа према планини Грмеч и Босанском Петровцу те према Босанској Крупи. Јединице Седмог корпуса АБиХ покрећу жесток напад према Доњем Вакуфу.
Упоредно с тим, АБиХ покреће и операције према Оперативној групи 9 ВРС (ОГ-9 Добој). У овој операцији према Возућој АБиХ ће употребити и своју озлогашену јединицу Ел Муџахедин , која је у том нападу извршила и бруталне злочине над заробљеним и рањеним припадницима ВРС. Већ, 11. септембра муџахедини заузимају Возућу и избијају на пут Бановићи-Завидовићи, чиме заузимају већи део планине Озрен. Одлучном акцијом јединица ОГ-9 Добој, муџахедини су заустављени на том правцу.
Операција Маестрал фаза 2
Сутрадан, 12. септембра снаге Четврте гардијске бригаде ХВ заузимају град Шипово, а Седма гардијска бригада ХВ заузима стратешки важан превој Млиниште на путу између Гламоча и Мркоњић Града.
Следећег дана, 13. септембра 1995. године, Седма гардијска бригада заузима и Дрвар.
У том периоду командант Дринске Бригаде ВРС одбио је да са бригадом поседне одбрану Оштреља, већ је кренуо за Кључ а потом је напустио ратиште одлазећи с комплет бригадом за Зворник. Командант Заштитног
пука ВРС, обио је да са пуком поседне положаје за одбрану Бравског поља, самоиницијативно је отишао за Кључ, а потом се са пуком пребацио за Сански Мост и Приједор.
Због таквог понашања дела јединица ВРС, јединице муслиманског Петог корпуса 15. септембра заузимају Босански Петровац, а дан после 16. септембра заузимају и сам Кључ. Босанска Крупа пада у руке Петог корпуса АБиХ 17. септембра. На тај начин Пети корпус заузима шире подручје у правцу Босанске Отоке, Приједора и доспева до пред сам Сански Мост. Као испомоћ српским снагама код Санског Моста упућена је 15. лака пешадијска бригада из састава Другог крајишког корпуса ВРС (бригада је позната и као 15. Бихаћка лака пешадијска бригада). Бригада је бројала свега 800 људи и заузела је одбрамбене положаје изнад Санског Моста.
Хрватске старешине током командантског извиђања
За то време, 31. брдско јуришна бригада ВРС, води тешке борбе са непријатељским снагама обезбеђујући одступницу 30. пешадијској дивизији ВРС која је била у повлачењу, као и цивилном становништву које се повлачило са дивизијом према планини Влашић и Кнежеву. Многи припадници 31. бригаде су погинули или су заробљени од стране хрватских снага, које су наставила даљи продор према Шипову и Јајцу.
Командант Петог корпуса АБиХ генерал Атиф Дудаковић издаје допунске задатке – побити све живо и спалити место до темеља
Остаци бригаде, иако малобројни успели су да се консолидују и заузму нове положаје изнад реке Угар на обронцима Влашића. Дејствујући са новог положаја бригада врло успешно одбија комбиноване нападе АБиХ и хрватских снага. Напади непријатеља на овим положајима успешном одбраном 31. бригаде су заустављени.
СРПСКИ БЕДЕМ
НА РЕКАМА УНИ И САВИ
Ношени еуфоријом али и на наговор америчког представника за Балкан Ричарда Холбрука, Хрвати на челу са својим председником Фрањом Туђманом, одлучују да ситуацију у Поуњу реше у своју корист. Наиме, Ричард Холбрук је Туђману још 14. септембра предлагао да хрватске снаге нападну РС из правца Баније и Поуња, форсирају реку Уну и заузму Нови Град, Козарску Дубицу, Српску Костајницу и Градишку и тако избију
пред сам Приједор и пресеку Бања Луку од остатка РС.
У хрватском Главном стожеру, сматрали су да постоје реални услови за успешну операцију на потезу од Новог Града до Козарске Дубице и даље према Градишкој.
Хрватска артиљерија дејствује по западнокрајишким општинама у РС
Операција је названа Уна-95 и циљ јој је био заузимање целокупне Бањалучке крајине и протеривање српског становништва са тог подручја. Из хрватске перспективе чинило се да је ситуација повољна. Операција Маестрал била је велики успех, ВРС је претрпела низ пораза и била је у неповљнијем положају. Уз то избеглички талас кретао се ка Бања Луци, отежавајући тако маневар српској војсци чији Други крајишки корпус није контролисао ситуацију у зони своје одговорности.
У таквој ситуацији генерал Момир Талић командант Првог крајишког корпуса одлучује да са коридора извуче своје елитне бригаде, предавајући тако одбрану жиле кукавице РС посавским бригадама ВРС. Посавске бригаде су тај постављени задатак у потпуности извршиле, омогућавајући тако Првом крајишком корпусу да одбрану Бањалучке крајине преузме на своја плећа. У подручје Уне Први корпус упућује део својих снага утврђујући тако своје положаје према ХВ. Српска војска добро утврђена чекала је повољан тренутак за обрачун са елитом ХВ.
Уништени брод хрватских снага на реци Сава између Јасеновца и Козарске Дубице
Не знајући да се српска војска консолидовала и да их је спремно чекала, у Хрватској је донета пре свега политичка а не војна одлука о нападу на четири Западнокрајишке општине у РС. На основу Холбрукових предлога и наводно повољних обавештајних процена о слабостима српских снага донета је одлука о ангажoвању ХВ у западној Босни. Директива за напад Главног стожера ХВ написана је 17. септембра 1995. године и добила је кодно име Уна-95. Директиву је потписао генерал бојник Винко Врбанац.
Замисао операције била је насилан прелаз реке Уне код Новог Града и Козарске Дубице, као и реке Саве у подручју Јасеновца, успостављање мостобрана, овладавање планином Просаром и стварање повољних услова за продор према Приједору.
За напад су ангажоване снаге зборних подручја Загреб и Бјеловар, Прве гардијске бригада ХВ (Тигрови), Друге гардијске бригаде ХВ (Громови) и Хрватског ратног ваздухопловства. С
Петим корпусом АБиХ одлучено је да се садејствује на правцу Кључ-Сански Мост-Приједор и Босанска Крупа-Нови Град. На тежишном правцу напада на реци Уни нападало је Зборно подручје Загреб а на помоћном правцу на реци Сави, Зборно подручје Бјеловар. Задатак Зборног подручја Загреб био је стављање реке Уне и Унске пруге под контролу ХВ и АБиХ, одбацивање снага ВРС према Приједору и Бања Луци и спречавање да снаге Петог корпуса АБиХ избију на реку Саву. Задатак Зборног подручја Бјеловар био је да спремним снагама уз артиљеријску подршку 16. топничко-ракетне бригаде ХВ изведе одлучан напад на ширем подручју Јасеновца у зони Градине и у садејству са Зборним подручјем Загреб овлада планином Просаром, заштити бок Зборног подручја Загреб и створи услове за развој и напредовање ХВ према Бања Луци.
Уместо преласка преко Уне и Саве, хрватске оклопне јединице сачекале су налет српске авијације, која им је нанела тешке губитке
Готовост за почетак напада била је у 10 часова 18. септембра 1995. године. Снаге предвиђене за напад имале су на располагању десетак сати током којих су требале израдити сва потребна борбена документа и припремити јединице за насилан прелазак река.
Напад ХВ отпочео је у тачно наведено време уз јаку артиљеријску ватру. Задатак да направе мостобран у Козарској Дубици добиле су злогласне Црне мамбе. Почетну предност снаге ХВ, под командом генерала Врбанца, искористиле су за погром над цивилним делом становништва овог дела Поуња. Највећи злочин бригада Тигрови направила је првог дана операције у насељу Туњице код Новог Града, на путу Нови Град-Српска Костајница. Ту су убили 23 цивила српске националности.
Напад на Српску Костајницу ВРС је релативно лако зауставила. У Козарској Дубици Црне мамбе и Громови убијају 26, а рањавају 19 цивила. Чим су борци ВРС сазнали да на топографским картама нађеним код погинулих хрватских војника стоји назив Дрина-95, одмах се знало да одступање не долази у обзир. Одлучено је да се прихвати борба прса у прса са снагама ХВ. Из Маховљана су прво полетели извиђачки авиони јастреб из састава РВ ВРС, како би снимили ситуацију на терену. По повратку авиона снимљени материјал се ставља на сто оперативаца ВРС и одлучује се да се употреби авијација ВРС.
Велики проблем одбрани ВРС чинила је артиљеријска ватра ХВ, само на подручје Козарске Дубице пало је приближно 3000 граната, а на Нови Град тада је пало око 2000 граната. Хрватска артиљерија гађала је и колону избеглица на магистралном путу Нови Град-Приједор код села Сводна. У том тренутку, из правца аеродрома Маховљани налeће неколико борбених авиона српске војске типа орао и јастреб и ућуткују хрватску артиљерију за сва времена. Потом се авиони окрећу и настављају
да дејствују по хрватским снагама, које су биле затечено како појавом српских авиона, тако и добро организованом српском одбраном нападнутог подручја. Код Новог Града успостављени мостобран се није могао одржати због брзе матице реке Уне и енергичног напада српских снага. Мостобран ХВ је „бачен“ назад у Уну. У помоћ снагама ВРС код Козарске Дубице упућени су слушаоци Центра војних школа ВРС. У борбе са српске стране уведен је и мањи број тенкова.
Планирани прелазак река Уне и Саве од стране ХВ са већим снагама није успео. Реке су прешле само мање снаге, које су починиле злочине над цивилима, али усред противудара српских снага нису успеле да задрже мостобране.
Хрватске снаге су у неколико наврата покушале да пређу реке и успоставе мостобране, али их је српска војска увек успешно осујетила. Током ноћи снаге ХВ су покушавале насилно извиђање, као и покушај да се помогне опкољеним снагама. Међутим, све планиране покушаје осујатиле су српске снаге. После поноћи снагама ХВ је наређено да престану са борбеним активностима и да пређу у одбрану. У јутарњим часовима 19. септембра извиђачки вод 34. инжињеријске бојне ХВ, пронашао је место за нови прелаз преко Саве. У 10 часова и 30 минута, спроведена је артиљеријска припрема ХВ. Осам извиђача из састава 52. домобранске пуковније у десет минута до 11 часова пребачено је у подручје Циперне, али су их српске снаге осујетиле у планираном искрцавању. Након тога ВРС отвара снажну артиљеријску ватру по снагама ХВ које су покушале поновно да насилно пређу Саву. У тим борбама српска војска уништава неколико чамаца и два ПТС транспортера, док су хрватске снаге претрпеле катастрофалне губитке.
Операција Уна-95 завршава се у касним послеподневним сатима 19. септембра 1995. године, поразом хрватских снага.
Овом значајном победом ВРС, је остварила психолошку предност и војничко самопоуздање у наставку борби.
РЕФЕРИСАЊЕ ГЛАВНОГ ШТАБА ВРС
У БАЊА ЛУЦИ
Након успеле одбране четири западнокрајишке општине, у Бања Луци 22. септембра 1995. године, одржано је реферисање команданата јединица и органа Главног штаба ВРС. Старешине су генерала Младића детаљно обавестиле о стању на фронтовима, људским губицима, изгубљеним борбеним средствима, проблемима извођења борбених дејстава и позадинског обезбеђења и предлагале мере за стабилизацију линија одбране. Генерал Младић је оштро замерио генералу Талићу што су јединице под његовом командом прве попустиле код Гламоча и Млиништа, тражећи одговорност појединих команданата за неизвршене задатке. Веома оштре речи прекора упутио је команданту Другог крајишког корпуса генерал-мајору Радивоју Томанићу: Срам вас било генерале! Ви сте изгубили зону одговорности корпуса, изгубили сте народ и војску. Како имате образа да том народу погледате у очи? Зар се због тога не стидите?
Старешине су износиле проблеме обезбеђења непрекидних веза с
потчињеним командама, самовољи ратних председништава општина, губљењу појединих градова одмах након боравка државне делегације с Радованом Караџићем на челу и, на крају, о уредном пражњењу пословних банака и СДК у тим местима.
Многи команданти наводили су примере како су одреди МУП РС саминицијативно напуштали положаје и то најчешће у кључним моментима, и износили неприхватљив однос Српске добровољачке гарде (СДГ), односно Жељка Ражнатовића, Божовића и Филиповића према народу, борцима, рањеницима и инвалидима.
Ове паравојне јединице су малтретирале људе, шишале, затварале, а било је и појединачних убистава, отимања тенкова и транспортера од јединица војске и спровођења полицијског надзора у зонама борбених дејстава јединица, без одобрења њихових команди.
Генерал Младић питао је генерала Манојла Миловановића, који је тада руководио свим операцима ВРС на том делу фронта, ко је звао СДГ у Бањалучку крајину. Миловановић је одговорио: Министар унутрашњих послова РС.
Војни органи безбедности изнели су податак да команданти СДГ имају писмено овлашћење да стрељају људе. Након провере генерал Младић је дао рок од 48 сати да СДГ напусти територију РС. На крају реферисања генарал Младић је наредио одсутну одбрану Бањалучке крајине. Захтевао је хитно спровођење истраге и покретање кривичне одговорности против старешина које нису извршиле добијене задатке. Наређено је брзо формирање преких војних судова при Главном штабу и корпусима. За свако ново узмицање или неизвршење наређења захтевано је предузимање најригорозних мера по пресуди судова. Захтевано је да се сви војноспособни мушкарци одмах мобилишу. Забрањен је улазак и излазак лица из зоне борбених дејстава укључујући и забрану боравка органа власти и СДС у јединицама без посебног писменог овлашћења Главног штаба. Наређено је организовање напуштања СДГ за 48 часова из РС и забрањено је да органи Министарства унутрашњих послова присуствују реферисању у Главном штабу. Наложено је да Народни патриотски радио Крајине (односи се на радио из Бања Луке) интензивно ради, тим пре што је Министарство информисања РС забранило рад свим локалним радио-станицама, што је веома утицало на ширење гласина.
СРПСКА КОНТРАОФАНЗИВА
У Бања Луци је тих дана интензивиран рад Српског интелектуалног форума, а све политичке странке и удружења су се ујединила у Патриотски фронт.
Организовање одбране код Новог Града преузима пуковник Владо Топић, под чију команду долази Прва пешадијска бригада, четврти батаљон 43. Приједорске моторизоване бригаде, ТГ Српска Костајница и друге јединице. Одбрана Новог се организује на Новској планини, стварајући тако услове да се са тих положаја крене у контраофанзиву.
Током консолидовања одбране код Новог Града, подршку копненим јединицама ВРС пружало је и ваздухопловство ВРС. Том приликом је
пилот једног од авиона типа орао, приметивши непријатељску маршевску колону дејствовао по истој касетним бомбама БЛ-755. Испоставиће се да је то био јуришни батаљон Хамзе из састава 505. брдске бригаде, Петог корпуса АБиХ. Батаљон је претрпео тешке губитке у људству.
План хрватске операције Јужни потез
Након првобитног расула и нове избегличке кризе, ВРС је крајем септембра и почетком октобра успела да, колико-толико, консолидује линије и да на неким правцима потисне здружене хрватско-муслиманске снаге, а посебно Пети корпус АБиХ.
Влада у Сарајеву је очекујући помоћ са стране, на све начине покушавала да продужи борбена дејства, и да са што бољим улозима уђе у коначно погађање око територије.
У таквом односу снага, а у циљу потискивања у заборав тешког пораза на Уни и Сави, хрватске снаге покрећу операцију названу Јужни потез (за снаге АБиХ ова операција носила је назив Сана-95). Операција је покренута с циљем да се под контролу ставе комуникације Бања Лука-Чађавица и Бања Лука-Мркоњић Град и да се помогне Петом и Седмом корпусу АБиХ, који су трпели тешке губитке од снага ВРС која се налазила у контрафанзиви према Кључу и Босанском Петровцу. Операција је трајала од осмог до дванаестог октобра 1995. године. Другог дана хрватске операције у борбу с хрватске стране су уведени и борбени хеликоптери Ми-24. Поново је пружен јак отпор ВРС, поготову у рејону села Лисковица, Бјелајце и Шеховци, где је деловала Седма гардијска бригада ХВ. Тек крајем дана хрватске снаге су постигле значајније помаке.
План операције муслиманских снага
Сана-95
Због снажног притиска хрватских снага, одлучено је да се јединице ВРС повуку и концентришу око Бања Луке. Самим тим отпор код Мркоњић Града је био све слабији, тако да су хрватске снаге ушле у град десетог октобра 1995. године. Хрватске снаге су дошле на 23 километра од Бања Луке. Самим
тим Бања Лука је била на домету хрватске артиљерије. Након консолидовања одбране, ВРС покреће противудар и на реци Угар у подножју планине Влашић јужно од Кнежева, одбија хрватски напад и самим тим зауставља хрватску офанзиву. Борбе на овом делу бојишта су завршене једанаестог и дванаестог октобра, када су хрватске снаге биле приморане да пређу у одбрану.
Контраофанзива српских снага отпочела је снажном артиљеријском припремом и налетом јуришне авијације и хеликоптера
Због погибије бригадира ХВ Андрије Матијашана током заузимања Мркоњић Града, у знак одмазде хрватски војници врше масовна смакнућа заробљених српских војника и цивила, као и спаљивање објеката у Мркоњић Граду. У Мркоњић Граду, априла 1996. године пронађена је масовна гробница са телима 181 српске жртве. Осим тога пронађено је још 400 жртава у неколико мањих гробница, а сматра се да их на подручју општине има око 260. Према подацима општинске Комисије за ратну штету, хрватске трупе су запалиле 3.644 куће, око 700 станова, а 6.017 стамбених објеката је оштећено. Уништен је целокупан сточни фонд и опљачкане су машине из фирми на подручју општине. Док су се водиле борбе око падина планине Мањаче, Пета козарачка бригада ВРС је била на улазу у Кључ. Међутим, након што се 15. лака пешадијска бригада повукла са одбрамбених положаја у околини Санског Моста, Пета козарачка губи везу са осталим јединицама ВРС. Због тога се Пета бригада морала повући са улаза у Кључ ка Приједору. Као последица тога деветог октобра 1995. године снаге АБиХ улазе у Сански Мост без борбе.
Хрватски тенкови гађају Мркоњић Град
Хрватски тенкови улазе у напуштени Мркоњић Град. После тога хрватске снаге ће уништити град, као што су некада то радили варвари
Пристизањем Пете козарачке бригаде у Приједор, отпочиње консолидовање одбрамбених линија ВРС од реке Угра, преко Приједора,
Новске планине и Новог Града до Српске Костајнице. Након тога ВРС покреће последњи контраудар у овом рату. У противудару ВРС на непријатељске положаје употребљена су средства оклопне технике, артиљерије, противоклопни хеликоптери газела, јуришни авиони орао и јастреб. Морал бораца био је на висини, снаге Петог и Седмог корпуса АБиХ су разбијене, а јединице ВРС избиле су пред Босанску Крупу, Сански Мост и Кључ. Међутим, под притиском међународног фактора офанзива српских снага је заустављена, самим тим спречен је повратак градова Босанска Крупа, Сански Мост и Кључ у састав Републике Српске.
Снаге зараћених страна задржане су на достигнутим положајима, потписано је примирје. Чекало се потписивање мировног споразума – Дејтонског мировног споразума.
ЧЕМУ НАС УЧИ ДЕЈТОНСКИ „СПОРАЗУМ“
Дејтонски мировни споразум – оквирни мировни споразум за БиХ потписан је у Дејтону 21. новембра 1995. године. Овим споразумом међународно је признато право Републици Српској на постојање. Мировна конференција трајала је од 1. до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Хрватске Фрањо Туђман, председник тзв. Републике БиХ Алија Изетбеговић, амерички посредник Ричард Холбрук и начелник Здруженог генералштаба војске САД генерал Весли Кларк. Споразум је званично потврђен у Паризу 14. децембра исте године.
Историја развоја српског народа јесте историја раскола, неслоге, удвориштва, вазалства и бројних падова. Ретки узлети и светли тренуци српске историје нису били мотив будућим генерацијама за бољи развој и благостање, већ само застанак пред следећим искушењем, посртањем и уназађивањем. Последња велика династија (и практично једина), династија Немањића имала је и првог српског цара, Душана Силног. Био је то, практично, последњи велики и неспорни државник свеколиког српства. О ривалитету, анимозитету и ниподаштавању српских величина говори и податак да се ни један наследник на челу Србије, до данас, није сетио нити усудио да га канонизује и прогласи за свеца. После његове смрти настао је период који траје до данас и који представља смену мање или више неуспешних владара, полу-државника, вођа, председника... Ако се где негативна селекција кроз историју показала у својој пуној снази, може се рећи да је то било на челу српског народа и српског национа уопште. Последњи велики владалац који је свесно, животом, платио своју љубав и посвећеност Србији био је великомученик Лазар. Србија до данас није успела да се опорави од косовског пораза, а честе смене вазала на њеном челу то су само продубљивале. Посебно је то дошло до изражаја током династичких борби Обреновића и Карађорђевића. За разлику од „Ратова Ружа“ после којих је Енглеска изашла ојачана и стално, непрекидно, до данас јачала и јача, борбе Обреновића и Карађорђевића биле су лишене државотворности и мудре политике;
сведене на голу борбу за трон и за власт, свака смена на челу Србије представљала је даљу несрећу за српски народ. Од краља Милана који је Србији „приредио“ један губитнички рат чије последице још нису довољно истражене, преко Александра Обреновића, незреле сујетне појаве, недорасле у сваком погледу трону; од Карађорђевића,чија је неопрезна политика српство коштала сваке друге мушке главе у Првом светком рату до бесрамне бежаније и губитка краљевине у Другом светком рату, преко послушних Брозових апаратчика какви су били Стамболић, Марковић, Љубичић и слични. Преко свих њих, дакле, до њихових наследника, комитетских волунтаристичких кадрова чији је „репрезент“ и типичан преставник био Слободан Милошевић и његова клика, Србија никада више, после Лазара, није имала стамену личност, компетентну, визионарску и способну да се не бори за опстанак на власти и следеће изборе, већ да мисли за неколико генерација убудуће.
Усуд Срба и српства, можда најтежи и најтрагичнији је, што ни један вођа није на чело дошао позитивном селекцијом, осим можда Вожда, самониклог вође, створеног из очаја борбе на живот и смрт с Турцима... а његов крај знамо. Каква је селекција била, такви су били и резултати.
Такве вође су у вековима после нестанка истинске величине какав је био Душан, допринеле још једног трагичној појави у српству – расколу, односно подели. Откад је српства, или су Срби сами чинили да им Дрина, Купа или Уна, па чак и Сава и Дунав, буду границе, или су у томе свесно или несвесно помагали душманима српства и православља. Крајине су створене као „топовско месо“, односно санитарно-војна зона (кордон – Кордун) између „просвећене“ и „цивилизоване“ Европе и Турске. Иста та Европа је знала да створи и расизам, и апартхејд, да усред најразвијеније земље, Немачке, роди ужас фашизма, али то православцима није сметало да увек мисле како се то догађа некоме другом. Границе које је прагматични Запад (пре свега Германи и Романи) постављао српству Бечким, Карловачким и Пожаревачким миром, стоје до данас! Једини који је увидео трагику окренутости српства лажним идеалима Запада био је Гарашанин, чије су „Начертаније“ сами Срби ових година и деценија проглашавали хегемонистичким актом.
Због чега пишемо ове редове и чему треба да послужи оваква краћа историјска експликација? Због тога да бисмо показали и доказали да се у историји ништа не догађа случајно и без логичног следа догађаја, а други разлог је нешто сликовитији: циљ нам је да осликамо шта се у српском национу дешавало за време ове калвадије (привремено завршене Дејтонским „споразумом“) са стране Дрине на којој се налази матица, односно „стара“ Србија. Како су Срби видели, доживели и поднели све оно што је претходило овом крвавом сукобу, а како данас гледају на њега.
Срби, не само у СР Србији, били су највећи заговорници и браниоци СФРЈ. То је чињеница. Разлога за то има много, а можда је највећи тај што су на тај начин бројне, велике и значајне српске енклаве ван матице, само тако могле да буду у једној истој држави.
Трагедија српског народа лежи у већ споменутој чињеници да нико од српских вођа, од настанка краљевине (СХС) Југославије, заслепљен величином нове творевине и
привидним остваривањем пансловенског сна, није видео сепаратистичке тежње других сународника.
Ти, други сународници, кроз непрекидну халабуку и повике на рачун српског унитаризма, мање више нескривено су припремали своје сепаратистичке планове, како у краљевини, тако и у републици... А Срби су се уљуљкивали у братству и јединству, херојизму и жртвовању кроз оба рата, генеришући тако бескрајну државничку наивност својих вођа. У Првом светском рату у неодољивом налету српска војска је Словенцима и Хрватима поклонила државност после миленијумског чекања. У Другом светском рату цела једна фашистичка држава, НДХ, аболирана је захваљујући новој држави ДФЈ, која је преузела њене историјске грехове, амортизовала их и прогласила за злочин шачице екстремиста. Тако неуки, неспособни и неприпремљени, Срби су дочекали и распад СФРЈ. Ноторна је чињеница да је и тада све, мање-више, било у српским рукама, но већ наречена негативна селекција пресудила је да у том моменту на челу српства буде један апаратчик окружен самодовољним послушницима и позорница за крвави распад је могла да се употреби.
Страшно је сазнање да се од првог дана сукоба у Словенији, па све до дејтонског „споразума“ кроз народ у Србији полако, па све више, провлачило, осећало па и доминирало сазнање да је све то једна велика, ужасна и огавна режија! Од првих војних акција знаних по синтагми „крени-стани“ (војне операције незабележене у историји ратовања!), преко стварања и распрада „леопардових пега“, разних планова названих по данајским политичарима који су шпартали некадашњом Југославијом, до крвавих финала, све је указивало на мање-више тајне, али провидне договоре. Просечан грађанин могао је с лакоћом да прогнозира следеће потезе на свим странама. Светски редитељи су у српским „вођама“ пронашли идеалне марионете. Како се, рецимо догодило, да у Босни рат стане када се могло разговарати о односу територија 51:49, као да је држава некакво акционарско друштво? Таквих примера има много. Када је пао Книн, српски државници били су на одмору у Грчкој, а на тргу Николе Пашића у Београду демонстрирало је стотинак људи. Сама српска држава је правовремено припремила прихватне центре за стотине хиљада избеглица, месецима пре тога. Необорива је и ноторна чињеница да је ова режија била уз знање и сагласност српског вођства које је било убеђено да ће у том тактизирању надмудрити јаче, богатије и паметније од себе.
Шта се, међутим, догодило? Срби у Републици Српској, пре свега „захваљујући крвавом и беспоштедном рату, рату у коме се све вредности сурово и без остатка провере и докажу, почели су да се освешћују! Најпре с подозрењем, а затим с коначним неповерењем почели су да примају разне српске емисаре, политиканте и позере који су бирали сваку безбедну прилику да се прошетају Републиком Српском и покупе понеки поен популарности.
Створен је пацовски сој „професионалних Срба“, а Република Српска је крвљу плаћала неспособност и корумпираност политичара из матице. Шамари суверенитету и кредибилитету политичарима из РС
стизали су у разним облицима, а ишло се чак дотле да је један глас Слободана Милошевића вредео као два гласа представника РС! Показавши се, у очају, као тврд орах, Република Српска се изборила за равноправан статус у дејтонским преговорима, без обзира на то што ју је заступао човек који је својом невештом, дилетанстском спољном политиком и трагичном неспособношћу РС управо и довео у подређени положај!
Дејтонски споразум представља, далекосежно и историјски гледано, прекретницу у српској историји! Први пут се догодило да Срби ван матице успеју да испуне своју политичку идеју, плативши за њу пуну, чак и превелику цену! Његош је у једном стиху далековидо рекао: „Пео сам се ја уз ваше уже, умало се уже не претрже. Од тада смо бољи пријатељи“. Тако је један део српског народа узео судбину у своје руке. Дејтонски „споразум“ је истовремено био и сигнал Западу да је сама матица, Србија, „зрела“ за даље комадање, па је у том смислу он представљао и неопходну паузу у даљој холбруковској булдожер-дипломатији; резулате те дипломатије видели смо 1999. године, а видимо и сада, када Србија немоћно гледа масакр српства на Косову, сводећи своје реакције на осуду „хулигана“. Војска Србије је демилитаризована и сведена на немоћног аутсајдера на овом простору. За разлику од РС која је научила своју лекцију из Дејтона, политичари и „државници“ Србије, те Србије која би морала да буде пијемонт свеколком српству, нису још ни ушли у клупе, нити зашиљили оловке. А туђа копља и мачеви, окренути у срце српства, одавно су зашиљени и исукани. Дејтон им је био само пауза за оштрење.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Проблем српско-српских односа кроз историју, многи стручњаци су у више наврата разматрали, стога је то већ увелико познато с гледишта историјске науке. Сукоб између политичког и војног врха Републике Српске интензивиран је током догађаја који су се одиграли септембра 1993. године. Покушај војске да рат на подручју бивше СФРЈ заврши у моменту кад је однос снага био најповољнији за српски народ, није делило корумпирано политичко руководство тог истог народа. У том периоду руководство са Пала било је огрезло у тежак криминал, тргујући са непријатељском страном како са животним намирницама и горивом, тако и са наоружањем и муницијом. На те проблеме није било имуно ни руководство у Книну, које је боловало од истог синдрома. „Синдром мој џеп и мој приватни интерес“, био је изнад колективног интереса целокупног српског народа. Покушај ВРС да организује успешну одбрану територије Републике Српске, углавном је био саботиран од стране српских политичара. Па чак и само упозорење Главног штаба ВРС органима РСК и СВК, шта Хрватска планира са РСК, нису узимани у обзир. Чак шта више игнорисани су.
Главни штаб ВРС био је за спречавање тајне трговине српским територијама и мешетарење међу народом у појединим подручјима из којих се тај исти народ исељавао. Сваки покушај одбране појединих општина од стране ВРС, саботиран је од стране
политичких органа тих општина. Самим тим, успешна хрватска офанзивна дејства омогућавала су појединим мешетарима да зараде на српској несрећи. И самом непријатељу није било довољно што је поједина места запоседао без борбе, већ је та места спаљивао до темеља и вршио масовне егзекуције како заробљених српских војника и рањеника, тако и цивилног српског становништва које се није успевало извући са тих подручја.
Позната је сцена где командант Петог корпуса АБиХ генерал Атиф Дудаковић, својим војницима наређује да се побије све живо и спале места до темеља, како се којим случајем Срби не би вратили после у та места. Генерал херој како су Атифа прозвали поједини бошњачки политичари уопште није добио нити једну битку, више битака је изгубио, али је постао херој због убијања како Срба тако и сопственог народа.
Након дебакла хрватских снага на рекама Уни, Сави и Угру, као и дебакла снага АБиХ код Приједора и Новог Града, отпочиње српска контраофанзива ка Бихаћу. Уз огромне људске напоре ВРС је успела да заустави офанзиву непријатеља, покрене контраудар сопствених снага према непријатељу, одбије непријатељске снаге и створи повољније услове председнику Србије Слободану Милошевићу за преговоре у Дејтону. Да ВРС није сломила хрватско-муслиманску оштрицу код Бања Луке, Приједора, Новог Града, Козарске Дубице и Српске Костајнице, засигурно би Србија добила још додатано нових око два милиона становника српске националности. Како је ВРС ударила темеље Републици Српској на почетку рата, тако је успешном одбраном током немилих догађања 1995. године, осигурала међународно признање да Република Српска има право да постоји и опстоји на овим нашим просторима.
Своје постојање данас Република Српска дугује пре свега својим синовима и кћерима који су у редовима ВРС служили часно свом српском роду, не жалећи своје животе. Баш због ових чињеница српски политичари пре доношења било какве одлуке која се тиче српског народа на овим просторима, требали би добро да размисле и добро да се запитају – како и шта даље?
Крај

 

[Peaky]

Prebacite temu na istoriju

 

[rz brzotrz 1972]

Komentarisem samo na osnovu naslova.Zivio sam u Bosni i znam dosta toga.Problem nije bio u neprijateljskoj slozi vec u srpskoj neslogi.Ratno profiterstvo.bahacenje dok smo bili superiorniji na terenu,mobilizacija samo malih ljudi(ko je god imao kakvu vezu nije ni isao na ratiste),losa lomandna struktura(velica se Mladic ali kakve smo mi kote izgubili sa artiljerijskom nadmoci to je za nevjerovati).To nam je 95.doslo na naplatu.

 

[fosilvaso]

Komentarisem samo na osnovu naslova.Zivio sam u Bosni i znam dosta toga.Problem nije bio u neprijateljskoj slozi vec u srpskoj neslogi.Ratno profiterstvo.bahacenje dok smo bili superiorniji na terenu,mobilizacija samo malih ljudi(ko je god imao kakvu vezu nije ni isao na ratiste),losa lomandna struktura(velica se Mladic ali kakve smo mi kote izgubili sa artiljerijskom nadmoci to je za nevjerovati).To nam je 95.doslo na naplatu.

Ukratko: Sve loše je dovelo do toga da se to razvuklo ko gladna godina do 95-e, umesto da se u tišini, kratko, jasno i efikasno uradilo u kraćem roku, pre nego što bi belosvetske debilčine i shvatile šta se događa! Ali, ratnim profiterima odgovara što duže trajanje rata itd...

 

[Ortar]

RSK nije cela vojno pala 1995. Istocni deo RSK je kasnije predat kroz pregovore tj. zarad ukidanja sankcija sa SRJ i stvaranja RS.

 

[fosilvaso]

RSK nije cela vojno pala 1995. Istocni deo RSK je kasnije predat kroz pregovore tj. zarad ukidanja sankcija sa SRJ i stvaranja RS.

I onda su kretenčine još dogovorile i ovakvu DEBILNU granicu ( smeđa crta):

 

[Vaša Visost...]

I onda su kretenčine još dogovorile i ovakvu DEBILNU granicu ( smeđa crta):
Pogledajte prilog 737822

A po čemu je debilnim kada je jedino srpsko selo na mapi Negoslavci...
Sve drugo su hrvatska sela i hrvatski Vukovar...
Dakle vi ste zbog Negoslavaca okupirali 1991. cijeli taj istureni čisto hrvatski dio Hrvatske. I to je vraćeno nazad kamo pripada i šta ti je nejasno ?

.

 

[MOST6]

opširnijeg pojašnjenja dešavanja 95 godine pa koga interesuje...

ОТРОВНИ УЈЕД ШЕЈТАНОВИХ МАМБИ

Многи како федерални медији у Сарајеву, тако и медији у Хрватској, често износе тендециозне и полуистините, а најчешће и неистините тврдње и „чињенице“ о догађајима с краја 1994. године и током 1995. године. У циљу подржавања политичких кампања својих ментора, све негативне појаве у тим временима приписују Србима и српском народу уопште. Често се заборавља какву је улогу имала Хрватска и њена војска нарочито на простору БиХ. Заборавља се да је Хрватска војска (ХВ) извела све офанзивне операције против Војске Републике Српске (ВРС), а било их је седам не рачунајући операције Бљесак и Олуја против РСК и њене војске. У тих седам операција хрватске снаге су потпомогнуте муслиманским снагама протерале Србе из већег дела западне Босне (тзв. Високе крајине), починиле страшне злочине, при чему су уништиле и сам Мркоњић Град.
УДРУЖЕНИ ПРОТИВ СРБА
Након што је фебруара 1994. године у Вашингтону потписан, а марта исте године у Бечу и потврђен Вашингтонски споразум, одлучено је да хрватске и муслиманске снаге заједно нападну Републику Српску.
Припадници 505. брдске бригаде током молитвеног клањања
Циљ Хрватске био је стварање услова за офанзиву на Републику Српску Крајину и њен нестанак. Здружене хрватске и муслиманске снаге нападајући положаје ВРС на Купрешком подручју, покренуле су операцију Цинцар која је трајала од првог до трећег новембра 1994. године. У овој операцији непријатељ је заузео Купрес и већи део Купрешких врата, стварајући основицу за хрватску операцију Зима 94.
У намери да постигну зацртани циљ хрватске снаге (заједнички назив за Хрватску војску – ХВ и Хрватско вијеће обране – ХВО) су покренуле офанзиву
под називом операција Зима 94. Операција је вођена у периоду од 29. новембра до 24. децембра 1994. године. Операција је извођена на простору Ливањског поља и подручју Динаре. Операцијом је командовао генерал Анте Готовина. Хрватске снаге су освојиле подручје ширине десет и дубине двадесет километара, стварајући тако основицу за будуће операције које ће се изводити током 1995. године. Међутим, заузети положаји нису били повољни за хрватске снаге. СИТУАЦИЈА НА РАТИШТУ ДО ЈУНА 1995. ГОДИНЕ Почетком 1995. године, Војска Републике Српске и Српска Војска Крајине (ВРС и СВК), трпеле су тешке нападе на своје положаје, како у рејону Динаре, тако и на подручју Бихаћа и Цазинске крајине.
Хрватске снаге током операције Скок
У циљу ојачања Другог крајишког корпуса ВРС, који је у том тренутку трпео највећи притисак здружених хрватских и муслиманских снага, као испомоћ корпусу се из Првог крајишког корпуса ВРС упућује Прва пешадијска бригада из Новог Града. Бригада је већ у том периоду са својих седам батаљона прерасла у моторизовану бригаду, и представљала је најјачу бригаду у Другом корпусу ВРС (иако никада није била у саставу Другог крајишког корпуса).
Међутим, одмах је из састава бригаде издвојено пет батаљона и они су упућени на одбрану тежишних праваца напада непријатеља.
Хрватски генарал Анте Готовина водио је и операције Скок 1 и Скок 2 . Током прве, једнодневне, операције која је вођена седмог априла 1995. године, Хрвати су заузели врх Велики Бат изнад села Униште и освојили су подручје ширине петнаест а дубине пет километара. Освајајући овај значајан положај Хрвати су могли голим оком да виде Книн.
Већ првог маја исте године хрватске снаге (хрватска војска и полиција) започињу операцију Бљесак – напад на српску енклаву Западна Славонија. Операција започиње у 05 часова и 30 минута изненадним нападом хрватских снага. Овом операцијом Хрватска је решила српско питање на овом подручју. За само 36 сати протерано је петнаест хиљада Срба, а 283 их је погинуло или нестало, од тог броја је 57 жена и деветоро деце.
Током првог дана операције, хрватски пилот Рудолф Перешин (кога Хрвати славе као хероја), је из обести авионом МиГ-21 напао цивилно насеље у Градишкој (Република Српска). У том нападу погинуло је неколико српских цивила. Војска РС је одговорила на овај напад и оборила авион. Тело Перешина пало је на територију Републике Српске и оно је касније размењено.
Пети корпус Армије БиХ (АБиХ) 23. маја 1995. године, предвођен 511. бригадом напада положаје ВРС код мостобрана Кобиљњак. Мостобран током огорчених борби пада у руке АБиХ. СИТУАЦИЈА НА РАТИШТУ ОД ПОЧЕТКА ЈУНА ПА ДО АВГУСТА 1995. Почетком јуна 1995. године, Други крајишки корпус ВРС био је у незавидном положају. Други корпус ВРС садејствује СВК у операцијама око Бихаћке енклаве. Међутим, изненадним нападом хрватских снага у зони Динаре и Ливањског поља, Други корпус је био приморан да „развуче“ своје већ развучене и изморене снаге. Други крајишки корпус у то време имао је седам лаких бригада, један мешовити артиљеријски пук и један лаки артиљеријски пук ПВО, као и придодату Прву пешадијску (Нови Град) бригаду из Првог крајишког корпуса. Хрватска војска и ХВО под командом генерала Анте Готовине од четвртог до једанаестог јуна 1995. године, изводе операцију Скок-2. У тој операцији хрватске снаге ангажују три гардијске бригаде ХВ (Трећа бригада – Куне из Винковаца, Четврта бригада – Пауци из Сплита и Седма бригада – Пуме из Вараждина), 126. домобранску пуковнију ХВ, Трећу гардијску бригаду ХВО и специјалне јединице хрватског МУП.
Као испомоћ Другом крајишком корпусу, Први корпус ВРС у тај рејон упућује Пету козарачку лаку пешадијску бригаду, 31. брдско јуришну бригаду и Први моторизовани батаљон из састава 43. Приједорске моторизоване бригаде. Други корпус у тај рејон упућује, извиђачки батаљон, корпусни батаљон војне полиције и извиђачко-диверзантску чету (ИДЧ) из састава Прве пешадијске бригаде. У том рејону се од пре налазила 30. пешадијска дивизија ВРС, распоређена према снагама Седмог корпуса АБиХ.
Хрватски тенкови Т-55 прелазе преко Динаре
У операцији Скок-2, хрватске снаге освојиле су део Гламочког поља, и избиле изнад комуникације Гламоч-Босанско Грахово. Под контролу хрватских снага стављено је цело Ливањско поље, а контролисали су Цетинску долину и Врличко поље. Српске снаге су потиснуте према Босанском Грахову и Гламочу. Део снага ВРС је распоређен на планини Шатор. Хрватске снаге су се спојиле од Динаре преко планине Шатор и Старетине до Купрешких врата, стављајући тако под артиљеријуску ватру важну комуникацију Гламоч-Босанско Грахово.
У то време 501. и 502. бригада Петог корпуса АБиХ, освајају насеља Притоку и Рипач. Заузимање ових насеља,
приморало је српску војску да одговори офанзивним дејствима према Петом корпусу, којим је командовао генерал Атиф Дудаковић. СВК је у тој офанзиви ангажовала десет бригада. Да би растеретила притисак према главнини снага Петог корпуса АБиХ, који је вршила СВК, елитна 505. Бужимска брдска бригада извешће напад на положаје Прве пешадијске бригаде ВРС. У то време Прва бригада је била у одбрани, а њене положаје према Сувој међи држали су Пети и Седми батаљон (Седми пешадијски батаљон био је састављен углавном од бораца старијих годишта). Крајем јуна у састав бригаде се вратила и ИДЧ, која је била у резерви, спремна да интервенише на тежишним правцима одбране бригаде. Већи део бригаде био је ангажован у околини Гламоча и Босанског Грахова, док је мостобран у рејону Ћојлука бранио један батаљон Прве пешадијске бригаде и батаљон МУП РС.
Карта хрватске операције Љето-95
Знајући право стање на терену командант 505. бригаде АБиХ Изет Нанић, одлучује да изврши продор према селима Глодна и Ивањска са јуришним батаљонима Хамзе и Газије. Користећи прећутну сагласност Украинског батаљона снага УНПРОФОР, као и недисциплину у редовима 33. Дворске пешадијске бригаде СВК (већина положаја је било напуштено, а борци су се налазили код својих кућа), Нанићеве снаге другог јула 1995. године у раним јутарњим часовима, пролазе поред положаја Украинаца и положаја 33. Дворске бригаде СВК „непримећени“. Врше успео напад и пробијају линију одбране Прве пешадијске бригаде на Сувој међи. У том тренутку интервенише ИДЧ која је била у резерви бригаде, и зауставља напад јуришног батаљона Хамзе из састава 505. бригаде АБиХ. Већ следећег дана, српски извиђачи омогућавају да се разбијени Седми батаљон извуче из борбеног контакта са непријатељем, стварајући тако услов за извлачење и петог пешадијског батаљона, који се до тада добро држао одбијајући нападе муслиманског јуришног батаљона Газије. Команда бригаде је већ била измештена преко реке Уне, у село Блатна, те након што су извучена оба батаљона, одлучено је да линија одбране буде успостављена реком Уном.
Операција Љето-95 фаза 1
На овај начин Пети корпус АБиХ је овладао повољним стратешким
положајем на потезу Сува међа-село Глодна-село Ивањска-река Уна. Нешто касније, једанаестог јула, снаге 511. брдске бригаде Петог корпуса , заузеће и мостобран у рејону Ћојлука. И у тим борбама добро су се показали извиђачи Новске бригаде ВРС, омогућавајући српским батаљонима који су бранили тај мостобран, да се извуку са што мање губитака. Међутим, видљиво је било да се ситуација у западном делу Републике Српске, као и према Републици Српској Крајини, неповољно одвија. Други крајишки корпус ВРС услед тешких борби са хрватским снагама и снагама АБиХ, почиње лагано да се осипа, док је офанзива СВК према Бихаћу заустављена.
Операција Љето-95 фаза 2
Генерал Анте Готовина, подржан од стране хрватског председника др Фрање Туђмана, осмислио је операцију Љето-95. Ценећи да Други крајишки корпус ВРС, не представља више било какву организовану снагу, генерал Готовина је осмислио план за заузимање Босанског Грахова и Гламоча. Пре почетка хрватске операције, снаге Седмог корпуса АБиХ, половином јула напашће положаје Пете козарачке лаке пешадијске бригаде ВРС на Комару, 19. Србобранске лаке пешадијске бригаде на Кошћанима и 31. брдско јуришне бригаде изнад Семешнице, на Кључкој и Тисовој коси и Јунузовцу. Самим нападом муслиманског Седмог корпуса на положаје ВРС, створени су услови да хрватске снаге несметано покрену операцију Љето-95 која је трајала од 25. до 30. јула 1995. године.
Пре покретања операције Љето-95, тадашњи муслимански и хрватски политички врх састали су се 22. јула 1995. године у Сплиту и договорили су се око заједничких војних акција против ВРС. На том састанку усвојена је Декларација о оживотворењу Споразума из Вашингтона, заједничкој обрани од српске агресије и постизању политичког рјешења у складу са напорима међународне заједнице. Договорена је координација војних снага Хрватске и муслиманске владе у Сарајеву, чиме је коначно потврђено присуство легалних јединица ХВ на територији БиХ.
Оклопна бојна хрватских снага очекује наређење за покрет према Босанском Грахову
У операцији Љето-95, хрватске снаге ће ангажовати четири гардијске бригаде ХВ (Прва гардијска, Четврта гардијска, Седма гардијска и Девета гардијска бригада, које су заједно чиниле Први гардијски здруг ХВ), 81. бригаду ХВ, 114. бригаду ХВ, 141. бригаду ХВ, специјалне јединице
хрватског МУП и Трећу гардијску бригаду ХВО.
Подручје Босанског Грахова и Гламоча браниле су јединице из састава Другог крајишког корпуса ВРС. Међутим, борбена вредност ових јединица била је веома мала, а проблем је чинило и снабдевање ових малобројних снага (недостајало је горива, муниције и хране).
Операција је отпочела 25. јула снажним, енергичним нападом из два правца. Први правац ишао је од брда Гњат и села Црни Луг, а други из правца планине Шатор. Првим правцем нападале су три гардијске бригаде ХВ (Четврта, Седма и Девета гардијска) и 114. бригада ХВ, другим правцем нападале су Прва гардијска бригада ХВ, Трећа гардијска бригада ХВО, 81. и 141. бригада ХВ и специјалне јединице хрватског МУП. Током те операције хрватске снаге заузимају села Грковце, Пеуње (Горње и Доње), Црномарковиће, Задругу, Читлук, Нуглашиће и овладавају планином Шатор. Самим тим остварују контролу над важном комуникацијом Книн-Босанско Грахово-Дрвар. Након три дана 28. јула Седма гардијска бригада ХВ прва улази у Босанско Грахово.
Снаге које су нападале другим правцем идући на исток и југоисток долазе до Гламочког поља с леђа и након четири дана, 29. јула заузимају Гламоч. Следећег дана хрватске снаге напредоваће даље према Дрвару и превоју Дерала, али ће се линије истог дана стабилизовати.
Заузимајући Босанско Грахово хрватске снаге избиле су на прилазе Книну (што је био и циљ операције), пресекле су комуникацију која из Книна, преко Дрвара води ка Бања Луци и даље. Војска РС одбачена је према Дрвару и превоју Дерала. Самим тим Книн и део РСК долазе у полуокружење губитком кључне путне комуникације.
Усред губитка кључне комуникације према Републици Српској, инжењерија СВК била је приморана да оспособи једину просталу комуникацију која води према РС Книн-Отрић-Срб-Горњи Лапац у што краћем року.
Након стабилизације достигнутих положаја према ВРС од превоја Дерала до Купрешког поља, хрватске снаге отпочињу припрему за операцију Олуја.
ОЛУЈА НАД СРПСКОМ КРАЈИНОМ
И поред упозорења из ВРС, шта је главни циљ свих дотадашњих операција хрватских снага према Републици Српској, војно и политичко руководство РСК није та упозорења узело за озбиљно. Из тог разлога ни СВК није упутила своје снаге као испомоћ ВРС у борбама око Босанског Грахова и Гламоча. Команда СВК се нашла затечена, након што је ВРС била приморана да напусти Босанско Грахово и Гламоч, због притиска знатно јачих и боље опремљених хрватских снага које су нападале на том правцу. Команда СВК сматрала је да ће ХВ на РСК напасти из правца Задра и Сплита, а никако из правца Босанског Грахова. Након што је СВК у потпуности остала без залеђа, пре свега због лоших процена самог врха СВК и не чињења ничег како би се јединицама ВРС, које су се повлачиле у борби помогло да зауставе хрватске снаге, СВК је организовала одбрану Книна као и целокупне РСК на брзу
руку. Сада већ стари план одбране РСК у том тренутку више није имао смисла. У раним јутарњим часовима (у 04 часа) четвртог августа 1995. године, амерички борбени авиони уништавају два радара СВК, само пар сати пре почетка хрватског напада на РСК.
Карта хрватске операције Олуја Овај чин је још више деморалисао СВК и народ у РСК. Америчка авијација је ометала комуникацију између српских снага, тако да је командни сектор СВК био у потпуности одсечен.
План операције Олуја
Акција хрватских снага отпочела је на секторима Север и Југ на фронту дугом 700 километара. Хрватске снаге су у тој операцији ангажовале 138.500 људи (припадника ХВ, ХВО и МУП), 350 тенкова, 800 артиљеријских оруђа, 30 борбених авиона МиГ-21 и 12 борбених хеликоптера Ми-24В. Наспрам ових снага налазила се СВК са једва тридесетак хиљада деморалисаних војника, са 200 тенкова и 350 артиљеријских оруђа, без борбене авијације (сви авиони су били из ВРС).
План тока извођења операције Олуја на задарском подручју
Хрватске снаге су пробиле прве линије одбране СВК на „тридесетак праваца“. Једино је Петрињски корпус СВК зауставио непријатељске снаге и кренуо у противудар стигавши пред Сисак, али је приморан био да се повуче јер није имао подршку суседних корпуса СВК, који су се почели повлачити према РС.
Првог дана хрватске снаге заузеле су Свети Рок и тиме ставиле Книн у потпуности у окружење. Самим тим непријатељ је био на прилазима граду. Одбрана РСК се ломила под налетом вишеструко надмоћнијег непријатеља, те се руководство РСК одлучило за евакуацију цивилног становништва са угрожених праваца. У овој операцији хрватске снаге су протерале 250.000 људи. Погинуло је или нестало 2313 Срба. Од тог броја 1205 цивила, а међу њима 522 жене и дванаестеро деце. Операција је завршена деветог августа 1995. године, нестанком Републике Српске Крајине.
Хрватским снагама у операцији Олуја садејствовале су и снаге АБиХ, пре свега Пети корпус под командом Атифа Дудаковића. У рано јутро петог августа 501. и 502. бригада АБиХ су извршиле пробој према Личком Петровом селу, док је 505. Бужимска бригада извршила пробој према Двору на Уни. Циљ муслиманског напада на РСК био је спајање са хрватским снагама у Двору на Уни. У овом нападу погинуо је командант злогласне 505. Бужимске бригаде Изет Нанић. Између Двора на Уни и Глине муслиманске снаге су пресекле колону српских избеглица и извршиле масакар над недужним српским избеглицама. Хрватске снаге су такође починиле ратне злочине над недужним цивилним становништвом, познат је случај убиства непокретних српских цивила у школи у Двору на Уни, пред очима данске јединице УНПРОФОР.
Хрватски врх и војска су у операцији Олуја протерали око 250.000 Срба
Међународни кривични трибунал за бившу Југославију операцију Олуја окаратерисао је као удружени злочиначки подухват.
Током ових немилих догађања у РСК, АБиХ је извела неколико неуспелих напада на положаје ВРС. Тако је од 12. до 14. августа муслиманска 712. бригада из састава Седмог корпуса АБиХ, напала одбрамбене положаје 31. брдско јуришне бригаде ВРС. У тим борбама српска бригада успела је да разбије бројчано и ватрено надмоћнију 712. бригаду АБиХ, наневши јој тешке губитке. Искористивши ову ситуацију, 31. бригада прелази у брз контранапад до реке Семешнице, где стабилизује линију одбране.
ПОЛИТИЧКЕ ИГРЕ ЦИВИЛНОГ РУКОВОДСТВА
РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И НАТО УДАРИ
ПО ПОЛОЖАЈИМА ВРС
Сукоб војног и цивилног руководства Републике Српске трајао је још од септембра 1993. године, али је поново интензивиран почетком 1995. године. Сукоб се негативно одразио на однос руководства РС према целој војсци и одбрани у целини. ВРС је третирана као „црна овца“ и опозиција власти. На 50. седници Народне скупштине у Санском Мосту, 15. и 16. априла 1995. године, војни врх је изнео експозе о војнополитичкој ситуацији, припремама хрватско-муслиманских снага за наставак офанзивних дејстава и факторима који слабе борбени морал са предлогом у 25 тачака за јачање система одбране, првенствено обезбеђења борбених потреба и повећања мотивације бораца и становништва за наставак борбе. Међутим, дошло је до неслагања политичког врха РС са изнесеним подацима, који је окарактерисан као политички памфлет. Иако је Главни штаб ВРС упозорио да се за неколико месеци очекује офанзива великих размера од стране хрватско-
муслиманских снага на Републику Српску, то није помогло. Тиме је потпуно занемарена припрема народа и војске за одбрану пред офанзиву. Нажалост, црне прогнозе Главног штаба ВРС су се потврдиле. После пет месеци уследила је здружена офанзива хрватско-муслиманских снага која је довела до губитка вековних српских простора, и до угрожености саме Бања Луке.
Сталним одбијањем проглашења ратног стања на простору Републике Српске, онемогућена је равномерна расподела терета рата и мобилисање расположивих снага и средстава за одбрану.
Велико размимоилажење војног и политичког руководства, односиле се пре свега на односе према Хрватима. Војни врх је политичаре упозоравао да су Хрвати најљући непријатељи и да са њима следи жесток обрачун. Упркос томе, политичари са Пала су непрекидно јавно примали и водили по РС представнике хрватске владе и њихове генерале, те навелико трговали с њима преко бројних приватника и јавних предузећа. Тако је трговано са нафтом, цигаретама, па чак и муницијом. Муниција је продавана како Хрватима тако и Муслиманима. Иза свега тога стојао је приватни интересе најутицајних људи у РС.
Дуго је Главни штаб ВРС тражио одржавање хитне седнице врховних команди Републике Српске и Републике Српске Крајине због претеће агресије Хрватске на РСК. Напокон, седница је одржана првог августа 1995. године. Међутим, уместо договора о заједничкој одбрани РС и РСК седница је завршена без икаквог договора.
У том тренутку руководство РС се определило за формирање специјалних снага полиције за заштиту истакнутих личности. То ће довести до отвореног негодовања Главног штаба ВРС. Војска РС се читавог рата супротстављала формирању паравојних снага (страначких, војнополицијских, четничких и других снага за заштиту ратних профитера).
Очекивано проглашење ратног стања на целој територији РС десиће се августа 1995. године, након пада РСК. Међутим, одлука о увођењу ратног стања а коју је донела Народна скупштина РС представљала је парадокс. Наиме, том одлуком уведене су смернице о раду ратних председништава општина, која се нису могла потчињавати командама војске у зонама извођења операција. Тако донета одлука представљала је увођење двојности руковођења одбраном, што није забележен случај у новијој војној пракси.
Један од твораца идејног подстицања америчке умешаности, Ричард Холбрук, успео је да америчку администрацију, од јуна 1995. године потпуно окрене против српског народа и да допринесе одлуци о отвореном ангаживању НАТО авијације на страни непријатеља српског народа. Тако је издејствована одлука да НАТО изврши ударе авијацијом по положајима и телекомуникационим чвориштима и радарским положајима ВРС.
Операција Deliberate force (Намерна снага) отпочела је 30. августа 1995. године у 03 часа. Операција је трајала од 30. августа до 21. септембра, током које је НАТО авијација извела преко 3000 борбених летова, уништила 60 војних објеката ВРС. У потпуности је уништена инфраструктура, логистика и систем командовања ВРС од стране ваздушних снага НАТО. Самим тим, НАТО је обезбедио стратешку предност
удруженим хрватско-муслиманским снагама над ВРС. ХРВАТСКА ОПЕРАЦИЈА МАЕСТРАЛ – ПЛАН ЗА ПРОТЕРИВАЊЕ СРБА ИЗ БиХ Након пада РСК војно-политичка ситуација у Републици Српској (РС) постала је знатно тежа. Стотине хиљада избеглица тражило је кров над главом, Јединице СВК су се извлачиле у нереду, а војни обвезници из РСК бацали су наоружање и војну опрему одлазећи, највећим делом, заједно са породицама у Србију. Линија фронта одбране ВРС тако се увећала за неколико стотина километара, а за коју ВРС није имала људства. У таквим условима тадашњи министар за информисање РС Мирослав Тохољ у Бања Луци изјављује: Мене Крајина уопште не интересује, јер ми је свеједно да ли се у њој налазе комунисти или усташе. Ова срамна изјава се односила на Бањалучку крајину. Пошто је НАТО авијација уништила све значајније комуникацијске објекте ВРС (Столице на Мајевици, Троврх код Горажда, објекти на Козари), источни, централни и западни региони РС остали су, како без међусобне везе, тако и без везе с остатком света. Гласине о издаји, продаји територије тајним договорима и заверама су се отргле контроли.
Након што је систем командовања, веза и логистике био озбиљно нарушен, а негде и у прекиду, ВРС је почела да пати и од неких старешинских пропуста, са којима се једноставно није било могуће носити. Након пада РСК, генерали ВРС су начинили неколико крупних грешака. Уместо да се што је брже могуће, делови јединица ВРС на западном делу релоцирају на најосетљивије секторе, они су се бавили Сарајевом и беспотребно држали велике јединице у Подрињу.
План хрватске операције Маестрал У таквим условима здружене хрватско-муслиманске снаге покрећу операцију Маестрал. Операција је трајала од осмог до седамнаестог септембра и извођена је у две фазе. Операција је била наставак операције Олује, самим тим и циљ операције је био сличан – заузимање Бања Луке и протеривање српског народа из БиХ. У Бања Луку слевају се реке избеглица, које беже пред непријатељском офанзивом.
На основу Сплитског споразума Хрватске и владе у Сарајеву, неколико седмица од завршетка операције Олуја здружене непријатељске снаге отпочињу офанзивна дејства према Дрвару. Покушај противудара јединица Другог крајишког корпуса ВРС код Дрвара је заустављен, те се Други корпус морао повући. Операцију је осмислило и водило хрватско заповедништво под командом генерала Анте Готовине, док су им муслиманске снаге АБиХ садејствовале на одређеним правцима. Насупрот здруженим снагама непријатеља, налазило се седам лаких пешадијских бригада, једна моторизована бригада и два оклопна батаљона Другог крајишког корпуса.
Операција Маестрал фаза 1
Хрватске снаге су покренуле операцију у петак, осмог септембра из правца Гламоча и Купреса. Прве линије одбране Другог корпуса ВРС су лако пробијене и непријатељ заузима веома важан планински врх Велики Виторог (надморске висине 1906 метара). Одатле се могло контролисати широко подручје од Купрешког Поља и Гламоча све до Шипова, Јајца и Мркоњић Града.
У исто време крећу нападне операције Петог корпуса АБиХ из правца Бихаћа према планини Грмеч и Босанском Петровцу те према Босанској Крупи. Јединице Седмог корпуса АБиХ покрећу жесток напад према Доњем Вакуфу.
Упоредно с тим, АБиХ покреће и операције према Оперативној групи 9 ВРС (ОГ-9 Добој). У овој операцији према Возућој АБиХ ће употребити и своју озлогашену јединицу Ел Муџахедин , која је у том нападу извршила и бруталне злочине над заробљеним и рањеним припадницима ВРС. Већ, 11. септембра муџахедини заузимају Возућу и избијају на пут Бановићи-Завидовићи, чиме заузимају већи део планине Озрен. Одлучном акцијом јединица ОГ-9 Добој, муџахедини су заустављени на том правцу.
Операција Маестрал фаза 2
Сутрадан, 12. септембра снаге Четврте гардијске бригаде ХВ заузимају град Шипово, а Седма гардијска бригада ХВ заузима стратешки важан превој Млиниште на путу између Гламоча и Мркоњић Града.
Следећег дана, 13. септембра 1995. године, Седма гардијска бригада заузима и Дрвар.
У том периоду командант Дринске Бригаде ВРС одбио је да са бригадом поседне одбрану Оштреља, већ је кренуо за Кључ а потом је напустио ратиште одлазећи с комплет бригадом за Зворник. Командант Заштитног
пука ВРС, обио је да са пуком поседне положаје за одбрану Бравског поља, самоиницијативно је отишао за Кључ, а потом се са пуком пребацио за Сански Мост и Приједор.
Због таквог понашања дела јединица ВРС, јединице муслиманског Петог корпуса 15. септембра заузимају Босански Петровац, а дан после 16. септембра заузимају и сам Кључ. Босанска Крупа пада у руке Петог корпуса АБиХ 17. септембра. На тај начин Пети корпус заузима шире подручје у правцу Босанске Отоке, Приједора и доспева до пред сам Сански Мост. Као испомоћ српским снагама код Санског Моста упућена је 15. лака пешадијска бригада из састава Другог крајишког корпуса ВРС (бригада је позната и као 15. Бихаћка лака пешадијска бригада). Бригада је бројала свега 800 људи и заузела је одбрамбене положаје изнад Санског Моста.
Хрватске старешине током командантског извиђања
За то време, 31. брдско јуришна бригада ВРС, води тешке борбе са непријатељским снагама обезбеђујући одступницу 30. пешадијској дивизији ВРС која је била у повлачењу, као и цивилном становништву које се повлачило са дивизијом према планини Влашић и Кнежеву. Многи припадници 31. бригаде су погинули или су заробљени од стране хрватских снага, које су наставила даљи продор према Шипову и Јајцу.
Командант Петог корпуса АБиХ генерал Атиф Дудаковић издаје допунске задатке – побити све живо и спалити место до темеља
Остаци бригаде, иако малобројни успели су да се консолидују и заузму нове положаје изнад реке Угар на обронцима Влашића. Дејствујући са новог положаја бригада врло успешно одбија комбиноване нападе АБиХ и хрватских снага. Напади непријатеља на овим положајима успешном одбраном 31. бригаде су заустављени.
СРПСКИ БЕДЕМ
НА РЕКАМА УНИ И САВИ
Ношени еуфоријом али и на наговор америчког представника за Балкан Ричарда Холбрука, Хрвати на челу са својим председником Фрањом Туђманом, одлучују да ситуацију у Поуњу реше у своју корист. Наиме, Ричард Холбрук је Туђману још 14. септембра предлагао да хрватске снаге нападну РС из правца Баније и Поуња, форсирају реку Уну и заузму Нови Град, Козарску Дубицу, Српску Костајницу и Градишку и тако избију
пред сам Приједор и пресеку Бања Луку од остатка РС.
У хрватском Главном стожеру, сматрали су да постоје реални услови за успешну операцију на потезу од Новог Града до Козарске Дубице и даље према Градишкој.
Хрватска артиљерија дејствује по западнокрајишким општинама у РС
Операција је названа Уна-95 и циљ јој је био заузимање целокупне Бањалучке крајине и протеривање српског становништва са тог подручја. Из хрватске перспективе чинило се да је ситуација повољна. Операција Маестрал била је велики успех, ВРС је претрпела низ пораза и била је у неповљнијем положају. Уз то избеглички талас кретао се ка Бања Луци, отежавајући тако маневар српској војсци чији Други крајишки корпус није контролисао ситуацију у зони своје одговорности.
У таквој ситуацији генерал Момир Талић командант Првог крајишког корпуса одлучује да са коридора извуче своје елитне бригаде, предавајући тако одбрану жиле кукавице РС посавским бригадама ВРС. Посавске бригаде су тај постављени задатак у потпуности извршиле, омогућавајући тако Првом крајишком корпусу да одбрану Бањалучке крајине преузме на своја плећа. У подручје Уне Први корпус упућује део својих снага утврђујући тако своје положаје према ХВ. Српска војска добро утврђена чекала је повољан тренутак за обрачун са елитом ХВ.
Уништени брод хрватских снага на реци Сава између Јасеновца и Козарске Дубице
Не знајући да се српска војска консолидовала и да их је спремно чекала, у Хрватској је донета пре свега политичка а не војна одлука о нападу на четири Западнокрајишке општине у РС. На основу Холбрукових предлога и наводно повољних обавештајних процена о слабостима српских снага донета је одлука о ангажoвању ХВ у западној Босни. Директива за напад Главног стожера ХВ написана је 17. септембра 1995. године и добила је кодно име Уна-95. Директиву је потписао генерал бојник Винко Врбанац.
Замисао операције била је насилан прелаз реке Уне код Новог Града и Козарске Дубице, као и реке Саве у подручју Јасеновца, успостављање мостобрана, овладавање планином Просаром и стварање повољних услова за продор према Приједору.
За напад су ангажоване снаге зборних подручја Загреб и Бјеловар, Прве гардијске бригада ХВ (Тигрови), Друге гардијске бригаде ХВ (Громови) и Хрватског ратног ваздухопловства. С
Петим корпусом АБиХ одлучено је да се садејствује на правцу Кључ-Сански Мост-Приједор и Босанска Крупа-Нови Град. На тежишном правцу напада на реци Уни нападало је Зборно подручје Загреб а на помоћном правцу на реци Сави, Зборно подручје Бјеловар. Задатак Зборног подручја Загреб био је стављање реке Уне и Унске пруге под контролу ХВ и АБиХ, одбацивање снага ВРС према Приједору и Бања Луци и спречавање да снаге Петог корпуса АБиХ избију на реку Саву. Задатак Зборног подручја Бјеловар био је да спремним снагама уз артиљеријску подршку 16. топничко-ракетне бригаде ХВ изведе одлучан напад на ширем подручју Јасеновца у зони Градине и у садејству са Зборним подручјем Загреб овлада планином Просаром, заштити бок Зборног подручја Загреб и створи услове за развој и напредовање ХВ према Бања Луци.
Уместо преласка преко Уне и Саве, хрватске оклопне јединице сачекале су налет српске авијације, која им је нанела тешке губитке
Готовост за почетак напада била је у 10 часова 18. септембра 1995. године. Снаге предвиђене за напад имале су на располагању десетак сати током којих су требале израдити сва потребна борбена документа и припремити јединице за насилан прелазак река.
Напад ХВ отпочео је у тачно наведено време уз јаку артиљеријску ватру. Задатак да направе мостобран у Козарској Дубици добиле су злогласне Црне мамбе. Почетну предност снаге ХВ, под командом генерала Врбанца, искористиле су за погром над цивилним делом становништва овог дела Поуња. Највећи злочин бригада Тигрови направила је првог дана операције у насељу Туњице код Новог Града, на путу Нови Град-Српска Костајница. Ту су убили 23 цивила српске националности.
Напад на Српску Костајницу ВРС је релативно лако зауставила. У Козарској Дубици Црне мамбе и Громови убијају 26, а рањавају 19 цивила. Чим су борци ВРС сазнали да на топографским картама нађеним код погинулих хрватских војника стоји назив Дрина-95, одмах се знало да одступање не долази у обзир. Одлучено је да се прихвати борба прса у прса са снагама ХВ. Из Маховљана су прво полетели извиђачки авиони јастреб из састава РВ ВРС, како би снимили ситуацију на терену. По повратку авиона снимљени материјал се ставља на сто оперативаца ВРС и одлучује се да се употреби авијација ВРС.
Велики проблем одбрани ВРС чинила је артиљеријска ватра ХВ, само на подручје Козарске Дубице пало је приближно 3000 граната, а на Нови Град тада је пало око 2000 граната. Хрватска артиљерија гађала је и колону избеглица на магистралном путу Нови Град-Приједор код села Сводна. У том тренутку, из правца аеродрома Маховљани налeће неколико борбених авиона српске војске типа орао и јастреб и ућуткују хрватску артиљерију за сва времена. Потом се авиони окрећу и настављају
да дејствују по хрватским снагама, које су биле затечено како појавом српских авиона, тако и добро организованом српском одбраном нападнутог подручја. Код Новог Града успостављени мостобран се није могао одржати због брзе матице реке Уне и енергичног напада српских снага. Мостобран ХВ је „бачен“ назад у Уну. У помоћ снагама ВРС код Козарске Дубице упућени су слушаоци Центра војних школа ВРС. У борбе са српске стране уведен је и мањи број тенкова.
Планирани прелазак река Уне и Саве од стране ХВ са већим снагама није успео. Реке су прешле само мање снаге, које су починиле злочине над цивилима, али усред противудара српских снага нису успеле да задрже мостобране.
Хрватске снаге су у неколико наврата покушале да пређу реке и успоставе мостобране, али их је српска војска увек успешно осујетила. Током ноћи снаге ХВ су покушавале насилно извиђање, као и покушај да се помогне опкољеним снагама. Међутим, све планиране покушаје осујатиле су српске снаге. После поноћи снагама ХВ је наређено да престану са борбеним активностима и да пређу у одбрану. У јутарњим часовима 19. септембра извиђачки вод 34. инжињеријске бојне ХВ, пронашао је место за нови прелаз преко Саве. У 10 часова и 30 минута, спроведена је артиљеријска припрема ХВ. Осам извиђача из састава 52. домобранске пуковније у десет минута до 11 часова пребачено је у подручје Циперне, али су их српске снаге осујетиле у планираном искрцавању. Након тога ВРС отвара снажну артиљеријску ватру по снагама ХВ које су покушале поновно да насилно пређу Саву. У тим борбама српска војска уништава неколико чамаца и два ПТС транспортера, док су хрватске снаге претрпеле катастрофалне губитке.
Операција Уна-95 завршава се у касним послеподневним сатима 19. септембра 1995. године, поразом хрватских снага.
Овом значајном победом ВРС, је остварила психолошку предност и војничко самопоуздање у наставку борби.
РЕФЕРИСАЊЕ ГЛАВНОГ ШТАБА ВРС
У БАЊА ЛУЦИ
Након успеле одбране четири западнокрајишке општине, у Бања Луци 22. септембра 1995. године, одржано је реферисање команданата јединица и органа Главног штаба ВРС. Старешине су генерала Младића детаљно обавестиле о стању на фронтовима, људским губицима, изгубљеним борбеним средствима, проблемима извођења борбених дејстава и позадинског обезбеђења и предлагале мере за стабилизацију линија одбране. Генерал Младић је оштро замерио генералу Талићу што су јединице под његовом командом прве попустиле код Гламоча и Млиништа, тражећи одговорност појединих команданата за неизвршене задатке. Веома оштре речи прекора упутио је команданту Другог крајишког корпуса генерал-мајору Радивоју Томанићу: Срам вас било генерале! Ви сте изгубили зону одговорности корпуса, изгубили сте народ и војску. Како имате образа да том народу погледате у очи? Зар се због тога не стидите?
Старешине су износиле проблеме обезбеђења непрекидних веза с
потчињеним командама, самовољи ратних председништава општина, губљењу појединих градова одмах након боравка државне делегације с Радованом Караџићем на челу и, на крају, о уредном пражњењу пословних банака и СДК у тим местима.
Многи команданти наводили су примере како су одреди МУП РС саминицијативно напуштали положаје и то најчешће у кључним моментима, и износили неприхватљив однос Српске добровољачке гарде (СДГ), односно Жељка Ражнатовића, Божовића и Филиповића према народу, борцима, рањеницима и инвалидима.
Ове паравојне јединице су малтретирале људе, шишале, затварале, а било је и појединачних убистава, отимања тенкова и транспортера од јединица војске и спровођења полицијског надзора у зонама борбених дејстава јединица, без одобрења њихових команди.
Генерал Младић питао је генерала Манојла Миловановића, који је тада руководио свим операцима ВРС на том делу фронта, ко је звао СДГ у Бањалучку крајину. Миловановић је одговорио: Министар унутрашњих послова РС.
Војни органи безбедности изнели су податак да команданти СДГ имају писмено овлашћење да стрељају људе. Након провере генерал Младић је дао рок од 48 сати да СДГ напусти територију РС. На крају реферисања генарал Младић је наредио одсутну одбрану Бањалучке крајине. Захтевао је хитно спровођење истраге и покретање кривичне одговорности против старешина које нису извршиле добијене задатке. Наређено је брзо формирање преких војних судова при Главном штабу и корпусима. За свако ново узмицање или неизвршење наређења захтевано је предузимање најригорозних мера по пресуди судова. Захтевано је да се сви војноспособни мушкарци одмах мобилишу. Забрањен је улазак и излазак лица из зоне борбених дејстава укључујући и забрану боравка органа власти и СДС у јединицама без посебног писменог овлашћења Главног штаба. Наређено је организовање напуштања СДГ за 48 часова из РС и забрањено је да органи Министарства унутрашњих послова присуствују реферисању у Главном штабу. Наложено је да Народни патриотски радио Крајине (односи се на радио из Бања Луке) интензивно ради, тим пре што је Министарство информисања РС забранило рад свим локалним радио-станицама, што је веома утицало на ширење гласина.
СРПСКА КОНТРАОФАНЗИВА
У Бања Луци је тих дана интензивиран рад Српског интелектуалног форума, а све политичке странке и удружења су се ујединила у Патриотски фронт.
Организовање одбране код Новог Града преузима пуковник Владо Топић, под чију команду долази Прва пешадијска бригада, четврти батаљон 43. Приједорске моторизоване бригаде, ТГ Српска Костајница и друге јединице. Одбрана Новог се организује на Новској планини, стварајући тако услове да се са тих положаја крене у контраофанзиву.
Током консолидовања одбране код Новог Града, подршку копненим јединицама ВРС пружало је и ваздухопловство ВРС. Том приликом је
пилот једног од авиона типа орао, приметивши непријатељску маршевску колону дејствовао по истој касетним бомбама БЛ-755. Испоставиће се да је то био јуришни батаљон Хамзе из састава 505. брдске бригаде, Петог корпуса АБиХ. Батаљон је претрпео тешке губитке у људству.
План хрватске операције Јужни потез
Након првобитног расула и нове избегличке кризе, ВРС је крајем септембра и почетком октобра успела да, колико-толико, консолидује линије и да на неким правцима потисне здружене хрватско-муслиманске снаге, а посебно Пети корпус АБиХ.
Влада у Сарајеву је очекујући помоћ са стране, на све начине покушавала да продужи борбена дејства, и да са што бољим улозима уђе у коначно погађање око територије.
У таквом односу снага, а у циљу потискивања у заборав тешког пораза на Уни и Сави, хрватске снаге покрећу операцију названу Јужни потез (за снаге АБиХ ова операција носила је назив Сана-95). Операција је покренута с циљем да се под контролу ставе комуникације Бања Лука-Чађавица и Бања Лука-Мркоњић Град и да се помогне Петом и Седмом корпусу АБиХ, који су трпели тешке губитке од снага ВРС која се налазила у контрафанзиви према Кључу и Босанском Петровцу. Операција је трајала од осмог до дванаестог октобра 1995. године. Другог дана хрватске операције у борбу с хрватске стране су уведени и борбени хеликоптери Ми-24. Поново је пружен јак отпор ВРС, поготову у рејону села Лисковица, Бјелајце и Шеховци, где је деловала Седма гардијска бригада ХВ. Тек крајем дана хрватске снаге су постигле значајније помаке.
План операције муслиманских снага
Сана-95
Због снажног притиска хрватских снага, одлучено је да се јединице ВРС повуку и концентришу око Бања Луке. Самим тим отпор код Мркоњић Града је био све слабији, тако да су хрватске снаге ушле у град десетог октобра 1995. године. Хрватске снаге су дошле на 23 километра од Бања Луке. Самим
тим Бања Лука је била на домету хрватске артиљерије. Након консолидовања одбране, ВРС покреће противудар и на реци Угар у подножју планине Влашић јужно од Кнежева, одбија хрватски напад и самим тим зауставља хрватску офанзиву. Борбе на овом делу бојишта су завршене једанаестог и дванаестог октобра, када су хрватске снаге биле приморане да пређу у одбрану.
Контраофанзива српских снага отпочела је снажном артиљеријском припремом и налетом јуришне авијације и хеликоптера
Због погибије бригадира ХВ Андрије Матијашана током заузимања Мркоњић Града, у знак одмазде хрватски војници врше масовна смакнућа заробљених српских војника и цивила, као и спаљивање објеката у Мркоњић Граду. У Мркоњић Граду, априла 1996. године пронађена је масовна гробница са телима 181 српске жртве. Осим тога пронађено је још 400 жртава у неколико мањих гробница, а сматра се да их на подручју општине има око 260. Према подацима општинске Комисије за ратну штету, хрватске трупе су запалиле 3.644 куће, око 700 станова, а 6.017 стамбених објеката је оштећено. Уништен је целокупан сточни фонд и опљачкане су машине из фирми на подручју општине. Док су се водиле борбе око падина планине Мањаче, Пета козарачка бригада ВРС је била на улазу у Кључ. Међутим, након што се 15. лака пешадијска бригада повукла са одбрамбених положаја у околини Санског Моста, Пета козарачка губи везу са осталим јединицама ВРС. Због тога се Пета бригада морала повући са улаза у Кључ ка Приједору. Као последица тога деветог октобра 1995. године снаге АБиХ улазе у Сански Мост без борбе.
Хрватски тенкови гађају Мркоњић Град
Хрватски тенкови улазе у напуштени Мркоњић Град. После тога хрватске снаге ће уништити град, као што су некада то радили варвари
Пристизањем Пете козарачке бригаде у Приједор, отпочиње консолидовање одбрамбених линија ВРС од реке Угра, преко Приједора,
Новске планине и Новог Града до Српске Костајнице. Након тога ВРС покреће последњи контраудар у овом рату. У противудару ВРС на непријатељске положаје употребљена су средства оклопне технике, артиљерије, противоклопни хеликоптери газела, јуришни авиони орао и јастреб. Морал бораца био је на висини, снаге Петог и Седмог корпуса АБиХ су разбијене, а јединице ВРС избиле су пред Босанску Крупу, Сански Мост и Кључ. Међутим, под притиском међународног фактора офанзива српских снага је заустављена, самим тим спречен је повратак градова Босанска Крупа, Сански Мост и Кључ у састав Републике Српске.
Снаге зараћених страна задржане су на достигнутим положајима, потписано је примирје. Чекало се потписивање мировног споразума – Дејтонског мировног споразума.
ЧЕМУ НАС УЧИ ДЕЈТОНСКИ „СПОРАЗУМ“
Дејтонски мировни споразум – оквирни мировни споразум за БиХ потписан је у Дејтону 21. новембра 1995. године. Овим споразумом међународно је признато право Републици Српској на постојање. Мировна конференција трајала је од 1. до 21. новембра 1995. године. Главни учесници су били тадашњи председник Србије Слободан Милошевић, председник Хрватске Фрањо Туђман, председник тзв. Републике БиХ Алија Изетбеговић, амерички посредник Ричард Холбрук и начелник Здруженог генералштаба војске САД генерал Весли Кларк. Споразум је званично потврђен у Паризу 14. децембра исте године.
Историја развоја српског народа јесте историја раскола, неслоге, удвориштва, вазалства и бројних падова. Ретки узлети и светли тренуци српске историје нису били мотив будућим генерацијама за бољи развој и благостање, већ само застанак пред следећим искушењем, посртањем и уназађивањем. Последња велика династија (и практично једина), династија Немањића имала је и првог српског цара, Душана Силног. Био је то, практично, последњи велики и неспорни државник свеколиког српства. О ривалитету, анимозитету и ниподаштавању српских величина говори и податак да се ни један наследник на челу Србије, до данас, није сетио нити усудио да га канонизује и прогласи за свеца. После његове смрти настао је период који траје до данас и који представља смену мање или више неуспешних владара, полу-државника, вођа, председника... Ако се где негативна селекција кроз историју показала у својој пуној снази, може се рећи да је то било на челу српског народа и српског национа уопште. Последњи велики владалац који је свесно, животом, платио своју љубав и посвећеност Србији био је великомученик Лазар. Србија до данас није успела да се опорави од косовског пораза, а честе смене вазала на њеном челу то су само продубљивале. Посебно је то дошло до изражаја током династичких борби Обреновића и Карађорђевића. За разлику од „Ратова Ружа“ после којих је Енглеска изашла ојачана и стално, непрекидно, до данас јачала и јача, борбе Обреновића и Карађорђевића биле су лишене државотворности и мудре политике;
сведене на голу борбу за трон и за власт, свака смена на челу Србије представљала је даљу несрећу за српски народ. Од краља Милана који је Србији „приредио“ један губитнички рат чије последице још нису довољно истражене, преко Александра Обреновића, незреле сујетне појаве, недорасле у сваком погледу трону; од Карађорђевића,чија је неопрезна политика српство коштала сваке друге мушке главе у Првом светком рату до бесрамне бежаније и губитка краљевине у Другом светком рату, преко послушних Брозових апаратчика какви су били Стамболић, Марковић, Љубичић и слични. Преко свих њих, дакле, до њихових наследника, комитетских волунтаристичких кадрова чији је „репрезент“ и типичан преставник био Слободан Милошевић и његова клика, Србија никада више, после Лазара, није имала стамену личност, компетентну, визионарску и способну да се не бори за опстанак на власти и следеће изборе, већ да мисли за неколико генерација убудуће.
Усуд Срба и српства, можда најтежи и најтрагичнији је, што ни један вођа није на чело дошао позитивном селекцијом, осим можда Вожда, самониклог вође, створеног из очаја борбе на живот и смрт с Турцима... а његов крај знамо. Каква је селекција била, такви су били и резултати.
Такве вође су у вековима после нестанка истинске величине какав је био Душан, допринеле још једног трагичној појави у српству – расколу, односно подели. Откад је српства, или су Срби сами чинили да им Дрина, Купа или Уна, па чак и Сава и Дунав, буду границе, или су у томе свесно или несвесно помагали душманима српства и православља. Крајине су створене као „топовско месо“, односно санитарно-војна зона (кордон – Кордун) између „просвећене“ и „цивилизоване“ Европе и Турске. Иста та Европа је знала да створи и расизам, и апартхејд, да усред најразвијеније земље, Немачке, роди ужас фашизма, али то православцима није сметало да увек мисле како се то догађа некоме другом. Границе које је прагматични Запад (пре свега Германи и Романи) постављао српству Бечким, Карловачким и Пожаревачким миром, стоје до данас! Једини који је увидео трагику окренутости српства лажним идеалима Запада био је Гарашанин, чије су „Начертаније“ сами Срби ових година и деценија проглашавали хегемонистичким актом.
Због чега пишемо ове редове и чему треба да послужи оваква краћа историјска експликација? Због тога да бисмо показали и доказали да се у историји ништа не догађа случајно и без логичног следа догађаја, а други разлог је нешто сликовитији: циљ нам је да осликамо шта се у српском национу дешавало за време ове калвадије (привремено завршене Дејтонским „споразумом“) са стране Дрине на којој се налази матица, односно „стара“ Србија. Како су Срби видели, доживели и поднели све оно што је претходило овом крвавом сукобу, а како данас гледају на њега.
Срби, не само у СР Србији, били су највећи заговорници и браниоци СФРЈ. То је чињеница. Разлога за то има много, а можда је највећи тај што су на тај начин бројне, велике и значајне српске енклаве ван матице, само тако могле да буду у једној истој држави.
Трагедија српског народа лежи у већ споменутој чињеници да нико од српских вођа, од настанка краљевине (СХС) Југославије, заслепљен величином нове творевине и
привидним остваривањем пансловенског сна, није видео сепаратистичке тежње других сународника.
Ти, други сународници, кроз непрекидну халабуку и повике на рачун српског унитаризма, мање више нескривено су припремали своје сепаратистичке планове, како у краљевини, тако и у републици... А Срби су се уљуљкивали у братству и јединству, херојизму и жртвовању кроз оба рата, генеришући тако бескрајну државничку наивност својих вођа. У Првом светском рату у неодољивом налету српска војска је Словенцима и Хрватима поклонила државност после миленијумског чекања. У Другом светском рату цела једна фашистичка држава, НДХ, аболирана је захваљујући новој држави ДФЈ, која је преузела њене историјске грехове, амортизовала их и прогласила за злочин шачице екстремиста. Тако неуки, неспособни и неприпремљени, Срби су дочекали и распад СФРЈ. Ноторна је чињеница да је и тада све, мање-више, било у српским рукама, но већ наречена негативна селекција пресудила је да у том моменту на челу српства буде један апаратчик окружен самодовољним послушницима и позорница за крвави распад је могла да се употреби.
Страшно је сазнање да се од првог дана сукоба у Словенији, па све до дејтонског „споразума“ кроз народ у Србији полако, па све више, провлачило, осећало па и доминирало сазнање да је све то једна велика, ужасна и огавна режија! Од првих војних акција знаних по синтагми „крени-стани“ (војне операције незабележене у историји ратовања!), преко стварања и распрада „леопардових пега“, разних планова названих по данајским политичарима који су шпартали некадашњом Југославијом, до крвавих финала, све је указивало на мање-више тајне, али провидне договоре. Просечан грађанин могао је с лакоћом да прогнозира следеће потезе на свим странама. Светски редитељи су у српским „вођама“ пронашли идеалне марионете. Како се, рецимо догодило, да у Босни рат стане када се могло разговарати о односу територија 51:49, као да је држава некакво акционарско друштво? Таквих примера има много. Када је пао Книн, српски државници били су на одмору у Грчкој, а на тргу Николе Пашића у Београду демонстрирало је стотинак људи. Сама српска држава је правовремено припремила прихватне центре за стотине хиљада избеглица, месецима пре тога. Необорива је и ноторна чињеница да је ова режија била уз знање и сагласност српског вођства које је било убеђено да ће у том тактизирању надмудрити јаче, богатије и паметније од себе.
Шта се, међутим, догодило? Срби у Републици Српској, пре свега „захваљујући крвавом и беспоштедном рату, рату у коме се све вредности сурово и без остатка провере и докажу, почели су да се освешћују! Најпре с подозрењем, а затим с коначним неповерењем почели су да примају разне српске емисаре, политиканте и позере који су бирали сваку безбедну прилику да се прошетају Републиком Српском и покупе понеки поен популарности.
Створен је пацовски сој „професионалних Срба“, а Република Српска је крвљу плаћала неспособност и корумпираност политичара из матице. Шамари суверенитету и кредибилитету политичарима из РС
стизали су у разним облицима, а ишло се чак дотле да је један глас Слободана Милошевића вредео као два гласа представника РС! Показавши се, у очају, као тврд орах, Република Српска се изборила за равноправан статус у дејтонским преговорима, без обзира на то што ју је заступао човек који је својом невештом, дилетанстском спољном политиком и трагичном неспособношћу РС управо и довео у подређени положај!
Дејтонски споразум представља, далекосежно и историјски гледано, прекретницу у српској историји! Први пут се догодило да Срби ван матице успеју да испуне своју политичку идеју, плативши за њу пуну, чак и превелику цену! Његош је у једном стиху далековидо рекао: „Пео сам се ја уз ваше уже, умало се уже не претрже. Од тада смо бољи пријатељи“. Тако је један део српског народа узео судбину у своје руке. Дејтонски „споразум“ је истовремено био и сигнал Западу да је сама матица, Србија, „зрела“ за даље комадање, па је у том смислу он представљао и неопходну паузу у даљој холбруковској булдожер-дипломатији; резулате те дипломатије видели смо 1999. године, а видимо и сада, када Србија немоћно гледа масакр српства на Косову, сводећи своје реакције на осуду „хулигана“. Војска Србије је демилитаризована и сведена на немоћног аутсајдера на овом простору. За разлику од РС која је научила своју лекцију из Дејтона, политичари и „државници“ Србије, те Србије која би морала да буде пијемонт свеколком српству, нису још ни ушли у клупе, нити зашиљили оловке. А туђа копља и мачеви, окренути у срце српства, одавно су зашиљени и исукани. Дејтон им је био само пауза за оштрење.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Проблем српско-српских односа кроз историју, многи стручњаци су у више наврата разматрали, стога је то већ увелико познато с гледишта историјске науке. Сукоб између политичког и војног врха Републике Српске интензивиран је током догађаја који су се одиграли септембра 1993. године. Покушај војске да рат на подручју бивше СФРЈ заврши у моменту кад је однос снага био најповољнији за српски народ, није делило корумпирано политичко руководство тог истог народа. У том периоду руководство са Пала било је огрезло у тежак криминал, тргујући са непријатељском страном како са животним намирницама и горивом, тако и са наоружањем и муницијом. На те проблеме није било имуно ни руководство у Книну, које је боловало од истог синдрома. „Синдром мој џеп и мој приватни интерес“, био је изнад колективног интереса целокупног српског народа. Покушај ВРС да организује успешну одбрану територије Републике Српске, углавном је био саботиран од стране српских политичара. Па чак и само упозорење Главног штаба ВРС органима РСК и СВК, шта Хрватска планира са РСК, нису узимани у обзир. Чак шта више игнорисани су.
Главни штаб ВРС био је за спречавање тајне трговине српским територијама и мешетарење међу народом у појединим подручјима из којих се тај исти народ исељавао. Сваки покушај одбране појединих општина од стране ВРС, саботиран је од стране
политичких органа тих општина. Самим тим, успешна хрватска офанзивна дејства омогућавала су појединим мешетарима да зараде на српској несрећи. И самом непријатељу није било довољно што је поједина места запоседао без борбе, већ је та места спаљивао до темеља и вршио масовне егзекуције како заробљених српских војника и рањеника, тако и цивилног српског становништва које се није успевало извући са тих подручја.
Позната је сцена где командант Петог корпуса АБиХ генерал Атиф Дудаковић, својим војницима наређује да се побије све живо и спале места до темеља, како се којим случајем Срби не би вратили после у та места. Генерал херој како су Атифа прозвали поједини бошњачки политичари уопште није добио нити једну битку, више битака је изгубио, али је постао херој због убијања како Срба тако и сопственог народа.
Након дебакла хрватских снага на рекама Уни, Сави и Угру, као и дебакла снага АБиХ код Приједора и Новог Града, отпочиње српска контраофанзива ка Бихаћу. Уз огромне људске напоре ВРС је успела да заустави офанзиву непријатеља, покрене контраудар сопствених снага према непријатељу, одбије непријатељске снаге и створи повољније услове председнику Србије Слободану Милошевићу за преговоре у Дејтону. Да ВРС није сломила хрватско-муслиманску оштрицу код Бања Луке, Приједора, Новог Града, Козарске Дубице и Српске Костајнице, засигурно би Србија добила још додатано нових око два милиона становника српске националности. Како је ВРС ударила темеље Републици Српској на почетку рата, тако је успешном одбраном током немилих догађања 1995. године, осигурала међународно признање да Република Српска има право да постоји и опстоји на овим нашим просторима.
Своје постојање данас Република Српска дугује пре свега својим синовима и кћерима који су у редовима ВРС служили часно свом српском роду, не жалећи своје животе. Баш због ових чињеница српски политичари пре доношења било какве одлуке која се тиче српског народа на овим просторима, требали би добро да размисле и добро да се запитају – како и шта даље?
Крај

Evo, nemam pametnijeg posla u životu, nego čitat uvodni komentar koji je dulji od Kineskog zida.

 

[fosilvaso]

A po čemu je debilnim kada je jedino srpsko selo na mapi Negoslavci...
Sve drugo su hrvatska sela i hrvatski Vukovar...
Dakle vi ste zbog Negoslavaca okupirali 1991. cijeli taj istureni čisto hrvatski dio Hrvatske. I to je vraćeno nazad kamo pripada i šta ti je nejasno ?

.

I šta onda ako su hrvatska sela? Kada, kako i zašto su to postala! Onaj kreten koji je recimo od Zemuna micao granicu prema zapadu je mogao i lepšu i funkcionalniju granicu da povuče! Mogao je da uzme i hebeni lenjir i povuče RAVNU liniju ako je baš bio toliko glup za to!

 

[Vaša Visost...]

I šta onda ako su hrvatska sela? Kada, kako i zašto su to postala! Onaj kreten koji je recimo od Zemuna micao granicu prema zapadu je mogao i lepšu i funkcionalniju granicu da povuče! Mogao je da uzme i hebeni lenjir i povuče RAVNU liniju ako je baš bio toliko glup za to!

Oduvijek su bila hrvatska sela i oduvijek su bila u Hrvatskoj. Srbi se tamo u istočnu slavoniji značajnije doseljavaju tek poslije WW2. u kuće istjeranih švaba...

Hrvatska je kroz povijest uglavnom bila još istočnije, dok Srbija nikada nije imala ni vojvodinu tako da ne vidim oko čega negoduješ...

Srbi se uglavnom prave da ne razumiju ili mnogi zbilja ne razumiju da se RSK 1991. stvarala tako da pobiješ ili istjeraš sve Hrvate oko samotnih srpskih sela, pa onda proglasiš RSK. Ukratko čista otimačina hrvatskog teritorija na pravdi Boga...

Zapadno od ove slike prema Vinkovcima situacija je bila još poraznija po "srpsku pravdu"...

.

 

[fosilvaso]

Oduvijek su bila hrvatska sela i oduvijek su bila u Hrvatskoj. Srbi se tamo u istočnu slavoniji značajnije doseljavaju tek poslije WW2. u kuće istjeranih švaba...

Hrvatska je kroz povijest uglavnom bila još istočnije, dok Srbija nikada nije imala ni vojvodinu tako da ne vidim oko čega negoduješ...

Srbi se uglavnom prave da ne razumiju ili mnogi zbilja ne razumiju da se RSK 1991. stvarala tako da pobiješ ili istjeraš sve Hrvate oko samotnih srpskih sela, pa onda proglasiš RSK. Ukratko čista otimačina hrvatskog teritorija na pravdi Boga...

Zapadno od ove slike prema Vinkovcima situacija je bila još poraznija po "srpsku pravdu"...

.

na stranu što Hrvatska kao država nije postojala pre NDH, ali, upravo si indirektno napisao da je (istočna) Slavonija bila naseljena Švabama i Mađarima... od kuda odjednom nekakva hrvatska sela, a koja su bila odlučujuća za hebenu granicu?
PS: Po govoru bih za istočne Slavonce pre rekao da su Vojvođani nego Hrvati!

 

[Vaša Visost...]

na stranu što Hrvatska kao država nije postojala pre NDH, ali, upravo si indirektno napisao da je (istočna) Slavonija bila naseljena Švabama i Mađarima... od kuda odjednom nekakva hrvatska sela, a koja su bila odlučujuća za hebenu granicu?
PS: Po govoru bih za istočne Slavonce pre rekao da su Vojvođani nego Hrvati!

Ja sam rekao da su hrvatska sela bila i ostala tamo oduvijek, jedina promjena su Srbi umjesto folksdojčera, a Hrvati su konstanta kao većinski narod...

A Hrvatska je postojala oduvijek. Baš smo na podforumu istorije argumentirano razjasnili da su hrvatske zemlje kao banovine učestalo bile nezavisne čak i kroz periode personalne unije od 13. do 15. stoljeća pošto unija nije funkcionirala nakon što su Hrvati uklonili mađarsku dinastiju Arpadovića i počeli dovodit druge ne-mađarske dinastije na čelo personalne unije što Mađari nisu prihvaćali pa se cijela stvar raspala, nakon čega su hrvatske zemlje potpuno nezavisne kroz hrvatske i bosanske banovine stalno mijenjale položaj i oblik sve dok nas turska invazija nije primorala na novi savez s Habsburzima u kojem je GLAVNI GRAD u zasebnom Hrvatskom Kraljevstvu koje se tako i zvalo opet bio ZAGREB, a ne Beč što ti očito nije poznato mačiću. Mađare pod Turcima je tada pak i izravno preuzela hrvatska dinastija Zapolje koje su se Hrvati povijesno odrekli zbog suradnje s Turcima, ali ti taj primjer lijepo pokazuje da su Hrvati od 13. do 19. stoljeća ili Mađare protiv njihove volje držali prisilno u personalnoj uniji s Anžuincima ili drugim obiteljima koje smo im nametnuli ili smo bili de facto nezavisni...
Slabo poznaješ povijest...

Zato i vodeći ruski istoričari i slavisti poput npr. Alimova danas egzaktno naučavaju povijesnu istinu da su samo Hrvati od slavenskih naroda imali kontinuitet državnopravnosti kroz povijest...


.

 

[MOST6]

na stranu što Hrvatska kao država nije postojala pre NDH, ali, upravo si indirektno napisao da je (istočna) Slavonija bila naseljena Švabama i Mađarima... od kuda odjednom nekakva hrvatska sela, a koja su bila odlučujuća za hebenu granicu?
PS: Po govoru bih za istočne Slavonce pre rekao da su Vojvođani nego Hrvati!

O, Hrvatska je itekako postojala kao država prije tzv. NDH. Ne pravi se budala, molim lijepo.