Када мали Перица, или у овом случају мали Мујица крене "бистрити високу политику" добићемо увијек будаласто паламуђење у скласу са његовим инфантилним поимањем ствари.
Тако и овдје мали Мујица који сазнања о том бурном времену марљиво прикупља са бошњачких портала за брзу индоктринацију малоумних грла уз мало прича што му је бабо испричао, "дубокоумно примјећује" како је то све НАТО контролисао, а актери на овим просторима су морали слушати, јербо ако не би слушали, има да на*ебу. Тачка. И тако испуца мудрост мали Мујица и у себи помисли, јој како сам паметан.
Но пустимо малог Мујицу, будаласто и ошинуто, такав је.
Наравно да се моћни играч, а на нашу несрећу 1990их завршила је (привремено) ера биполарног свијета и остао је један моћни играч, у тадашњем времену администрација САД некад и преко своје филијале НАТО, пита о много чему и неће дозволити да неки процеси прођу мимо њих. Па и ако нису нешто заинтересовани чисто да дају амин, да се зна да се они ипак питају.
Међутим ту је погубно (а то преко медија неки политичари продане душе) прихватити мантру "мали морају слушати како велики кажу" или "мора се тако, ми немамо алтернативу", и мантра којом се трасира пртина поданичком менталитету.
Увијек има простора да се поправе ствари, увијек постоји алтернатива, можда то не изгледа пуно, нека драматична промјена, али у животу људи а и не будуће процесе може пуно значити. Имамо свједочење Холбрука у својој књизи (коју нисам читао па се морам ослонити на новинске текстове, да се оградим) гдје тврди да сматра поразом у Дејтону што је Српској остало име, или што је остала институција предсједника Српске.
Увијек се може боље (или рђавије, како за кога) остварити нешто, али треба мудро радити, бити истрајан, некад и кварно одиграти.
Што се тиче одбрамбено-отаџбинског рата, истина је, силник је у том рату из неких својих разлога (да не бистримо високу политику) заузео страну, Срби су добили улогу негативаца, константно је, некад у рукавицама некад отворено, дјеловао против Српске, некад су то били политички притисци, некад би то ишло војном силом.
Тачно је и да је у 10+ наврата ВРС морала зауставити операције након ултиматума, није тајна. Проблем би био што би муслиманској и хрватској политичкој елити услијед те отворене помоћи силника порасли апитети (а тако то и бива када неком уопште помажете он стене увјерење да то морате, нико не мора), па би силник некад морао рећи "шибе", и показати им гдје им је мјесто.
Но како написах, могло се боље, и у Дејтону се могла изборити за боља рјешења за Српску, додуше ту је склоњен др Караџић за које се знало да ће бити "тврђи преговарач", да је он био, било би сигурно боље, не пуно, али неке нијансе (као рецимо што бошњачки и хтрватски члан у предсједништву могу покренути механизам заштите националних интереса и ставити вето, а српски то не може, или рецимо да се одмах ријешио статус Брчког) су могле се боље. Но добро, било, прошло.
Друга ствар која је важна, и силник се руководи стањем на терену, развојем ситуације, некад када нешто зацртају иду са логиком, ако прође, добро и јест. Да је ВРС клонула, ни мировних преговора не би било, Српске данас не би било, а Срби би имали статус какав данас имају у фед.БиХ.
Ако неко мисли да би моћни играч да су ствари кренуле по злу за Српску, кренуо да спасава Српску или да се ресетује и крене помагати Србима, безнадежно је наиван, уосталом имамо примјер РСК када су искључиво уз помоћ силника Срби почишћени из Српске Крајине.
У читавој тој причи бјеше важно да ВРС не клоне, да остане истрајна, да одбрани границе Српске. Та мисија је остварена. Колико су политичари били дорасли ситуацији, а колико су данас, други је пар опанака. Како написах, ту треа и мудрости и истрајности и некад кварно одиграти.
ра није заврена, насртаји на Српску ће се наставити, настојаће се урушити, и Српску ваља сачувати. Неће бити лако.
