Srboskizborim
Veoma poznat
- Poruka
- 10.581
Ne valja naslov teme, nije jasan, da piše rat u Bosni i Hercegovini ili Republici Srpskoj, ovako "otadžbinski rat' je bio i u RSK
-
- Popularno:
- Da li se moglo izbeci stradanje...
- Šta muškarac želi da čuje od žene?
- Drzavni i nacionalni interesi ne...
- Današnja mračna Srbija: Otkaz jer je...
- Gradiće se TUNEL Tramp-Putin na...
- Mila Pajić, intervju iz izgnanstva:...
- Sin poslanice SNS iz Niša...voli ustaše...
- Predsednik Volodomir Zelenski o...
- Veterani u Manastiru Žiča u podršci...
- Чет-Џи-Пи-Ти одговара да Бог постоји
Одбрамбено-отаџбински рат 1992-1995
- Začetnik teme Blau
- Datum pokretanja
Ne valja naslov teme, nije jasan, da piše rat u Bosni i Hercegovini ili Republici Srpskoj, ovako "otadžbinski rat' je bio i u RSK
Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.543
Провокаторима који на овој теми преносе пропаганду са хрватских а богами и неоусташких портала за брзу индоктринацију малоумних грла, џава писати да се држе теме, да тема није одбрана нашег народа у Републици Српској Крајини, већ одбрамбено-отаѕбински рат 1992-95 и ратни хаос у бившој БиХ, они по своме настављају, затрпавају ли тему, затрпавају, биће да морају испуцати дневну дозу троловања, разумијемо их.
Да би разумјели то вријеме, важно је сагледати хронологију догађаја, генезу тог хаоса, и како су ствари стрмоглаво ишле по злу.
Ту је један важан догађај у Сарајеву који се десио на данашњи прије 28 годиа и дан касније. Бившу БиХ, многе градове већ је захватио ратни хаос, и у Сарајеву касарне ЈНА су у блокади, пуца се по војницима, већ се десио масакр војника ЈНА 22.априла у Великом парку, но ЈНА је и поред чињенице да ју је муслиманска страна сврстала у непријатеље, и даље покушавала држати неутралну страну, бити "тампон зоном" између већ добро опремљених паравојних муслиманских формација, тзв патриотске лиге и српских сеоских стража, из којих ће се касније формирати ВРС.
И у том хаотичном времену када су догађаји сустизали једни друге, многи на важним положајима, мислим прије свега у ЈНА, нису били дорасли ситуацији, изазову, а некад би били потпуно изгубљени.
Зато имамо нови масакр војника ЈНА .2.-3. маја 1992.године код Скендерије и у Добровољачкој, том приликом је муслиманска страна доказала своју исквареност, да ће сваки договор итиграти, да су ништарије спремне на сваки пасјалук, подлост, то нам мора бити и наук, али кривице је и неспособних високих команданата ЈНА, и за овај покољ припадника ЈНА, када је 42 официра и војника ЈНА из засједе, мучки масакрирано, кривице је највише и до Кукањца, неспосоног и надменог каријеристе и колебљивца, команданта тадашње 2.В.О и до још неких на високим позицијама који нису разумјели или нису хтјели да разумију шта се у БиХ дешава. Да нам у Сарајеву бјеше тада један Младић, другачије би ствари ишле, али не бјеше.
Ова неспособност типова који су уграбили важне позиције у ЈНА које нису смјели, не смије бацити у сјену бројне примјере часних официра и војника ЈНА. примјере храбрости, пожртовања, преданости задатку, посвећености својим колегама у ЈНА због којих ће кренути у самоубилачку мисију.
Управо таква је потресна прича (овдје)
Прича о храбрости, пожртовању, оданости колегама, спремности да се помогне друговима у невољи.
Тачно је да се у безнадежну ситуацију дошло због неспособности надређених, али прича о истинским херојима, капетану Марку Лабудовићу и свим подређенима је неукаљана, чиста, узвишена.
Када пишемо и зборимо о том времену, колико год тежили прозвати оне који су забрљали, увијек ваља поменути и истинске хероје одбрамбено-отаџбинског рата.
Да би разумјели то вријеме, важно је сагледати хронологију догађаја, генезу тог хаоса, и како су ствари стрмоглаво ишле по злу.
Ту је један важан догађај у Сарајеву који се десио на данашњи прије 28 годиа и дан касније. Бившу БиХ, многе градове већ је захватио ратни хаос, и у Сарајеву касарне ЈНА су у блокади, пуца се по војницима, већ се десио масакр војника ЈНА 22.априла у Великом парку, но ЈНА је и поред чињенице да ју је муслиманска страна сврстала у непријатеље, и даље покушавала држати неутралну страну, бити "тампон зоном" између већ добро опремљених паравојних муслиманских формација, тзв патриотске лиге и српских сеоских стража, из којих ће се касније формирати ВРС.
И у том хаотичном времену када су догађаји сустизали једни друге, многи на важним положајима, мислим прије свега у ЈНА, нису били дорасли ситуацији, изазову, а некад би били потпуно изгубљени.
Зато имамо нови масакр војника ЈНА .2.-3. маја 1992.године код Скендерије и у Добровољачкој, том приликом је муслиманска страна доказала своју исквареност, да ће сваки договор итиграти, да су ништарије спремне на сваки пасјалук, подлост, то нам мора бити и наук, али кривице је и неспособних високих команданата ЈНА, и за овај покољ припадника ЈНА, када је 42 официра и војника ЈНА из засједе, мучки масакрирано, кривице је највише и до Кукањца, неспосоног и надменог каријеристе и колебљивца, команданта тадашње 2.В.О и до још неких на високим позицијама који нису разумјели или нису хтјели да разумију шта се у БиХ дешава. Да нам у Сарајеву бјеше тада један Младић, другачије би ствари ишле, али не бјеше.
Ова неспособност типова који су уграбили важне позиције у ЈНА које нису смјели, не смије бацити у сјену бројне примјере часних официра и војника ЈНА. примјере храбрости, пожртовања, преданости задатку, посвећености својим колегама у ЈНА због којих ће кренути у самоубилачку мисију.
Управо таква је потресна прича (овдје)
У паклу Скендерије
Телефон у канцеларији у приземљу помоћног објекта Војне болнице Сарајево тог 2.маја 1992. зазвонио је нешто пре 13 часова. Капетан I класе Марко Лабудовић знао је ко са тог телефона зове и пре него што је подигао слушалицу.
– Хало-изговорио је са зебњом.
– Генерал Кукањац-представио се глас са друге стране.
– Изволите друже генерале, капетан Лабудовић.
– Лабудовићу, Шупут је са својима упао у заседу негде код Дома ЈНА, формирајте групу и крените да му помогнете и извучете рањене и погинуле. ОДМАХ!
Погледао је за столом старешине диверзантског одреда којим је командовао. Седели су у тишини гледајући у ,,Моторолу” на столу, из које су допирали вапаји њихових колега из јединице који су упали у заседу.
– Друже генерале, не могу да извршим то наређење. Немам чиме да га извршим, од средстава имамо само два Пинца, а и не могу оставити болницу без обезбеђења.
– Слушајте, тамо војници и старешине гину! Разумете ли-ГИНУ! Хитно формирајте групу и крените!
– Куда да прођем? Знате да је читав град блокиран, хоћете да на нама вежбају гађање?
– Зваћу Ганића и Делимустафића да пропусте колону.
– Не може Вам нико гарантовати пролазак када пуцају са сваког прозора.
– Морате да кренете, ако не извршите наређење послаћу Вас на војни суд због издаје!
– Боље да идем на војни суд, него да одведем људе у смрт.
Веза се прекинула.
Марко Лабудовић је био храбар човек, што је више пута и доказао, али одлука коју је требало да донесе није имала везе са храброшћу. У Хрватској је већ имао искуства са одбијањем наређења претпостављенима који су његову јединицу слали у разне немогуће мисије не знајући чему је уопште јединице намењена, тако да му претња генерала Кукањца није значила баш ништа. Међутим, вапаји колега и војника из јединице који су упали у заседу били су нешто сасвим друго. Знао је да одлука коју треба да донесе није реална, али није могао више да седи и слуша позиве за помоћ. Назвао је преко Мотороле старијег водника Аврамовића, кога је пук.Шупут вратио из колоне у Команду управо ради одржавања везе, и рекао да ће им кренути у помоћ.
– Они који су на дужности нека остану, сви остали одмах са опремом да се построје испред-наредио је присутним старешинама.
У тренутку му постаде криво што су га колеге наговориле да повуче захтев за демобилизацију из ЈНА написан неколико месеци раније.
Старешине су позвале своје војнике на узбуну. Део војника, који је био у кантини на четвртом спрату болнице, муслимани из особља болнице су питали ,,Зар ви не идете на задатак?”. Војници су се згледали, чудећи се како је особље пре њих знало за задатак.
За неколико минута тринаест људи у панцирима без заштитних плоча било је постројено испред помоћне зграде у дворишту Војне болнице. Чекао се војник Пејић Милан, возач који је дужио једног од два Пинцгауера у гаражи, а тог тренутка се налазио у главној згради на 13.спрату. Стигао је и стао у строј са беретком. Војник Николић Драгослав му говори да иде да узме шлем. Капетан Лабудовић се обратио постројеним:
– Војско, наши другови из јединице су улетели у заседу. Крећемо у Дом ЈНА да извучемо рањене и погинуле. Иза нас ће ићи санитетска возила са медицинским особљем. Ово је борбени задатак на који ником не могу наредити да иде. Ако има неко ко не жели да иде нека иступи.
Сви су у тишини гледали свог командира. Нико није иступио.
– Метак у цев и ако будемо нападнути гађајте добро.
У болници је од старешина из одреда остао само старији водник Перица Димитријевић са тринаест војника.
У први Пинцгауер 710 М без цераде, регистарске ознаке П-4319, на место возача ушао је војник Пејић, који га је иначе и возио. Поручник Гвозденовић Обрад извлачи га из кабине и наређује му да се попне на каросерију. Пејић седа на клупу баш иза њега. На место сувозача сео је капетан Лабудовић. За митраљезом М-84 постављеним на кров возила стајао је поручник Цветковић Ивица. Осим Пејића на каросерији су седели војници Поповић Бранко, Благојевић Александар и Николић Срђан.
У другом Пинцгауеру, регистарске ознаке П-3535, на месту возача био је поручник Кастрати Нихад, сувозач је био војник Бешлић Круно, за митраљезом на крову био је водник Матић Драган, а на каросерији су седели војници Лазукић Драган, Николић Младен, Гламочић Драган, Пајовић Радош и Николић Драгослав.
Осим митраљеза са две муницијске кутије од по 250 метака (укупно 500 метака), војници су имали лично наоружање са једним борбеним комплетом муниције, односно аутоматске пушке са по два добоша од 75 метака, укупно 150 метака. У првом Пинцу се налазио сандук са муницијом за митраљез М-84 и сандук муниције за аутоматске пушке, док су војници у другом Пинцу имали преко леђа пребачене ручне ракетне бацаче ,,Зоља”, укупно пет или шест комада. Старешине су имале пиштоље са собом. Неки од војника су имали дефанзивну ручну бомбу М-75, а неки гасне бомбе са сузавцем, које су требале бити употребљене за лакше извлачење рањених, пошто су рачунали да нападачи немају заштитне маске. То је било наоружање са којим је петнаест припадника диверзантског одреда кренуло на задатак.
Изашли су на споредан улаз, обишли болницу и дошли на главни, где је у санитетима чекало особље Војне болнице. Били су у белом и нису били наоружани. Санитетска возила ,,Ситроен” јасно су била обележена санитетским ознакама, имала су и ротацију и сирене на крову.
Колона од четири возила кренула је са главног улаза Крањчевићевом улицом и изашла на улицу Хамзе Хуме. Гвозденовић је возио брзо, журећи да што пре стигне до рањеника. Наиласком на Скендерију, на сред раскрснице их је чекао црни БМВ сарајевског криминалца Јуке Празине који је на крову имао упаљену ротацију. Исти онај којег су диверзанти због свакодневних провокација тражили да гађају, али ниједном нису добили одобрење од Лабудовића. На сувозачевом месту седео је човек са камером и снимао долазак колоне. Улица десно према Скупштини БиХ била је затворена јежевима, а на улици се налазио попречен камион ,,Тамић” и Фолксваген Џета са упаљена сва четири мигавца. Уласком колоне у раскрсницу на Скендерији, БМВ се кретао уназад до улице Саве Ковачевића (садашња Реиса Џемалудина Чаушевића), скренуо у улицу и замакао задњим крајем иза зграде у Мис Ирбиној, док је предњи крај остао да вири. У улици Обала војводе Степе на трамвајским шинама налазила су се три празна трамваја.
Када је први Пинц дошао наспрам другог трамваја одјекнуо је пуцањ. Из зграде на углу ул.Обала војводе Степе и Саве Ковачевића убијен је Гвозденовић, након чега је Пинц остао без контроле, угасио се, занео у леву страну и замало преврнуо. У том моменту испред зграде се појављује човек са ручним бацачем на рамену нишанећи у Пинц. Поручник Цветковић га рафалом из митраљеза елиминише. Лабудовић искаче испред возила и са подигнутим рукама маше да се прекине паљба. Окреће се према првом Пинцу и војници јасно чују команду ,,Прекини паљбу!”. Цветковић престаје да пуца. Лабудовић корача улицом неких десетак метара са подигнутим рукама машући унакрсно према згради, вичући ,,Не пуцајте!”. Тада га погађа први метак и он пада. Цветковић са крова почиње да пуца по згради, док из те, зграде наспрам парка и зграда на углу ул.Валтера Перића у класичној ,,потковици” почиње унакрсна ватра из свих оружја по колони. Водник Матић издаје наредбу ,,Напад на возило!” и војници искачу из другог Пинца. Први Пинц погађа нека експлозивна направа у десни доњи део кабине где је неколико секунди пре тога седео Лабудовић. Војници, порањавани још на возилу, искачу и залежу под трамвај, а на каросерији остају Цветковић и Пејић. Пејић решета БМВ. Са другог Пинца дејствује Матић пуцајући према згради наспрам парка у Мис Ирбиној. Лабудовић успева да се подигне и поново виче ,,Не пуцајте”, али га поново погађају. Провлачи се између трамваја према бетонском насипу Миљацке.
Први са каросерије другог Пинца искочили су Николић Драгослав и Пајевић Радош. Обојица одмах бивају рањена. Драгослав добија метак кроз ногу и пада преко возача првог санитета, који јауче да је рањен. Док пуца преко њега, штитећи га, каже му ,,Брате и ја сам, ћути и повлачи се”. Возач другог санитета, који је био цивилно лице, искаче из возила, силази иза трамваја бетонским насипом до Миљацке, где се некако свлачи и рањени војник-возач првог санитета. Ту на насипу убијају војника из зграда са супротне стране реке. Други возач самим коритом трчи према Ајфеловом мосту. Код моста покушава да се попне на улицу и ту га хватају муслиманске снаге.
Поручник Кастрати само са пиштољем претрчава парк и прелази Кошевски поток, док га Матић и остали подржавају. Под паљбом претрчава и оба смера ул.Хамзе Хуме и код зграде на углу ул.Валтера Перића долази до командира Војне полиције муслиманских снага, Исмета Бајрамовића-Ћеле. По једној верзији имао је уперен пиштољ у њега, а по другој пиштољ није ни вадио из футроле, већ је дошао да преговара. У обе верзије тражио је од Ћеле да својим људима нареди да прекину паљбу и дозволе повратак групе у Војну болницу. У обе верзије га убијају с леђа.
Цветковић херојски и даље са Пинца покушава да одбрани групу. Сасвим случајно се тог дана задесио у Војној болници, јер се претходно поподне због напада муслиманских снага на болницу није могао вратити у Лукавицу, где је био на задатку.
Матић на другом митраљезу испуцава једну муницијску кутију и тада га погађају у кук. Пада на каросерију и, видевши да су му војници рањени, са каросерије виче ,,Предајемо се, не пуцајте”. Чини му се да на његове повике муслимани још јаче пуцају. Пребацује се преко странице возила на улицу. Митраљез преузима војник Николић Младен, грмаљ из Маглаја, кога су другови у одреду звали Мрко. Од свог оружја Младен је највише волео митраљез М-84. Једном приликом је, када су их у Војној болници данима гађали снајперима са зграда званих Момо и Узеир, узео митраљез, наставио реденике и изрешетао све спратове одакле су пуцали на болницу. ТВ Сарајево је, као и увек у то време, ”објективно” известило да су диверзанти напали цивилне објекте и да је било мртвих. Сада пуца према згради наспрам парка одакле са сваког прозора пуцају на њих.
Николић Младен и Бешлић Круно из Завидовића ишли су у исту школу, тако да су се знали и пре војске. Леже рањени један поред другог на сарајевском асфалту. Када је заштитни пук, у чијем саставу је био и диверзантски одред, у јесен 1991. предислоциран из Загреба на Слуњ, Крунин отац је дошао да га посети. Наговарао га је да напусти јединицу и са њим крене кући. Круно је одбио и рекао да ће остати са својим друговима док не одслужи војни рок. Том приликом његов отац, Хрват, поручио му је да ће платити некога да га убије ако остане у ЈНА. Старешине су Круну након одласка оца затекле са сузама у очима. Рекли су му да може да иде кући ако му је жао што је остао. Круно је одговорио да му није жао због одлуке, већ се плашио да отац кући неко зло не учини мајци која је била Српкиња. Све време док пуца псује мајку муслиманску.
Иако вишеструко израњавани, сви војници се херојски боре. Пајовић Радош, оставши без муниције, скида ,,Зољу” са рамена. Придиже се да би заузео бољи положај, док му Драгослав виче да не устаје. Испаљује ракету према митраљеском гнезду у згради на углу и следећег тренутка пада смртно погођен. Лабудовић пузи према Ајфеловом мосту. Почиње ватра и са супротне обале, са хале ”Скендерија”.
Цветковић остаје без муниције на митраљезу. Он и Пејић скачу са Пинца и залежу поред осталих војника. Поповић Бранко је убијен, Благојевић Александар је тешко рањен, херојски се бори Николић Срђан. Благојевић је по ВЕС-у возач, одслужио је и војни рок и продужетак од три месеца, али због ситуације у Сарајеву није могао да оде кући. Могао је да иступи из строја и не оде на задатак, нико му то не би замерио, али није, остао је до последњег тренутка са својим друговима.
Лазукић не чује митраљез поред себе. Окреће се и види Младена како лежи на леђима. Дрма га: ,,Мрко, Мрко, јеси жив?”. Младенове беживотне очи биле су упрте према небу.
Пејића удара нешто у шлем. Помислио је да је метак, али схвата да га Цветковић удара руком јер га није чуо. Пита га: ,,Мали, имаш ли шта?”, мислећи на муницију. Пејић хоће да му да два оквира од аутоматске пушке која је држао у бочном џепу панталона, али види да је метак ту погодио и да су му се оквири распали и меци поиспадали. ,,Немам ништа”, одговара. Имао је код себе пар кутија метака за аутоматску пушку у рифузи, али нико није имао времена да под толиком ватром поново пуни реденике и добоше. Један по један, диверзанти остају без муниције. Цветковић вади пиштољ и пуца све до последњег метка. Пејић га пита ,,Шта да радимо друже поручниче?”. Видевши да нема одговора окреће се и види свог командира како лежи док му се крв слива са чела низ лице. Провлачи се испод трамваја и налази заклон иза једне од две трафике на обали Миљацке.
Након неких петнаестак минута, диверзанти више нису пуцали јер нису имали муниције. Убијали су их рањене једног по једног као на стрелишту. Лабудовић негде код моста поново виче ,,Не пуцајте, предајемо се!”, на шта муслимани још јаче осипају паљбу из свих калибара. Ватра је била толика да су возила и трамваји почели да горе, јер су пуцали и панцирно-запаљивим и обележавајућим мецима. Видевши да муслимани неће да прихвате предају, Лабудовић тражи помоћ преко ,,Мотороле”. Зове Команду 2.ВО, Војну полицију из касарне ”Виктор Бубањ”, тражи да дође УНПРОФОР, зове у помоћ било кога ко чује његове поруке. Бори се колико може, пуцајући из пиштоља не да да му приђу.
У запаљени Пинц Лазукић убацује пушке без муниције како не би остале непријатељу. Док ватра букти у трамвају изнад њих, Лазукић и Матић пузећи уназад почињу повлачење према мосту на Скендерији. Само што су се одмакли од трамваја, улицом Хамзе Хуме, куда су и сами дошли, у пуној брзини наилази камион са кога пуцају на њих. Поново рањавају обојицу, овај пут Матића кроз стомак. Лазукић успева да скине своју ,,Зољу” са рамена, пуца у камион и успева да га заустави. Стиже их и Драгослав и заједно са Лазукићем пузећи вуку Матића до банкине моста док свуда око њих рикошетирају меци. Гламочић је испод запаљеног трамваја изашао према реци и са рупом на плућима почео да пузи према Лабудовићу.
Услед ватре која је захватила инсталацију први Пинц анласује и покреће се пар метара. Из запаљеног возила испада беживотно тело Гвозденовића. Ватра захвата и муницију на каросерији која почиње да се активира. Муслимани мисле да то диверзанти пуцају и још више појачавају ватру из свих калибара. Око трамваја почињу да падају и минобацачке гранате. Ракета погађа трафику иза које је Пејић и он неколико метара лети кроз ваздух. Сав дезоријентисан и израњаван од гелера враћа се до онога што је од трафике остало. Горе и возила и трамваји, горе и тела испод њих.
На супротној страни Миљацке појављује се један од три тенка која је, поново ван сваке памети, по наређењу ген.Кукањаца, ген.Ђурђевац послао из Лукавице да помогну диврзантима у извлачењу. Међутим, од та три тенка, послата без икакве подршке, само се један пробио до Скендерије. Дејствује са десне обале према зградама одакле су пуцали на диверзанте. Матић диже руку и маше према тенку како би их ови из тенка видели и тада га снајпер погађа у леву слепоочницу, метак излази кроз усну дупљу. Због обилног крварења и болова које је трпео Лазукић му из санитетског комплета даје и своју и његову инјекцију морфијума. Након испаљене муниције тенк се повлачи назад, где га муслиманске снаге са две ракете из РБР ,,Оса” уништавају.
Пошто је и Команда 2.ВО нападнута, Кукањац у паници наређује Војној полицији у касарни ”Виктор Бубањ” да се са три транспортера на сваки начин пробију од Швракиног насеља до Бистрика, што је захтевало пролазак с једног на други крај града. Старешине и војници су са једним БВП (борбено возило пешадије-гусеничар) и два БОВ-а (борбено оклопно возило-точкаш) чистећи барикаде пред собом успели да стигну до Скендерије. Међутим, када су први БОВ и БВП прошли мост и скренули у Добровољачку улицу према Бистрику, командир другог БОВ-а је угледао Матића, Лазукића и Николића како крвави леже на асфалту. Уместо у Добровољачку скреће на мост, где посада под јаком ватром успева ову тројицу да увуче у транспортер. Пејић види ккао му извлаче другове, али због ватре не може да дође до транспортера. Само што је БОВ кренуо поред је пала граната која га замало није преврнула. Под кишом метака од које се чинило да се оклоп БОВ-а пуши, посада је успела да рањене довезе до Војне болнице. Када су их из транспортера износили на покретна носила отворена је ватра из околних зграда, тако да умало није страдало и медицинско особље које је пошло да им укаже помоћ.
Прошло је неколико сати када су возила изгорела. Муслимани су престали да пуцају јер су видели да одавно нема никаквог одговора. Онда се одједном негде код зграде на углу ул.Валтера Перића појавио лик у цивилу, обучен у фармерке и јакну, са аутоматском пушком, који је трчао према ул.Бранка Радичевића (садашња Хисета). Из зграде су истрчала двојица људи и уперивши пушке према њему, рафалом га убили с леђа. Пејић гледа како тело убијеног пада наспрам Џете којој још раде мигавци. Баца расуте метке и бомбе из панцира у Миљацку. Лева рука му је толико израњавана да је не може користити.
(Други Пинц и први санитет)
Гламочић од ране на плућима не може да дише. Дехидриран, скида панцир и опрему желећи да се преврне у корито Миљацке. Лабудовић га пита шта ради. Каже му да неће да умре жедан и да ће да се баци у реку да пије воде. Лабудовић га одговара и каже му да ће неко доћи и њих да спаси. Гламочић одустаје и остаје да лежи.
Један човек у цивилу опрезно провирује између трамваја. Пејић диже руку и каже му да је рањен, моли га да га спаси. На то овај вади пиштољ и са неколико метара пуца у Пејића. Један метак. Други. Трећи. Четврти. Сви промашују мету, али га пети погађа у леђа. Јауче од болова, док човек са пиштољем брзо бежи путем којим је дошао.
После неког времена улицом наилази старији човек. Гледа олупине које се још пуше. Пејић га довикује и моли да га спаси. Чича гледа около. Сагиње се и помаже Пејићу да изађе на улицу. Последњим атомима снаге, ослоњен на чичу, почиње прелазак улице. Чича га пожурује ,,Хајде брже, брже, док ови опет нису припуцали, побиће нас”. Не види да су Пејићу и ноге и руке у ранама од гелера. Само у левом стопалу кроз чизму вири гелер величине шаке. Некако прелазе улицу и долазе до зграде на углу Валтера Перића. Чича увлачи Пејића у зграду и спушта га на степенице. Одлази напоље до двојице са пушкама. Чим су ова двојица угледала Пејића одмах су га дигли и одвукли до зида у Вразовој улици. Репетирали су и уперили пушке у њега:
– Ћији си ти? Јеси ћетник?
– Нисам.
– Ја ћији си? Прићај, уб’ћу те!
– Ја сам ваш људи, ја сам Југословен…
– Да ниси то рек’о сад би’ те убио к’о пса!
– Јес’ ти пуц’о са Лабудовићем?-упоран је други.
– Нисам, ја сам возио санитет, ево пише у књижици-каже им, пружајући војничку књижицу.
Срећом по Пејића у војној књижици и јесте писао само ВЕС 12701-возач моторних возила. У том тренутку се појављује проседи човек и каже овој двојици да не дирају војника. Диже Пејића са степеница и довлачи га до Дома здравља. Предаје га двема женама и каже им да га чувају док се он не врати. Пејић се освешћује у подруму где су га оне две склониле, јер је читав Дом претрпан рањеним. Те две медицинске сетре биле су Српкиње из Србије, удате за муслимане. Рекле су му да нико није хтео да крв да за њега, већ су то учинили новинари ”Ројтерса”, што су и снимили. Када се проседи човек вратио убацио је Пејића у возило Голф и кренуо ка болници Кошево. Пејић га је молио да га довезе до Војне болнице, али се човек, који му се представио као Екрем Лекић, плашио да га не заробе. Одвезао га је и оставио у болници Кошево. Војничка књижица је остала код оне двојице који су хтели да га стрељају.
Лабудовић је био је подофицир и професионални боксер. Нису му дали да се такмичи, одређујући га на дежурство или за командира страже када је требао да има мечеве. У инат онима који су мислили да могу да се иживљавају над нижим чиновима само зато што имају неки ,,чварак” више, завршио је и војну академију и ДИФ. Био је у одличној физичкој спреми и одличан стрелац. Војска га је поштовала, а старешине у одреду цениле. После свих дешавања које је његова јединица прошла у Словенији и Хрватској, разочаран издајом од стране војног и политичког врха, почетком 1992. написао је захтев за демобилизацију из војске. Након вишедневног наговарања од стране колега из једнице није га предао. Сада, лежећи израњаван код Ајфеловог моста, због тог осећаја издаје преко ,,Мотороле” псује и Кукањца, и УНПРОФОР, и муслимане који су му побили војску, говорећи да им неће пасти жив у руке. Један од колега га наговара да одустане од намере да се убије, да издржи још мало и да ће помоћ стићи, али је Лабудовић рекао да је за то касно. Сви који су имали ,,Мотороле” тог тренутка могли су чути потресне речи којима се опраштао од овог света: ,,Поздравите ми породицу…чувајте их и помажите…поздравите све моје другове…реците Кукањцу да смо изгинули џабе…и нека разруши Сарајево јер се са оваквим џелатима не може другачије…”. Гламочић га је последњи пут видео када је израњаван пузао преко Ајфеловог моста на другу страну.
Предвече су заробили Гламочића, који је био само у доњем вешу и чизмама. Преживео је само зато што је рекао да је возач санитета. Док су га одводили тело Марка Лабудовићево већ дуго је лежало непомично на мосту.
(слика на којој се види положај оба Пинца и тела побијених диверзаната)
Пејић Милана, који је имао три ране од метака и тринаест од гелера, у болници Кошево су оперисали без анестезије док је вриштао од болова. Чим се освестио и могао да прича, под претњом смрћу су га натерали да пред камером ТВ Сарајево изјави како су диверзанти први пуцали. Та изјава емитована је истог дана у вечерњим часовима, а следећих дана је више пута понављана у информативним емисијама.
Возача другог санитета муслимани су одвели у хотел ,,Загреб” у близини Војне болнице, где су га читаву ноћ тукли. Унакаженог од батина пустили су га сутрадан да се врати у болницу, како би таквим монструозним понашањем застрашили остале.
Матић Драган са пет, Лазукић Драган са три и Николић Драгослав са четири прострелно-устрелне ране од метака и ко зна колико од ситних гелера, збринути су у Војној болници Сарајево. Током боравка су сазнали да је ген.Кукањац тражио од Ејупа Ганића и Алије Делимустафића да се њихова колона пропусти како би покупула мртве и рањене, а да је тачно време поласка колоне из болнице јавила болничарка Вук Сабина, која је после тога напустила болницу.
И поред више покушаја из ЈНА да се тела убијених на Скендерији и околним улицама покупе, муслимани нису то дозвољавали.
Угљенисана тела приказивана су данима на свим светским телевизијама, већином уз коментар ТВ Сарајева да су диверзанти кренули да заузму Председништво БиХ, а да се народ спонтано организовао и са ловачким наоружањем бранио свој суверенитет. Као да такве лажи нису биле довољне, капетана Марковић Миодрага, комадира противтерористичке чете који је заробљен у групи која је пошла у деблокаду Дома ЈНА, измрцвареног од батина возили су у Пинцгауеру и терали га да гледа како возилом прелазе преко мртвог тела Марка Лабудовића. Када је 6.5. најзад постигнут договор да се прекину дејства и крене заједнички конвој који би покупио тела погинулих, муслимани су пре доласка конвоја тела са Скендерије склонили у болницу Кошево. И поред постигнутог договора одбијали су да предају тела, тражећи размену за живе заробљенике. Због тога је родбина погинулих данима примала опречене информације о судбини најмилијих, надајући се да су живи.
Дана 10.5.1992.године Војна болница је предата муслиманима, када је колона са рањеним и делом запослених под пратњом УНПРОФОР-а најзад напустила болницу (9.5. колона је враћена због наводно неуспелих преговора). До тог датума старији водник Перица Димитријевић је са тринаест војника диверзантског одреда одбијао нападе на болницу, док је у исто време Ејуп Ганић на ТВ Сарајево изјављивао како је ,,Војна болница жестоко побуњеничко упориште са 80-90 специјалаца”. Диверзанте из Војне болнице у Лукавици дочекао је генерал Младић и сваком појединачно честитао на храбрости, рекавши им да ће осветити настрадале другове. За то време са стране је незаинтересовано стајао генерал Кукањац, који се диверзантима није ни обратио.
Матића, Лазукића и Николића су из Лукавице пребацили на Соколац, а касније хеликоптером на ВМА у Београд. Тамо су их 14.5. водили на препознавање тела пристиглих из Сарајева, од којих су нека била потпуно угљенисана. Том приликом се појавио неки официр који им је рекао ,,да држе језик за зубима и да ником не причају шта су доживели”. Супруга Марка Лабудовића касније је изјавила да је супруга препознала по белегу на левој нози, јер је тело после дванаест дана било у изузетно лошем стању. На телу покојног супруга било је шест рана од метака, од којих је смртоносна била једна-прострелна кроз стомак која је прошла кроз слезину, испуцана из непосредне близине, што јој је лично рекао патолог, потпуковник Зоран Станковић. Остале ране су биле по рукама и ногама, ван предела које покрива панцир, али није било никаквих рана од гелера, тако да приче о томе како се Марко Лабудовић разнео бомбом или како је погинуо од минобацачке гранате немају везе са истином.
Током боравка у болници Кошево код Пејића се једног дана појавио човек из суседне собе кога су звали Мујо.
– Миланче, дођи код мене-рекао му је.
– Зашто?-упитао је Пејић.
– Дођи, дођи, имам нешто да ти кажем.
Пејић се, иако још ровит, пребацио код овога у собу, где му је рекао да легне у један од празних кревета. Било му је чудно, али је послушао. После неког времена појавила су се два човека у белим мантилима. Прво су ушла у собу где је био Пејић, а после у собу код Мује.
– Где је овај?-питали су Мују за Пејића.
– Не знам, отишао, ваљда је пуштен.
– А овај, је л’ наш?-питао је један показујући на Пејића.
– Јесте, наш, наш.
Када су се окренули и отишли Муја се обрати Пејићу:
– Миланче, сад сам ти спасио живот.
Касније му је рекао да су тада убили неколико рањених војника у болници.
12.5.1992. Пејић је размењен и пребачен на Лукавицу, одакле је хеликоптером превезен на ВМА у Београд.
Гламочић није знао да су десет дана Пејић и он заједно лежали у болници Кошево. Дана 17.5., приликом размене заробљених, случајно је рекао капетану који је водио размену да је припадник диверзантског одреда и да је рањен на Скендерији, на шта га је овај брзо дописао на списак и са осталима извукао из болнице. Када је превезен у болницу Соколац имао је 48 килограма.
Епилог масакра на Скендерији 2.5.1992.:
Из ДОд-а/65.змтп убијени су:
1. кIк Марко Лабудовић-сахрањен 16.5.1992. у Београду
2. пор. Цветковић Ивица-сахрањен 16.5.1992. у Књажевцу
3. пор. Гвозденовић Обрад- сахрањен 22.5.1992. у с.Поткозловача на Романији (тражено додатно препознавање по стварима јер је тело било угљенисано)
4. вој. Поповић Бранко-сахрањен 16.5.1992. у Београду
5. вој. Благојевић Александар-сахрањен 16.5.1992. у Крагујевцу
6. вој. Николић Срђан-сахрањен 16.5.1992. у Пироту
7. вој. Пајовић Радош-сахрањен 16.5.1992. у с.Јарчујак код Краљева
8. вој. Николић Младен-сахрањен ?
9. пор. Кастрати Нихад-води се као нестао јер тело није пронађено
10. вој. Бешлић Круно-води се као нестао јер тело није пронађено
На сахрани Марка Лабудовића, Ивице Цветковића и Обрада Гвозденовића била су присутна тројица старешина из ДОд-а. Нико из 65.змтп, нити Команде 2.ВО није присуствовао сахрани, нити је на било који начин породицама погинулих изразио саучешће.
Рањени су:
1. вод. Матић Драган-РВИ са 100% телесног оштећења (ТО)
2. вој. Пејић Милан-РВИ прво са 90%, затим 80%, трајно са 60% ТО
3. вој. Лазукић Драган-РВИ прво са 40%, трајно са 30% ТО
4. вој. Николић Драгослав-ПВИ прво са 50%, трајно 30%
5. вој. Гламочић Дрган-РВИ са 80% ТО
На Скендерији су тог дана убијени и следећи војници:
1. вој. Бојанић Небојша-возач првог санитета, из Рибнице код Краљева. У умрлици бр.203-346/98 издатој 13.4.1998. као датум смрти именованог наводи се 22.11.1996., а место смрти Сарајево. Међутим, позитиван ДНК налаз на име Бојанић Небојша Комисији за нестала лица Републике Србије достављен је тек 24.9.2004.године. Породица је одбила да потпише записник о идентификацији. Ексхумиран је на гробљу Лешће у Београду и посмртни остаци идентификовани 19.11.2004. (Подаци добијени од Центра за истраживање ратних злочина Републике Српске)
2. вој. Витковић Драган
3. вој. Мојсиловић Миломир
4. вој. Ракић Жељко
За последњу тројицу војника нисам успео да пронађем податке на који начин су настрадали.
Рањен је Бабовић Михаило, који се у списковима води као војник, али је вероватно то возач другог санитета који је био цивилно лице на служби у ЈНА.
Извињавам се родбини и пријатељима настрадалих који ово буду читали због поновног подсећања на свирепа убиства најмилијих, али сам, заједно са преживелим диверзантима, сматрао да после 25 година од злочина ова прича, коју нико није хтео да исприча, мора да се исприча. Прича о држави која је издала своју војску и неспособности војног врха да то схвати. Прича о херојском отпору петнаесторице припадника ДОд-а вишеструко надмоћнијем непријатељу (Екрем Лекић је рекао Милану Пејићу да их је у заседи чекало око 2000 људи, што је однос 133:1). Прича о пријатељству и пожртвовању међу војницима који су гинули један за другог. Прича о нечовештву и бешчашћу где су се мртви поново убијали и понижавали. Прича о бесмислу рата где те муслиман рањава, Муслиман спасава (командир БОВ-а којим су евакуисани Матић, Лазукић и Николић био је ств.Шабан) и Муслиман оперише (доктор у Војној болници). Отуда и разлика у малим и великим словима. Прича о лажима које се о овом догађају проносе 25 година…
Ипак, првенствено, ово је део приче о ратном злочину за који нико није одговарао, у судским списима названим ,,Случај Добровољачка”.
Телефон у канцеларији у приземљу помоћног објекта Војне болнице Сарајево тог 2.маја 1992. зазвонио је нешто пре 13 часова. Капетан I класе Марко Лабудовић знао је ко са тог телефона зове и пре него што је подигао слушалицу.
– Хало-изговорио је са зебњом.
– Генерал Кукањац-представио се глас са друге стране.
– Изволите друже генерале, капетан Лабудовић.
– Лабудовићу, Шупут је са својима упао у заседу негде код Дома ЈНА, формирајте групу и крените да му помогнете и извучете рањене и погинуле. ОДМАХ!
Погледао је за столом старешине диверзантског одреда којим је командовао. Седели су у тишини гледајући у ,,Моторолу” на столу, из које су допирали вапаји њихових колега из јединице који су упали у заседу.
– Друже генерале, не могу да извршим то наређење. Немам чиме да га извршим, од средстава имамо само два Пинца, а и не могу оставити болницу без обезбеђења.
– Слушајте, тамо војници и старешине гину! Разумете ли-ГИНУ! Хитно формирајте групу и крените!
– Куда да прођем? Знате да је читав град блокиран, хоћете да на нама вежбају гађање?
– Зваћу Ганића и Делимустафића да пропусте колону.
– Не може Вам нико гарантовати пролазак када пуцају са сваког прозора.
– Морате да кренете, ако не извршите наређење послаћу Вас на војни суд због издаје!
– Боље да идем на војни суд, него да одведем људе у смрт.
Веза се прекинула.
Марко Лабудовић је био храбар човек, што је више пута и доказао, али одлука коју је требало да донесе није имала везе са храброшћу. У Хрватској је већ имао искуства са одбијањем наређења претпостављенима који су његову јединицу слали у разне немогуће мисије не знајући чему је уопште јединице намењена, тако да му претња генерала Кукањца није значила баш ништа. Међутим, вапаји колега и војника из јединице који су упали у заседу били су нешто сасвим друго. Знао је да одлука коју треба да донесе није реална, али није могао више да седи и слуша позиве за помоћ. Назвао је преко Мотороле старијег водника Аврамовића, кога је пук.Шупут вратио из колоне у Команду управо ради одржавања везе, и рекао да ће им кренути у помоћ.
– Они који су на дужности нека остану, сви остали одмах са опремом да се построје испред-наредио је присутним старешинама.
У тренутку му постаде криво што су га колеге наговориле да повуче захтев за демобилизацију из ЈНА написан неколико месеци раније.
Старешине су позвале своје војнике на узбуну. Део војника, који је био у кантини на четвртом спрату болнице, муслимани из особља болнице су питали ,,Зар ви не идете на задатак?”. Војници су се згледали, чудећи се како је особље пре њих знало за задатак.
За неколико минута тринаест људи у панцирима без заштитних плоча било је постројено испред помоћне зграде у дворишту Војне болнице. Чекао се војник Пејић Милан, возач који је дужио једног од два Пинцгауера у гаражи, а тог тренутка се налазио у главној згради на 13.спрату. Стигао је и стао у строј са беретком. Војник Николић Драгослав му говори да иде да узме шлем. Капетан Лабудовић се обратио постројеним:
– Војско, наши другови из јединице су улетели у заседу. Крећемо у Дом ЈНА да извучемо рањене и погинуле. Иза нас ће ићи санитетска возила са медицинским особљем. Ово је борбени задатак на који ником не могу наредити да иде. Ако има неко ко не жели да иде нека иступи.
Сви су у тишини гледали свог командира. Нико није иступио.
– Метак у цев и ако будемо нападнути гађајте добро.
У болници је од старешина из одреда остао само старији водник Перица Димитријевић са тринаест војника.
У први Пинцгауер 710 М без цераде, регистарске ознаке П-4319, на место возача ушао је војник Пејић, који га је иначе и возио. Поручник Гвозденовић Обрад извлачи га из кабине и наређује му да се попне на каросерију. Пејић седа на клупу баш иза њега. На место сувозача сео је капетан Лабудовић. За митраљезом М-84 постављеним на кров возила стајао је поручник Цветковић Ивица. Осим Пејића на каросерији су седели војници Поповић Бранко, Благојевић Александар и Николић Срђан.
У другом Пинцгауеру, регистарске ознаке П-3535, на месту возача био је поручник Кастрати Нихад, сувозач је био војник Бешлић Круно, за митраљезом на крову био је водник Матић Драган, а на каросерији су седели војници Лазукић Драган, Николић Младен, Гламочић Драган, Пајовић Радош и Николић Драгослав.
Осим митраљеза са две муницијске кутије од по 250 метака (укупно 500 метака), војници су имали лично наоружање са једним борбеним комплетом муниције, односно аутоматске пушке са по два добоша од 75 метака, укупно 150 метака. У првом Пинцу се налазио сандук са муницијом за митраљез М-84 и сандук муниције за аутоматске пушке, док су војници у другом Пинцу имали преко леђа пребачене ручне ракетне бацаче ,,Зоља”, укупно пет или шест комада. Старешине су имале пиштоље са собом. Неки од војника су имали дефанзивну ручну бомбу М-75, а неки гасне бомбе са сузавцем, које су требале бити употребљене за лакше извлачење рањених, пошто су рачунали да нападачи немају заштитне маске. То је било наоружање са којим је петнаест припадника диверзантског одреда кренуло на задатак.
Изашли су на споредан улаз, обишли болницу и дошли на главни, где је у санитетима чекало особље Војне болнице. Били су у белом и нису били наоружани. Санитетска возила ,,Ситроен” јасно су била обележена санитетским ознакама, имала су и ротацију и сирене на крову.
Колона од четири возила кренула је са главног улаза Крањчевићевом улицом и изашла на улицу Хамзе Хуме. Гвозденовић је возио брзо, журећи да што пре стигне до рањеника. Наиласком на Скендерију, на сред раскрснице их је чекао црни БМВ сарајевског криминалца Јуке Празине који је на крову имао упаљену ротацију. Исти онај којег су диверзанти због свакодневних провокација тражили да гађају, али ниједном нису добили одобрење од Лабудовића. На сувозачевом месту седео је човек са камером и снимао долазак колоне. Улица десно према Скупштини БиХ била је затворена јежевима, а на улици се налазио попречен камион ,,Тамић” и Фолксваген Џета са упаљена сва четири мигавца. Уласком колоне у раскрсницу на Скендерији, БМВ се кретао уназад до улице Саве Ковачевића (садашња Реиса Џемалудина Чаушевића), скренуо у улицу и замакао задњим крајем иза зграде у Мис Ирбиној, док је предњи крај остао да вири. У улици Обала војводе Степе на трамвајским шинама налазила су се три празна трамваја.
Када је први Пинц дошао наспрам другог трамваја одјекнуо је пуцањ. Из зграде на углу ул.Обала војводе Степе и Саве Ковачевића убијен је Гвозденовић, након чега је Пинц остао без контроле, угасио се, занео у леву страну и замало преврнуо. У том моменту испред зграде се појављује човек са ручним бацачем на рамену нишанећи у Пинц. Поручник Цветковић га рафалом из митраљеза елиминише. Лабудовић искаче испред возила и са подигнутим рукама маше да се прекине паљба. Окреће се према првом Пинцу и војници јасно чују команду ,,Прекини паљбу!”. Цветковић престаје да пуца. Лабудовић корача улицом неких десетак метара са подигнутим рукама машући унакрсно према згради, вичући ,,Не пуцајте!”. Тада га погађа први метак и он пада. Цветковић са крова почиње да пуца по згради, док из те, зграде наспрам парка и зграда на углу ул.Валтера Перића у класичној ,,потковици” почиње унакрсна ватра из свих оружја по колони. Водник Матић издаје наредбу ,,Напад на возило!” и војници искачу из другог Пинца. Први Пинц погађа нека експлозивна направа у десни доњи део кабине где је неколико секунди пре тога седео Лабудовић. Војници, порањавани још на возилу, искачу и залежу под трамвај, а на каросерији остају Цветковић и Пејић. Пејић решета БМВ. Са другог Пинца дејствује Матић пуцајући према згради наспрам парка у Мис Ирбиној. Лабудовић успева да се подигне и поново виче ,,Не пуцајте”, али га поново погађају. Провлачи се између трамваја према бетонском насипу Миљацке.
Први са каросерије другог Пинца искочили су Николић Драгослав и Пајевић Радош. Обојица одмах бивају рањена. Драгослав добија метак кроз ногу и пада преко возача првог санитета, који јауче да је рањен. Док пуца преко њега, штитећи га, каже му ,,Брате и ја сам, ћути и повлачи се”. Возач другог санитета, који је био цивилно лице, искаче из возила, силази иза трамваја бетонским насипом до Миљацке, где се некако свлачи и рањени војник-возач првог санитета. Ту на насипу убијају војника из зграда са супротне стране реке. Други возач самим коритом трчи према Ајфеловом мосту. Код моста покушава да се попне на улицу и ту га хватају муслиманске снаге.
Поручник Кастрати само са пиштољем претрчава парк и прелази Кошевски поток, док га Матић и остали подржавају. Под паљбом претрчава и оба смера ул.Хамзе Хуме и код зграде на углу ул.Валтера Перића долази до командира Војне полиције муслиманских снага, Исмета Бајрамовића-Ћеле. По једној верзији имао је уперен пиштољ у њега, а по другој пиштољ није ни вадио из футроле, већ је дошао да преговара. У обе верзије тражио је од Ћеле да својим људима нареди да прекину паљбу и дозволе повратак групе у Војну болницу. У обе верзије га убијају с леђа.
Цветковић херојски и даље са Пинца покушава да одбрани групу. Сасвим случајно се тог дана задесио у Војној болници, јер се претходно поподне због напада муслиманских снага на болницу није могао вратити у Лукавицу, где је био на задатку.
Матић на другом митраљезу испуцава једну муницијску кутију и тада га погађају у кук. Пада на каросерију и, видевши да су му војници рањени, са каросерије виче ,,Предајемо се, не пуцајте”. Чини му се да на његове повике муслимани још јаче пуцају. Пребацује се преко странице возила на улицу. Митраљез преузима војник Николић Младен, грмаљ из Маглаја, кога су другови у одреду звали Мрко. Од свог оружја Младен је највише волео митраљез М-84. Једном приликом је, када су их у Војној болници данима гађали снајперима са зграда званих Момо и Узеир, узео митраљез, наставио реденике и изрешетао све спратове одакле су пуцали на болницу. ТВ Сарајево је, као и увек у то време, ”објективно” известило да су диверзанти напали цивилне објекте и да је било мртвих. Сада пуца према згради наспрам парка одакле са сваког прозора пуцају на њих.
Николић Младен и Бешлић Круно из Завидовића ишли су у исту школу, тако да су се знали и пре војске. Леже рањени један поред другог на сарајевском асфалту. Када је заштитни пук, у чијем саставу је био и диверзантски одред, у јесен 1991. предислоциран из Загреба на Слуњ, Крунин отац је дошао да га посети. Наговарао га је да напусти јединицу и са њим крене кући. Круно је одбио и рекао да ће остати са својим друговима док не одслужи војни рок. Том приликом његов отац, Хрват, поручио му је да ће платити некога да га убије ако остане у ЈНА. Старешине су Круну након одласка оца затекле са сузама у очима. Рекли су му да може да иде кући ако му је жао што је остао. Круно је одговорио да му није жао због одлуке, већ се плашио да отац кући неко зло не учини мајци која је била Српкиња. Све време док пуца псује мајку муслиманску.
Иако вишеструко израњавани, сви војници се херојски боре. Пајовић Радош, оставши без муниције, скида ,,Зољу” са рамена. Придиже се да би заузео бољи положај, док му Драгослав виче да не устаје. Испаљује ракету према митраљеском гнезду у згради на углу и следећег тренутка пада смртно погођен. Лабудовић пузи према Ајфеловом мосту. Почиње ватра и са супротне обале, са хале ”Скендерија”.
Цветковић остаје без муниције на митраљезу. Он и Пејић скачу са Пинца и залежу поред осталих војника. Поповић Бранко је убијен, Благојевић Александар је тешко рањен, херојски се бори Николић Срђан. Благојевић је по ВЕС-у возач, одслужио је и војни рок и продужетак од три месеца, али због ситуације у Сарајеву није могао да оде кући. Могао је да иступи из строја и не оде на задатак, нико му то не би замерио, али није, остао је до последњег тренутка са својим друговима.
Лазукић не чује митраљез поред себе. Окреће се и види Младена како лежи на леђима. Дрма га: ,,Мрко, Мрко, јеси жив?”. Младенове беживотне очи биле су упрте према небу.
Пејића удара нешто у шлем. Помислио је да је метак, али схвата да га Цветковић удара руком јер га није чуо. Пита га: ,,Мали, имаш ли шта?”, мислећи на муницију. Пејић хоће да му да два оквира од аутоматске пушке која је држао у бочном џепу панталона, али види да је метак ту погодио и да су му се оквири распали и меци поиспадали. ,,Немам ништа”, одговара. Имао је код себе пар кутија метака за аутоматску пушку у рифузи, али нико није имао времена да под толиком ватром поново пуни реденике и добоше. Један по један, диверзанти остају без муниције. Цветковић вади пиштољ и пуца све до последњег метка. Пејић га пита ,,Шта да радимо друже поручниче?”. Видевши да нема одговора окреће се и види свог командира како лежи док му се крв слива са чела низ лице. Провлачи се испод трамваја и налази заклон иза једне од две трафике на обали Миљацке.
Након неких петнаестак минута, диверзанти више нису пуцали јер нису имали муниције. Убијали су их рањене једног по једног као на стрелишту. Лабудовић негде код моста поново виче ,,Не пуцајте, предајемо се!”, на шта муслимани још јаче осипају паљбу из свих калибара. Ватра је била толика да су возила и трамваји почели да горе, јер су пуцали и панцирно-запаљивим и обележавајућим мецима. Видевши да муслимани неће да прихвате предају, Лабудовић тражи помоћ преко ,,Мотороле”. Зове Команду 2.ВО, Војну полицију из касарне ”Виктор Бубањ”, тражи да дође УНПРОФОР, зове у помоћ било кога ко чује његове поруке. Бори се колико може, пуцајући из пиштоља не да да му приђу.
У запаљени Пинц Лазукић убацује пушке без муниције како не би остале непријатељу. Док ватра букти у трамвају изнад њих, Лазукић и Матић пузећи уназад почињу повлачење према мосту на Скендерији. Само што су се одмакли од трамваја, улицом Хамзе Хуме, куда су и сами дошли, у пуној брзини наилази камион са кога пуцају на њих. Поново рањавају обојицу, овај пут Матића кроз стомак. Лазукић успева да скине своју ,,Зољу” са рамена, пуца у камион и успева да га заустави. Стиже их и Драгослав и заједно са Лазукићем пузећи вуку Матића до банкине моста док свуда око њих рикошетирају меци. Гламочић је испод запаљеног трамваја изашао према реци и са рупом на плућима почео да пузи према Лабудовићу.
Услед ватре која је захватила инсталацију први Пинц анласује и покреће се пар метара. Из запаљеног возила испада беживотно тело Гвозденовића. Ватра захвата и муницију на каросерији која почиње да се активира. Муслимани мисле да то диверзанти пуцају и још више појачавају ватру из свих калибара. Око трамваја почињу да падају и минобацачке гранате. Ракета погађа трафику иза које је Пејић и он неколико метара лети кроз ваздух. Сав дезоријентисан и израњаван од гелера враћа се до онога што је од трафике остало. Горе и возила и трамваји, горе и тела испод њих.
На супротној страни Миљацке појављује се један од три тенка која је, поново ван сваке памети, по наређењу ген.Кукањаца, ген.Ђурђевац послао из Лукавице да помогну диврзантима у извлачењу. Међутим, од та три тенка, послата без икакве подршке, само се један пробио до Скендерије. Дејствује са десне обале према зградама одакле су пуцали на диверзанте. Матић диже руку и маше према тенку како би их ови из тенка видели и тада га снајпер погађа у леву слепоочницу, метак излази кроз усну дупљу. Због обилног крварења и болова које је трпео Лазукић му из санитетског комплета даје и своју и његову инјекцију морфијума. Након испаљене муниције тенк се повлачи назад, где га муслиманске снаге са две ракете из РБР ,,Оса” уништавају.
Пошто је и Команда 2.ВО нападнута, Кукањац у паници наређује Војној полицији у касарни ”Виктор Бубањ” да се са три транспортера на сваки начин пробију од Швракиног насеља до Бистрика, што је захтевало пролазак с једног на други крај града. Старешине и војници су са једним БВП (борбено возило пешадије-гусеничар) и два БОВ-а (борбено оклопно возило-точкаш) чистећи барикаде пред собом успели да стигну до Скендерије. Међутим, када су први БОВ и БВП прошли мост и скренули у Добровољачку улицу према Бистрику, командир другог БОВ-а је угледао Матића, Лазукића и Николића како крвави леже на асфалту. Уместо у Добровољачку скреће на мост, где посада под јаком ватром успева ову тројицу да увуче у транспортер. Пејић види ккао му извлаче другове, али због ватре не може да дође до транспортера. Само што је БОВ кренуо поред је пала граната која га замало није преврнула. Под кишом метака од које се чинило да се оклоп БОВ-а пуши, посада је успела да рањене довезе до Војне болнице. Када су их из транспортера износили на покретна носила отворена је ватра из околних зграда, тако да умало није страдало и медицинско особље које је пошло да им укаже помоћ.
Прошло је неколико сати када су возила изгорела. Муслимани су престали да пуцају јер су видели да одавно нема никаквог одговора. Онда се одједном негде код зграде на углу ул.Валтера Перића појавио лик у цивилу, обучен у фармерке и јакну, са аутоматском пушком, који је трчао према ул.Бранка Радичевића (садашња Хисета). Из зграде су истрчала двојица људи и уперивши пушке према њему, рафалом га убили с леђа. Пејић гледа како тело убијеног пада наспрам Џете којој још раде мигавци. Баца расуте метке и бомбе из панцира у Миљацку. Лева рука му је толико израњавана да је не може користити.
(Други Пинц и први санитет)
Гламочић од ране на плућима не може да дише. Дехидриран, скида панцир и опрему желећи да се преврне у корито Миљацке. Лабудовић га пита шта ради. Каже му да неће да умре жедан и да ће да се баци у реку да пије воде. Лабудовић га одговара и каже му да ће неко доћи и њих да спаси. Гламочић одустаје и остаје да лежи.
Један човек у цивилу опрезно провирује између трамваја. Пејић диже руку и каже му да је рањен, моли га да га спаси. На то овај вади пиштољ и са неколико метара пуца у Пејића. Један метак. Други. Трећи. Четврти. Сви промашују мету, али га пети погађа у леђа. Јауче од болова, док човек са пиштољем брзо бежи путем којим је дошао.
После неког времена улицом наилази старији човек. Гледа олупине које се још пуше. Пејић га довикује и моли да га спаси. Чича гледа около. Сагиње се и помаже Пејићу да изађе на улицу. Последњим атомима снаге, ослоњен на чичу, почиње прелазак улице. Чича га пожурује ,,Хајде брже, брже, док ови опет нису припуцали, побиће нас”. Не види да су Пејићу и ноге и руке у ранама од гелера. Само у левом стопалу кроз чизму вири гелер величине шаке. Некако прелазе улицу и долазе до зграде на углу Валтера Перића. Чича увлачи Пејића у зграду и спушта га на степенице. Одлази напоље до двојице са пушкама. Чим су ова двојица угледала Пејића одмах су га дигли и одвукли до зида у Вразовој улици. Репетирали су и уперили пушке у њега:
– Ћији си ти? Јеси ћетник?
– Нисам.
– Ја ћији си? Прићај, уб’ћу те!
– Ја сам ваш људи, ја сам Југословен…
– Да ниси то рек’о сад би’ те убио к’о пса!
– Јес’ ти пуц’о са Лабудовићем?-упоран је други.
– Нисам, ја сам возио санитет, ево пише у књижици-каже им, пружајући војничку књижицу.
Срећом по Пејића у војној књижици и јесте писао само ВЕС 12701-возач моторних возила. У том тренутку се појављује проседи човек и каже овој двојици да не дирају војника. Диже Пејића са степеница и довлачи га до Дома здравља. Предаје га двема женама и каже им да га чувају док се он не врати. Пејић се освешћује у подруму где су га оне две склониле, јер је читав Дом претрпан рањеним. Те две медицинске сетре биле су Српкиње из Србије, удате за муслимане. Рекле су му да нико није хтео да крв да за њега, већ су то учинили новинари ”Ројтерса”, што су и снимили. Када се проседи човек вратио убацио је Пејића у возило Голф и кренуо ка болници Кошево. Пејић га је молио да га довезе до Војне болнице, али се човек, који му се представио као Екрем Лекић, плашио да га не заробе. Одвезао га је и оставио у болници Кошево. Војничка књижица је остала код оне двојице који су хтели да га стрељају.
Лабудовић је био је подофицир и професионални боксер. Нису му дали да се такмичи, одређујући га на дежурство или за командира страже када је требао да има мечеве. У инат онима који су мислили да могу да се иживљавају над нижим чиновима само зато што имају неки ,,чварак” више, завршио је и војну академију и ДИФ. Био је у одличној физичкој спреми и одличан стрелац. Војска га је поштовала, а старешине у одреду цениле. После свих дешавања које је његова јединица прошла у Словенији и Хрватској, разочаран издајом од стране војног и политичког врха, почетком 1992. написао је захтев за демобилизацију из војске. Након вишедневног наговарања од стране колега из једнице није га предао. Сада, лежећи израњаван код Ајфеловог моста, због тог осећаја издаје преко ,,Мотороле” псује и Кукањца, и УНПРОФОР, и муслимане који су му побили војску, говорећи да им неће пасти жив у руке. Један од колега га наговара да одустане од намере да се убије, да издржи још мало и да ће помоћ стићи, али је Лабудовић рекао да је за то касно. Сви који су имали ,,Мотороле” тог тренутка могли су чути потресне речи којима се опраштао од овог света: ,,Поздравите ми породицу…чувајте их и помажите…поздравите све моје другове…реците Кукањцу да смо изгинули џабе…и нека разруши Сарајево јер се са оваквим џелатима не може другачије…”. Гламочић га је последњи пут видео када је израњаван пузао преко Ајфеловог моста на другу страну.
Предвече су заробили Гламочића, који је био само у доњем вешу и чизмама. Преживео је само зато што је рекао да је возач санитета. Док су га одводили тело Марка Лабудовићево већ дуго је лежало непомично на мосту.
(слика на којој се види положај оба Пинца и тела побијених диверзаната)
Пејић Милана, који је имао три ране од метака и тринаест од гелера, у болници Кошево су оперисали без анестезије док је вриштао од болова. Чим се освестио и могао да прича, под претњом смрћу су га натерали да пред камером ТВ Сарајево изјави како су диверзанти први пуцали. Та изјава емитована је истог дана у вечерњим часовима, а следећих дана је више пута понављана у информативним емисијама.
Возача другог санитета муслимани су одвели у хотел ,,Загреб” у близини Војне болнице, где су га читаву ноћ тукли. Унакаженог од батина пустили су га сутрадан да се врати у болницу, како би таквим монструозним понашањем застрашили остале.
Матић Драган са пет, Лазукић Драган са три и Николић Драгослав са четири прострелно-устрелне ране од метака и ко зна колико од ситних гелера, збринути су у Војној болници Сарајево. Током боравка су сазнали да је ген.Кукањац тражио од Ејупа Ганића и Алије Делимустафића да се њихова колона пропусти како би покупула мртве и рањене, а да је тачно време поласка колоне из болнице јавила болничарка Вук Сабина, која је после тога напустила болницу.
И поред више покушаја из ЈНА да се тела убијених на Скендерији и околним улицама покупе, муслимани нису то дозвољавали.
Угљенисана тела приказивана су данима на свим светским телевизијама, већином уз коментар ТВ Сарајева да су диверзанти кренули да заузму Председништво БиХ, а да се народ спонтано организовао и са ловачким наоружањем бранио свој суверенитет. Као да такве лажи нису биле довољне, капетана Марковић Миодрага, комадира противтерористичке чете који је заробљен у групи која је пошла у деблокаду Дома ЈНА, измрцвареног од батина возили су у Пинцгауеру и терали га да гледа како возилом прелазе преко мртвог тела Марка Лабудовића. Када је 6.5. најзад постигнут договор да се прекину дејства и крене заједнички конвој који би покупио тела погинулих, муслимани су пре доласка конвоја тела са Скендерије склонили у болницу Кошево. И поред постигнутог договора одбијали су да предају тела, тражећи размену за живе заробљенике. Због тога је родбина погинулих данима примала опречене информације о судбини најмилијих, надајући се да су живи.
Дана 10.5.1992.године Војна болница је предата муслиманима, када је колона са рањеним и делом запослених под пратњом УНПРОФОР-а најзад напустила болницу (9.5. колона је враћена због наводно неуспелих преговора). До тог датума старији водник Перица Димитријевић је са тринаест војника диверзантског одреда одбијао нападе на болницу, док је у исто време Ејуп Ганић на ТВ Сарајево изјављивао како је ,,Војна болница жестоко побуњеничко упориште са 80-90 специјалаца”. Диверзанте из Војне болнице у Лукавици дочекао је генерал Младић и сваком појединачно честитао на храбрости, рекавши им да ће осветити настрадале другове. За то време са стране је незаинтересовано стајао генерал Кукањац, који се диверзантима није ни обратио.
Матића, Лазукића и Николића су из Лукавице пребацили на Соколац, а касније хеликоптером на ВМА у Београд. Тамо су их 14.5. водили на препознавање тела пристиглих из Сарајева, од којих су нека била потпуно угљенисана. Том приликом се појавио неки официр који им је рекао ,,да држе језик за зубима и да ником не причају шта су доживели”. Супруга Марка Лабудовића касније је изјавила да је супруга препознала по белегу на левој нози, јер је тело после дванаест дана било у изузетно лошем стању. На телу покојног супруга било је шест рана од метака, од којих је смртоносна била једна-прострелна кроз стомак која је прошла кроз слезину, испуцана из непосредне близине, што јој је лично рекао патолог, потпуковник Зоран Станковић. Остале ране су биле по рукама и ногама, ван предела које покрива панцир, али није било никаквих рана од гелера, тако да приче о томе како се Марко Лабудовић разнео бомбом или како је погинуо од минобацачке гранате немају везе са истином.
Током боравка у болници Кошево код Пејића се једног дана појавио човек из суседне собе кога су звали Мујо.
– Миланче, дођи код мене-рекао му је.
– Зашто?-упитао је Пејић.
– Дођи, дођи, имам нешто да ти кажем.
Пејић се, иако још ровит, пребацио код овога у собу, где му је рекао да легне у један од празних кревета. Било му је чудно, али је послушао. После неког времена појавила су се два човека у белим мантилима. Прво су ушла у собу где је био Пејић, а после у собу код Мује.
– Где је овај?-питали су Мују за Пејића.
– Не знам, отишао, ваљда је пуштен.
– А овај, је л’ наш?-питао је један показујући на Пејића.
– Јесте, наш, наш.
Када су се окренули и отишли Муја се обрати Пејићу:
– Миланче, сад сам ти спасио живот.
Касније му је рекао да су тада убили неколико рањених војника у болници.
12.5.1992. Пејић је размењен и пребачен на Лукавицу, одакле је хеликоптером превезен на ВМА у Београд.
Гламочић није знао да су десет дана Пејић и он заједно лежали у болници Кошево. Дана 17.5., приликом размене заробљених, случајно је рекао капетану који је водио размену да је припадник диверзантског одреда и да је рањен на Скендерији, на шта га је овај брзо дописао на списак и са осталима извукао из болнице. Када је превезен у болницу Соколац имао је 48 килограма.
Епилог масакра на Скендерији 2.5.1992.:
Из ДОд-а/65.змтп убијени су:
1. кIк Марко Лабудовић-сахрањен 16.5.1992. у Београду
2. пор. Цветковић Ивица-сахрањен 16.5.1992. у Књажевцу
3. пор. Гвозденовић Обрад- сахрањен 22.5.1992. у с.Поткозловача на Романији (тражено додатно препознавање по стварима јер је тело било угљенисано)
4. вој. Поповић Бранко-сахрањен 16.5.1992. у Београду
5. вој. Благојевић Александар-сахрањен 16.5.1992. у Крагујевцу
6. вој. Николић Срђан-сахрањен 16.5.1992. у Пироту
7. вој. Пајовић Радош-сахрањен 16.5.1992. у с.Јарчујак код Краљева
8. вој. Николић Младен-сахрањен ?
9. пор. Кастрати Нихад-води се као нестао јер тело није пронађено
10. вој. Бешлић Круно-води се као нестао јер тело није пронађено
На сахрани Марка Лабудовића, Ивице Цветковића и Обрада Гвозденовића била су присутна тројица старешина из ДОд-а. Нико из 65.змтп, нити Команде 2.ВО није присуствовао сахрани, нити је на било који начин породицама погинулих изразио саучешће.
Рањени су:
1. вод. Матић Драган-РВИ са 100% телесног оштећења (ТО)
2. вој. Пејић Милан-РВИ прво са 90%, затим 80%, трајно са 60% ТО
3. вој. Лазукић Драган-РВИ прво са 40%, трајно са 30% ТО
4. вој. Николић Драгослав-ПВИ прво са 50%, трајно 30%
5. вој. Гламочић Дрган-РВИ са 80% ТО
На Скендерији су тог дана убијени и следећи војници:
1. вој. Бојанић Небојша-возач првог санитета, из Рибнице код Краљева. У умрлици бр.203-346/98 издатој 13.4.1998. као датум смрти именованог наводи се 22.11.1996., а место смрти Сарајево. Међутим, позитиван ДНК налаз на име Бојанић Небојша Комисији за нестала лица Републике Србије достављен је тек 24.9.2004.године. Породица је одбила да потпише записник о идентификацији. Ексхумиран је на гробљу Лешће у Београду и посмртни остаци идентификовани 19.11.2004. (Подаци добијени од Центра за истраживање ратних злочина Републике Српске)
2. вој. Витковић Драган
3. вој. Мојсиловић Миломир
4. вој. Ракић Жељко
За последњу тројицу војника нисам успео да пронађем податке на који начин су настрадали.
Рањен је Бабовић Михаило, који се у списковима води као војник, али је вероватно то возач другог санитета који је био цивилно лице на служби у ЈНА.
Извињавам се родбини и пријатељима настрадалих који ово буду читали због поновног подсећања на свирепа убиства најмилијих, али сам, заједно са преживелим диверзантима, сматрао да после 25 година од злочина ова прича, коју нико није хтео да исприча, мора да се исприча. Прича о држави која је издала своју војску и неспособности војног врха да то схвати. Прича о херојском отпору петнаесторице припадника ДОд-а вишеструко надмоћнијем непријатељу (Екрем Лекић је рекао Милану Пејићу да их је у заседи чекало око 2000 људи, што је однос 133:1). Прича о пријатељству и пожртвовању међу војницима који су гинули један за другог. Прича о нечовештву и бешчашћу где су се мртви поново убијали и понижавали. Прича о бесмислу рата где те муслиман рањава, Муслиман спасава (командир БОВ-а којим су евакуисани Матић, Лазукић и Николић био је ств.Шабан) и Муслиман оперише (доктор у Војној болници). Отуда и разлика у малим и великим словима. Прича о лажима које се о овом догађају проносе 25 година…
Ипак, првенствено, ово је део приче о ратном злочину за који нико није одговарао, у судским списима названим ,,Случај Добровољачка”.
Тачно је да се у безнадежну ситуацију дошло због неспособности надређених, али прича о истинским херојима, капетану Марку Лабудовићу и свим подређенима је неукаљана, чиста, узвишена.
Када пишемо и зборимо о том времену, колико год тежили прозвати оне који су забрљали, увијек ваља поменути и истинске хероје одбрамбено-отаџбинског рата.
RS ne bi postojala bez pada RSK. Ona je razmenjena. Kao sto su hrvati predali hr herceg-bosna a dobili RSK.
Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.543
У сваком рату води се нешто што се зове "специјални рат", пропаганда са циљем подривања борбеног елана код противника и уношења дефетизма. И током те наше борбе за опстанком против Срба пречана вођен је "специјални рат". И у Српској и у Српској Крајини. И то је водио моћан играч који зна како се "специјални рат" води.
Саставни дио тог рата бејаху спинови о размјени територија, како је већ све договорено, како је настављање борбе залудно и сличне подваљене приче. Када је падао Книн и када се кретала колона протјераних Срба кроз Бања Луку, моји су ми Крајишници који су разговарали са тим народом и борцима ВСК у том збјегу причали како су од свих чули исту причу како је то договорено и како ће се размјенити западни дио Српске Крајине за Источну Славонију, И џаба су им моји Крајишници говорили како је сумануто у то вјеровати, реално ко ће размјенити Осијек за Книн, та подвала се "примила", "специјални рат" је одрадио своје, ако борци не вјерују у сврху борбе, ако их убиједите да је све залудно, ништа од борбеног елана, пиши пропало.
Данас знамо да су то били лажни спинови, део "специјалног рата", на жалост допринос су дале и продане душе међу Србљем. Не постоји било какав документ, свједочење, које би дало потврду тој некој размјени територије, нити је то било уопште могуће (као што данас имамо тај "специјални рат" и када се Србима подваљује идеја о размјени територије на Косову и Метохији), Муслимани и Хрвати су услијед константне подршке силника постали толико незајажљиви да је глупа и помисао да би прихватили било шта осим да добију све а Срби пут под ноге.
Оно што Срби никако да схвате, по завршетку оружаних сукоба, иде рат послије рата, онај подмуклији, кварнији, прљаве игре у којима ће се кроз политичке процесе остварити ратни циљеви, "специјални рат" се наставља, важно је моделирати тумачење прошлости, гдје ће се омаловажити борба бораца, ту је и та мантра о размјени Српске за Српску Крајину и сличне глупости, све са циљем како би се унио раздор међу Србљем и створио анимозитет међу Србима у Српској и Србима протјераним из Српске Крајине. Па ако неко повјерује у те будаласте и инфантилне приче, добро и јест из визуре српских непријатеља.
Тамо 1990их промијенио се однос снага у свијету, процеси су пошли своји током, неповољним по српси корпус, нове државе су установљене, нове границе су одређене, највише за што су се Срби у Српској Крајини могли изборити су неки преговори под међународним надзором, нека мини конференција о њиховом статусу, па ту како прођу, исто важи и за Српску. Срби у РСК нису успјели, могуће нису ни имали шансе, прејак играч је стао на другу страну, могуће се ипак могло више, ко зна, Срби у Српској су се некако изборили за Дејтон, ту прођосмо како прођосмо. Било, прошло, идемо даље.
Саставни дио тог рата бејаху спинови о размјени територија, како је већ све договорено, како је настављање борбе залудно и сличне подваљене приче. Када је падао Книн и када се кретала колона протјераних Срба кроз Бања Луку, моји су ми Крајишници који су разговарали са тим народом и борцима ВСК у том збјегу причали како су од свих чули исту причу како је то договорено и како ће се размјенити западни дио Српске Крајине за Источну Славонију, И џаба су им моји Крајишници говорили како је сумануто у то вјеровати, реално ко ће размјенити Осијек за Книн, та подвала се "примила", "специјални рат" је одрадио своје, ако борци не вјерују у сврху борбе, ако их убиједите да је све залудно, ништа од борбеног елана, пиши пропало.
Данас знамо да су то били лажни спинови, део "специјалног рата", на жалост допринос су дале и продане душе међу Србљем. Не постоји било какав документ, свједочење, које би дало потврду тој некој размјени територије, нити је то било уопште могуће (као што данас имамо тај "специјални рат" и када се Србима подваљује идеја о размјени територије на Косову и Метохији), Муслимани и Хрвати су услијед константне подршке силника постали толико незајажљиви да је глупа и помисао да би прихватили било шта осим да добију све а Срби пут под ноге.
Оно што Срби никако да схвате, по завршетку оружаних сукоба, иде рат послије рата, онај подмуклији, кварнији, прљаве игре у којима ће се кроз политичке процесе остварити ратни циљеви, "специјални рат" се наставља, важно је моделирати тумачење прошлости, гдје ће се омаловажити борба бораца, ту је и та мантра о размјени Српске за Српску Крајину и сличне глупости, све са циљем како би се унио раздор међу Србљем и створио анимозитет међу Србима у Српској и Србима протјераним из Српске Крајине. Па ако неко повјерује у те будаласте и инфантилне приче, добро и јест из визуре српских непријатеља.
Тамо 1990их промијенио се однос снага у свијету, процеси су пошли своји током, неповољним по српси корпус, нове државе су установљене, нове границе су одређене, највише за што су се Срби у Српској Крајини могли изборити су неки преговори под међународним надзором, нека мини конференција о њиховом статусу, па ту како прођу, исто важи и за Српску. Срби у РСК нису успјели, могуће нису ни имали шансе, прејак играч је стао на другу страну, могуће се ипак могло више, ко зна, Срби у Српској су се некако изборили за Дејтон, ту прођосмо како прођосмо. Било, прошло, идемо даље.
Poslednja izmena:
doktorSokrates
Primećen član
- Poruka
- 666
U ovakvom obliku ne,u nekom drugom da,i bez pada RSK.
doktorSokrates
Primećen član
- Poruka
- 666
Nakon što sam postavio,šta je Nikola Koljević zapisao u svom "ratnom " dnevniku, subote, 2. jula 1994.godine o svojim sastancima koje su on i Buha imali tokom prethodne nedelje,a u vezi sa planom Kontakt grupe, jasno se vidi sledeće:
1.) Procenat o podeli BiH na 51% : 49%, uspostavljen je još tokom prve polovine 94.godine.
2.) Milošević je već davno upoznat s tim,a i rukovodstvo Republike Srpske ne pravi problem oko samog procenta već joj problem stvaraju nepoznanice oko tačnog izgleda mapa i samog oblika RS.
3.) Interesantno je,da i Milošević i rukovodstvo RS iskazuju neko "neobično" poverenje u Hrvate,odnosno Hrvatsku stranu i " sigurnost" kako se sa njima lako može dogovoriti,dok su s druge strane potpuno nepoverljivi prema Muslimanima i njihovoj strani.
4.) Iz napisanog se jasno vidi da je plan kontakt grupe bukvalno bio Dejton pre Dejtona i da se novembra 95 samo finalizovalo ono što je zacrtano godinu i po dana ranije.
5.) Takođe, kad su prezentovane kaznene mere ukoliko neka od strana ne prihvati sporazum vidi se jasna disproporcija u tim kaznenim merama. Odnosno, kazne prema Srbima su predviđene mnogo rigoroznije nego prema drugim stranama u sukobu, do te mere da se predviđaju i vazdušni udari NATO snaga po Srbima dok za druge strane takva opcija nije predviđena.
Prema svemu navedenom,dilema koja se povela na ovoj temi a to je " jesu li hrvatsko-muslimanska ofanziva u septembru 95.( sa predigrom na Kupresu okt-nov 94.) bile spontane i klasične vojne operacije koje su skršile snagu VRS ( predhodno SVK) i naterale Srbe iz RS na pregovore u Dejton",ili su to bile "fingirane vojne operacije pod kapom NATO pakta i velikih sila koje su za cilj imale svođenje teritorije već unapred dogovorenu meru,a u kojoj su učestvovale sve zaraćene strane" ovaj dnevnički zapis jasno razrešava.
Činjenica jeste da je dve nedelje kasnije rukovodstvo RS odbilo ovaj plan,ali ne i njegovu suštinu.Problem je bio u sledećem a to je da se od svih strana tražilo da "prihvate mapu takvu kakva je,pa onda ako se oni između sebe nešto dogovore nakon toga, Kontakt grupa će to uvažiti a ako ne, mapa ostaje takva kakva je".Za rukovodstvo sa Pala je taj princip bio neprihvatljiv jer nisu bili zadovoljni izgledom mape u čijoj izradi nisu učestvovali i bili su spremni da prihvate mapu kao osnov za dalje pregovore,bez uslova da,ako se ne dogovore sa Muslimanima i Hrvatima,postojeća mapa postaje obavezna". To je bio glavni problem narednih meseci.
1.) Procenat o podeli BiH na 51% : 49%, uspostavljen je još tokom prve polovine 94.godine.
2.) Milošević je već davno upoznat s tim,a i rukovodstvo Republike Srpske ne pravi problem oko samog procenta već joj problem stvaraju nepoznanice oko tačnog izgleda mapa i samog oblika RS.
3.) Interesantno je,da i Milošević i rukovodstvo RS iskazuju neko "neobično" poverenje u Hrvate,odnosno Hrvatsku stranu i " sigurnost" kako se sa njima lako može dogovoriti,dok su s druge strane potpuno nepoverljivi prema Muslimanima i njihovoj strani.
4.) Iz napisanog se jasno vidi da je plan kontakt grupe bukvalno bio Dejton pre Dejtona i da se novembra 95 samo finalizovalo ono što je zacrtano godinu i po dana ranije.
5.) Takođe, kad su prezentovane kaznene mere ukoliko neka od strana ne prihvati sporazum vidi se jasna disproporcija u tim kaznenim merama. Odnosno, kazne prema Srbima su predviđene mnogo rigoroznije nego prema drugim stranama u sukobu, do te mere da se predviđaju i vazdušni udari NATO snaga po Srbima dok za druge strane takva opcija nije predviđena.
Prema svemu navedenom,dilema koja se povela na ovoj temi a to je " jesu li hrvatsko-muslimanska ofanziva u septembru 95.( sa predigrom na Kupresu okt-nov 94.) bile spontane i klasične vojne operacije koje su skršile snagu VRS ( predhodno SVK) i naterale Srbe iz RS na pregovore u Dejton",ili su to bile "fingirane vojne operacije pod kapom NATO pakta i velikih sila koje su za cilj imale svođenje teritorije već unapred dogovorenu meru,a u kojoj su učestvovale sve zaraćene strane" ovaj dnevnički zapis jasno razrešava.
Činjenica jeste da je dve nedelje kasnije rukovodstvo RS odbilo ovaj plan,ali ne i njegovu suštinu.Problem je bio u sledećem a to je da se od svih strana tražilo da "prihvate mapu takvu kakva je,pa onda ako se oni između sebe nešto dogovore nakon toga, Kontakt grupa će to uvažiti a ako ne, mapa ostaje takva kakva je".Za rukovodstvo sa Pala je taj princip bio neprihvatljiv jer nisu bili zadovoljni izgledom mape u čijoj izradi nisu učestvovali i bili su spremni da prihvate mapu kao osnov za dalje pregovore,bez uslova da,ako se ne dogovore sa Muslimanima i Hrvatima,postojeća mapa postaje obavezna". To je bio glavni problem narednih meseci.
Ne moze misljenje da se razlikuje na dogadjaje jer se zna sta je istina,a sta gnusna laz,a ovaj se sluzi lazima u svakom drugom postu i to je to ,objasnjeno mu je sto puta da pad krajine nije bio uslov medjunarodne zajednice za stvaranje rs ,ali eto ne vredi objasnjavati.
cronnin
Veoma poznat
- Poruka
- 13.795
Хрватима нико није тражио Херцег-Босну. То је разлика. А такве глупе размене територија против воље становништва су само увод у нове ратове. Који ће враг хрватска Херцег-Босна вас хрватске државе? И размена територија има смисла ради компактности и функционалности државе, а како СР Хрватска већ изгледа као растегнута кифла, таква размена ту нема оправдања. Може да се оправда централна (западна) Славонија и неки други делови.
I ti po obicaju lazes...kad si se pojavio tvrdio si da su sve bitke uglavnom fingirane i namestene....pa si plan kontakt grupe citao da bi tu nasao neko svoje uporiste...Ratko Mladic i Radovan Karadzic su odbili plan kontakt grupe bez razloga naravno uvek ce se naci neki izgovor ,uvek ce negde nesto da fali ,medjutim kako prolazi vreme oni su bili sve slabiji,jer davno je poceo rat,a kapaciteti se prazne ,a posle pada Krajine na desetine hiljada hrvata pocinje da vrslja po bosni donoseci odlucujucu prevagu na terenu, kako svojom pesadijom tako i svojom artiljerijom ,krse ,lome ,ciste ,i uzimaju deo po deo teritorije.....Nije tesko zakljuciti u kakvom se uzasnom polozaju nasla vrs koja se potom uspaniceno povlaci ,jer pucaju linije.Ja ne znam koliko je tebi godina ,ali ja se secam tih dogadjaja ,a ti ako mislis da je vrs mogla uspesno sve to da brani protiv dve vojske na kraju 95 ti si onda u zabludi.I bosanski srbi su prinudjeni na Dejton ,jer druge opcije nije bilo osim da se bore za opstanak Banjaluke ,a kako bi tu prosli bolje da ne nagadjamo... I ove zamene teza mislim da nikome nisu u interesu osim prvoklasnim lazovima.Dakle fingiranih operacija nije bilo, a ovi su zaustavljeni tu gde su ih zaustavili ameri pred Banjalukom.
Poslednja izmena:
Njofta se punovo uzbudio. Onaj ko ne vidi u sledecoj rapsoedli:
Srbi dobijaju RS gube RSK
Hrvati gube HR Herceg-Bosna dobijaju RSK
Muslimani dobijaju HR Hecerg-Bosna pristaju na RS
je glup!
Moglo se nesto dobiti u okviru nekakve autonomije ali sve teritorije su rasopredjene kako sam rekao.
Srbi dobijaju RS gube RSK
Hrvati gube HR Herceg-Bosna dobijaju RSK
Muslimani dobijaju HR Hecerg-Bosna pristaju na RS
je glup!
Moglo se nesto dobiti u okviru nekakve autonomije ali sve teritorije su rasopredjene kako sam rekao.
doktorSokrates
Primećen član
- Poruka
- 666
Izvini što sam čitao,izvini što to znam još odavno,izvini što ti dokazujem ono što pišem,a ti umesto toga imaš samo blebetanje,sliku Gotovine na zidu i posmatranje rata od kraja pa unazad.To što se ti sećaj tog vremena džaba ti je kad o tome ne znaš ništa.Združene hrvatsko-muslimanske snage bez sveobuhvatne političko-diplomatske aktivnosti i pritiska Amerikanaca i NATO snaga na sve strane u sukobu nisu bile sposobne same ostvariti ni jedan vojni cilj što su događaji na terenu dokazali i pokazali.
Pa koliko ti je godina ? secas li se bombardovanja ? Ti dokazujes nesto? pa cime si dokazao ? kojim dokumentom? ,na cije konkretno svedocenje se pozivas ? Oces da kazes da su bosanski srbi 95 mogli sve to da osvoje sto su izgubili ? Kao ono u stilu do sad smo pobedjivali ,ali evo sad pravicemo se malo kao da gubimo kakav si ti genije.... Naravno da je hrvatsko muslimanska ofanziva bila prava,jok bila je lazna ,pucali su corcima...
Poslednja izmena:
njorfa? ustaso.....Ako neko kaze da je za mirovni plan za bosnu uslov bio pad krajine ,iako je stotinu puta receno da je plan za bosnu donesen 94 i da je svo vreme nudjen srbima skoro isti ovakav kakav je trenutno na snazi ,.....onda je taj neko ko to moze da izjavi izrazito glup.
sumljiv_tip
Domaćin
- Poruka
- 3.735
Ako Sloba nije prodao Krajinu, sto je onda nije branio? To je strasno tezak teren za zauzimanje, mali broj vojnika i opreme iz Srbije mogao je da skrsi hrvatsku ofanzivu i nanese im stravicne gubitke.
Zato sto nije moglo.Jel znas gde je krajina ,a gde srbija? znas li ? Sta ponavljas tu postapalicu kao da mozga nemas i kao da pojma nemas kakav je stav bio medjunarodne zajednice. Kad da dodje pomoc kad su ovi odma pobegli ,znaci moralo bi pre oluje...Znaci vojska jugoslavije je morala pre oluje da se uloguje u krajini prekrsi sve moguce sporazume koje je potpisala ,izazove nato pakt i izvede klasicnu agresiju i okupaciju druge medjunarodno priznate drzave.Sve to preko bosne u kojoj takodje bukti rat i u kojoj se upravo bosanski srbi spremaju za osvajanje bihaca ,a onda nova streljana i srebrenica koja bi zgrozila ceo svet...a nato zagreva avione.Ove gluposti da se krajina mogla braniti sa malo ljudi je budalastina...sve i da je svaki vojnik komandos,onako usput jel znas koliko su hrvati digli ljudi? Ne brini se za prohodnost, izbombardovali su knin ,znaci morala bi vj da dodje jos pre pada Grahova,ustvari znaci morala bi i po bosni da ratuje ,ali ujedno i da cuva granice krajine ma necu dalje siriti pricu jer je besmisleno.....A i za koji cilj bi to radili kad su mirovni planovi uveliko na stolu ,a ovi ih odbijaju.Jel realno da neko odavde ode da ratuje za neki cilj koji se u politickom smislu ne moze ostvariti odnosno onako kalo su oni zamislili....znaci i ti bi se igrao malo severne koreje ratujuci tako u nedogled godinama kao da rat nije dovoljno dugo trajao...,sta je sa pamecu s ovim ljudima ?
Poslednja izmena:
Kroasanije
Iskusan
- Poruka
- 5.188
Iz razgovora sa dvojicom veterana VJ iz tog vremena to nije bilo moguće 95. VJ nije imala goriva da izvrši neki veći manevar a moral je bio dosta nagrižen, što i nije čudo zbog sankcija. To je bila uglavnom ročna vojska a jedinice MUP-a Srbije sudjeluju u ratu u Hrvatskoj i Bosni neprestano. Negdje donose prevagu, negdje loše prolaze.
VJ i mup skoro da nisu ucestvovali u ratu u bih i hrvatskoj, narocito ne hrvatskoj osim 1991 kao jna, sto nije bila srpska vojska. Bilo je samo doborovoljackih odreda koji nisu prelazili par stotina u broju i nekih malih akcija nakon 1991 sto se tice hrvatske. Za razliku od Srbije, hrvatska je sa regularnom vojskom daleko vise ucestvovala tokom rata u bih, hiljade vojnika, narocito 1993. Sve to ima u dokumentima u MKSJ.
Poslednja izmena od moderatora:
sumljiv_tip
Domaćin
- Poruka
- 3.735
Sta si to komsho pusio rano izjutra?
PS 1. Nisam pricao o velikim manevrima, vec o odbrambenim operacijama ( zbog terena u Lici nesto i ne verujem da mozes da vodis tenkovski Kursk ), a kada napadas, za izglednu pobedu, trba ti otprilike 3 prema 1 odnos, hrvatska je imala u odnosu na Krajisnike 7 prema 1 ( neki kazu 5 prema 1 ), znaci, samo 50 000 vojnika odavde moglo je da napravi od operacije katastrofa.
PS 2 Realno da je bilo tih 50 000 vojnika odavde, Tudjman ne bi ni smeo da napadne,cak i da pobedi, zrtve bi jednostavno bile prevelike.
PS 3. Nisi svu vojnici VJ tako mislili kao taj tvoj, Oluja, iako borbeno nije imala veze sa Srbijancima je od strane mnogih shvacena kao nacionalno ponizenje, neki su jedva cekali naredjenje da krenu.
FDDD
Veoma poznat
- Poruka
- 12.024
pitaj mene
pod 1, slati su oficiri i podoficiri koji su poreklom iz BiH i koji su naravno hteli da idu. oni su tamo fakticki bili pripadnici VRS. pod 2, vojska iz Srbije je slata u par situacija da odbace muslimane od Drine, tu su bili uglavnom delovi 72. specijalne i 63. padobranske. i jos u nekoliko situacija ali to su slati mali timovi 72. brigade. nikako nije masovno ulazeno kao HV u BiHKhal Drogo
Elita
- Poruka
- 17.543
Приликом масакра у Добровољачкој улици у Сарајеву прије 28 година, 3.маја 1992.године, један од убијених припадника ЈНА је и пуковник Будимир Радуловић, начелник санитета у 2.В.О, љекар, хуманиста, убијен је у санитетском возилу.
И рођени отац извјесног Саше Радуловића, данас "експерта" за генетику, историју и предани теоретичар завјере.
Сам Саша Радуловић је посветио погибији оца један текст (овдје), више блог
Једна људска и емотивна прича.
На жалост, тај исти Саша Радуловић се временом ресетовао и данас има обичај подржавати пропаганду из бошњачке кухиње којом се опогањује ВРС и Српска.
Пропаганду оних који су му на свиреп начин у санитетском возилу убили оца.
И рођени отац извјесног Саше Радуловића, данас "експерта" за генетику, историју и предани теоретичар завјере.
Сам Саша Радуловић је посветио погибији оца један текст (овдје), више блог
Saša Radulović: Dobrovoljačka
Ovo je lična priča. Ovo nije politička priča. Osećam gađenje i prezir prema svima koji od ličnih priča prave političke.
Kuhinja i njena terasa u našem stanu su gledale na Dobrovoljačku ulicu. Ni trideset metara daleko. Preko nje sam prešao gotovo svaki dan prve polovine svog života barem dva puta. Često i deset puta. Do škole, do trafike, do samoposluge, do reke, u grad.
Ovo je lična priča. Ovo nije politička priča. Osećam gađenje i prezir prema svima koji od ličnih priča prave političke.
Odrastanje je bilo lepo. Bilo je skromno. Pomalo tesno. Ali pre svega lepo. Roditelji su završili fakultete u Beogradu i u duhu vremena šezdesetih, bez ikakve zadrške, promenili grad. I moji, i roditelji mnogih prijatelja, i roditelji moje supruge. Mogao je biti i bilo koji drugi grad. Nije bilo važno.
I nismo se delili. Po bilo kom osnovu. Čak ni po materijalnom, a kamoli nekom drugom. Bilo je samo važno ko si, ne od koga si. Poštovali smo običaje komšija, kao što su i oni poštovali naše. I kao klinci furali neku svoju furku. Slušali smo Azru i EKV, Buldožer i Kazalište, Clash i Headse. I nije nas interesovala politika. Interesovao nas je život i lepe stvari u njemu. Ovo sve je počelo da se menja krajem osamdesetih godina.
Zemlju sam napustio krajem osamdesetih. Postala je tesna. Moja porodica nije. Moji prijatelji nisu. Oni su to počeli da rade posle maja 1992.
Moj otac je bio lekar. Načelnik saniteta druge armijske oblasti. Ubijen je u sanitetskom vozilu, na prednjem sedištu, trećeg maja 1992. godine hicem u glavu iz neposredne blizine. Na 150 metara od stana u kojem sam odrastao i u kome smo živeli 25 godina, u ulici koju sam prešao hiljade puta, na mestu pored koga sam prošao hiljade puta. I kao da su se uplašili malo od toga i od prizora, nisu reagovali kada je vozač instinktivno stao na gas i uspeo da se pored svih probije i prođe, i pored unproforovog vozila izađe iz obruča i stigne do vojne bolnice.
Majka je pobegla iz stana. Čula je da se nešto desilo. Nije znala šta. Na 150 metara od stana. Samo teška i turobna slutnja kao tona na grudima. Komšije nisu htele ništa da kažu. Samo su gledale na stranu. U stanu su ostale sve lične stvari. Dokumenti. Sve porodične fotografije. Filmovi sa letovanja. Oni koji su se kasnije uselili su sve ili bacili ili razmenili sa nekim drugim. Ništa nije ostalo.
Posle par dana traganja, očevo telo je pronašla u vojnoj bolnici. Oko dozvole i transporta tela za Beograd su morali pregovarati. Trajalo je danima. Telo je primio doktor Stanković na VMA. Majci nisam dao da ocu vidi lice. Mislim da ne bi podnela. Samo mu je držala ruku. I plakala.
Svi zločini su individualni. Zna se ko je smislio i planirao ratni zločin u Dobrovoljačkoj, i šta je hteo da postigne. Zna se i ko je izvršio smišljeno, ko je izdao narađenje i ko je povukao okidač. Za svakog čoveka koji je ubijen.
Jedan zločin ne poništava drugi niti ga čini manje zločinom. Ako u razgovor o jednom zločinu uvodite drugi kao protivtežu, niste čovek.
Ko god izvrši zločin, bez obzira na to koliko "uzvišen" mu je cilj, je zločinac. Bez obzira na vašu borbu i politiku, zločin je zločin.
Bez obzira na to ko ste, zločin zahteva kaznu. Kaznu sprovodi društvo. Ne samo zbog žrtava i njihovih porodica, već prvo i prevashodno zbog sebe. Da bi moglo da se zove društvo. U protivnom, niste društvo.
Ako vam trebaju korumpirani međunarodni "tužioci" da procesuirate zločince u vlastitim redovima, niste društvo. Postoje neka druga imena za to šta ste. Ako se sakrivate iza korumpiranih međunarodnih "tužilaca" i mislite da je u interesu vašeg društva da se zločin ne kazni, niste društvo.
Sakrivati zločin je zločin. Ako to ne znate, niste čovek.
Ovo je lična priča. Ovo nije politička priča. Osećam gađenje i prezir prema svima koji od ličnih priča prave političke.
Kuhinja i njena terasa u našem stanu su gledale na Dobrovoljačku ulicu. Ni trideset metara daleko. Preko nje sam prešao gotovo svaki dan prve polovine svog života barem dva puta. Često i deset puta. Do škole, do trafike, do samoposluge, do reke, u grad.
Ovo je lična priča. Ovo nije politička priča. Osećam gađenje i prezir prema svima koji od ličnih priča prave političke.
Odrastanje je bilo lepo. Bilo je skromno. Pomalo tesno. Ali pre svega lepo. Roditelji su završili fakultete u Beogradu i u duhu vremena šezdesetih, bez ikakve zadrške, promenili grad. I moji, i roditelji mnogih prijatelja, i roditelji moje supruge. Mogao je biti i bilo koji drugi grad. Nije bilo važno.
I nismo se delili. Po bilo kom osnovu. Čak ni po materijalnom, a kamoli nekom drugom. Bilo je samo važno ko si, ne od koga si. Poštovali smo običaje komšija, kao što su i oni poštovali naše. I kao klinci furali neku svoju furku. Slušali smo Azru i EKV, Buldožer i Kazalište, Clash i Headse. I nije nas interesovala politika. Interesovao nas je život i lepe stvari u njemu. Ovo sve je počelo da se menja krajem osamdesetih godina.
Zemlju sam napustio krajem osamdesetih. Postala je tesna. Moja porodica nije. Moji prijatelji nisu. Oni su to počeli da rade posle maja 1992.
Moj otac je bio lekar. Načelnik saniteta druge armijske oblasti. Ubijen je u sanitetskom vozilu, na prednjem sedištu, trećeg maja 1992. godine hicem u glavu iz neposredne blizine. Na 150 metara od stana u kojem sam odrastao i u kome smo živeli 25 godina, u ulici koju sam prešao hiljade puta, na mestu pored koga sam prošao hiljade puta. I kao da su se uplašili malo od toga i od prizora, nisu reagovali kada je vozač instinktivno stao na gas i uspeo da se pored svih probije i prođe, i pored unproforovog vozila izađe iz obruča i stigne do vojne bolnice.
Majka je pobegla iz stana. Čula je da se nešto desilo. Nije znala šta. Na 150 metara od stana. Samo teška i turobna slutnja kao tona na grudima. Komšije nisu htele ništa da kažu. Samo su gledale na stranu. U stanu su ostale sve lične stvari. Dokumenti. Sve porodične fotografije. Filmovi sa letovanja. Oni koji su se kasnije uselili su sve ili bacili ili razmenili sa nekim drugim. Ništa nije ostalo.
Posle par dana traganja, očevo telo je pronašla u vojnoj bolnici. Oko dozvole i transporta tela za Beograd su morali pregovarati. Trajalo je danima. Telo je primio doktor Stanković na VMA. Majci nisam dao da ocu vidi lice. Mislim da ne bi podnela. Samo mu je držala ruku. I plakala.
Svi zločini su individualni. Zna se ko je smislio i planirao ratni zločin u Dobrovoljačkoj, i šta je hteo da postigne. Zna se i ko je izvršio smišljeno, ko je izdao narađenje i ko je povukao okidač. Za svakog čoveka koji je ubijen.
Jedan zločin ne poništava drugi niti ga čini manje zločinom. Ako u razgovor o jednom zločinu uvodite drugi kao protivtežu, niste čovek.
Ko god izvrši zločin, bez obzira na to koliko "uzvišen" mu je cilj, je zločinac. Bez obzira na vašu borbu i politiku, zločin je zločin.
Bez obzira na to ko ste, zločin zahteva kaznu. Kaznu sprovodi društvo. Ne samo zbog žrtava i njihovih porodica, već prvo i prevashodno zbog sebe. Da bi moglo da se zove društvo. U protivnom, niste društvo.
Ako vam trebaju korumpirani međunarodni "tužioci" da procesuirate zločince u vlastitim redovima, niste društvo. Postoje neka druga imena za to šta ste. Ako se sakrivate iza korumpiranih međunarodnih "tužilaca" i mislite da je u interesu vašeg društva da se zločin ne kazni, niste društvo.
Sakrivati zločin je zločin. Ako to ne znate, niste čovek.
На жалост, тај исти Саша Радуловић се временом ресетовао и данас има обичај подржавати пропаганду из бошњачке кухиње којом се опогањује ВРС и Српска.
Пропаганду оних који су му на свиреп начин у санитетском возилу убили оца.
Poslednja izmena od moderatora:
Kroasanije
Iskusan
- Poruka
- 5.188
Sta si to komsho pusio rano izjutra?
PS 1. Nisam pricao o velikim manevrima, vec o odbrambenim operacijama ( zbog terena u Lici nesto i ne verujem da mozes da vodis tenkovski Kursk ), a kada napadas, za izglednu pobedu, trba ti otprilike 3 prema 1 odnos, hrvatska je imala u odnosu na Krajisnike 7 prema 1 ( neki kazu 5 prema 1 ), znaci, samo 50 000 vojnika odavde moglo je da napravi od operacije katastrofa.
PS 2 Realno da je bilo tih 50 000 vojnika odavde, Tudjman ne bi ni smeo da napadne,cak i da pobedi, zrtve bi jednostavno bile prevelike.
PS 3. Nisi svu vojnici VJ tako mislili kao taj tvoj, Oluja, iako borbeno nije imala veze sa Srbijancima je od strane mnogih shvacena kao nacionalno ponizenje, neki su jedva cekali naredjenje da krenu.
MUP Srbije učestvuje u Vukovaru(SDG), na Maslenici(SDG i JSO tj njena preteča), u operaciji Pauk kod Bihaća i kod Sanskog mosta 95, pa i u Srebrenici ako su oni što nose crvene beretke prave crvene beretke. To je samo ono što mi na prvi pogled pada na pamet. Bjeljina također i još niz mjesta. To su osnivali ljudi koji su na čelu MUP Srbije i SDB.
Ovo sa 50 000 vojnika, u pravu si, naročito kada bi došlo još 200 tenkova i komplet vazduhoplovstvo VJ. Međutim međunarodno bi to vrlo teško prolazilo, a i HV bi tada digla još barem 50 000 kako-tako naoružanih ljudi. Angažirala se jače na nabavljanju tehnike itd. Ne možeš gledati stvari statično, a Hrvatska je ipak mogla domobilizirati još barem duplo koliko je imala. Uostalom, dok se izvodi Oluja, u I.Slavoniji je stacionirano otpr 8-9 brigada HV i 8 rezervnih pukova koji čekaju napad koji nikad nije došao. A po nekim člancima koje sam čitao VJ nije imala goriva za više od 4-5 dana ratovanja. Isto tako, po izvješćima SVK (Marjan, Sekulić), falilo je 90% potrebnog goriva za neki duži rat.
doktorSokrates
Primećen član
- Poruka
- 666
Kroasanije
Iskusan
- Poruka
- 5.188
Sokrate, ovo što sam naveo su službeni izvještaji SVK, dokumenti navedeni u originalu u knjizi "Oluja" Davora Marijana, prilično sam siguran da u raščlambi plana "Gvozd" koji podrazumijeva suradnju VJ i SVK na obrani od HV da se navodi da VJ nema goriva. Imaš knjigu u pdf pa preuzmi ako te zanima sa dokumentima u originalu. SVK detaljno navodi čega im fali, gorivo je najgori problem ali fali i municije.
Sad, koliko i šta i otkud bi se preraspodjelilo spada u nagađanje. Međutim više toga ukazuje da VJ nije bila tehnički u stanju da vrši ekspedicije po Bosni i Hrvatskoj u jačini korpus-dva. Nakon 4 god sankcija to iskreno i ne čudi.
Sad, koliko i šta i otkud bi se preraspodjelilo spada u nagađanje. Međutim više toga ukazuje da VJ nije bila tehnički u stanju da vrši ekspedicije po Bosni i Hrvatskoj u jačini korpus-dva. Nakon 4 god sankcija to iskreno i ne čudi.
Nafta vec 1995 nije bila toliki problem u Srbiji. Mozda bi bio problem da je VJ intervenisala.
sumljiv_tip
Domaćin
- Poruka
- 3.735
Arkanovi su deo MUPa? Pa je l si ti normalan? To sto je neko nezvanicno u bezbednostim strukturama dao mig Arkanu da ide preko Drine i ratuje i slobodo zadrzi sav plen i da skida kajmak od sverca, nikako SDG ne cini deo srpskog MUPa.
Da se medjunarodni faktor ( citaj NATO ) nije mesao, rat bi se ovako ili onako zavrsio mozda vec 92. godine. A sto se tice Oluje, Srbija je imala sigurno bar 4 puta vise tenkova od Hrvatske ( mozda i 5 puta ), o artljeriji da ne govorimo, regrutni kapacitet za bar 80 procenata vise, a teren oko Knina je takav da je potrebne visestruka brojcana nadmoc onog koji napada, jednostavno govoreci, bez recimo teskog uplitanja NATO( negde bar na nivou recimo 1999) Hrvatska nikada ne bi bez zmurenja Srbije mogla da zauzme Krajinu, uprkos logistickim problemima izazvanim sankcijama (Srbija, ako se ne varam, proizvodila je 20 posto svog goriva, vrv da je mogla za malo duze ratovanja od 4 dana da se snadje ).
