Književnost Najdraži stih

[Nina]

Ulaziš u pesmu kao u vrt - Pero Zubac

Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči, pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,
i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš, umiruješ ga
rečima i u poslušnu pticu pretvaraš.

Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

 

[Nina]

Ines se dala!

Bilo bi naopako da nije

 

[VranV]

Dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi
Dok jedini prkosiš
Siromaštvu jasnoće

U susret jetkom voću
I podsmešljivoj rosi
Dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi

Putuj pevaj prkosi
Samo te pesma hoće
I noć se tobom ponosi
Ali dok budeš pevao ko će
Tvoje breme da nosi.

Branko Miljković

 

[Istina je]

Večeras ludujemo,ko nemirno more
plovimo bezdanom do nove zore
miris divlje naranče i njenoga vrata
opija me lagano poput opijata
na mjesečini kosa mjenjala joj boje
dok nudila je ljubav i obline svoje
tek dva pokreta u jednom koraku
obgrli me nogama i zalebdi u zraku
njeno mlado tijelo,rubin nejasnoće
cvalo je te noći kao rajsko voće
duša amalgama i lice što se cakli
um su mi pomutili u srce me takli
dubok uzdah,trepet... ovlada je svime
na srcu mi utisnu otisak i ime
grlila me snažno uz poljupce vruće
i točno je znala,ona je čeznuće
osjetiom silinu i usne što se pušu
još jedan uzdah kratki i pokloni mi dušu.

I.J.

 

[Nina]

Međuvreme - Nikola Vranjković

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvat naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.

Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.

Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

 

[VranV]

I jutros ti u očima opazih
modre tragove naših rastanaka.
Rublje izbijeljeno, zore nedočekane, noći neisplakane.
Zaželeh ti reći bar nešto
u šta se može vjerovati,
ali znam
u mome ispranom mozgu,
samo su tudje riječi
i tudji pokreti samo.

Odnijeli me bolje napisani!

 

[Waterfall]

"Sebična sam ja i ne mogu preboleti srce njegovo
Ni razumeti da on živi, a mene ne voli."

Desanka Maksimović

 

[Nina]

Cveće mi veli - Sergej Jesenjin

Cveće mi veli - zbogom ostaj,
i krunice sve niže sleću:
Njeno lice i rodni kraj
da nikad više videt neću.

No, što ću, draga, i što znam!...
Ja videh njih i zemlju ovu,
i samrtnički drhtaj sam
primiću kao miloštu novu.

I zato što cilj, celoga veka,
postigoh iduć s osmehom zdravlja -
ja i sad stalno tvrdim, bez jeka,
da se u svetu sve ponavlja.

Nije l' svejedno - drugi će doći,
tuga rastužit otišlog ne sme.
Ostavljenoj dragoj u tihoj noći
drugi će lepše pružiti pesme.

I prateć pesmu dušom žene,
draga uz drugog dragog, sred slavlja,
setiće se možda i mene,
ko cveta koji se ne ponavlja.

 

[VranV]

Čuj bešumna stopala gaze.

 

[VranV]

.....

Od susreta do pisma
ne prolazi vječnost,
nego naprosto nekoliko dana ili tjedana.

Putovanja su s njima uvijek uspjela,
koncerti odslušani,
katedrale posjećene,
krajobrazi izraziti.

A kad nas dijeli
sedam gora i rijeka,
te su gore i rijeke
dobro znane iz atlasa.

Njihova je zasluga,
ako živim u tri dimenzije,
u prostoru neriličnom i neretoričnom,
s istinskim jer pokretnim obzorom.

Sami ne znaju
koliko nose u praznim rukama.

– Ništa im ne dugujem –
rekla bi ljubav
na tu otvorenu temu.


Vislava Šimborska - Zahvala

 

[Nina]

Prvi susret - Vladislav Petković Dis

Jedno poslepodne - ne sećam se koje -
išli ste lagano i pognute glave,
a oko Vas vazduh, svetlost i mir stoje,
a nad Vama nebo boje jasnoplave.

Senku i s njom mene vodili ste sobom...
Silna drskost beše ovladala mnome;
Ja sam samo znao biti njenim robom -
da Vas pratim, gledam na domaku svome.

Na uličnom uglu zastali ste malo
i meni se naglo okrenuli lako...
Pred okom što na me kroz pogled je palo
ko ukopan stadoh sav poražen tako.

Ni video nisam tada Vaše lice -
samo Vam se zbunjen javih nehotice.

 

[Istina je]

Sve se ponavlja i opet će doći
one prošle zime i ljeta i noći
sjenka što na mjesečini stazama kroči
tvoje mjedne,iskrene,razigrane oči
sve strasne seanse koje su prošle
sve suze i ljubavi strasne dobrodošle
jednom kad prođu prazna desetljeća
kad opet zaplamti nekoliko svijeća
i polože ljudi jedan buket cvijeća
kraj bagrema čuvara opet ću te naći
tvoje srce dobro,osmijeh blagi i domaći
tad zadnji put će bit gužve nad grobom
ostat ćemo vječno pod nebeskim svodom
gledat u zvijezde i mjesec ludi
promatrati nebo dok novi dan se budi
tada nestat će briga što um razaraju,kose
samo ti i ja u spokoju,nadaj mo se.
I.J.

 

[VranV]

niko, čak ni kiša, nema tako malene ruke

ee cummings

 

[Nina]

Pola srce, pola kamen - Jovan Jovanović Zmaj

Pola srce, pola kamen —
to sam bio ja;
Pola studen, pola plamen
krvca moja sva.

Ti si kamen naučila
ljubit’, goreti,
a srcu mi dade krila,
srce odleti.

Odletelo nebu, raju,
Bogu, svetlosti,
večnoj zori, večnom maju,
večnoj radosti.

Da izbere dvoma nama
kutak ubavi,
mirno mesto međ zvezdama
našoj ljubavi.

Još se moli Bogu tamo,
blag da oprosti,
što ću ljubit’ tebe samo
cele večnosti.