Književnost Najdraži stih

[Nina]

Ta ljubav

Ta ljubav
Tako silna
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna

Ta ljubav
Lepa kao dan
I ružna kao vreme
Ta ljubav tako stvarna
Ta ljubav tako divna
Tako srećna
Tako vesela
I tako jadno

Drhteći od straha ko dete u mraku
A tako sigurna u sebe
Ko neki spokojni čovek u sred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore
I primoravala da blede

Ta ljubav vrebana
Jer te druge mi smo vrebali
Ganjani ranjavani gaženi dotucavani poricani zaboravljeni
Zato što smo tu istu ljubav mi ganjali ranjavali
gazili dotucavali poricali zaboravljali

Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav
Ona koja je bila
To osećanje je uvek novo
I nije se izmenilo

Toliko stvarno kao neka biljka
Toliko drhtavo kao neka ptica
Toliko toplo i živo kao leto
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo oboje
Otići i vratiti se
Možemo zaboraviti
A zatim ponovo zaspati
Pa probuditi se patiti bditi
Pa ponovo zaspati

Sanjati i smrt
Zatim probuditi se osmehnuti se smejati se
I podmladiti se
Naša ljubav zastaje tu
Tvrdoglava ko magare
Živa ko želja
Svirepa kao sećanje
Hladna kao kajanje
Nežna kao uspomena
Hladna kao mermer
Lepa kao dan
Nežna kao dete

Gleda nas smešeći se
I kazuje mnogo ne govoreći ništa
A ja je slušam drhteći
I vičem
Vičem za tebe
Vičem za sebe
I preklinjem te
Za tebe za sebe i za sve one koji se vole
I koji su se voleli
Da ja im vičem
Za tebe za sebe i sve druge
Da ne znam
Ostani tu
Tu gde si
Gde bila si nekad
Ostani tu
Tu gde si
Gde si bila nekad

Ostani tu
Ne pomiči se
Ne idi
Mi koji smo voleli
Mi smo te zaboravili
Ali ti nas ne zaboravi
Jer nemamo drugog do tebe na zemlji
Ne dopusti nam da postanemo hladni
Da se udaljavamo sve više
Odemo gde bilo
Daj nam znak da si živa
A mnogo docnije na ivici nekog šipražja
U šumi uspomena
Iskrsni odjednom
Pruži nam ruku i spasi nas.

Žak Prever

 

[Nina]

Malo divno

Gde je ono divno dopče
kad je soba bila sopče?
I slon kad je bio slonče,
a avion — avionče!
I miš kad je bio mišče
i Niš kad je bio Nišče.

Gde je ono sjajno juče
kad je muva bila zujče?
E, pa shvati, prođe vremce
Ode ti u pokolenjce!

Kinez više nije Kinac
ni ti više nisi klinac!
Slovo više nije slovce
ti dogura u osnovce.

Al’ ne brini, i ne mari,
desiće se divne stvari.
Ja već čujem iz kolica
smeh budućeg brke, strica.
I vidim, o istom trošku,
ujak čačka nos u ćošku.

U svim našim životima
nešto malo, divno ima.
Sve se vrti. Zvezde sjaje.
Malo divno uvek traje.

Branislav Brana Crnčević

 

[Глас Хипербореје]

Patience and patience! Hence – that
word was made
For brutes of burthen, not for birds of prey;
Preach it to mortals of a dust like thine,-
I am not of thine order.

Џорџ Гордон Бајрон — Манфред

 

[Nina]

Ljutito meče

Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.

Dole, u šumi, jedno meče
zamišljeno, već treće veče,
gleda u zvezde.

Meče se ljuti već treći dan
što ga teraju u zimski san
i zamišljeno stalno ćuti.

Tata se ljuti, mama se ljuti
i svi mu vele:
Otkad postoje med i pčele,
otkad postoje sunce i veče
nismo videli takvo meče.

„Šta ćeš da radiš“, mama ga pita,
„kad lišće sasvim, sasvim požuti
i sneg napada iznad rita?“

A meče, ćuti.

„Šta ćeš da radiš“, baka mu veli,
„kad svet od snega sasvim pobeli?“
Tata se ljuti, mama se ljuti,
a meče ćuti.

Odjednom, meče ljutito reklo,
šta ga je peklo:
„Neću da spavam, neću, i tačka.
Zašto ne spavaju zec i mačka?
I ptica iznad naših glava
zašto ne spava?“

A onda tiho, tiho reče:
„Baš mi je krivo što sam meče.“

Sad mama ćuti i tata ćuti
i svi su strašno zabrinuti.
Meče se ljuti:

„Uzeću“, kaže, „trotinet,
idem međ decu, među svet.
Neću da spavam. Neću, i tačka.
Što ne spavaju zec i mačka?“

Mesec obuko čizmice žute,
oblaci obukli plave kapute
pa cele noći nebom jezde.
A jedno meče već treće veče
neće da spava. Gleda u zvezde.

Branislav Brana Crnčević

 

[Nina]

Plači voljena zemljo

Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli
Misao koja tinja u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji.

Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze
Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat
Ko će Deci da vrati sve ono što im uze
ovo zlo, stalo svo u kratku reč – rat?

Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama
Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice
Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama
a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice.

Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate
ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi,
za koga Novi život i Novi Svet stvarate
kad Deca beže od vas u šume, među zveri?

Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana
što uče školu u vučjim i lisičijim jamama
Očevi i Majke im se gledaju preko nišana,
a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama.

Neka se skamene pogledi i nišani uprti
u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima
Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti
Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima?

Nijedna Zastava na ovom trulom svetu
makar od same svile i kadive satkana
ne zaslužuje da se zavijori na vetru
ako je i Dečjom Krvlju pokapana.

Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale
(neka Te bar u Suzama što više bude)
sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale
i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude.

Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima
Mladiće na štakama što uče prve korake
Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima
Bezimene Grobove, Raspamećene Majke
i Starce beskućnike u tuđim šljivicima
što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke.

Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli
Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!

Dobrica Erić

 

[Nina]

Panter – Rajner Marija Rilke

Njegov pogled je od umornog hodanja
po rešetkama postao tako tup,
da mu se više ništa ne zadržava u pogledu.
Za njega je kao da ima hiljadu rešetaka
i iza njih svet više ne postoji.

Mekano korača u uskom krugu,
u kojem se kreće, iznova i iznova,
kao da igra snage oko jednog centra,
u kojem je zgrčena jedna velika volja.

Samo mu ponekad kapak postane težak,
i tiho se podigne. Tada uđe slika,
prođe kroz napetu tišinu udova —
i nestane u srcu, gde nema prostora za nju.

 

[Nina]

Ponekad – Bili Kolins

Ponekad,
kada stojim na ivici sveta,
ili, ako ne baš sveta,
onda na ivici sobe,
gde sedim u tišini
i gledam kroz prozor
u noć koja se spušta,
ponekad se pitam
kako je to biti
onaj drugi,
onaj što nije tu,
onaj što nije meni.

I pitam se
da li je on
onoliko duboko zamišljao
kako bih mogao da se ponašam
kada bi se samo usudio da mi se pridruži
u tihom prostoru
među svetlom i senkom
koje nikada ne sreću.

A onda,
dok razmišljam o tome,
prozor se zamagli
i ostanem u mraku,
i sve to nestane,
kao i svi drugi dani
kada nisam znao
kako je to biti
nekog drugog,
dok je on, zapravo,
bio tu,
gledajući mene.

 

[Nina]

Moje bogatstvo – Trejsi Smit

Sve je bilo belo tada.
Čistota koju ne znaš da ceniš
dok se ne zamrači.
Mislili smo: to je svetlo,
a bio je to samo odsjaj.

Zar nismo svi počeli
u toploj vodi, slepi i lelujavi?
Tamo gde počinje vid
počinje i kraj.

Čovek se uvek pita
šta je dalje —
a dalje je samo ono
što nismo spremni da znamo.

II

Na filmovima: svemir.
Ispod nas, u crnilu,
nešto treperi.
Ali nije dovoljno.

Uvek smo tražili dalje.
Da vidimo lice Boga —
ili bar svog kraja.

Pa smo slali mašine.
Pa smo slali slike.
Pa smo slali snove.
Uvek nešto ide od nas,
i nikad se ne vraća isto.

III

Možda je sve ovo bilo
samo detinjstvo svemira,
i mi s njim —
slepci što pipaju
svoj oblik.

Ali neka se kaže:
Mi smo gledali gore.
Nismo hteli da živimo
samo među zgradama.
Hodali smo kroz svet
kao kroz nestrpljenje.
I tišina se menjala.

IV

Kad je umro moj otac,
pomislila sam: sada zna.
On zna da li nešto čeka.
Da li ima još.
I nada me nije više bolela.

(preveo Ivan Antić)

 

[Nina]

Hotel Insomnija – Čarls Simić

Već satima slušam
sat u susednoj sobi.
Nečija žena šapuće
nečijem ljubavniku
dok muž noću radi
u skladištu automobila.
U sledećoj sobi
gospodin koji drži šaku
na stolu, ne pomera je satima.

Njegovi prsti prate
kretanje kazaljki.
Jedna žena spava
gola na postelji.
Sanja o nekoj nesreći
u kojoj su svi znanci
stradali a ona preživela.

U sobi ispod moje,
dečak bez majke drži
medu za vrat i moli Boga
da ga udavi.
Negde iznad
neko vodi ljubav s nekim
koga mrzi.

Iznad njih
neko s pištoljem u ruci
ide ukrug.
A iznad njega
oslepljeni starac
okreće brojčanik radija.
Toliko života, toliko smrti
u ovoj kutiji od kartona
zvanoj hotel.

Na kraju hodnika
starica s očima mačke
izlazi na balkon,
zastaje i misli da skoči
ili da zapeva.

Sve to ja čujem
iz svoje sobe.
Ja sam recepcioner.

 

[luda nasta]

Every night and every morn
Some to misery are born.

Every morn and every night
Some are born to sweet delight.

Some are born to sweet delight,
Some are born to endless night.

 

[Nina]

Ivan V. Lalić – ARGONAUTI

More nas je trpelo, zabavljeno večnošću
U sebi; i tako smo plovili, od obale
Do obale, danima, noćima, godinama.

Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli.
Samo je vetar nosio iskidana vlakna
Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,

Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali
Ljubav i smrt, i nešto malo smisla,
Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;

Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju
I opran čistim vetrovima, ispod zvezda
U koje smo nevešto ispisali naša imena.

Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli;
Posada se rasula kao ogrlica; pukla je
Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.

More je ostalo isto. Sve je ostalo isto.
Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali.
Ali malo ko zna tajnu: nije važan svršetak,
Važna je samo plovidba.

 

[Nina]

Čitav je život zakrivljeni hodnik – Eugenio Montale

Čitav je život zakrivljeni hodnik
kojim si prošao samo jednom
i nikad više, ne znajući
ni gde si došao ni gde si bio.

Tuđa lica, osmesi što ne znače,
po neki znak što ti se učini
kao da je za tebe ostavljen
a možda je zalutao u tvoj dan.

Neko te zove, neko te gura,
držiš u ruci ključ
koji ne otvara nijedna vrata.
Verovao si da si izašao iz lavirinta,
a zapravo si tek ušao dublje.

Govorio si da svet
nije stvoren za pesmu,
a pesma ti je jedina ostala.
Znaš da nećeš uspeti da ga objasniš
i to ti donosi mir.

Znaš da si živ
jer si prestao da pitaš.

(prevod: Radmila Antić)

 

[Nina]

Lepa Kata

Bila jednom jedna Kata
U Perlezu blizu Čente
Lepa kao sa plakata
Pa i lepša na momente

Imala je oči plave
Original morska plavet
Nosaše ih posred glave
Tako da ti stane pamet

Imala je lepa Kata
Uz lepotu sto dukata
Pa je bila tatamata
Za sve momke iz Banata

Ljubivoje Ršumović

 

[Глас Хипербореје]

From my youth upwards
My spirit walk’d not with the souls of men,
Nor look’d upon the earth with human eyes;
The thirst of their ambition was not mine;
The aim of their existence was not mine;
My joys, my griefs, my passions, and my powers,
Made me a stranger; though I wore the form,
I had no sympathy with breathing flesh

Џорџ Гордон Бајрон — Манфред

 

[Nina]

Nasmejano srce

Tvoj život je tvoj život.
Ne daj da utone
u bolesnu vlagu pokornosti.
Budi na oprezu
uvek postoje izlazi.

…Negde ima svetla.
Možda nema mnogo svetla,
ali bolje i to nego mrak.
Budi na oprezu.

Bogovi će ti ponuditi šanse.
Spoznaj ih, ostvari ih.
Ne možeš da pobediš smrt,
ali možeš pobediti smrt u životu,
ponekad.

I što česće to činiš
biće više svetla.
Tvoj život je tvoj život.
Znaj to dok ga imaš.
Ti si čudo.
Bogovi čekaju da uživaju
u tebi.

Čarls Bukovski

 

[luda nasta]

I was angry with my friend;
I told my wrath, my wrath did end.
I was angry with my foe:
I told it not, my wrath did grow.

 

[Глас Хипербореје]

Зар још ме ова тамница крије?
Проклет загушљив ћумез тај,
где чак се и љупки небески сјај
тмурно кроз окна шарена лије!
Гомиле књига око мене,
црвоточне, прашине пуне,
до врха собе засведене
хартија жута која труне;
предачки намештај спутава
мој корак, свуда боце ове,
кутије, безброј разних справа —
то је твој свет! И то се светом зове!

Јохан Волфганг фон Гете — Фауст

 

[Nina]

U sobi – Mark Strand

Bio sam u sobi.
Bio sam u sobi i znao sam gde sam.
Bilo je to poznato mesto, bilo je rano,
i svetlost kroz prozor bila je siva i slaba.
Znao sam da nisam sam.
Postojao je drugi u sobi.
Bio je to neko koga sam znao ili neko
koga sam znao nekada, neko ko je sada
nepoznat, neko koga nisam mogao da imenujem,
ali čije prisustvo nisam mogao da poreknem.

Znao sam da sam u sobi.
Znao sam da postoji drugi,
i da me posmatra — iz senke, iz zida,
iznad mog pogleda, ili iznutra.
Usta su mu bila moja usta,
ali ne i reči.
Misao je bila njegova,
ali oblik mog jezika.

Sedeo sam na ivici kreveta,
gledao u pod, ali bio sam viđen.
Bio sam onaj koji gleda
i koji je gledan, onaj koji zna
i koji je poznat.
Bio sam onaj koji govori
i koji sluša.

Znao sam da se ništa ne događa.
Ništa spolja.
Ali unutra —
unutar mene, u sobi —
započelo je ono
što se ne može objasniti.

U sobi sam bio sam,
ali nisam bio jedan.
Bio sam deljen, umnožen,
bio sam ono što zna
da soba zna
da sam tu.

preveo Ivan Antić

 

[Глас Хипербореје]

Ако тренутку кажем када:
Тако си диван! Стани! Трај! —
ти ме у ланце окуј тада,
тад не марим да дође крај!
Тад смртна звона нек зазвоне,
тад службе буди решен ти,
нек стане сат, казаљка клоне,
нек прође рок што дат ми би!

Јохан Волфганг фон Гете — Фауст

 

[Nina]

Čitav je život zakrivljeni hodnik – Eugenio Montale

Čitav je život zakrivljeni hodnik
kojim si prošao samo jednom
i nikad više, ne znajući
ni gde si došao ni gde si bio.

Tuđa lica, osmesi što ne znače,
po neki znak što ti se učini
kao da je za tebe ostavljen
a možda je zalutao u tvoj dan.

Neko te zove, neko te gura,
držiš u ruci ključ
koji ne otvara nijedna vrata.
Verovao si da si izašao iz lavirinta,
a zapravo si tek ušao dublje.

Govorio si da svet
nije stvoren za pesmu,
a pesma ti je jedina ostala.

Znaš da nećeš uspeti da ga objasniš
i to ti donosi mir.
Znaš da si živ
jer si prestao da pitaš.

(prevod: Radmila Antić)

 

[Suzie Q.]

Nikada samlji - Ivan V. Lalić

Nikada samlji nego krajem jula
kada je letu pedalj do zenita,
a hlorofilu aršin do rasula
u metastazi žutila i ruja,

tamnije kada zelene su boje
u vrtovima, a strnjika suva,
tamnija donja amplituda bruja
vetra što obnoć u vremenu duva.

Nikada samlji nego krajem jula
kad sve je, misliš, na dohvatu čula
oštra ko nož još topao od točka

brusača, ali bitno nedostaje:
anđela koga slutiš nećeš sresti.
A vazduh trudan je od blagovesti.

 

[Глас Хипербореје]

Да збиља имаш што дадоше ти преци
у наслеђе, ти најпре то и стеци.
Све чим се не користиш, тешко мори;
а корист даје само тренутак који твори.

Јохан Волфганг фон Гете — Фауст

 

[Nina]

Bez vođa, molim

Obnovi se i preobnovi,
ne plivaj večno u istoj bljuzgi.
Obnovi se i preobnovi
i kloni se
račjih klešta osrednjosti.

Obnovi se i preobnovi,
menjaj često ton i oblik,
da te ne dospiju
ukalupiti.

Ojačaj
i prihvati to što jest,
ali samo pod uslovima što si ih sam sebi zadao
i osmislio.

Budi samouk.
I stalno obnavljaj svoj život, jer naprosto moraš;
to je tvoj život
i njegova prošlost
i sadašnjost
pripadaju
samo tebi.

Čarls Bukovski

 

[Nina]

Oktavio Paz‎ – Dva tela

Dva tela licem u lice,
ponekad su dva vala,
a noć je okean.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su dva kamena,
a noć je pustinja.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su korenje
u noći spleteno.

Dva tela, licem u lice,
ponekad su noževi,
a noć je munja.

Dva tela, licem u lice,
dve su zvezde koje padaju
u prazno nebo.

• Prevod Branislav Prelević

 

[Nina]

Aleksa Šantić
Ne veruj

Ne veruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime

Ne veruj! No kasno, kad se mesec javi
I prelije srmom vrh modrih krša,
Tamo gde u grmu prolće leprša
I gde slatko spava naš jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osetiš li, draga, da mi telo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada veruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za reči ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!