Književnost Najdraži stih

[Nina]

Šekspir sonet 66.

" Umornom od svega u smrt mi se žuri,
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi.

I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom bešćašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,

I kako iskrenost brkaju s prostotom:
Skrhan, spokojnoj smrti ću se dati,
Od nje me tek ljubav može sačuvati."

 

[Nina]

Ljubav poezije
Branko Miljković

Ja volim sreću koja nije srećna
Pesmu koja miri zavađene reči
Slobodu koja ima svoje robove
I usnu koja se kupuje za poljubac

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
I sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra
Cvetove koji se prepiru sa vremenom
U ime budućih plodova i prolećne časti

Ja volim sve što se kreće jer sve što se kreće
Kreće se po zakonima mirovanja i smrti
Volim sve istine koje nisu obavezne

Ja volim jučerašnje nežnosti
Da kažem svome telu „dosta“ i da sanjam bilje
Prste oči sluh drugačije raspoređene
U šumi negoli u telu

 

[Edmund]

I heard a thousand blended notes,
While in a grove I sate reclined,
In that sweet mood when pleasant thoughts
Bring sad thoughts to the mind.

To her fair works did Nature link
The human soul that through me ran;
And much it grieved my heart to think
What man has made of man.

Deo pjesme Wordsworth a

 

[Edmund]

ZMIJA
Ispod suhog otkosa izmilela zmija. Oko nje pusta livada, jedan cvet; nad njom dva-tri oblaka, ptica let. Sunce sija. Dalekom putanjom pesma, ko zna čija. Usamljen šum se zapleo u travu. Ona sluša; u zrak budno digla glavu. Sunce sija. Tu su joj ubili majku oštricom kose; i nju će kad jednom izmili iz ševara. Istrunuće odeća njena puna šara, preliva rose. I u večnosti posle nikad više sunčati se neće ista zmija nit istih ptica minuće let; nikada više isti cvet neće nići. Sunce sija.


Desanka Maksimović


Izvor sadržaja (obavezno navesti): https://balasevic.in.rs/desanka-maksimovic-zmija/

 

[Nina]

Nosim tvoje srce sa sobom – Edvard E. Kamings

Nosim tvoje srce sa sobom,ja ga nosim u srcu svom
nikada nisam bez njega
gde god idem ideš i ti, moja mila;
i šta god učinim samo ja tvoje je delo, moja draga

Ne bojim se nijedne sudbine jer ti si moja sudbina, moja ljupka
ne želim nijedan svet jer prelep ti si moj svet, moja verna
i što god je mesec ikada značio ti si
i ti si što god će sunce ikada pevati

evo najdublje tajne koja nikome nije znana
evo korena korena i pupoljka pupoljka
i neba neba drveta zvanog život; koje se grana
više nego što se duša može nadati ili što um može sakriti
i to je to čudo koje drži zvezde na odstojanju tom
nosim tvoje srce*(ja ga u srcu nosim svom

 

[Nina]

Molitva Fransoa Vijona

Dok se jos zemlja okreće,
dok je još jarko svetlo,
Gospode, daj ti svakome
ono čega nema:

Mudracu daj glavu,
plašljivcu konja,
daj sretnom novac…

I ne zaboravi na mene.

Dok se još Zemlja okreće,
Gospode – tvoja je vlast
Daj častohlepnom
da se nauživa vlasti,
daj predah darežljivom
do kraja dana,
Kainu daj pokajanje…

I ne zaboravi na mene.

Ja znam: ti sve možeš
i verujem u tvoju mudrost,
ko što veruje mrtav vojnik
da će živeti u raju,
kao što veruje svako uho
tvojim tihim rečima,
kao što verujemo i mi sami
bez obzira šta činili

Gospode, moj Bože,
Dok se još zemlja okreće,
a čudno je to i njoj,
dok je još
vremena i vatre,
daj svakom po malo…
I ne zaboravi na mene.

Bulat Okudžava

 

[Nina]

Čas iz pesništva

Sedimo na beloj klupi
Ispod Lenauovog poprsja
Ljubimo se
I onako uzgred govorimo
O stihovima
Govorimo o stihovima
I onako se uzgred ljubimo

Pesnik gleda nekud kroz nas
Kroz belu klupu
Kroz šljunak na stazi
I tako lepo ćuti
Lepim bakarnim usnama
U Gradskoj bašti u Vršcu
Ja polako učim
Šta je u pesmi glavna stvar.

Vasko Popa

 

[Nina]

Letnja pesma

Pupoljak se cvetni budi,
šuma menja svoju boju.
Proleće nam evo rudi,
čini većom sreću moju.

Plava šuma, šuma žuta,
osunčane mlade trave.
Zeleni se pored puta,
pokrenulo vredne mrave.

Rascvetalo, precvetalo,
procvetalo i u cvatu.
Okiti se svaka grana,
kao svat kad ide svatu.

Te na neke cvet je beo,
te se neke roze boje.
U prolećni šaren veo,
prolećne se boje spoje.

Prema nama slika hita.
Kukuruza mladih njive,
požutela polja žita,
sačeka nas slika žive.

O, nasmej se svako biće
Iz svog zimskog sna dubokog.
Iz proleća leto biće,
Sunce žutim sija okom.

Godina se nova rađa,
vinogradi lozu mladu,
trešnja nam je dvaput slađa,
čoban hita novom stadu.

I cvetove dobi kleka,
osunča se i poljana.
I kupače dobi reka,
pa i rosu, jutra rana.

Pokosi se prva trava,
napravi se prvo seno,
napoji se prva krava,
na vidiku leta, Eno…

Aleksandar Saša Pešić

 

[Nina]

Lako je prutu

Lako je prutu da se sokoli
Dok bije decu njega ne boli

Nije mi žao kad neki trut
Za svoje zasluge dobije prut

Nije mi žao kad pekmez kevin
Dobije prutom makar i nevin

Nije mi žao ni kad na mene
Armija pruća drenovog krene

Ali ne mogu da prebolim
Tata me bije a ja ga volim

Ljubivoje Ršumović

 

[Nina]

Kad bi meni dali

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola dana ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Igrali bi, pričali bi nešto,
trčali bi, skakali bi vešto
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali kišobran,
ja ga ne bih potrošio sam.
Pola mesta ja bih dao nekom
ko je dobar, a slučajno sam.

Kišilo bi, dok mi koračamo,
pola tamo a pola ovamo.
Stavili bi dan pod kišobran
ja i dobar, a slučajno sam.

Kad bi meni dali jedan dan,
ja ga ne bih potrošio sam.

Branislav Brana Crnčević

 

[Nina]

Ne smetaš ti meni komšija – Nada Hadži-Perić

Ne smetaš ti meni, novi komšija.
Ne smetaš ti meni, razumi
I ja bih voleo da imam
s kim popričati, s kim podeliti
dobro i zlo.
Prazno je selo.
Zar ne vidiš?
Ne smetaš ti meni!
Radije bih da su livade pokošene,
voćnjaci uređeni.
Da imam gde kupiti hleb i ostalo.
Radije bih da na putu srećem čoveka
nego zver doveka.
Od komšija što odoše
niko se neće vratiti
Svi bi da dedovinu prodaju.
Ne smetaš ti meni
ali ulazi na vrata
Veselinova,
čije si imanje kupio.
Očisti sa njih korov.
Zameni ih, stavi nova.
Tu gde je stara kuća njihova
napravi novu.
Onu iz tvojih snova.
Uredi dvorište
i kroz dugačku njivu
od 13 ari što je hranila
Veselinovu nejač,
izlazi na mala vratanca.
Ko i oni nekad.
Izlazi u prirodu, reče,
kupio si jer si čovek prirode.
LJubitelj Šare,
Prizren ti je postao tesan i bučan.
Al nemoj mi pretiti
da ćeš bagerom
napraviti puteve nove,
izgraditi kuću nasred njive,
iznad crkve Kabašove
Đorđa Pobedonosca,
koju obnovih, ulepšah,
utvrdih da traje
i seća na neke davne dane.
I ne diraj mi rane.
Nemoj je zvati „turbetom“
Turbe je za tebe grobnica
a moja je crkvica meni sve.
Mala je
al meni je velika ko vasiona.
Vekovna je, porodična.
Oko nje su ko tarabe
nanizani dani
svih predaka mojih.
Od onih,
što je pod naredbom paše
sagradiše, u zemlju ukopaše
za noć.
iz Svetih Arhangela,
Cara Dušana
oskrnavljene freske
na blatnom malteru sačuvaše.
I svećnjak na kojem
sveće svetle ka nebu
Đorđu Pobedonoscu
Zaštitniku našem.
Ona je za mene život.
Vaskrsenje.
Ne smetaš ti meni novi komšija.
Ne bojim se ja tebe.
Lako ćemo ti i ja
Ali ne znam kako ćeš sa
Đorđem Pobedonoscem.
To samo Bog zna.

 

[Nina]

Ti živiš trajno u svojim delima… – Pedro Salinas

Ti živiš trajno u svojim delima.
Vrhovima prstiju
otkidaš svet, čupaš mu
svitanja, trijumfe, kolore,
ushite: on ti je muzika.
Život je što ti dotakneš.

Iz tvojih očiju, iz njih samih,
izbija svetlost koja upravlja ti
korake. Hodiš
po onom što vidiš. Ništa drugo.

A ako ti se podozrenje kakvo
sa deset hiljada kilometara ukaže,
ostavljaš sve, hitneš se
na pramce, na krila,
već si tamo; poljupcima,
zubima ga potrgaš:
više podozrenja nema.
Ti nikada ne smeš podozrevati.

Jer izvrnula ti si nedokučivost
naopako. I tvoje enigme,
ono što nikad pojmiti nećeš,
te su stvari toliko očite:
pesak na kome se pružaš,
pomicanje tvog sata
i krhko ružičasto telo
s kojim se u ogledalu sretneš
svakog dana kada rasaniš se,
a ono je tvoje. Čudesa
su razaznana već.

I nikad zgrešila nisi,
osim jednom, jedne noći
kad te zalude sena
– jedina koja ti je godila –
Seni je nalikovala.
I žudela si da je obujmiš.
I bio sam to ja.

 

[Nina]

Mitropolit Fotije.
MAJKA JE SVE

Majka je sve,
i od oblaka šira,
i svega svemira,
bez nje nas i nema,
u nepostojanju ostajemo,
ni ljudi
ne postajemo

Majka je sve,
ni nas nema bez nje,
ni svetlosti,
ni života,
ni proleća i leta,
ni ovog, ni onog
sveta

Majka je sve,
ona je naša kolevka,
a mi telo od
njenog tela,
i duša cela,
i ljubav koja
za nas dela,
i u život
nas vodi,
da nas od smrti
žrtvom oslobodi

Majka je sve,
prva radost,
prva sreća,
i ikona najveća,
praobraz Bogorodice,
koja svetu
Hrista rodi,
da nas večnom,
majčinskom ljubavlju
preporodi,
i Božjoj svetlosti,
i životu večnom
uzvodi

 

[Nina]

Zakasnela poema

Usnila sam te, pred zoru... I noćas,
posle toliko godina (Čuješ li? Preglasni satovi
glođu našu mladost), ponovo mi se vraćaš...
I, kao nekad, govoriš brzo,
smeješ se rukama,
i smišljaš novo lice za fresku...
Kažeš: ,,Drina je s proleća zelena, zelena...
Duboka – kao oko...“
Kažeš: boli te iskidana Bosna,
svačija, ničija, tvoja...
Kažeš, voleo bi da imaš ćerku,
Da ima plavu kosu, da svira klavir, da crta sunce...
Koliko svetlosnih godina od tog poljupca!
Koliko bezimenih dečaka koje sam ljubila po inerciji
i milovala zbog tradicije!
Bože, kroz koliko sam te njih volela!
Tvoje oči, ruke, možda stopala?!
Kroz koliko sam te njih ostavljala!
I noćas, posle toliko godina, obuvam cipele
natopljene nesanicom,
i pokušavam da te sretnem...
Metež na ulicama. Puno sveta.Ovaj grad je izgubio pamet.
I Nojeva će, danas, da potone
barka...

Ako se i pronađemo, po potopu, negde na dnu,
kod mrkloga Dite,
bićemo tuđi, stari i mrtvi;
oddemonstrirali studentske demonstracije,
odratovali građanske ratove, poniženi i poraženi,
oplakali Bosnu, i Slavoniju, i Mostar, i Kosovo,
i ništa više nije naše, ništa, a ja te ponovo sanjam,
i ove noći, uoči Apokalipse, uoči Preobraženja...
Uzimam za ruku svoju nerođenu kćer,
kopam joj raku,
zaogrćem krhka ramena tvojom kariranom košuljom,
skupljam u pletenicu
kosu boje sena
(miriše na bosiljak, na tamjan, na kajsije),
sedimo u parku, jedemo bonžitu...
Moja nerođena Nina
crta krug
u vazduhu
ubeđuje me: „To je Sunce!“
,,Svetitelji su mrtvi“, kaže,
,,hoću da vidim Drinu,
hoću klavir, hoću...“
Plače. Guram je u raku...
Sumorno neko leto.

,,Prošlost se izmišlja, budućnost prolazi!“,
govorio si, one zime, na Trgu republike,
između nesna i besmisla.
Lakonogi, hitali smo u revoluciju!
Promeniti svet. Ostati svoj. Ne pregaziti ponos.
Na ostacima ostataka podići čardak.
Zanoćiti u Moskvi, jednom.
Mojih raskalašnih osamnaest godina!
A tvoje oči, vučje i dečje,
i tvoja soba...
Oplakali smo Ežena Joneskua.
Ožalili Kobejna. I Milana Mladenovića.
Gorka kafa i sok od višnje.
Rečima zatrpana želja...
Nik Kejv, i „Murder ballads“...
Po čijim si bedrima, po čijim snovima,
izmasturbirao svoju mladost?!
I otkud ovde, noćas, posle toliko godina,
u ovom teškom snu?!
O čemu ćemo ćutati?!

Neobjašnjiva potreba za cigaretom...
Pokidaću, zubima i noktima, očima,
pletiva svih Penelopa!
Ubediću nebo, s proleća, da ne glumi
boju tvojih očiju!
Sad znam: i dve mladosti je malo
da se voli
više od dva oka,
više od dva dlana,
duže od jedne zime... Panta rei!
Marija Vulović

 

[Edmund]

Vojislav Ilić

Maskenbal na Rudniku

​

I kod nas ovamo maskenbal se gradi, pozvati su stari, pozvati su mladi - i odbor je sklopljen. I već ovih dana pozvaćemo goste i sa drugih strana. Predsednik odbora o svemu se stara, jer je on određen da predstavlja cara: imaće na grud'ma orden zlatnog runa, ali mu na glavi neće biti kruna - nego, mesto krune, čakov ili kapa; odbornici biće gomila satrapa. Kraj njegovih nogu skupiće se zveri: medvedi, majmuni, mačke i panteri. Gospođice lepe i gospođe mlade predstavljaće gole nimfe i najade. Ta i sam će Rudnik, kad ga smej probudi, od silnoga smeja da razvali grudi. Za veselje takvo i za ljubav njinu, sam načelnik pristo da predstavlja svinju. Jedna lepa gospa, ali dosta stara, nabavila ruvo od jednog žandara. Car je na to pažnju obratio mnogo svaki svoga "faha" da se drži strogo: tako smo pozvali i jednog seljaka da predstavlja sobom hromoga prosjaka. Nego tu se društvo zabrinulo celo: da li seljak ima prosjačko odelo? Jedna mudra glava reši zbrku celu: ta nek dođe seljak u svome odelu. * * * Eto to je program, neka svako vidi; pišite nam, Srbi, kako vam se svidi? Crni domino (1887)​

[/td]​

 

[Nina]

Detinjstvo – Nikola Vujčić

Kad sam prvi put vozio bicikl mislio sam
da sam brži od vetra. Točkovi su
drhtali u kotrljanju, punio se njihov krug.
I odjednom, dve brze kružnice, pune vazduha,
loptaste, zabelele su se od okretanja.

Uživao sam posmatrajući kako prostor pored mene
promiče. Bio sam sâm. Zviždalo je okolo
u silnoj želji da me brzina negde odnese.

Jureći, održavajući ravnotežu između
krupnog šljunka i dubokih lokvi,
uplašen, da bi me pad prikovao za vrelo,
krvavo kamenje (a to će se jednom i desiti),
svom snagom zadržavao sam se na uskim točkovima
i tupim udarcima guma.

Žbice zbijene u mesu vazduha, koji se
sklupčao u kotrljanju poput lepeza,
hladile su mi noge. Cevi, šuplje kao
ptičje kosti, podizale su me uvis. Bio sam sâm.

Zvekću pedala, i sad čujem, landara nezategnuti lanac
dok pridignut, sa uskog, tvrdog sica,
snažnim zamasima nogu, kao da koračam kroz vazduh,
pomalo teturajući, levo, pa desno, desno, pa levo,
u brzim nagibima, skoro vijorim.

Daljina me je osvajala, a ja sam osvajao daljinu.
Ono što sam tada video pokušavam da prepoznam
gledajući dvorište, taj sad mali,
gotovo urasli prostor,
održavajući drugačiju ravnotežu.

 

[Nina]

„Rat će se završiti, a vođe će se rukovati.
Ali ostaće ta iscrpljena majka, koja čezne za svojim sinom,
i ta žena, koja čeka svog voljenog muža.
I ta deca, koja traže svog oca heroja.

Ne znam ko je prodao domovinu, ali sam video ko je platio cenu.“

Palestinski pesnik Mahmud Derviš

 

[Nina]

Ti živiš trajno u svojim delima… – Pedro Salinas

Ti živiš trajno u svojim delima.
Vrhovima prstiju
otkidaš svet, čupaš mu
svitanja, trijumfe, kolore,
ushite: on ti je muzika.
Život je što ti dotakneš.

Iz tvojih očiju, iz njih samih,
izbija svetlost koja upravlja ti
korake. Hodiš
po onom što vidiš. Ništa drugo.

A ako ti se podozrenje kakvo
sa deset hiljada kilometara ukaže,
ostavljaš sve, hitneš se
na pramce, na krila,
već si tamo; poljupcima,
zubima ga potrgaš:
više podozrenja nema.
Ti nikada ne smeš podozrevati.

Jer izvrnula ti si nedokučivost
naopako. I tvoje enigme,
ono što nikad pojmiti nećeš,
te su stvari toliko očite:
pesak na kome se pružaš,
pomicanje tvog sata
i krhko ružičasto telo
s kojim se u ogledalu sretneš
svakog dana kada rasaniš se,
a ono je tvoje. Čudesa
su razaznana već.

I nikad zgrešila nisi,
osim jednom, jedne noći
kad te zalude sena
– jedina koja ti je godila –
Seni je nalikovala.
I žudela si da je obujmiš.
I bio sam to ja.

 

[Nina]

Ti više ne voliš – Jaroslav Kombilj

Ti više ne voliš
pesmu
pesmu koju smo voleli
i ti
i ja

pesmu
o kojoj smo razgovarali
koju smo šaputali
i ti
i ja

pesmu
koja je bila
i ti
i ja

Ti si zaboravila tu pesmu
sada si joj tuđa
i ona tebi
i mi smo sada tuđi

i ne razumemo
reči
te pesme
ni ti
ni ja

 

[Nina]

Sonet za Persefonu – Milan Drašković

Znaj, najlepši si cvet na nisajskim livadama,
kraljica podzemnog sveta, žena mračnog Hada,
gorda pri svojoj tuzi u tamnim kočijama,
pred danima sumornim preostaje ti nada.

Zvana i Kora – lepota uzrokuje propast –
sudbinski dan kad se uzmu šest semenki nara,
Eleuzinske misterije u tvoju su čast,
čudesan dan kad te pesma Orfeja očara.

Očajnička težnja da se povrati sloboda.
Bez tebe nema harmonije godišnjih doba,
tvoja statua krasi muzej Herakliona.

Tvoja neprisutnost boli, majka te spominje.
Nesvakidašnja je sudbina takve boginje –
da i bogovi kleče pred tobom, Persefona.

 

[Nina]

Knjige

Opkolile me noćas knjige –
Zure u mene iz svog praha.
Ćutljive – ko od strašne brige.
Zbijene – ko od teškog straha.

Ja znam da svaka kao živa
(Mada neima oka, uha!)
Za mene neki govor skriva
U nepomičnoj urni duha.

I sve što gledam u njih dublje
Sve mi se manje mrtvim čine
Te škrinje mraka, tajne zublje.

Jedne me mame, druge plaše –
Neznanim glasom ko iz tmine:
Uđi u mrtvo carstvo naše!

Stevan Raičković

 

[Глас Хипербореје]

Sorrow is knowledge: they who know the most
Must mourn the deepest o’er the fatal truth,
The Tree of Knowledge is not that of Life.

Џорџ Гордон Бајрон — Манфред

 

[Nina]

Dereglija – Peter Huhel

Jesenji sjaj topola.
I sela
Iza zida
Od zavijanja pasa,
Na kapiji
Zaglavljena brava,
Skriveno zlato
U zarđalom gvozdenom loncu.

Poslednja farma, kasno.
Bušene lančane skele
Plovili su niz reku.
Ovde sam video dete,
Smešten u najhladnijem uglu sata,
Bačeno
Iz krvne šupljine
U svetlosti razbijenih prozora.
Dete se približavao danu.

Spoljni otvor za pojilo
Gomila leda.
I ljudi su odjurili bajonetima
Komadići mesa
Od stoke ispod snežnog pokrivača,
Bacanje smeća
Protiv sivog malterisanog
Zid groblja.

Noć dolazi.
U magli sa progonjenim vranama.
Oštro na farmi
Na štakama golih topola
Noć dolazi.
Dete ne vidi.

Zemlja puna grobova.
I ne mesec
Kakav snop bele slame
Baci ga na led i kamenje.
Dete se približavao danu.

 

[Nina]

Ana Ahmatova: Dugo sam

Dugo sam tvojom lepotom ispijena
Učila sebe kako da se smirim,
Od rebra tvoga ja sam stvorena,
Kako da te ne volim, da se divim?

Da sam ti sestra bilo bi ugodno,
Ali voljom drevne sudbine sinje,
Pred tobom stojim lukavo, pohotno
U liku tvoje najslađe robinje.

No kad se smrznem sva ponizna tako,
Na grudima tvojim kao sneg bela,
Tad mudro radujući se udara jako
Tvoje srce – moja otadžbina cela.

 

[Nina]

Paklena uvertira

Malo je razloga za sumnju tešku,
a ipak tinja i momenat čeka.
A možda jednu malu grešku,
da haos dozove iz daleka.

Pogrešni šaptaji za uho se lepe.
Da li iz duše ili vapaj pozvani.
A možda zlobni varaju slepe,
da njihovoj zlobi budu odani.

Čovek je čoveku zver iz senke,
a ipak jedan bez drugog ne mogu.
I kao spas iz nabujale reke,
pružaju ruku,
iako jedan drugom podmeću nogu.

Rešenja nema u haosu ovom,
jer svako svoj razlog ima.
I svako bi hteo da je po njegovom,
to je greška zapisana u našim genima.

Pogrešni putevi ne biraju nas.
Već svako sebi s razlogom bira.
Ono što izgleda kao spas,
može postati, paklena uvertira.

I zato ne krivi onoga do sebe,
što pogrešnom cilju sam hodiš.
On možda ne može spasiti tebe,
niti omogućiti da se ponovo rodiš.

Žaklina Nina Paunović