Književnost Najdraži stih

[Nina]

Zaboravljene vodenice

Nanizane duž reke i potoka
ko prazna puževe školjke, ćute
zaboravljene vodenice
po urvinama mog zavičaja.
Žalosne vrbe nad njima
raspliću dugu kosu.

Korov spolja, paučina iznutra.
Puteljci i potoci davno
izjednačeni: ne zna se više kuda
je pevala voda, a kuda dvokolice.

Na topolama unaokolo, gde nekad
nisu smele ni da slete,
vrane sad mirno grade gnezda.

Dobrica Erić

 

[PetarSamotnjak]

Drveni mač

Ja ću da ustanem,
zgažen, zgromljen, tlačen,
na čelične vojske
sa drvenim mačem!
Deci koja cvile,
majkama što plaču,
doneću slobodu
na drvenom maču!
Osvojiću Englesku,
Poljsku i Burgonju,
sa drvenim mačem,
na drvenom konju!
Pokazaću svetu
crn gvozdeni panj:
drvenim mačem
presečen nakovanj!
Kroz mračne zemlje,
što sa lanca laju,
s drvenim ću mačem
poći na aždaju!
Krenuću u oblak,
usijan ko sač,
da nabodem zmaja
na drveni mač!
Doneću iz oblaka,
u senku i penu,
devojku drvenim
mačem osvojenu!
Nošen jaucima,
kuknjavom i plačem,
u požare letim
sa drvenim mačem!

Ljubomir Simović

 

[Nina]

Vladimir Nabokov – Sanjao sam te

Sanjao sam te tako često, davno tako,
mnogo godina pre našeg susreta
sâm – dok noć je ulazila u sobu lako
i sveća žmirkala pored kreveta.

Knjigu ljubavi, nad Nevom izmaglice,
o spokoju ruža i magli iznad mora,
listao sam u svemu sluteći tvoje lice,
u stihu zaneseno čistom kao zora.

Mladi dani moji, opojni zemaljski sni,
trenuci koji magično zvone u sjaju,
izgledaju jadno, kô muve što u opseni
po uljanom platnu i ćilibaru padaju.

Zvao sam te, čekao. Godinama lutao
stenovitim obroncima nad životom.
U gorkim časovima tvoj lik sam našao
u stihu pesnički zaneseno čistom.

A sad, na javi, pred mene si stala
i ja se sujeverno svega sećam jasno:
kako su te predvidela sva ogledala,
tačno u svemu duboko saglasno.

 

[echinacea]

 

[luda nasta]

They **** you up, your mum and dad.
They may not mean to, but they do.
They fill you with the faults they had
And add some extra, just for you.
But they were fucked up in their turn
By fools in old-style hats and coats,
Who half the time were soppy-stern
And half at one another’s throats.
Man hands on misery to man.
It deepens like a coastal shelf.
Get out as early as you can,
And don’t have any kids yourself.
~ Philip Larkin

 

[Глас Хипербореје]

Писано стоји: „Реч беше у почетку!”
Ево, већ запех ту, на првом ретку!
Ја реч толико не могу да ценим,
морам то другим да заменим,
ако се збиља дух у мене слио.
Нек пише: „У почетку ум је био”.
О првој врсти поразмисли лепо,
не дај да перо хита слепо!
Да л' збиља ум све ствараше и ткаше?
„Снага у самом почетку бејаше!”
Ал' већ док ово пишем, свест ме прати
да не смем ни на том решењу стати.
Дух помаже ми! Видим! Пишем смело
и мирно: „У почетку беше дело!”

Јохан Волфганг фон Гете — Фауст

 

[Ortak2]

Јохан Волфганг фон Гете — "Фауст" такође:

"Пусти велики свет нека само хучи
А ми ћемо се овде у овај тихи кут завући
Човеку, знаш већ, навика је стара
да у великом свету мале светове ствара."

 

[Глас Хипербореје]

Цуре су просто цркле жудећи преко мере
да за свакога знају
да л' је побожно скрушен по старом обичају;
јер мисле: ко ту мора реп повијати,
повијаће га и пред нама на крају.

Јохан Волфганг фон Гете — Фауст

 

[Ortak2]

Šarloti fon Štajn:

Ovaj stih mi je najdraži:
"Znala si me svega, čula kako najčistiji nerv treperi moj, mene, koga teško prozre svako, čitao je jedan pogled tvoj."

Gete

 

[Nina]

Kratka pesma – Jaroslav Kombilj

Kotimo se sve brže, poput virusa,
zagađujemo sve što se zagaditi može,
trošimo sve što se potrošiti može,
ratuje se na sve strane,
pa se čudom čudim i ne mogu se načuditi:
toliko Bogova ima, a nijedan da kaže:
„Aman, zaman, upamet se ljudi! Dokle više?

Pa iako ste naš neuspeo eksperiment,
šta to činite od života svoga
i od ove jedinstvene planete?“
Ćute Bogovi, kao da ih nema,
ili su se lepo dogovorili…

Ko vele:
„Neka ih, neće dugo!
Kako su krenuli, brzo će se potamaniti sami.
Planeta Zemlja je opstala milione godina,
Pa će preteći i posle ove gamadi!“

 

[Nina]

Kiša u Srbiji

U Srbiji pada kiša, danonoćno, neprestano
u Srbiji trune žito, povrće i voće rano.

Na grudima majke Zemlјe Srbija je živa rana
po njoj pada slana kiša, po njoj pada rosa slana

Što nam spira sjaj iz oka, srmu reči, boju lica,
rumen ruža, zlato klasja, plavi miris lјubičica.

U Srbiji pada kiša, nabujale sve rečice –
to su suze rušnih majki, i očeva, i dečice.

Mnoge su se ptičurine na Srbiju obrušile,
belosvetski gavranovi, lešinari, orlušine

Priželјkuju da Srbija sustane i oči sklopi
da raznesu njene kosti po Aziji i Evropi

I da bace na trpezu pred svog slepog crnog kralјa
Srce zemlјe Srbijice, Srce celog Pravoslavlјa

Srce Boga i čoveka, arhangela i deteta
što svetluca ko kandilo u bezdanoj tami sveta.

U Srbiji pada kiša, pocrnela bela rada
U Srbiji trune radost, trune ponos, trune nada.

Al to nije ona kiša što kaplјe s nebeskog svoda
to je kiša iz očiju, to su suze srpskog roda

Što tone u živo blato nesloge i nemaštine
jer ga hoće da rasrbe, raskuće i razbaštine.

Kad se jednom razoblači i kad opet sunce grane
najplodnija srpska polјa biće bare i solane.

Mesto raži i pšenice, mesto šlјiva i jabuka,
mesto grožđa i krompira i crnog i belog luka

Mesto meda od bagrema, od lipe i polјskog cveta
biće soli od naših suza za dušmane širom sveta:

Da posole i presole svoj hleb, vodu, vino, hranu
da sanjaju slana brda i doline gde izgreva

Slano sunce što sad greje srpski narod na Balkanu
koji plače samo zato što mnogo voli da peva!

Dobrica Erić

 

[Глас Хипербореје]

Забрани што је сваком воља —
к'о да си дирно гнездо пуно зоља;
а царство, које ваља сви да бране,
опустошено на све стране.

Јохан Волфганг фон Гете — Фауст

 

[Nina]

Ne budi daleko od mene - Pablo Neruda

Ne budi daleko od mene ni na jedan dan,
jer, ne znam kako da kažem, dan je dug
i čekaću te na nekoj stanici
kada talasi zaspu negde daleko.

Ne odlazi ni na sat, jer tada,
u tom satu, kapi nesanice se spajaju
i možda će sav dim koji traži svoj dom
doći da ubije i moje izgubljeno srce.

Avaj, neka se tvoja slika ne razbije o pesak,
avaj, neka tvoji kapci ne odlete u odsustvu:
voljeni, ne ostavljaj me ni na trenutak,
jer ćeš za to vreme otići toliko daleko
da ću putovati zemljom pitajući
hoćeš li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

 

[Глас Хипербореје]

Вечно хвала ти за све...
Ти, племенити васпитачу, који
себи на славу јунаке одгоји,
Аргонаута врлих лепи цвет
и све што песников сатворили су свет.

Јохан Волфганг фон Гете — Фауст

 

[Nina]

Znam zašto

Hoću da budem čovekolik i kad mi izvrate kožu
znam zašto
možda baš znam i šta sam
ali ćutim.

Širok sam nekako
i dozvoljavam da se rašire ruke
ali ne dirajte mesečaru u mesečeve moći.

Ja rado uvijam zavoj oko jedine nade
i ne mogu da živim naopačke
i da se klanjam mraku
u kom paranoike progone fantomi
jer nisam tamoneki.

Sve ću o vama odjednom zaboraviti
i pobeći u zoru kad pospu stražari
znam i to zašto
I znam zašto želim da budem daleko.

Duško Trifunović

 

[Глас Хипербореје]

Велики човек слушати не жели
када му неко што похвално вели.
Он уклања се скромно свему
и прави се да има равна њему.

Јохан Волфганг фон Гете — Фауст

 

[Nina]

Ljubavna pesma - Rajner Marija Rilke

Kako da dusu sputam
da se tvoje takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i daljine?

Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljen kut,
u kom nece je tvoje
njihati daljine.

Ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
ko gudalo nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

 

[Глас Хипербореје]

Мудрости сам тој врховној одан,
ово ми душу сву напаја:
за онога су живот и слобода
ко сваког дана њих осваја.

Јохан Волфганг фон Гете — Фауст

 

[Nina]

Ako hoćeš - Aleksa Šantić

Ako hoćeš da o zori
Pjevam tebi pjesme moje,
Oj, ne bježi sa prozora,
Da ja gledam lice tvoje!

Ako hoćeš da ti pjevam
O sunčanom toplom sjaju,
Oj, pogledni okom na me,
Divotanče, mili raju!

Ako hoćeš da ti pjevam
Onu tihu nojcu milu,
Razvij tvoju gustu kosu -
Mirisavu meku svilu!

Ako hoćeš da ti pjevam
Miris divnog pramaljeća,
Oj, razgrni njedra bijela -
Da udišem miris cvijeća!

Il' ako ćeš pjesmu moju
O izvoru slasti bujne,
Hodi, hodi na grudi mi,
Da ti ljubim usne rujne!...

(1889.)

 

[Nina]

Uvek ti se potajno nadam – Marija Stanković

Uvek ti se potajno nadam
Početkom nedelje,
Početkom dana.
Izjutra kad ideš na posao
Možda se slučajno sretnemo…

Uvek ti se potajno nadam
Nekog utorka dok pada kiša,
Neke srede kad sunce grane,
Da trčiš mokar il’ šetaš sa devojkom bar
Al’ da se duše na tren ponovo sretnu.

Teškim četvrtkom bez kraja,
U gužvi, u gradu, u busu, marketu,
(A kao baš me briga gde si na svetu):
Uvek ti se potajno nadam.

Uvek ti se potajno nadam
Kad dođu smeh, pesma i petak,
Grad živi i peva,
A jedna luda još ludo sneva…

Uvek ti se potajno nadam
Kad se subotom noću kroz ulicu ori
„Bolje biti pijan nego star”…
Pomislim da si možda baš ti!
Penjem se na prste krišom, naginjem se kroz prozor.

Uvek ti se potajno nadam
A nikada nisi ti.
Nisi ti tog dana
Ni sledećeg, već godinama,
Ali i nedeljom takođe:
Uvek ti se potajno nadam…

 

[Nina]

Jednostavno, volim te - Phil Bosmans

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.

I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.

Mozes mu cak reci :
Sto se mene tice,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer:
ja te jednostavno volim.

 

[Nina]

Gitara - Federiko Garsija Lorka

Započinje plač
gitara.
Krune lome se
svitanja.
Započinje plač
gitara.
Utišati nju ne vredi.

Nemoguće to je
sada.
Plače ona jednoliko
kao vode tugovanka,
kao vetar
preko polja zavejana.

Ne može se utišati.
Zbog dalekih stvari jada.
zbog vreloga peska koji
kamelije bele sanja.
zbog strele bez pogotka,
zbog večeri bez svitanja
i zbog prve mrtve tice
koju ljulja grana.

Oh, gitaro!
Srce, smrtno probodeno
s pet kama.

 

[Shadow_woman]

Rabindranat Tagore – Čeznem da ti kažem​

Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.

Zato se smejem sam sebi i
odajem tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.

Zato ih oblačim u nesitinu,
i govorim suprotno
onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te;
ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.

Zato ti dajem ružna imena i hvalim se
svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.

Čeznem da sedim nemo pored tebe;
ali se ne usuđujem,
jer bi mi inače srce iskočilo na usta.

Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi to mogla ti učiniti.

Čeznem da te ostavim zauvek,
ali se ne usuđujem;
strahujući da bi mogla otkriti
moj kukavičluk.

Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je moj bol večito svež . .

 

[vojkkan]

nikad nije vito tvoje telo
ruka moja mlada obavila,
ni s’ u tvoju usnicu upila
moja usna ikad, čedo belo!

ti’o veče ko da te donelo
sred anđela sa božija krila,
u ma’ s’ divno meni pojavila,
u ma’ divnu veče te odnelo,

sam ostado’ sa suznijem okom,
sam tu samcit na svetu širokom,
sam sa noći tavnom, al’ bez sanka.

o, zoro moja, zoro bez osvanka,
sunce milo, al’ bez bela danka,
na te mislim, dušo, bez prestanka…

branko radičević

 

[Nina]

Grešio sam mnogo
Duško Trifunović

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao – ni kad biste hteli.