Izgleda da smo pronašli VUKA ...
II
Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku
kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica
koji se zovu: samoća.
Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine,
tek mrmljanje.
U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež.
Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći
odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci
i ne bude se vuklani.
To plače najveći vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, goinči karavna i hajkači sa jezera da je to
čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani
samo pse.
Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.
III
I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga
ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime:
zemlja - zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se
mesom bilja.
Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle
da je bol nešto što samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka nerpekidno se pali i gasi u tami avgusta.
Opomena il putokaz? Svetionik u pustoši? Ili vapaj za pomoć?
Ne, moje doba, izgleda, još nije spremo za zvezde.
....nastaviće se ....
II
Dišu uz mene zvuci drukčije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku
kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica
koji se zovu: samoća.
Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine,
tek mrmljanje.
U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež.
Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći
odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci
i ne bude se vuklani.
To plače najveći vuk koji je ikada viđen u ovim krajevima.
Rekli su mi pastiri, goinči karavna i hajkači sa jezera da je to
čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani
samo pse.
Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.
III
I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga
ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.
U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime:
zemlja - zvezda života i razuma, večito se ubijaju. Hrane se
mesom bilja.
Hrane se mesom životinja. Pa što ne vrište dok žvaću? Zar misle
da je bol nešto što samo njima pripada?
Samrtni urlik vuka nerpekidno se pali i gasi u tami avgusta.
Opomena il putokaz? Svetionik u pustoši? Ili vapaj za pomoć?
Ne, moje doba, izgleda, još nije spremo za zvezde.
....nastaviće se ....
)
~U bestezinskom stanju vina i tihe muzike, odlepim se i lebdim. Lebdim nad samim sobom. Tako zamishljam nebo) 
