Miroslav Antić

[lahor]

"Kažu mi: ovako izgleda savršenstvo.A ja vidim: ne izgleda.I krivo mi što vidim."
Mika Antić

 

[Mika]

Ni Bog nam nije verovao tih dana.
Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav. Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci..

Mika Antić

 

[Baudrillard]

Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I
kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega
i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da
svako najdalje ima svoje još dalje.

Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde,
neće moći završiti.

Mika Antić

 

[Neprilagođena]

Reka bi mogla da bude


Reka bi mogla da bude
okean, ako se zgrci
toliko ima u sebi
ogromne, vecite vode.

Al ako ikada zapne
i umori se dok trci
umrece bez daljine,
umrece bez slobode.

Umrece u njoj vetar.
Umrece sume i zita.
Umrece bokori sunca
sto se uz obalu pletu.

Zato ne sme da stane
i zato vecito hita,
sa usnama od vode,
najzednija na svetu!
Tako zamisljam nebo.

Zaboravi

Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi,
i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi
daleko negde u nepovrat.

Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nežan prvi,
pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
za jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi.

Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum,
ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše.
Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum.
Ne maši ... ni ja neću da mašem ....

 

[Neprilagođena]

​

Psovke nežnosti​

Sad shvatam:
nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.

Mi smo zvezde
što ludo u mrak se stmoglave
i zbog jednog bljeska ne žale da izgore.

Imamo ruke
dobre
kao pijane laste
da se grlimo plavo i gasimo u letu.

I prisutni smo zbog neba što mora da izraste
u saksijama oka ponekome u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog.
Sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno,
i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se,
kažem, i svako ume da sanja,
i svako ume da psuje i ore daljine glavom.

I jednako je u nama i kamenja i granja.
I jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gmiže
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali,
i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli
i sutra šta ćemo hteti.

Goreli smo,
al nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.

Uvek smo bili živi,
pa ipak:
drukčije živi
od svih ostalih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave
željne da budu sunce makar trenutak samo.

 

[Mika]

 

[Wuka]

Париз, улица Жоливе, 1. мај 1970.


Времена пузе понизно као пси. Прилазе.
Лижу ми руке и по прашини машу репом.
Гадим се верности пролазног.

 

[Neprilagođena]

Krov sveta


Ako hoces da pobedis divlju zver,
kaze klovn,
ne govori joj rezanjem ili urlikom.
Ne laj na lava
i ne rokci na krokodila.

Pevaj im.
Sapuci.
Tepaj im jezikom ptica
ili jezikom dece.

Cim cuje jezik risa
- ris kolje.
Cim cuje jezik tigra
- tigar razdire.

Nemoc svih divljih je u tome
sto nasedaju drugom nacinu izrazavanja.

Borac snage se plasi tudje vrste.
Klovn je borac iz plemena izbezumljene smejurije.
Ukrotitelj.
I sarlatan.
On pobedjuje neozbiljnoscu.

Zubi su meksi od usana.
Cuvaj se poljupca
i budi na oprezu.

Zubi ujedu za trenutak.
Poljubac za ceo zivot.

 

[Baudrillard]

Kada mi nedostaješ

Mislim tuđe misli
Kradem svoje vreme
Provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snega...
Kada poželim
Da ti nedostajem
Odsanjam pesmu
Zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvet beli.
Kada te nema
Jer tako hoću
Zaledim osmeh
U sebi kažem ime
Udahnem duboko
I pomislim
Tako mi nedostaješ...

 

[gost 264823]

Drugarska pesma


Ništa ti ne razumeš,
moj najrođeniji blesane,
uobraženi prinče
što te je život razmazio.
Da znaš kolike sam noći
uznemirene i besane
drhtao kraj tvog uzglavlja,
pokrivao te i pazio.
Ti si za mene još uvek
parče tek rođenog mesa:
onaj musavko što vrišti
i celu kuću potresa.

Ja sam te, lepoto moja,
naučio da hodaš.
Svima sam plaćao piće
kad su ti zubi nikli.
Ja sam ti dao život.
Nije te donela roda.
A sada smo se, odjednom,
jedan od drugog odvikli,
kao da sve što kažem
zaista ne razumeš
i kao da sve sto umem
ti triput bolje umeš.

U redu, pametna glavo.
Ja sam te ljuljao, kupao,
ponosio se tobom,
nemušte reči sricao,
i dosta svoje mladosti
zbog tebe sam polupao
i kad je u svet trebalo
nisam se zbog tebe micao,

nego sam sav osedeo,
moj naduvenko mili,
da bi tvoj život
i dani valjani bili.

Danas kad rođendan slaviš,
sve ću svečane torte
pobacati kroz prozor
na užas rodbine cele.
Ti znaš: ja sam tvoj otac.
Mi smo od takve sorte
što ne sme da zadrhti
kad odapinje strele.

Možda još nije kasno.
Jednom se mora sve reći:
i drugarski i tužno
i grubo i srneći.

Propustio sam godine.
Ispustio te iz ruku.
Sve tvoje slabe ocene
moljakanjem sam rešio.
Večito sam se svađao
kad te drugi istuku.
Bio si moje mezimče
i tu sam najviše pogrešio.

Četrnaest ti je godina
i zar te stvarno ne vređa
da stalno za tebe podmećem
i dušu i glavu i leđa?

Hoću da jasno kažeš
kad misliš da budeš muškarac.
Zar treba i sutra da rešavam
sve što ti odraslom fali?
“Tata, škripi u braku…
na poslu… daj za džeparac…”
A ja ti i dalje pomažem
jer te volim i žalim.

Ne čestitam ti rođendan.
Mi smo se uzalud borili
i stvarali smo čuda,
a ništa nismo stvorili.

I evo, danas ti dajem
reč roditeljsku i mušku:
ako ne postaneš čovek
na ovoj, tek započetoj
čarobnoj stazi života
– moram ti razbiti njušku.
Makar oženjen bio,
makar u trideset petoj.

Nikad te tukao nisam.
To za dečake nije.
Al sutra, odrasli prinče,
videćeš kako se bije​

Miroslav Mika Antić

​

Тема је закључана ради застарелости, линк ка новој теми https://forum.krstarica.com/threads/miroslav-mika-antic.925474/