To je verovatno tvoj elegantan način da kažeš da sam ja dežurni drkadžija na forumu.
Vrlo nerado opominjem. Marko Kraljević treba da ima svoju zasebnu temu, a dokaz je da je ova tema vaskrsla posle par meseci.
A što se tiče toga da "samo čitam i opminjem", pogledaj ko je uputio poslednji post koji ima veze sa Markom Kraljevićem. Broj 1027, da pomognem.
I da, imao bih šta još da napišem o Marku, ali bih se u ovoj situaciji osećao debilno.
Uvek nastojim da budem konkretan, tako da ove "elegantne načine" ne koristim, niti mi je na kraj pameti bilo da te kvalifikujem kao što si napisao u prvoj rečenici.
Takodje, ni o čijem učinku na ovom forumu ne raspravljam.
Jedini razlog zbog kojeg sam reagovao kako sam reagovao na tvoj post jeste što, ili nisi razumeo da želim da nastavim o mitologiji, provocirajući pre svega Vujadina da li nešto o tome zna.
A hteo sam da postavim sledeći sadržaj.
У песми
Змај огњени и Вишњевића Јеле (Јунпјес., 1896: 232-243), која је забележена у Луки на Шипану, индикативно је да се појављује као и у првој варијанти име "Лазар" - очигледно асоцијација на Цара Лазара, али без "царске ауре". Но, и овај се Лазар налази у истој ситуацији, као и Цар - јунак прве песме.
"Коња кује Вишњевић-Лазаре,
Украј њега Јеле љуби своја,
Из скута му чавле додавала,
У ње бл'једо од умрћа лице,
На њу Лазо често погледује,
Па је својој љуби говорио" .
Питавши је због чега је тако бледа у лицу, што је, иначе, честа последица контакта жене са змајем, није ли разлог, можда, да јој у Лазаревом двору шта недостаје, Јела одговара да је њој све у двору добро, али други су проблеми:
'"Нег је мени до Бога невоља,
Ма је теби казати не смијем,
Јер је мени тешко запр'јећено,
Да бих коме ово показала,
Ја бих моје очи изгубила,
А ти, Лазо, са рамена главу'".
И даје опис змајевог доласка:
"Из горе се љути змаје вуче,
Довуче се у нашу ливаду,
Па се вије кулу уз бијелу
На прозоре наше, господаре!
Са прозора у кулу се свали,
Па се свије на меке душеке.
Кад ја, мили господаре, дођем,
Сине јунак ко на гори сунце,
Мене љуби у меку душеку.
И мени је тешко запр'јетио,
Да никому за њега не кажем'".
Видимо да је "змајев пут" следећи: са високе планине он пада у ливаду, једнако као и Змај деспот Вук.
"Па се свије кулу низ бијелу,
Ево ти га росну низ ливаду!
У Јастребић високу планину".
Као да "росна трава", односно "ливада", симболизују прежитак "змајеве" хтонске природе: влагу, воду, оно што је доле спрам Високе планине - где се змајеви налазе. Јастребић планина говори о тачној географској локацији, о митском простору као и у првој песми, који индицира последњу српску престоницу.
У овој варијанти, међутим, "змаја прељубника" не савлађује ни Вук Деспот, нити Вук Анђелић, већ змајевити јунак Марко Краљевић. Он има шарца крилатога, те га нико достићи не би могао. Међутим, када је Марко дошао да се са змајем обрачуна, Змај проговара:
"'Не ударај, од Прилепа Марко
...Н'јесам змаје горе од зелене,
Него д'јете краља будимскога,
...Ево има девет годин' дана,
Да су мене затравиле виле
У планини, у гори зеленој,
И љутим ме змајем учиниле".
Иако Лазар наговара Марка да савлада змаја, Марко га не убија. Тада змај рече:
'"Краљевићу, не с'јеци ме, Марко!
Ево теби тврда вјера моја,
Не мањка ми петнаест данака,
Свућ ћу с' себе змајеве хаљине,
Ја ћу остат ко на гори сунце,
Вас у свили и у суху злату,
Водит ћеш ме Будиму б'јеломе'".
Дакле, змајевити јунаци обљубљују жене, имају волшебну снагу.
Марко Краљевић настаје из брака краља Вукашина и Јевросиме, која је била сестра змајевитог племића Момчила. То се сасвим добро види у песми Женидба краља Вукашина (Караџић, II, 1969: бр. 24), у којој краљ намерава да се ожени Видосавом, женом змајевитог Момчила:
"Момчил ' има коња Јабучила,
Јабучила коња крилатога;
...у Момчила сабља са очима;
не боји се никога до Бога".
Пошто је Вукашин наговорио неверну Видосаву да изгори крила Јабучилу и сланом крвљу натопи сабљу Момчилову, било му је онда лако савладати змајевитог Момчила. На крају, у самртном ропцу Момчило даје савет краљу Вукашину:
"'Аманет ти, Вукашину краљу:
ти не узми моју Видосаву,
Видосаву, моју невјерницу,
јер ћ' и твоју изгубити главу:
данас мене у тебе издала,
а сјутра ће тебе у другога;
већ ти узми моју милу сеју,
сеју моју милу, Јевросиму,
она ће ти свагда вјерна бити,
родиће ти, кô и ја јунака."'
(Караџић, II, 1969: 74).
И у овој песми се, каогод у Будиму, из брака жене са змајевитим јунаком рађа најчешће двоје близанаца, у сваком случају брат и сестра, са змајским обележјима. Тако Јанко и Јања, али и Момчило и сестра му Јевросима, која је, доиста, поставши жена краља Вукашила родила Марка Краљевића, по легенди несумњиво змајевитог јунака.
ЈАСТРЕБАЧКИ ПАНТЕОН: НОВИЈИ МИТОЛОШКИ СИСТЕМ СРБА (Др СРЕТЕН ПЕТРОВИЋ, СРПСКА МИТОЛОГИЈА)
)
Марков епски лик је сасвим различита ствар од историјског Марка Мрњавчевића и то је опште познато. Историјски Марко Мрњавчевић сигурно јесте имао коња, а да ли се звао Шарац, то мислим да никада нећемо сазнати. Али мислим да са сигурношћу можемо да претпоставимо да, за разлику од епског Шарца, овај стварни Марков коњ није умео да говори.
