Lepa tema - odlomci iz vaših omiljenih knjiga

[Nina]

BEZOSEĆAJAN - obdaren velikom snagom da podnosi zla koja spopadaju druge
SLAVAN - Upadljivo nesrećan
DIVLJENJE - Naše učtivo priznanje da neko drugi liči na nas
DOSELJENIK - Neobaveštena osoba koja misli da je jedna zemlja bolja od druge
DRUGAČIJE - ništa bolje
DUGOVEČNOST - neuobičajeno produžavanje straha od smrti
DVAPUT - jedanput previše
EGOISTA - osoba koja se više zanima za samu sebe nego za mene
ENTUZIJAZAM - mladalačka boljka koja se da izlečiti malim dozama kajanja uz spoljašnju upotrebu razočaranja
ISTORIČAR - tračara velikih razmera
ISTORIJA - uglavnom lažna priča o uglavno nevažnim događajima, koji su posledica dela uglavnom pokvarenih vladara koji su se služili uglavnom glupim vojnicima
IZVINJENJE - osnova za buduću uvredu
MAJMUN - životinja koja živi na drveću, a naročito se često sreće na porodičnim stablima
NERELIGIOZNOST - najvažnija od velikih svetskih vera
PASOŠ - dokument koji se izdajnički izdaje putnicima da bi ih sve označio kao "strance" i tako izdvojio za naročito maltretiranje i ponižavanje
PLJAČKAŠ GROBOVA - onaj koji potkrada crve
PREDZNAK - znak da će se nešto dogoditi ako se ništa ne dogodi
NAPREDOVATI - steći nprijatelja
R.I.P - nehajna skraćenica za "requieseat in pace" (rest in piece - počivaj u miru) koja svedoči o nemarnoj dobroj volji prema mrtvima. Medjutim, prema učenom dr. Drigu, originalno značenje ovih slova bilo je samo "reductus in pulvis" (pretvoren u prašinu)

Embruoz Birs "Djavolji rečnik”

 

[/una/]

PRIJATELJSKI SAVET MNOGIM MLADIM LJUDIMA
Idi na Tibet.
Jaši kamilu.
Čitaj bibliju.
Oboj cipele u plavo.
Pusti bradu.
Obiđi svet u papirnoj barki
Pretplati se na Saturday Еvening Post.
Žvaći samo levom stranom vilice.
Oženi se jednonogom ženom i brij se
pravim brijačem
Ureži svoje ime na njenu ruku.

Peri zube benzinom.
Spavaj ceo dan a noću se veri po drveću.
Budi monah i pij rakiji i pivo.
Drži glavu pod vodom i sviraj violinu.
Igraj trbušnjak pod ružičastim svećama.
Ubij svoga psa.
Kandiduj se za gradonačelnika.
Živi u buretu.
Razbij sebi glavu tomahavkom.
Sadi lale na kiši.

Ali nemoj da pišeš poeziju.


TAKO TO IDE IDE IDE

"Sve tvoje pisanje o bolu i patnji je obično foliranje"

samo zato što sam ti rekao da me od rok-muzike
boli glava
samo zato što smo spavali i probudili se i
jeli zajedno
samo što smo bili u kolima i na hipodromu
zajedno
u parkovima u kadama u sobama
zajedno
samo zato što sme videli istog labuda i istog
kera u isto vreme
samo zato što smo videli kako isti vetar njiše
istu zavesu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što si vajala moju glavu
i čitaja moje knjige
i pričala mi o svojim ljubavima i flertovima i
putovanjima
samo zato što znam ime tvoje kćeri
i što sam ti zamenio izduvanu gumu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što su tri tvoje pesme objavljene
samo zato što pišeš roman o svom ludilu
samo zato što ljuljaš dupetom i imaš
dugu smeđu kosu
odjednom si postala književni kritičar

samo zato što sam te ***** 144 puta
odjednom si postala književni kritičar

dobro onda, reci mi,
među svim tim piscima... čije je bol stvaran?
šta? da, mogao sam da
pogodim - tvoj bol je
stvaran. zato, u najboljoj nameri za sve nas
mahni zbogom živima koji su izgubili snagu za
plakanje, i
dok bele dame u ružičastim sobama kače
plave i zelene minđuše
mahni zbogom meni.


I meni najdraza

NEKI LJUDI

neki ljudi nikad ne polude.
ja, ležim ponekad iza kauča
po tri-četiri dana.
oni me nalaze tamo.
to je Heruv, kažu i
toče vino u moje grlo
trljaju moje grudi
škrope me uljima.

a onda, dižem se s rikom,
s tiradom gneva
kunem njih i ceo svet
dok ih gonim preko
travnjaka.
mnogo mi je bolje,
sedam za tost i jaja,
mumlam neku pesmicu
odjednom dražestan kao ružičasti
uhranenji kit.

neki ljudi nikad ne polude.
kakve zaiste užasne živote
odi vode.


Bukovski

 

[/una/]

Una ne skida očiju s kaluđera, trudeći se hipnotičkom koncentracijom da mu ubaci bludne misli u lepo skrojenu glavu, čija valovita kosa pada na mantiju. Kad god je pogleda, sačekuje ga jezero pritajene žudnje i vlažne usne koje oblizuje jezikom. Neskrivena obećanja. Očigledno, taj pogled ga zbunjuje i on bledi. Prsti mu podrhtavaju (više nije onako odmeren i gospodstven kao na početku predugog ručka, koji još traje mada je već uveliko prošao dan, a tama se spustila nad dolinu), ali nešto ga vuče da je još jedanput pogleda i da se uveri da možda greši, da je to sve proizvod zabune njegove vrele krvi. "Kako bih se menjao sa ovim živahnim gradskim čovekom, kad bi to bilo moguće, što slobodno vodi sa sobom i svoju devojku (očigledno je da nisu bračni par), kako bih se samo menjao večeras! Izmoliću sto očenaša da me izbave od lukavog!"

"Kako bih se samo menjao sa ovim mladićem" misli profesor, "za njegov asketski život u nekoj ćeliji belih zidova, gde bih, najzad, mogao da na miru saberem svoje rasute dane i da ih ponovo slepim u celinu pomoću tišine i osamljenosti; da ustajem sa suncem, čitam, okopavam posle svega svoj vrt kao Candide, da pijem svežu izvorsku vodu, hranim se biljkama bez pesticida... Zavidim mu na skrušenosti i skromnosti. Kako je on daleko od elektronske gužve, od ambicija, zavisti, prežderavanja, bludničenja, koje se podrazumeva posle dezerta i didžestiva, izvan večite besmislene trke i neizvesnosti..."

"Kako mu zavidim," misli kaluđer "na ovoj devojci - đavolu, koja me iskušava u mojoj nesreći i posećuje noćima u postelji, tražeći da je uzmem!"

"Kako bi bilo dobro sa obojicom!" - misli Una, menjajući treću kasetu. - "Jedan koji je rafiniran, i drugi divlji; sa njima bih bila potpuna, a još potpunija kad bi se, možda, našla i neka žena! Bilo bi super!"

Iguman Dimitrije ne učestvuje u razgovoru za stolom. Kad ga nešto zapitaju, on se izvine; kaže da mu je sluh jako oštećen. Povremeno, izdaje zapovesti starici i Muti, koji poslužuju. Piletinu jede narodski, prstima, i briše se kockastim ubrusom.mladi kaluđer otmeno barata nožem i viljuškom, kao da mu nije do jela. Mada, očigledno, prezire priprostog igumana, ne može da sakrije da je počašćen što je pozvan za svećanu trpezu sa ovim uglednim gradskim gostima. Reči, samo reči, reči...Ovi ljudi što tako vešto obrću i melju učene reči, nikada neče spoznati suštinu Boga. Oholi su i stalo im je da nadmudre jedan drugog.

Uni se spava. Opio je planinski vazduh i ružičasto manastirsko vino iz starinskih čaša. Razgovor polako zamire. Ljudi za stolom tonu sve češće u oaze tišne. Iguman spava na stolici, glave zabačene na naslon, pa govore polušapatom da ga ne probude. Povremeno, on se trgne, pogleda svoje goste, pa opet zapadne u starački polusan, lagan kao mrena. Profesor govori gadeći se sve više reči: zašto od svega, po svaku cenu, praviti sistem? Njegove teorije, na koje je kolko do juče bio ponosan, odjedanput gube svaku vrednost pred licima ovih poštenih sveštenika, izgubljenih u jednom od poslednjih bastiona pravoslavlja, niz čije se zidove cede vosak, vlaga i vreme.
Uni telo klizi niz stolicu; ona sada gotovo leži, nudeći vrhove svojih dojki pod providnim, mrežastim puloverom pogledu mladog kaluđera. "Taj prokleti, široki sto! Još samo malo i mogla bih da ga dodirnem čizmama da nije tako daleko. Baš me zanima kako bi to primio?"
Sada više nema govora o povratku; dok su oni sedeli i pričali, spustila se neprozirna magla kakva katkad iznenada obavije ovaj kraj. Moraće da prenoće. Hvala Bogu, u Konaku ima dvadesetak soba. Služavka će im pripremiti postelje. Ovde se, na žalost, rano leže, kaže iguman Dimitrije, koji se probudio; leže se, naime, sa prvim mrakom, a ustaje sa petlovima.

Soba je hladna, plahte grube i mirišu po nekim travama. Svlače se i dodiruju, osluškujući govor domaćina i njegove korake po popločanom hodniku. Profesorova ruka je na golom Uninom stomaku, prsti na rubu čestara. Vole se. Žmureći, Una zamišlja svog kaluđera na profesorovom mestu. - Daj, jače, jače!-jeca i cvili. - Sada mirno. Stani! Ne, prekidaj! - Profesor zamišlja Unu kako zamišlja kaluđera umesto njega i sveti joj se. Ja sam, ipak, profesionalac, dete! Samleću te, da znaš! Je li ti lepo? Oh, jeste, jeste. Da, da, da, da!

Kaluđer čuje prigušene krike dok u postelji, po ko zna koji put, prelistava luksuzno izdanje Borisa Godunova, poklon upravnika Bogoslovije za "odličan uspeh i primerno vladanje u školskoj 1978/79. godini. Zagorsk."

Još samo ovo poslednje predanje
I letopis će biti svršen moj.
Ispunih dužnost Bogom danu mi...

- Sad ovako! Okreni se...Tako. Je li ti dobro?

Ne odredi me Gospod uzalud
I ne nauči veštom pisanju
Da budem svedok mnogih godina,
A duhovnik će nekad revnjivi
Pronaći ovaj bezimeni trud...

- Misliš da je kupatilo desno? Gde? Odmah iza onih vrata?
- Ogrni se nečim.
- Zašto? Svi spavaju...

...pa uljanicu ko ja užeći
I stresti s knjiga prah od vekova,
Prepisivati istu reč,
Da pravoslavni sete se unuci
Sudbine drevne roda ruskoga...

- Hej, hladno je! Pokrij nas...
- Tiše, sve se čuje!

Kaluđer Pavle sad kleči u uglu ispod krsta i moli se Gospodu, da ga oslobodi iskušenja. Doktor Drašković hrče. Čuju se sove i psi. I neki noćni avion kako grmeći preleće planinu.

Momo Kapor Una

 

[Sibil Vejn]

Uh,meni je nazanimljiviji pocetak,kada ona njega intervjuise...I onda kad on nju ispituje...Tacno mogu da zamislim sliku u ocima.

 

[Butterfly effect]

Una
Omiljena knjiga mi domaca.. O zabranjenoj ljubavi.. Pomali erotska i psiholoska

No..
"Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava" Ivo Andrić

 

[Butterfly effect]

Samo da iskucam omiljeni mi citat...

 

[Nina]

Pomislio sam da vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa, da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kada iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naša beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu još jednog nepoznatog dana. Svakog jutra stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo. Nepovezana, pohabava sećanja, koja više ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne, i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili...Grendal

 

[Sibil Vejn]

Una
Omiljena knjiga mi domaca.. O zabranjenoj ljubavi.. Pomali erotska i psiholoska

No..
"Nebo je nad Beogradom prostrano i visoko, promenljivo a uvek lepo; i za zimskih vedrina sa njihovom studenom raskoši; i za letnjih oluja kada se celo pretvori u jedan jedini tmurni oblak koji, gonjen ludim vetrom, nosi kišu pomešanu s prašinom panonske ravnice; i u proleće kad izgleda da cvate i ono, uporedo sa zemljom; i u jesen kad oteža od jesenjih zvezda u rojevima. Uvek lepo i bogato, kao naknada ovoj čudnoj varoši za sve ono čega u njoj nema i uteha zbog svega što ne bi trebalo da bude. Ali najveći raskoš toga neba nad Beogradom, to su sunčevi zalasci. U jesen i u leto oni su prostrani i jarki kao pustinjske vizije, a zimi prigušeni tmastim oblacima i rujnim maglama. A u svako doba godine vrlo su česti dani kad se oganj toga sunca koje zalazi u ravnici, među rekama pod Beogradom, odbije čak gore u visokoj kupoli neba, i tu se prelomi i prospe kao crven sjaj po razasutoj varoši. Tada sunčano rumenilo oboji za trenutak i najzabačenije uglove Beograda i odblesne u prozorima i onih kuća koje inače slabo obasjava" Ivo Andrić

Aaa,"Gospodjica!" Odlicno.

 

[Nina]

Postoje stvari koje se mogu realizovati samo silom. Telesna ljubav je nezamisliva bez nasilja.
- A zasto tu snagu ne upotrebis ponekad protiv mene? - rekla je.
- Zato sto ljubav znaci odricanje od sile - rekao je Franz tiho.
Sabina je postala svesna dve stvari: prvo, da je ta recenica divna i istinita.
Drugo, da se tom recenicom Franz diskvalifikovao u njenom erotskom zivotu.

Kundera.. Nepodnošljiva lakoća postojanja

 

[Nina]

Balašević: Nedostaje mi naša ljubav

Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da još jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...

 

[Nina]

Setio sam se trenutaka koje sam proveo uz Ewku. Koliko sam se drugačije ja vladao prema njoj. Moj je dodir bio nežan; moje ruke, moja usta, moj jezik, svesno su lebdeli preko nezine puti, meki i lagani kao bablje leto što lebdi u vrelom vazduhu bez pirka vetra. Stalno sam tražio nova osetljiva mesta koja čak ni ona sama nije poznavala, dajući im život svojim dodirom, kao što sunčani zraci oživljavaju leptira koji se smrzao na hladnom zraku jesenje noći. Sećao sam se svojih pomnih nastojanja i kako su ona u devojčinu telu oslobađala neke žudnje i drhtaje koji bi inače ostali zauvek zatvoreni u njemu. Ja sam ih oslobađao, želeći je samo zato da nađe zadovoljstvo u sebi samoj.
Jerzy Kosinski "Obojena ptica"

 

[Alisa u zemlji čuda]

Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina: "Čarli", kaže, "probudi se!"
"Neću da ustanem, tata", odgovori mu Čarli. Otac viče: "Ustaj, moraš u školu!"
"Neću da idem u školu", kaže Čarli.
"Kao prvo, škola mi je dosadna; drugo, učenici mi se rugaju; a treće, mrzim školu."
Otac mu onda uzvrati: "Dobro, sad ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da odeš u školu;
kao prvo, to je tvoja dužnost;
drugo, jer imaš četrdeset pet godina;
a treće, jer si direktor."

BUĐENJE - Antoni De Melo

Ovo mi je najomiljeniji citat koji često ljudima u RL citiram, a ubedljivo najbolja knjiga koju sam ikad pročitala.

 

[gospodjica14]

Evo odlomka iz jedne knjige koja mene licno u srce dira...Procitala sam je u dahu, sto i nije bilo tesko jer je dosta kracusna. Dakle, s ponosom predstavljam Doris Lesing, dobitnicu Nobelove nagrade za knjizevnost i njen kratak roman "Cats" ili, u prevodu, "A posebno macke". Roman je bolno i surovo realan a istovremeno bolecivo osecajan...Preporucujem, ne samo ljubiteljima maca

"Donela sam je kući i objavila šta se događa. Očigledno, održavanje crne mačke u životu zahteva puno angažovanje, sa punim radnim vremenom. A ja sam bila zauzeta. A ona je, kako su ukućani naglasili, samo mačka.
Ali ona nije samo mačka. Iz raznih razloga, ljudskih i potpuno irelevantnih za nju, ne sme joj se dopustiti da umre.
Napravila sam groznu mešavinu vode, glukoze i krvi, i uhvatila crnu mačku.
Nije htela da otvori čeljusti. Maleno biće svo u groznici, lako kao perce - izgubila je svu zdravu telesnu čvrstinu - sedelo je, ili bolje reći kolabiralo, u mom krilu i čvrsto stisnulo zube da ne primi kašiku. Snaga slabosti : ne, ne i ne.
Naterala sam je da otvori usta, ugurala kašičicu, koristeći njene očnjake kao oslonac za polugu. Tečnost joj potekla u grlo, ali nije htela da guta. Podigla sam joj čeljusti, ali tečnost je curila sa strane, na krajevima usta. nešto je ipak i skliznulo niz grlo jer je posle treće, četvrte, pete kašike napravila nekakav slabašan pokret nalik gutanju."

 

[Nina]

Ljubavna pisma.Divno ih je dobijati.Ona su najlepsi pokloni.Tesko,a slatko ih je pisati.Uzbudljivo je citati tudja.Roniti kroz nepoznate intimne zivote predaka ili potpuno nepoznatih ljudi.Poruke zaljubljenih su citav jedan svemir u virtualnoj ljubavi razdvojenih osoba.
Nekada davno postojali su takozvani epistolari.Obrasci pisama nepoznatim osobama,pretpostavljenima,administrativnim celnicima,porodici,prijateljima i naravno,voljenim osobama."Duso moja slatka","Lane moje","Grlice bela","Sudbino moja",nezno-slatki su poceci tih ceznjivih stiva.
Pozutela hartija sa izbledelim mastilom plave ili zelene boje,tragovi suza na razlivenim slovima,miris drvenih fioka,kutija od ruzinog drveta,miris skrivenih tamnih prostora gde su cuvana.Pohabave satenske masnice kojima su sveznjevi povezivani.Energija ljubavi vezana u cvor.
Caroban je prateci pribor ljubavnih pisama.Divne kutije sa finim papirom,nazubljenim kovertama,hrapavim kartoncicima za poruke,mastovite mastionice,drzalje s perima,vosak i pecati sa utisnutim grbovima ili monogramima za zatvaranje pisama,puderasti prah koji se pospe da bi brzo upio mastilo,parfemi u bocicama od biljurnog stakla sto daju aromaticnu notu otposlatom pismu...
Nasledila sam od jedne rodjake pisaci sto njenog muza.Sav od punog drveta,pripada stilu ranih cetrdesetih proslog veka.Ruzan je spolja.Solidan cetvrtasti komad bez ukrasa govori o epohi u kojoj je izradjen.Nema skrivenih pretinaca,niti dvostrukog dna,vec je bilo doslo vreme otvorenosti,vreme bez dubokih tajni.Sto ipak ima kljucice za fioke i pregrade.Sve brave su obijene.Nesuptilno.Nasilno.Prica se da je moja rodjaka,lepa gospodja ali bez poroda u trenutku strahovite ljubomore na svog takodje lepog muza,predratnog profesora univerziteta,obila njegov sto trazeci ljubavna pisma druge zene.Posle rodjakine smrti,a ona je pozivela jos nekoliko godina po muzevljevom odlasku s ovog sveta,morala sam kao naslednica da preturam po njihovim stvarima,po njihovom zivotu.Ni ja nisam nasla njegova pisma.Nasla sam njena.Zapravo,njenog ljubavnika.Bila su sakrivena u raskosnu ruzicastu cipkanu suknju italijanske lutke.Onu koja se nekada stavljala kao ukras na sredinu bracnog kreveta.
Lutku sa ljubavnim pismima pronasla sam u pozuteloj kartonskoj kutiji na vrhu kuhinjskog ormarica.Ispod nje su bile kutije sa prvim tipom plehanog elektricnog rostilja i jedne sprave za pecenje galeta.Cipka na lutkinoj suknji je vec pocela da se raspada i truli,pisma su bila neverovatno cedna i ja sam mnogo plakala citajuci ih.Ne toliko zbog njihovog sadrzaja,nego zbog cele price,zbog toga sto mi se desilo da bas ja buem ta koja ce razdeviciti proslost ove zene posle njene smrti.
Svoja ljubavna pisma cuvam u kutiji od cigarilosa koje je pusio moj muz dok mi jos nije bio muz.Ona ima majusnu mesinganu kopcu,kitnjastu markicu zemlje porekla i utisnut crtez palmi,mora i crnkinja koje plesu,na poklopcu.Unutra sam,osim pisama,stavila mirisnu uspomenu-njegovu maramicu natopljenu parfemom koji je tada koristio.Kada u setnim trenucima otvorim svoju skrinjicu ljubavnih secanja,preplavi me izmaglica mirisa,vracajuci me u proslost.Tada procitam nasumice neko pismo i lekoviti ritual povratka u nekadasnju ljubavnu opnu okrepi me donekle.Na dnu tih secanja je ipak tuga.Melanholicna,setna,ovlasna tuga.Pramen minulih vremena.
Danas se pisma cuvaju u kompjuterskim folderima.Posiljalac koji poseduje personalni folder,te nije strpan u opsti inbox,dobro je prosao.Ima sopstvenu "kutiju".Ljubavne sms poruke cuvaju se i u boljim mobilnim telefonima koji imaju memoriju za arhiviranje.U protivnom,moraju da se bace.Delete-lepa engleska rec za brisanje,unistavanje,odbacivanje...

Jasmina Mihajlovic - "Ljubav sa recnikom nepoznatog"

 

[Nina]

U novom engleskom jeziku timšel znači «može biti» ili, jednostavno «možda».

Možda. Imamo svoju reč.
Najmudriji odgovor na konačna pitanja.

Reč koja ukazuje na otvorena vrata i široke horizonte. Ne verujem u to da je značenje života zagonetka koju treba razrešiti.
Život jeste. Ja jesam. Svašta može da se desi.
A ja verujem da svome životu mogu dati novo značenje.
Neizvesnost je sreća u formi nesreće.
Da sam apsolutno siguran u sve, proveo bih život u patnji, bojeći se smrti. Ali, pošto je uvek sve moguće, čuda su uvek negde u blizini i nikada neće prestati da se događaju.
Verujem da čovekova sloboda može da se definiše jednom jedinom rečju koja, poput sićušnog podupirača omogućava vratima postojanja da ostanu otvorena.
Ta reč je: Možda...Robert Fulgam

 

[причалица]

''Mirne jutarnje misli.
Sad uviđam: gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi žalost i suze; i dok god možemo na preostalom mjeriti veličinu izgubljenog, teško nam je, ali kad jednom izgubimo sve, onda osjetimo lakoću za koju nema imena, jer to je lakoća prevelikog bola. - Lagan sam, lagan da poletim!
Sve izgubljeno je u mojoj svijesti, samo bez težine i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo i uljepšano - u sjećanju. I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao.''

Ivo Andrić ''Ex Ponto''

 

[jovanoca]

pozdrav! ja sam ovde nova.... zanimljiva i lepa tema!

H. Hese : Demian

I onda sam stigao na cilj. Bila je noc. Bio sam pri punoj svesti, upravo sam opet osetio ono privlacenje i prinudu. Sada sam bio u nekoj sali, smesten na podu, i osecao sam se da se nalazim onde gde sam bio pozvan. Obazreo sam se. Pored samog mog duseka lezao je jos jedan i neko je bio na njemu, nagnuo se i pogledao me. Imao je znak na celu. Bio je to Maks Demian.
Nisam mogao da govorim, i on nije mogao ili hteo. Samo me je gledao. Na licu mu je bio odsjaj kandila koje je visilo nad njim, na zidu. Osmehivao mi se.
Beskonacno dugo mi je neprestano gledo u oci. Polako je primicao svoje lice dok se gotovo nismo dodirnuli.
"Sinklere!" prosaputao je.
Ja mu dadoh ocima znak da ga razumem.
On se opet osmehnu, bemzmalo kao iz sazaljenja.
"Decko moj!" rekao je osmehujuci se.
Usta su mu sad bila sasvim blizu mojih. Tiho je nastavio da govori.
"Mozes li se jos setiti Franca Kromera?" upitao je.
Ja trepnuh potvrdjujuci, pa sam uspeo i da se nasmejem.
"Sinkleru mali, pazi! Ja cu morati da odem. Mozda cu ti jednom biti potreban protiv Kromera ili inace. Ako me tada pozoves ja necu vise onako grubo daojahati na konju niti cu doci zeleznicom. Tad ces morati da oslusnes sebe, pa es primetiti da sam ja u tebi-unutr. Razumes li? I jos nesto! Gospodja Eva mi je rekla da ti, ako te ikada snadje nesto lose, dam od nje poljubac koji mi je ona dala za put... Zatvori oce, Sinklere!"
Poslusno sklopih oci i osetih blag poljubac na usnama na kojima je uvek bilo malo krvi sto se nikako nije smanjivala. A onda sam zaspao.
Ujutru su me probudili. Trebalo je da me previju. Kada sam se najzad sasvim probudio, brzo sam se okrenuo ka susednom duseku. Na njemu je lezao neki tudj covek koga nikada nisam video.
Previjanje je bilo bolno, sve sto se od tada sa mnom desavalo bilo je bolno. Ali kada ponekad nadjem kljuc i potpuno sidjem u sebe sama, tamo gde u tamnom ogledalu dremaju slike sudbine, treba samo da se nagnem nad crno ogledalo i da vidim svoj lik, koji sada sasvim lici na Njega, na Njega, moga prijatelja i vodju.



ovaj kraj knjige znam napamet jer sam ga procitala previse puta...ali svaki put se rasplacem, raznezim i nasmejem u isto vreme kada ga ponovim...

 

[Били]

harpiju oterati nije tako lako

orlando

 

[Nina]

"Odjednom je naglo, uz lak potres zastao pred njim, tik pred njegovim nosom, jedan crno lakirani mrtvački sanduk obložen ljubičastom svilom u koju su utisnute perunike kao naličje blistavog krep-de-šina, sa golemim venecijanskim ogledalom izglačanih rubova, zeleno ogledalo nalik na površinu bistrog jezera. Taj uspravljeni mrtvački sanduk naručen za sahranu prve klase, pokretan nevidljivom silom Deus ex Machina, spustio se sa visina, doplovio kao Haronova barka, i sad čeka bledog putnika koji stoji neodlučan i skamenjen, stiskajući pod pazuhom rukopis svog najnovijeg romana pod naslovom "Čovek bez domovine" (i posmatra u ogledalu kroz rešetke, bledog putnika kako stoji neodlučan i skamenjen, stiskajući pod pazuhom rukopis svog najnovijeg romana) i čeka da ga preveze ne na "onaj svet" nego samo do mračne podrumske zgrade, rozarij i groblje, gde počivaju u ovakvim sarkofazima zabludeli putnici ustakljenih očiju." Danilo Kiš

 

[AQUARlUS]

Zasto se ne divis lepoti limuna kao ostali?
Zasto se smejes i pogledas u Sunce kada ono iznenada jos vise zasija, a ostali sklanjaju pogled od njegovog sjaja?
Zasto kada je najveca oluja i grmi ti izlazis iz kuce i kisnes?
Zasto nocu izlazis i pricas Mesecu?
Zasto....

Covek ih prekida odgovarajuci:

Limun je lep, ali nikada niste videli Onu koja je posadila taj limun. Nikada niste osetili dodir ruku koje su razgrnule zemlju da bi ubacile malo stablo kome se sada vi divite. Niste osetili ljubav kojom je taj limun negovan.
Niste videli lice, osmeh, neznost... One od koje je limun naucio tajnu lepote, cistoce, neznosti...


Sunce greje i obasjava svako bice na planeti. Sunce vidi i Nju. Vidi najdivnije ljudsko bice. Svaki put kada Sunce vidi Njenu srecu, osmeh, ljubav... onda jos jace zasija, jer se raduje uz Nju. Zar mislite da bih propustio da vidim njenu srecu, pa makar izgubio vid? Njen osmeh, sreca, radost.... to je sve moje.

Oluja na koju izlazim nije nista u odnosu na strah da je Ona negde sama i drhti. Kada izadjem saljem joj svu moju hrabrost, svu moju ljubav, saljem joj misli koje samo Ona sme da zna.

Nocu pricam Mesecu sve zelje, snove, nade... Pa u svitanje kada bude sretao Sunce neka sve isprica. Neka onda Sunce jutrom svojim prvim zracima pomiluje Njeno lice i prenese joj moje reci.

Za sva ostala pitanja koja ste imali morao bih vas pustiti u moje snove.
Medjutim u moje snove moze doci samo Ona. Jedino Ona ima dozvoljen pristup.

 

[AQUARlUS]

...Sebastijan je tražio reči za ono što je hteo da joj kaže. Pažljivo je tražio u samome sebi, proveravajući ono svoje duboko, skriveno mesto koje je bilo ledeno toliko dugo vremena.Leda više nije bilo, shvatio je, ali još uvek se plašio da još bliže priđe tome mestu. To je bilo kao da viri kroz maglu izvan kočije. Nije bio siguran šta ga čeka ispod. Zbog straha da tamo gde je bila hladnoća neće pronaći baš ništa, Sebastijan je oklevao...Posle svega, mogao je bez straha da pogleda u ono mračno mesto u sebi koje je nekada bilo tako ledeno hladno...Ljubav je ispunila ono što je tako dugo pokrivao led.

 

[gospodjica14]

Bjuik 8, S.King (nije omiljena jos, ali trenutno je citam, a i on mi je jedan od omiljenih pisaca, paaaa...)

"Enis i Kert su posmatrali dok se starac udaljavao. "Zelis li jos nesto da mi kazes pre nego sto razgovaramo s narednikom Sundistom?" upitao je Enis.
"Da", odgovorio je Kert. "Unutra je teritorija zemljotresa".
"Teritorija zemljotresa? Sta kog djavola to znaci?"
I tako je Kertis ispricao Enisu o emisiji koju je, samo nedelju dana ranije, gledao na PBS-u u Pitsburgu. Vec im se pridruzilo nekoliko ljudi. Medju njima su bili i Fil Kandleton, Arki Arkanijan, Sendi Diborn i narednik Sundist licno.
Tema emisije bila je predskazivanje zemljotresa. Naucnici jos uvek nisu imali ni priblizno siguran nacin da to utvrde, rekao je Kertis, ali je vecina njih verovala da ce to biti moguce, u neko dogledno vreme, jer su postojala upozorenja ili prethodnice. Zivotinje su ih osecale, a cesto i ljudi. Psi bi bili uznemireni i glasno bi lajali da ih puste napolje. Stoka bi trcala u krug u svojim boksovima ili rusila ograde oko svojih ispasa. Zatvorene kokoske bi takvom snagom mahale u svojim kavezima da su cesto lomile svoja krila. Neki ljudi su tvrdili da su culi tanko brujanje iz zemlje nekih petnaest ili dvadeset minuta pre velikog potresa (a ako su neki ljudi mogli cuti taj zvuk, bilo je sasvim sigurno da su ga zivotinje mogle jos jasnije cuti). Takodje, postalo bi hladnije. Nisu svi osecali te cudne predzemljotresne nalete hladnoce, ali veliki broj ljudi jeste. Cak je bilo i nekih meteoroloskih podataka koji su podrzavali subjektivne izvestaje.

"Zajebavas me?" upitao je Toni Sundist.
"Ne, niposto", odgovorio je Kertis. Dva sata pre velikog zemljotresa 1906. godine, temperatura u San Francisku pala je citavih sedam stepeni; to je bila registrovana cinjenica, iako su svi ostali vremenski uslovi ostali nepromenjeni.
"Neverovatno", rekao je Enis, "ali kakve to ima veze s bjuikom?"
Do tada se vec skupilo dovoljno drzavnih policajaca, formirajuci mali krug zainteresovane publike. Kertis se zagledao u njih, znajuci da ce ga sest ili vise meseci preko radija zvati Decko Zemljotres, ali je bio previse uzbudjen da bi mario za to. Rekao je da je, dok je Enis bio zauzet ispitivanjem Bredija Rouca u kancelariji benzinske pumpe, on sedeo iza prevelikog volana bjuika, pazeci da nista ne dotakne svojim prstima. Dok je tako sedeo, odjednom je cuo brujanje koje se postepeno pojacavalo. Rekao im je da ga je cak i osetio.
"Niotkuda je dosao taj visoki, postojani sum. Osecao sam kako vibrira u mojim plombama. Da je bio nesto jaci, verujem da bi sitnina u mojim dzepovima pocela da zvecka. Postoji rec za to, mislim da sam cuo za nju na casu fizike, ali se ni za sta na svetu ne mogu setiti."
....."Bas smesno, decko", rekao je Fil "Smesno kao gumeno pile, pretpostavljam, ili..."
"Umukni, zelim ovo da cujem", rekao je Toni. "Nastavi, Kertise. Samo bez komedije, molim te".
"Jasno, gospodine. Dok sam pokusavao da okrenem dugmice, shvatio sam da je zahladilo unutra. Bio je topao dan i auto se nalazio na otvorenom, na suncu, ali je unutra bilo bas hladno. I nekako lepljivo. Odjednom sam se setio emisije o zemljotresima". Kertis je polako odmahnuo glavom. "Odjednom sam osetio da moram izaci iz tih kola, i to brzo. Zujanje je do tada skoro utihnulo, ali je bilo jos hladnije. Kao u zamrzivacu".
...Orvil Geret se bas u tom trenutku pridruzio grupi. Prethodno je bio u patroli na drzavnoj granici, na gradilistu odakle je, prethodne noci, nestalo nekoliko komada teske masinerije. Odmah iza njega gegao se Mister Dilon, maskota cete D. Bio je to krupan nemacki ovcar, s nesto lesija u sebi. Orvil i Hjudi Rojer su ga nasli, dok je bio stene, u plitkom bunaru napustene farme na somilskom putu. Kucence je mozda slucajno upalo unutra, ali niko nije preterano verovao u to.
Mister Di nije bio nikakav dresirani pas specijalac, ali samo zato sto ga niko nije poducavao tim vestinama. Bio je veoma pametan i zastitnicki nastrojen. Ako bi se desilo da, u prisustvu Mister Dilona, neki od losih momaka podigne glas i pocne da preti prstom nekom od drzavnih policajaca, jadnik bi snosio rizik da ostatak zivota cacka nos samo vrhom grafitne olovke.
"Sta se to desava, momci?" upitao je Orvil, ali pre nego sto je iko mogao da mu odgovori, Mister Dilon je poceo da zavija. Sendi Dirborn, koji je stajao tik uz psa, nikada u zivotu nije cuo slicno zavijanje. Mister D se udaljio nekoliko koraka i sav skupio, okrenut prema bjuiku. Glava mu je bila podignuta, a ledja spustena ka zemlji. Izgledao je kao da sere, s izuzetkom njegovog krzna. Bilo je nakostreseno preko celog tela: svaka dlaka strcala je uspravno. Sendi se sledio od uzasa.
"Dobri boze, sta mu je?" upitao je Fil tihim, zapanjenim glasom; onda je Mister Di ponovo poceo da zavija, dugacko i drhtavo. Napravio je tri ili cetiri koraka ka bjuiku, ne menjajuci, ni u jednom trenutku, ni polozaj svog tela, ni polozaj svoje njuske uprte k nebu. Bilo je stravicno posmatrati ga. Ucinio je jos dva ili tri nespretna pokreta, zatim se, cvileci, naglo spustio na makadam, skoro bez daha.
... Niko nije nista govorio. Niko nije imao sta da kaze. Svi su razmisljali samo o jednoj stvari: Mister Dilon je potrvdio ono sto im je Kertis govorio. Zemlja se nije tresla i Toni nije cuo nista kad je uvukao glavu kroz prozor bjuika, ali je bilo sasvim izvesno da nesto nije u redu s tim automobilom. Nesto mnogo gore od prevelikog volana ili cudnog kontakt kljuca. Nesto mnogo gore.

 

[Nina]

Da me je uopste ikada upoznala, morala bi kasnije da otkrije da onima koji osecaju duboko i koji su iole svesni nerazmrsivog spleta ljudske misli, ostaje samo jedan nacin da govore - ironicna neznost ili cutanje..

Aleksandrijski Kvartet - Lorens Darel

 

[zvezdana zvezda 1]

Evo jednog odlomka koji verujem svi znaju :

".. Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu, lepshe nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuche se medju njegove isprepletene grane i pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najoshtriji trn. Dok umire, njen bol prerasta u pesmu daleko lepshu od pesme slavuja ili sheve. Cena te predivne pesme je zivot, ali chitav svet zastaje da slusha, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje shto postoji, moze se dobiti samo po cenu velike boli.. ili bar tako legenda kaze..."

Ptice umiru pevajuci, Kolin Mekalou

 

[zvezdana zvezda 1]

”– Pre toga ću da te upitam nešto drugo. Lavovi ubijaju antilope; pauci muve; lisice kokoši – koja je jedina rasa na svetu koja neprestano diže ratove sama protiv sebe, udara sama sebe i ubija sama sebe?
– To su pitanja za decu. Kruna stvaranja, razume se, čovek, koji je pronašao reči ljubav, dobrota, milosrđe.
– Dobro. Koje je jedino biće na svetu koje može da izvrši samoubistvo i izvršava ga?
– Opet čovek – koji je pronašao večnost, boga i vaskrsenje.”
(REMARK; Trijumfalna kapija)


Takav je zivot da covek cesto mora da se stidi onoga sto je najlepse u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najblizi.

Poznavao sam coveka koji je za svaku stvar koju on nema ili ne razume uspevao da nadje poneku zlu rec.

Ne smrt, zaborav resava sve. Zaborav, i to ne samo pojava, reci i lica, nego svega sto postoji i zivi. Zaborav tela i zaborav vremena. Zaborav da bi se moglo predahnuti i ziveti dalje u telu bez secanja, sa duhom bez imena. Zaborav, smrt sa pravom na nadu.

Nisu svi ljudi tako rdjavi kao sto to rdjav covek misli.
(Znakovi pored puta- Ivo Andric)