Зашто Србија нема споменик адмиралу Весјолкину?
Бранко Жујовић / Глас Русије
Када размишљају о политици и играма великих сила, неки од Срба заборављају важну компоненту руске политике на Балкану, која не постоји ни код САД, ни код Велике Британије, ни у ЕУ, ни у Турској: снажно, просрпско расположење јавности. Знате ли, уосталом, ко је био адмирал Весјолкин?
Пошто овај текст не пишем за курсисте невладиних организација, на почетку нешто да разјасним, како би могли да пређу на питкије штиво: Русија није савршена. Њена политика је политика велике силе, а не геополитичко одељење Црвеног крста. Русија се руководи својим интересима и цивилизацијским кругом ком припада, па стога нико и не треба да очекује каритативност њене политике.
Али, где је положај Србије у сплету руских интереса? Колико тај сплет одређују заједнички циљеви, заједничка култура и религија, безмало заједнички језик, миленијумске везе и економски циљеви, а колико плиткоћа острашћених резона, грантови НВО или историја укорењена у 1999. години?
Када размишљају о политици и играма великих сила, неки од Срба заборављају важну компоненту руске политике на Балкану, која не постоји ни код САД, ни код Велике Британије, ни у ЕУ, ни у Турској: снажно, просрпско расположење јавности. Оно ће увек, упркос грешкама које су неминовне и принципима политике велике силе, знатно опредељивати руску политику на Балкану. Знате ли, уосталом, ко је био адмирал Весјолкин?
Мислим да је 1914. године руском цару рат био потребан отприлике колико и масовна епидемија куге и колере заједно, у комбинацији с најездом скакаваца, огромним поплавама и потом најгором сушом. Па ипак, исцрпљена и револуционарним покретима дубоко поткопана правослвана Русија је, штитећи Србију и Црну Гору и поштујући дату реч, ступила у сукоб са Немачком и Аустро-Угарском, потписавши тиме себи пресуду.
Након повлачења Српске војске 1915/16. године пред удруженом агресијом Немачке, Аустро-Угарске и Бугарске, једино је претња Москве да ће једнострано склопити сепаратни мир с Немачком приморала Француску да, коначно, помогне остацима умирућих српских дивизија на албанској обали. И тај гест руске племенитости у Србији се, углавном, зна или се због политичких убеђења свесно потискује. Али, постоји као чињеница.
Српска историографија и народ, међутим, потпуно су заборавили адмирала Михаила Михаиловича Весјолкина, јунака тог доба. Његов подвиг и храброст морнара његове флоте, достојан је грандиозног споменика у Београду, рецимо на Калемегдану – уз Дунав где се борио, али тај споменик остаје, за сада, само у мојој машти.
Адмирал Весјолкин је командовао бродским конвојима, који су из руских база допремали ратну помоћ Србији. Панта Драшкић, српски официр и ађутант регента Александра Првог Карађорђевића, у мемоарима сведочи: „Пуни бродови одела, веша, хране, муниције и свих врста намирница, стизали су скоро посведневно у Прахово и тамо истоваривани као поклон…
…Зна се да је у том времену Русија трпела очајну оскудицу у пушкама. Управо је недостатак пушака био један од главих узрока њене пропасти. Е, у таквој ситуацији, Русија је нама поклонила 150.000 нових Берданових пушака.“
Српски историчари тврде да је Русија на почетку рата Србији послала око 120.000 пушака и 90 милиона метака. Потом је послато још 100 милиона метака, пише у званичној историографији. Без обзира на минималну разлику, бројке остају огромне, а услови за добијање помоћи веома повољни: помоћ није коштала ништа.
О пријатељским потезима руске државе, чак и ван интереса, не заборављајући притом и спорадичне лоше потезе Русије, али и Србије, могло би да се говори од XVIII века, када је Русија спасила српско школство. Или током епохе кнеза Милоша, који барем пола свог државотворног прегнућа дугује Русији. Или о подршци у ратовима 1876 – 1878. године, Другом светском рату… И још којечему.
За разлику од помоћи коју је у Прахово достављао адмирал Весјолкин, Србија и касније Краљвина СХС и Југославија платиле су свако француско дугме, сваки француски метак и сваку пушку добијену од Француске. Новцем, а често и вишеструко скупљим уступцима француским компанијама на домаћем тржишту.
За узврат, Француска је добила Споменик захвалности на Калемегдану, а адмирал Михаило Михаилович Весјолкин, стрељан од бољшевика 1918. године у Архангелску, однегован, темељан заборав.
Мислим да је дошло време да се то исправи, а да српска политичка историја и етика у XXI веку дају и неке коначне одговоре на злоупотребљена питања из прошлости. Тим пре што цела конструкција евроатлантске политике у Србији („Србија има само један пут“) почива на неодрживом стереотипу о подмуклој, злонамерној Русији.
Е, тај стереотип, који извире у корумпираним медијима и на курсевима НВО, треба бомбардовати. Чињеницама, разуме се. Обнова сећања на адмирала Весјолкина и његове морнаре, скроман је прилог томе.
Ало, Кремл, прошу Верховново Главнокомандующего СРОЧНО!!!!!!
...
