Јереј Срећко Зечевић[/FONT]
БОГ НИЈЕ БОГ МРТВИХ НЕГО ЖИВИХ
ЈЕР СУ ЊЕМУ СВИ ЖИВИ (ЛК.20,38)[/B]
ПРЕМИНУТИ - значи прећи из овог привременог живота у онај други, вечни.
ЗАДУШНИЦЕ - (за душу) - дан посвећен умрлима, када се чине молитве и даје милостиња за душе покојника.
ПОКОЈ - значи вечни мир, каже се: покојна му душа била, одн. Вечни мир души његовој.
ПАРАСТОС - (грчки: парастасис - што значи посредништво, заступништво - јер се у овој служби Црква молитвама заузима, посредује, заступа и моли пред Богом за умрлог.
ПАНИХИДА - ( панихис - пан = сав, цео; никс = ноћ; адо= певам) - панихида је у почетку била свсноћно богослужење, а касније је постала служба за умрле.)
ДАЋА - (Од глагола дати - даје се; или се у неким крајевима назива мртвено или подушје) - народни изрази за парастос. Даћа - даје се - у спомен покојнику она храна која се износи на гроб.
Откуда парастоси и молитве за умрле?
[/B]
Пре свега сам појам Цркве као заједнице верних која се састоји не само од живих (по људском поимању) него и од уснулих њених чланова, као и вера у загробни живот, у опште васкрсење мртвих, праведни Суд Божији, имали су као нужну последицу приношење молитава за „блажени покој“, оних који су у Христу уснули. При вршењу помена и молитава за умрле, Црква се руководи апостолском заповешћу да се молимо један за другога и за све људе. „ Молите се Богу једни за друге“ (Јк.5,16). Црква се тако моли за све своје чланове. Јер „ било да живимо, било да умиремо, Господњи смо“ (Рм.14,8) а пред Богом сви су живи!
После смрти тела душа се не може покајати, или се налази у стању блаженства или у стању мука, али многи умрли који су у мукама добијају олакшање доброчинствима и милосрђем које за њих чине живи, као и молитвама Цркве за њих, а нарочито служењем Свете Евхаристије. Свето писмо нас упућује да се молимо за умрле:“ Учини молитву за умрле да се од греха очисте“ ( 2 Мак. 12,46)
Историјски чиниоци који су довели до појаве молитава за умрле
Наиме, код многобожаца и код Јевреја постојали су у време појаве хришћанства посебни обреди и чинови у част и спомен мртвих који су, нема сумње, бар споља утицали на стварање сличних литургијских манифестација и код хришћана, али су у хришћанству добили ужи смисао. Тако нпр. у Старом завету се наводи да је Јуда Макавеј послао у Јсрусалим све оно што је потребно за приношење жртава за оне који су погинули у рату. А код многобожаца (старих Грка и Римљана) је био обичај изношења јела на гробове покојника, јер су веровали да са пријатељима тамо једу и умрли. Али код хришћана брига за упокојење душа умрлих, показивала се нарочито у милостињама, јер она храна која се износила на гроб давала се сиромашнима и бескућницима и показивала се у делима љубави, а посебно у молитвама. [/U]
Зато нема потребе износити на гробове наших покојника обилну храну и пиће и то претварати у баханалије и пировања. Најбитнија је молитва која се приноси за покој душе покојника.
