zbiljaš
Iskusan
- Poruka
- 5.598
Odličan tekst koji nam sjajno predočava razliku između Srbije i Oskarovog projektovanog, nepatvorenim zlom prožetog "Srpskog sveta." Jer, Ćacilend = "Srpski svet."
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/kako-je-u-cacilendu-kod-ugljese-mrdica-a-kako-kod-dijane-hrke/
Na jednoj strani Narodne skupštine — mir, dostojanstvo i empatija. Na drugoj — šatori, tišina i praznina. Ćacilend iz dana u dan sve više propada.
Bulevar kralja Aleksandra od početka zgrade Ustavnog suda pa sve do „granice“ sa Ćacilendom pun je srednjoškolaca i beogradskih gimnazijalaca. Deca su i u petak, kao i prethodnih dana, na istoj lokaciji zbog jednog razloga – kako bi podržali Dijanu Hrku u njenoj borbi.
Ako ste prolazili pored divljeg naselja Ćacilenda prethodnih dana verovatno ste zažalili što niste poneli čepiće za uši, uzimajući u obzir da je muzika, koju su puštali bila glasnija od prosečnog koncerta na Ušću.
Situacija je danas, ipak, drugačija. Muzike nema, „ćaciji“ nisu u zadovoljavajućem broju, gotovo da se ne čuju. Da ih ne vidite ne biste primetili da se iko nalazi ispred Skupštine.
Njihova tišina je svakako današnji skup poboljšala, jedino su se čuli uzvici srednjoškolaca i pištaljke, kao i na svakom standardnom protestu.
Probijajući se kroz masu na samoj ogradi Ćacilenda stoji zeleni šator, ispred njega ratni veterani i Dijana Hrka.
Majki koja se odvažila da stupi u štrajk glađu konstantno prilaze građani, gimnazijalci, glumci.
Pod šatorom sa Dijanom su srednjoškolci i studenti, kojima konstantno nudi hranu, kafu, čaj. Oko šatora su brojni buketi cveća, ratni veterani i studenti koji borave sa Dijanom.
Iako od nedelje štrajkuje glađu, Dijana se drži odlično – ne deluje malaksalo, kreće se normalno i ima snage da izdvoji vreme za svakog ko joj priđe.
U razgovoru za Danas objasnila je da njoj snagu daju deca – srednjoškolci i studenti kojima je okružena u svakom trenutku.
„Podnosim sve dobro zato što su deca tu. Više razmišljam da li su oni jeli, da li im treba nešto, da li im je toplo, studenti spavaju sa nama. Neki su od nedelje sa mnom, kako sam došla nisu se odvajali, neki su tek pristigli. Zaboravim za sebe, verujte. To je ono što mene drži, shvatila sam mi oni vraćaju snagu,“ poručuje Dijana Hrka.
Za razliku od juče, kada joj je pozlilo zbog torture koju kroz pesme na nju vrše pristalice SNS-a, ona kaže da se danas oseća dobro.
„Kažu mi da sam malo bleda, ja to ne primećujem“, kaže Hrka.
Konstantno je okružena ratnim veteranima, građanima, glumcima ali ističe da joj najviše znači podrška srednjoškolaca i studenata, „pa svi ostali“.
„Moja deca su na prvom mestu. Hvala i svim građanima, ali uvek se deca izdvajaju,“ navodi Hrka.
Ona ukazuje da su juče imali problem sa okupljenima u Ćacilendu, te da je rekla da je to problem između nje i „gospodina“ Vučića.
„Pošto on upravlja sa svima. Komunalna policija ne reaguje na muziku koja se pušta do dva ujutru. U redu je da slušaju muziku, sve je to u redu, ali da slušaju toliko glasno i da puštaju neke pesme koje su mene upućene lično… To je jako ružno, shvatam lično“, objašnjava Hrka.
Dodaje da su juče pustili pesmu koja ju je jako pogodila, zbog čega joj je skočio pritisak.
„Šećer mi je pao i bilo mi je jako loše. Juče nisu hteli isključiti muziku. Danas smo se dogovorili, ako oni ne budu uključivali muziku, deca neće praviti nikakav haos, ja to garantujem. Neće i ako budu puštali muziku, samo će skandirati još više. Nadam se da neće doći do toga, zaista nema potrebe. Mi jesmo dve Srbije, ali neka Vučić čuva svoju Srbiju, mi ćemo svoju“, ukazuje Hrka.
Naglašava da su deca jako ljuta i besna zbog postupaka okupljenih u šatorskom naselju ispred Skupštine.
„On (Vučić) mora da shvati da nikad neće sakupiti ljude koliko ja mogu, nisam bila svesna toga, sad sam postala svesna. Deca me slušaju i da lepo sarađuju i to mi je najbitnije“, ističe.
Na pitanje da li se oseća ugroženo zbog prisustva naprednjaka, odgovara da uopšte ne razmišlja o njima.
„Ako dođe do sukoba, branićemo se. Ne plašim se, nemam razloga da se plašim. Šta sam ja uradila, jesam li ubila nekoga, nešto otela, nešto uradila što ne treba, nisam“, poručuje Hrka.
„Mislim da bi svako normalan trebalo da bude ovde, bilo fizički, bilo u mislima. Nema potrebe da kritikujemo one koji nisu mogli da dođu – neko se plaši, neko ne može, ali važno je da budemo zajedno u ovome“, kaže glumica Zenaida Dedakin.
Sve ovo što su započeli studenti pokrenulo je pravu tektonsku promenu, kako ističe glumica. Poručuje da će ploča drhtati sve dok ne legne na svoje mesto.
„Nadam se da taj zemljotres neće doneti tragedije, jer svi normalni želimo promenu – ali mirnu i pravednu. Dijana je postala crvena zastava za ovu vlast. Oni ne smeju da dozvole da ona postane sedamnaesta, ni milion sedamnaesta žrtva u ovoj zemlji“, ističe.
Dedakin se obratila i Vučićevoj majci, upitavši je zašto mu nije rekla da stane.
„Moja majka je govorila, kad bi neko mlad uradio nešto pogrešno, pitali su ga – ‘Imaš li majku? Eto, ja sada pitam tu jednu majku, čije se dete otrglo i povelo čitav ovaj narod u pogrešnom smeru – reci mu, stani. Kaži mu da ne valja. Imam 65 godina. Sve ove godine sam tu, uz svoj narod. I mi smo nekada nosili decu na ramenima, gutali suzavac, borili se za boljitak. Tada smo verovali da će biti bolje – i sada verujemo. Hvala ovim novim mladima, vama koji ste pokrenuli sve ovo, koji ste neiscrpni. Vas je majka rodila, i svakoj majci koja vas je rodila – hvala“, emotivno poručuje Zenaida Dedakin.
Emotivnu atmosferu sa druge strane Skupštine smo napustili i krenuli ka onoj ružnijoj strani – Ćacilendu.
Za prosečnog Beograđana u ovom trenutku je lakše otići do Subotice nego prići Narodnoj skupštini, koja pripada svim građanima. Ona i prostor oko sada su namenjeni određenim ljudima – Vučićevim junacima i lojalistima.
Kako bi probali da dođemo do zgrade Parlamenta, uputili smo se ka Terazijama, odnosno, ka MTS dvorani, gde postoji jedini ulaz za Ćacilend, koji nije premazan mašću kao sve ostale ograde.
Što ste bliže ilegalnom naselju tako se više menja atmosfera i struktura ljudi.
Prolazeći pored Predsedništva, uočili smo dva muškarca, od kojih je jedan razgovarao telefonom o najavljenom mitingu u Novom Sadu.
„Zovem te za miting u Novom Sadu. Da li treba da obezbedimo još traktora?“, upitao je ćelavi muškarac.
Ništa iznenađujuće niti novo, nastavili smo svoj put ka Skupštini, kako bi probali da uzmemo i izjavu od Uglješe Mrdića, poslanika SNS-a koji takođe štrajkuje glađu, na stepenicama ove zgrade.
Približavajući se naprednjačkoj atrakciji glavnog grada, manjka ljudi, niko ne ulazi ali sve više ljudi izlazi iz Ćacilenda.
Kapiju otvara čovek, obučen u crno sa kačketom, standardnog izgleda stanovnika Ćacilenda. Policije sa ove strane nema ni na vidiku. Pitali smo ga da li možemo da prođemo kako bi, radi objektivnosti, uzeli izjavu i od Uglješe Mrdića. Na pitanje je odgovorio pitanjem: „Da li imate zakazano?“.
„Ne možete ući ako nemate zakazano“, kratko nam je rekao dok je zatvarao kapiju.
S obzirom da nismo mogli da uđemo u Ćacilend, iz daleka smo samo mogli da uočimo jedan plavi šator na stepenicama Skupštine, četiri pripadnika Žandarmerije koji su pričali međusobno, daleko od kapije, i tek po nekog „ćacija“.
Na jednoj strani Narodne skupštine — mir, dostojanstvo i empatija. Na drugoj — šatori, tišina i praznina. Ćacilend iz dana u dan sve više propada.
https://www.danas.rs/vesti/drustvo/kako-je-u-cacilendu-kod-ugljese-mrdica-a-kako-kod-dijane-hrke/
„Morate da imate zakazano“: Kako je u Ćacilendu kod Uglješe Mrdića, a kako kod Dijane Hrke?
Na jednoj strani Narodne skupštine — mir, dostojanstvo i empatija. Na drugoj — šatori, tišina i praznina. Ćacilend iz dana u dan sve više propada.
Bulevar kralja Aleksandra od početka zgrade Ustavnog suda pa sve do „granice“ sa Ćacilendom pun je srednjoškolaca i beogradskih gimnazijalaca. Deca su i u petak, kao i prethodnih dana, na istoj lokaciji zbog jednog razloga – kako bi podržali Dijanu Hrku u njenoj borbi.
Ako ste prolazili pored divljeg naselja Ćacilenda prethodnih dana verovatno ste zažalili što niste poneli čepiće za uši, uzimajući u obzir da je muzika, koju su puštali bila glasnija od prosečnog koncerta na Ušću.
Situacija je danas, ipak, drugačija. Muzike nema, „ćaciji“ nisu u zadovoljavajućem broju, gotovo da se ne čuju. Da ih ne vidite ne biste primetili da se iko nalazi ispred Skupštine.
Njihova tišina je svakako današnji skup poboljšala, jedino su se čuli uzvici srednjoškolaca i pištaljke, kao i na svakom standardnom protestu.
Probijajući se kroz masu na samoj ogradi Ćacilenda stoji zeleni šator, ispred njega ratni veterani i Dijana Hrka.
Majki koja se odvažila da stupi u štrajk glađu konstantno prilaze građani, gimnazijalci, glumci.
Pod šatorom sa Dijanom su srednjoškolci i studenti, kojima konstantno nudi hranu, kafu, čaj. Oko šatora su brojni buketi cveća, ratni veterani i studenti koji borave sa Dijanom.
Iako od nedelje štrajkuje glađu, Dijana se drži odlično – ne deluje malaksalo, kreće se normalno i ima snage da izdvoji vreme za svakog ko joj priđe.
„Deca su na prvom mestu“
U razgovoru za Danas objasnila je da njoj snagu daju deca – srednjoškolci i studenti kojima je okružena u svakom trenutku.
„Podnosim sve dobro zato što su deca tu. Više razmišljam da li su oni jeli, da li im treba nešto, da li im je toplo, studenti spavaju sa nama. Neki su od nedelje sa mnom, kako sam došla nisu se odvajali, neki su tek pristigli. Zaboravim za sebe, verujte. To je ono što mene drži, shvatila sam mi oni vraćaju snagu,“ poručuje Dijana Hrka.
Za razliku od juče, kada joj je pozlilo zbog torture koju kroz pesme na nju vrše pristalice SNS-a, ona kaže da se danas oseća dobro.
„Kažu mi da sam malo bleda, ja to ne primećujem“, kaže Hrka.
Konstantno je okružena ratnim veteranima, građanima, glumcima ali ističe da joj najviše znači podrška srednjoškolaca i studenata, „pa svi ostali“.
„Moja deca su na prvom mestu. Hvala i svim građanima, ali uvek se deca izdvajaju,“ navodi Hrka.
Ona ukazuje da su juče imali problem sa okupljenima u Ćacilendu, te da je rekla da je to problem između nje i „gospodina“ Vučića.
„Pošto on upravlja sa svima. Komunalna policija ne reaguje na muziku koja se pušta do dva ujutru. U redu je da slušaju muziku, sve je to u redu, ali da slušaju toliko glasno i da puštaju neke pesme koje su mene upućene lično… To je jako ružno, shvatam lično“, objašnjava Hrka.
Dodaje da su juče pustili pesmu koja ju je jako pogodila, zbog čega joj je skočio pritisak.
„Šećer mi je pao i bilo mi je jako loše. Juče nisu hteli isključiti muziku. Danas smo se dogovorili, ako oni ne budu uključivali muziku, deca neće praviti nikakav haos, ja to garantujem. Neće i ako budu puštali muziku, samo će skandirati još više. Nadam se da neće doći do toga, zaista nema potrebe. Mi jesmo dve Srbije, ali neka Vučić čuva svoju Srbiju, mi ćemo svoju“, ukazuje Hrka.
Naglašava da su deca jako ljuta i besna zbog postupaka okupljenih u šatorskom naselju ispred Skupštine.
„On (Vučić) mora da shvati da nikad neće sakupiti ljude koliko ja mogu, nisam bila svesna toga, sad sam postala svesna. Deca me slušaju i da lepo sarađuju i to mi je najbitnije“, ističe.
Na pitanje da li se oseća ugroženo zbog prisustva naprednjaka, odgovara da uopšte ne razmišlja o njima.
„Ako dođe do sukoba, branićemo se. Ne plašim se, nemam razloga da se plašim. Šta sam ja uradila, jesam li ubila nekoga, nešto otela, nešto uradila što ne treba, nisam“, poručuje Hrka.
„Kaži mu da ne valja“
Među glumcima koji su danas došli da podrže Hrku bila je i Zenaida Dedakin. Uputila joj je reči podrške i poljubila u ruku.„Mislim da bi svako normalan trebalo da bude ovde, bilo fizički, bilo u mislima. Nema potrebe da kritikujemo one koji nisu mogli da dođu – neko se plaši, neko ne može, ali važno je da budemo zajedno u ovome“, kaže glumica Zenaida Dedakin.
Sve ovo što su započeli studenti pokrenulo je pravu tektonsku promenu, kako ističe glumica. Poručuje da će ploča drhtati sve dok ne legne na svoje mesto.
„Nadam se da taj zemljotres neće doneti tragedije, jer svi normalni želimo promenu – ali mirnu i pravednu. Dijana je postala crvena zastava za ovu vlast. Oni ne smeju da dozvole da ona postane sedamnaesta, ni milion sedamnaesta žrtva u ovoj zemlji“, ističe.
Dedakin se obratila i Vučićevoj majci, upitavši je zašto mu nije rekla da stane.
„Moja majka je govorila, kad bi neko mlad uradio nešto pogrešno, pitali su ga – ‘Imaš li majku? Eto, ja sada pitam tu jednu majku, čije se dete otrglo i povelo čitav ovaj narod u pogrešnom smeru – reci mu, stani. Kaži mu da ne valja. Imam 65 godina. Sve ove godine sam tu, uz svoj narod. I mi smo nekada nosili decu na ramenima, gutali suzavac, borili se za boljitak. Tada smo verovali da će biti bolje – i sada verujemo. Hvala ovim novim mladima, vama koji ste pokrenuli sve ovo, koji ste neiscrpni. Vas je majka rodila, i svakoj majci koja vas je rodila – hvala“, emotivno poručuje Zenaida Dedakin.
„Morate da imate zakazano“
Emotivnu atmosferu sa druge strane Skupštine smo napustili i krenuli ka onoj ružnijoj strani – Ćacilendu.
Za prosečnog Beograđana u ovom trenutku je lakše otići do Subotice nego prići Narodnoj skupštini, koja pripada svim građanima. Ona i prostor oko sada su namenjeni određenim ljudima – Vučićevim junacima i lojalistima.
Kako bi probali da dođemo do zgrade Parlamenta, uputili smo se ka Terazijama, odnosno, ka MTS dvorani, gde postoji jedini ulaz za Ćacilend, koji nije premazan mašću kao sve ostale ograde.
Što ste bliže ilegalnom naselju tako se više menja atmosfera i struktura ljudi.
Prolazeći pored Predsedništva, uočili smo dva muškarca, od kojih je jedan razgovarao telefonom o najavljenom mitingu u Novom Sadu.
„Zovem te za miting u Novom Sadu. Da li treba da obezbedimo još traktora?“, upitao je ćelavi muškarac.
Ništa iznenađujuće niti novo, nastavili smo svoj put ka Skupštini, kako bi probali da uzmemo i izjavu od Uglješe Mrdića, poslanika SNS-a koji takođe štrajkuje glađu, na stepenicama ove zgrade.
Približavajući se naprednjačkoj atrakciji glavnog grada, manjka ljudi, niko ne ulazi ali sve više ljudi izlazi iz Ćacilenda.
Kapiju otvara čovek, obučen u crno sa kačketom, standardnog izgleda stanovnika Ćacilenda. Policije sa ove strane nema ni na vidiku. Pitali smo ga da li možemo da prođemo kako bi, radi objektivnosti, uzeli izjavu i od Uglješe Mrdića. Na pitanje je odgovorio pitanjem: „Da li imate zakazano?“.
„Ne možete ući ako nemate zakazano“, kratko nam je rekao dok je zatvarao kapiju.
S obzirom da nismo mogli da uđemo u Ćacilend, iz daleka smo samo mogli da uočimo jedan plavi šator na stepenicama Skupštine, četiri pripadnika Žandarmerije koji su pričali međusobno, daleko od kapije, i tek po nekog „ćacija“.
Na jednoj strani Narodne skupštine — mir, dostojanstvo i empatija. Na drugoj — šatori, tišina i praznina. Ćacilend iz dana u dan sve više propada.
Poslednja izmena:
