Kritike, prikazi, odlomci objavljeni na internetu

[Lada]

Laži – T.M.Logan

Sve je odredio jedan trenutak. Uostalom u laži su kratke noge.

Uzoran muž, obiteljski čovjek i otac malog Williama, šarmantan Joe Lynch jednog dana ugledao je u prometu automobil svoje žene Mel kako ulazi u garažu jednog gradskog hotela, u vrijeme kad je trebala biti na poslu. On je u svojem autu sa sinom, a iznenađen tim prizorom on odluči krenuti za njom. No, Mel se izgubila ubrzo nakon njenog vještog kretanja po hotelu. Joe je imao loš osjećaj. Ipak je slijedio Mel i… nije naišao na dobar prizor. U baru hotela, njegova voljena Mel, uspješna pravnica vodi žustar razgovor s njihovim zajedničkim prijateljem Benom Delanyjem. Oboje su bili uzbuđeni, ljuti i zajapureni. Njihovi su glasovi bili više nalik režanju. Joeu puno toga nije štimalo kod tog prizora. Ustuknuo je i odustao od potrebe da se javi ženi. Osim toga, nije želio uznemiravati sina koji je bio s njim. Umjesto da kod kuće okupa sina, smjesti ga na spavanje i uživa u čaši vina čekajući Mel, on pokušava dokučiti što se to događa između njegove žene i Bena. I nije složio nikakav plan u glavi. Sve se je jednostavno i iznenada počelo događati da bi svakim danom sve više počelo izmicati kontroli.

“Onaj tko nema dobro pamćenje, ne treba se upuštati u laži.”

Vjerodostojan roman pun emocija i preispitivanja kojeg pripovjedač, muž prepričava u prvom licu. Rijetko nailazim na priče gdje je muškarac taj koji je prevaren, koji se preispituje, koji oprašta, koji ima strpljenja i dovoljno ljubavi da svim silama nastoji razumjeti ponašanje svoje (nevjerne?) žene. Dok se Mel sve više zapliće u mrežu laži, Joe upada u sve više problema i neočekivanih optužbi. Dodatno su u napetu priču vješto ukomponirane moguće zamke najnovije tehnologije. U današnje vrijeme je puno teže lagati, skrivati se, “muljati” kad su skoro svi podaci, fotografije, komentari i informacije o ljudima dostupni na društvenim mrežama i na internetu. Sve se može brzo i efikasno provjeriti i saznati. Ali, istovremeno se može itekako manipulirati tuđim profilima na društvenim mrežama. Podmetanja su dostupna i mogućnost zloupotrebe je ogromna. Sve to može imati razorne posljedice. Zato ćete i vi vjerojatno dok čitate ovu knjigu, odmah početi provjeravati vaše facebook ili instagram postavke privatnosti. Vrlo brzo ćete biti uvučeni do grla u ovaj napeti psihološki triler pun obrata i laži i, kako to obično biva, šokirati vas a nepredvidljivim raspletom na kraju ove obiteljske drame. Ovaj puta ipak imam i nekoliko primjedbi. Pojedini dijelovi knjige su mi malo predugi dok se radnja odvija presporo. Mel, glavna junakinja ovog trilera po meni nije dovoljno psihološki obrađena, kao što niti brak Lynchevih nije dovoljno duboko analiziran. O njima kao paru gotovo ne saznajemo ništa. Pisac T.M. Logan je to mogao bolje odraditi.

 

[Lada]

Tajna povijest – Donna Tartt

Izdavač: Algoritam

„Vjerojatno je u nekom drugom razdoblju u mom životu moglo biti mnogo priča, ali sad nema nijedne druge. Nikad neću moći pričati nijednu drugu priču osim ove.“
Iza popularne američke književnice Donne Tartt zaista se ne nalazi mnogo ispričanih priča. Do sada je napisala samo tri knjige od kojih je upravo Tajna povijest njen prvijenac. Za roman Češljugar iz 2013. godine dodijeljen joj je Pulitzer.

Kuriozitet predstavlja činjenica da ova autorica na svakom svom djelu radi u prosjeku po deset godina. To kritičare i njene mnogobrojne fanove zna dovesti do sloma živaca, ali njene knjige svejedno ne silaze sa bestseller lista.
Tajna povijest je od svog objavljivanja 1992. godine nazivana jedinim istinskim modernim klasikom. Spajajući književne rodove antike sa postmodernističkom atmosferom američkog koledža, autorica pruža nepogrešivi uvid u psihu prosječnog europskog studenta.
Radnja pratiti devetnaestogodišnjeg Richarda Papena, koji se zasićen atmosferom u malom kalifornijskom provincijskom mjestu, prijavljuje za stipendiju na prestižnom Hampdenskom koledžu u saveznoj američkoj državi Vermont. Ne vjerujući vlastitoj sreći Richard, prepun očekivanja i siguran u vlastiti uspjeh, odlazi na spomenuti koledž.
Već na samom dolasku do njega dopru priče o tajanstvenom profesoru klasične grčke filologije Julianu Morrowu.
Julian je poznat po tome što spomenuti kolegij drži samo maloj grupici studenata od kojih zahtjeva da otpišu sve druge kolegije što ga dovodi na zao glas, kako kod kolega tako i kod ostalih studenata.
Kao nekim čudom Richard, za razliku od ostalih Julianovih studenata, uspjeva prevesti jednu rečenicu na starogrčki i tako sebi osigurava mjesto šestog sudionika klasične grčke filologije.
Suočen sa činjenicom da je već pri samom dolasku na koledž postao dio elitne skupine, te veličinom njihovih bankovnih računa i porodičnog uticaja, Richard se duboko upliće u laži o vlastitom porijeklu.
Njegove kolege, iako obučeni po najzadnjoj modi i prepuni novca, ispod svoje površine kriju mnoge tajne i psihološka neslaganja.
Henry ga očarava svojim poznavanjem starih, gotovo izumrlih pisama i književnih djela, biva privučen Francisovom uglađenošću iako su mu njegove homoseksualne sklonosti dobro poznate.
Richard se nipošto ne želi odvojiti niti od Charlesa i Camile, blizanaca čija ga povezanost i prema njemu usmjereno povjerenje oduševljavaju.
A tu je i on! Edmund Corcoran zvani Bunny. Osoba koja poznaje starogrčki manje od svih. Ali očito poznaje sve ostale bolje nego Richard. Možda upravo zato već u prvoj rečenici ove knjige saznajemo da je Bunny mrtav! Čin u kome nema okrivljenih, a svako je podjednako kriv.
Ovaj psihološki triler osvojiti će vaš um i stvoriti vam nekoliko sijedih vlasi na glavi prije nego što dođete do zadnje rečenice. Čak i ako, baš poput mene, niste ljubitelj antike. Ovo nije krimić, naprotiv. Već na samom početku pred nas se stavljaju žrtva i počinitelji. Pa šta to onda ova knjiga ima što nas tjera da je pročitamo do kraja?! Neće vam biti lako, doći ćete skoro do polovine i imati utisak da se ništa ne dešava. Ukoliko ustrajete u čitanju, pred sam kraj, ma koliko voljeli knjige, dobiti ćete poriv da je bacite o zid.
Mislim da je tajna upravo u tome. Ova knjiga napisana krajem prošlog vijeka savršeno je ogledalo, tragedije, drame, euforije i ljudskog karaktera ogoljenog na način kako se to radilo u vrijeme antike.
Nema likova sa dobrim osobinama, ali ćete za svakog od njih navijati da ne završi toliko loše. Ima li nevinih u unaprijed smišljenom oličenju zla? Možemo li biti kažnjeni nikada zaista ne dočekavši kaznu? Odgovori na sva ta pitanja nalaze se između zidova Hampdenskog koledža ispunjenog okultnim ritualima, teškim drogama, homoseksualizmom, incestom i potragom za vlastitim identitetom…


Ismar Krdžalić

 

[Urvan Hroboatos]

Malo vizualne poduke... Za titlove, kliknete na kotačić, drugi po redu desno dolje, i izaberete prijvod

Proust

 

[Urvan Hroboatos]

Austen

 

[Urvan Hroboatos]

Kafka

 

[Urvan Hroboatos]

Odlično o Kafki:

 

[Baudrillard]

Filozofija plesa

Pre nego što vas osvoji gospođa Argentina, pre nego vas zarobi u sferu lucidnog i strastvenog života, sferu koju je njena umetnost stvorila, pre nego pokaže i prikaže što može postati umetnost narodnih korena, kreacija senzibiliteta vatrenog plemena, kada ga obuzme inteligencija, kada u njega prodre, i od njega učini nenadmašno sredstvo izražajnosti i inventivnosti, pre toga vas treba privoliti da čujete nekoliko rečenica o Plesu, koje će vam se usuditi reći čovek koji ne pleše.
Pričekaćete malo trenutak te divote i pomislićete da sam ja jednako tako nestrpljiv kao i vi, da me ta divota očara.
Prelazim odmah na stvar i bez velikih priprema vam kažem da se, prema mom mišljenju, ples ne ograničava samo na vežbu, zabavu, ornamentalnu umetnost ili ponekad društvenu igru. Ples je ozbiljna stvar i u nekim aspektim veoma poštovana. Svaka epoha koja je razumela ljudsko telo, ili koja je barem imala osećaj misterija te strukture, njenih izvora, njenih granica, kombinacija energije i senzibiliteta koje u telu postoje, svaka ta epoha negovala je, obožavala je Ples.
Ples je osnovna umetnost, što sugeriše i dokazuje njegova univerzalnost, njegova pradavna starina, učestvovanje u svečanostima, ideje i razmišljanja koje je ples oduvek prouzrokovao. Ples je umetnost koja je proizašla iz samog života, jer Ples nije ništa drugo nego delovanje celine ljudskog tela; no delovanje koje je transponovano u jedan svet, u jednu vrstu prostora-vremena koje više nije sasvim jednako onom iz svakodnevnog života.
Čovek je primetio da je snažniji i da je gipkiji, da njegovi zglobovi i mišići imaju više mogućnosti nego što je potrebno da bi se zadovoljile potrebe njegovog postojanja te je primetio da neki od tih pokreta – svojom učestalošću, svojom uzastopnošću ili svojom amplitudom – u njemu stvaraju zadovoljstvo, koje ide čak do neke vrste pijanstva, zadovoljstvo koje je ponekad tako intenzivno da bi samo potpuno iscrpljivanje njegovih snaga, samo neka vrsta ekstaze od iscrpljenja moglo prekinuti njegov delirij, njegov gubitak razdražene pokretačke snage.
Dakle, mi imamo više snage nego što nam je potrebno. Lako možete primetiti da nam većina, velika većina impresija koje primamo našim čulima, ne služi ni za šta, neupotrebljiva nam je, nema nikakvu ulogu u funkcionisaju onoga što je esencijalno da bi se očuvao život. Vidimo previše stvari, čujemo previše stvari s kojima ne činimo ništa, niti išta možemo učiniti; to su ponekad reči nekog predavača.
Isto to možemo primetiti i za našu sposobnost kretanja: možemo izvesti veoma mnogo pokreta za koje ne postoji nikakva šansa da budu upotrebljen u radnjama koje su neophodne ili važne za život. Možemo opisati krug, možemo glumiti mišićima našeg lica, možemo marširati u ritmu; sve to, što je omogućilo da se stvori geometrija, komedija i vojna veština, to su radnje koje su za vitalno delovanje same po sebi beskorisne.
Dakle, načini životnih odnosa, naša čula, naši mišićima pokretani udovi, slike i znakovi koji upravljaju našim pokretima i distribucijom naših energija, koji usklađuju pokrete naše marionete, mogli bi se koristiti samo u službi naših fizioloških potreba i ograničiti se da deluju na području na kojem živimo, ili da nas od njega brane na način da se njihov jedini posao sastoji u tome da sačuvaju naše postojanje.
Mogli bismo živeti život koji bi bio isključivo okupiran brigom za naše telo, savršeno indiferentni i neosetljivi na sve što nema nikakvu ulogu u ciklusima transformacije koji tvore naše organsko delovanje; ne osećajući, ne ostvarujući ništa osim onoga što je neophodno, ne čineći ništa što
ne bi bilo ograničena reakcija, dovršen brz odgovor na neku vanjsku intervenciju. Jer, naše su potrebne radnje ograničene. One postoje od jednog stanja do drugog.
Obratite pažnju na to da životinje ostavljaju utisak da ne opažaju ništa beskorisno, niti da čine išta beskorisno. Bez sumnje, oko jednog psa vidi zvezde; no biće tog psa ne obazire se ni najmanje na taj pogled. Uvo tog psa primećuje buku te se uvo naćuli i uznemiri; no iz te buke apsorbuje samo ono što je potrebno da bi na nju odgovorio naposrednom i jednoznačnom radnjom. On se ne zadržava
u svojoj percepciji. Krava na svojoj livadi, nedaleko koje brzi voz Calais-Méditerranée vozi uz veliku buku, voz koji jur na očigled te nestane; niti jedna misao u toj životinji ne trči za vozom; ona se vraća svojoj mekoj travi ne sledeći voz svojim lepim očima. Sadržaj njenog mozga istog se časa vraća na nulu.
Ipak, ponekad se čini da se životinje zabavljaju. Mačka se očigledno igra s mišem. Majmuni pantomimom oponašaju tuđe kretnje. Psi se love, skačući konjima pred nosom, a ne znam šta bi više podsećalo na slobodnu igru od veselih skokova dupina koji se vide na pučini kako izranjaju, uranjaju, pretiču brod prošavši ispod pramca te se ponovo pojavivši u morskoj peni, življi od valova te između valova, blistaju i menjaju boje na suncu, kao i valovi sami. Je li to već ples?
No sva ta zabavljanja životinja mogu se protumačiti kao korisne radnje, kao impulzivni naleti prouzročeni potrebom da se potroši preobilna energija, ili da se zadrži gipkost ili snaga organa koji su predodređeni za vitalni napad ili obranu. Moram primetiti da su se vrste, koje su se pokazale
najrigoroznije sazdanima i koje su obdarene najposebnijim instinktima, kao što su to mravi ili pčele, također pokazale najekonomičnije u trošenju vremena. Mravi ne gube niti minute. Pauk vreba, a ne zabavlja se na svojoj mreži. No, čovek?
Čovjek je ta posebna životinja koja sebe posmatra kako živi, koja smatra da je vredna i koja smešta celu tu vrednost koju sebi voli pridavati u važnost koju povezuje s nepotrebnim percepcijama i radnjama koje nemaju fizički vitalne posledice.
Pascal je smestio naše celokupno dostojanstvo u misao; no ta misao koja nas izgrađuje, – pred našim vlastitim očima – iznad našeg čulnog stanja je upravo misao koja ničemu ne služi. Obratite pažnju da našem organizmu ništa ne koristi to što razmišljamo o poreklu stvari, o smrti te da te tako uzvišene misli mogu biti štetne, čak fatalne za našu vrstu. Naše najdublje misli najindiferentnije su i na neki način, ništavne za naše očuvanje.
Ali, naša znatiželja, lakomija nego što je to potrebno, naša aktivnost razdražljivija više nego što to zahteva i jedan vitalni cilj, razvile su se do invencije umetnosti, nauke, univerzalnih problema te do proizvodnje predmeta, oblika, radnji bez kojih se veoma lako može biti.
Ta slobodna i bezrazložna invencija i produkcija, sva ta igra naših čula i naših snaga, iznašle su malo po malo neku vrstu potreba i neku vrstu koristi.
Umetnost, kao i nauka, svaka na svoj način nastoje od nekorisnog učiniti korisno, potrebno od arbitrarnog. Tako umetnička kreacija nije toliko kreacija dela, koliko kreacija potrebe za delima, jer dela su proizvodi, ponude te pretpostavljaju postojanje potražnje i potrebâ.
Pomislićete – eto filozofi je... Ja to priznajem... Malo sam preterao. No, kad neko nije plesač, kad mu stvara problem ne samo da pleše, već da objasni i najmanji korak, kada čudesa koja izvode noge on može objasniti samo iz glave, kada je on uspešan samo u filozofiji – to znači da on doživljava stvari iz velike udaljenosti, nadajući se da će distanca uništiti poteškoće. Puno je jednostavnije stvoriti svemir nego objasniti kako čovek stoji na nogama. Pitajte Aristotela, Descartesa, Leibniza i neke druge.
Međutim, filozof može gledati delovanje neke plesačice te primećujući da u tome nalazi zadovoljstvo, može isto tako pokušati iz svog zadovoljstva izvući i drugo zadovoljstvo, a to je zadovoljstvo da izrazi svoje utiske svojim vlastitim jezikom.
No, najpre, on iz toga može izvući nekoliko lepih slika. Filozofi su sladokusci za slike: nijedna profesija ih ne treba koliko njihova, iako oni ponekad prikrivaju slike iza reči koje imaju boju zidina. Stvorili su nekoliko slavnih: jedan – pećinu, drugi – kobnu reku u koju nikad ne možemo stupiti dva puta, drugi opet Ahileja koji se zaduvao za nedostižnom kornjačom. Paralelna ogledala, trkači koji dodaju baklju pa sve do Nietzschea i njegovog orla, njegove zmije, njegovog plesača na žici, sve je to materijal, figuracija ideja od kojih bismo mogli napraviti veoma lep metafizički balet u kom bi se na sceni stopilo toliko slavnih simbola.
Ipak, moj se filozof ne zadovoljava takvim predstavljanjem. Šta učiniti pred Plesom i plesačicom kako bi stvorio iluziju da zna više od nje same o onome što ona najbolje poznaje, a o čemu on ustvari nema pojma. Potrebno je da kompenziuje svoje tehničko neznanje i prikrije svoje poteškoće s nekoliko domišljatih univerzalnih interpretacija te umetnosti čije čari potvrđuje i kojima je izložen.

Upravo počinje, posvećuje se tome na svoj način… Način filozofa, njegov pristup plesu dobro je poznat… On skicira korak pitanja. I budući da se bavi nečim što je nepotrebno i arbitrarno, tome se predaje ne razmišljajući o kraju; on pristupa neograničenom pitanju u beskraju upitne forme. To je njegov zanat.
On igra svoju igru. Počinje svojim uobičajenim početkom.
I eto ga kako se pita:
„Šta je, dakle, Ples?”
Šta je, dakle, Ples? Opterećuje se i paralizira duhove u taj čas – što ga navodi na razmišljanje o čuvenom pitanju i čuvenoj nedoumici svetog Augustina.
Sveti Augustin priznaje da se jednog dana pitao šta je to Vreme te priznaje da je to znao tada kada se o tome nije nameravo zapitati; no da se izgubio na raskšćima svog duha čim je prionuo toj reči, zastao bi na njoj i izdvojio je iz nekoliko neposrednih upotreba te nekoliko posebnih izraza. Veoma temeljito opažanje...
Evo mog filozofa, okleva na opasnoj granici koja deli pitanje od odgovora, opsednut uspomenom na svetog Augustina, razmišlja u njegovoj polusenci o nedoumici tog velikog sveca:
„Šta je Vreme? No, šta je Ples?...“
A Ples je, kaže on sam sebi, posle svega, samo jedan oblik Vremena, to je samo kreacija vrste vremena, ili vremena sasvim drugačije i posebne vrste.
Evo ga sada već manje zabrinutog: spojio je dve teškoće. Dok su bile razdvojene, svaka ga je ostavljala smetenog i bez pomoći; no evo ih združenih. Veza će, možda, biti plodna. Iz nje će se roditi nekoliko ideja, to je upravo ono što on traži, to je njegov porok i njegova igračka.
On dakle gleda plesačicu posebnim očima, veoma lucidnim očima koje sve što vide pretvaraju u žrtvu apstraktnog duha. On promatra pažljivo i na svoj način dešifruje predstavu.
Čini mu se da se osoba koja pleše na neki način zatvara u trajanje koje ona stvara, trajanje koje je sazdano od stvarne energije koja nije sazdana ni od čega što bi moglo trajati. Ona je nepostojanost, ona rasipa nepostojanost, prolazi kroz nemoguće, iskorištava nemoguće; i uporno svojim trudom negirajući normalno stanje stvari, stvara u umovima pojam o jednom drugom stanju, posebnom
stanju – stanju koje bi bilo čista akcija, trajnost koja bi se stvarala i učvrstila neprekidnim delovanjem, usporediva s treperenjem bumbara ili sumračnika ispred cvetnog kaleža iz kojeg pije, i koji pun pokretačke snage ostaje gotovo nepokretan, nošen neverojatno brzim mahanjem svojih krila.
Naš filozof može isto tako uporediti plesačicu s plamenom i sa svakom vidljivom pojavom koja je podržana intenzivnim trošenjem energije vrhunske kvalitete.
Također mu se čini da su za vreme plesa sva čula tela, koje je u isto vreme pokretač i pokrenuto, povezana i da su u nekom redu, da se među sobom pitaju i daju odgovore, kao da se odražavaju, odbljesakavaju na nevidljivoj stenci sfere koja tvori snagu živog bića. Dopustite mi ovo veoma odvažno poređenje jer drugo ne nalazim. No, vi ste unapred znali da sam ja nerazumljiv i komplikovan pisac...
Moj filozof ili ako vam se više sviđa, um koji boluje od manije ispitivanja, postavlja pred plesom svoja uobičajena pitanja. On primenjuje svoja zašto i kako, svoje redovne instrumente razjašnjavanja koji su sredstava njegove umetnosti; on, kao što ste primetili, pokušava zameniti neposredan i prikladan izražaj stvari, više ili manje bizarnim izrazima koji mu dozvoljavaju da poveže tu krhku činjenicu – Ples, s celinom onoga što ume ili veruje da ume.

 

[Baudrillard]

On nastoji da produbi misterij tela koje odjednom kao efektom unutarnjeg šoka, ulazi u neku vrstu života koji je u isto vreme veoma nepostojan i veoma uređen; u isto vreme veoma spontan, no veoma naučan i sasvim sigurno elaboriran.
Čini se da se to telo odelilo od svojih uobičajenih ravnoteža. Reklo bi se da se nadmudruje - mislim reći, što je brže moguće – sa svojom silom težom, tendenciju koje u svakom trenu vešto izbegava. Nemojmo govoriti po koju cenu!
Uopšteno, telo povremeno zadaje pravila kojima se želi sačuvati od samoga sebe, ono kao da je obdareno izvanrednom gipkošću koja će obnoviti poticaj za svakim pokretom i isti čas ga ponovno uspostaviti. Podseća na zvrk koji se održava na jednoj tački i tako živo reaguje na najmanji dodir.
Evo jedne važne primedbe koja pada na pamet tom filozofirajućem umu, koji bi bolje napravio da se zabavljao do krajnjih granica i da se prepustio onome što vidi. On primećuje da to telo koje pleše izgleda kao da ignoriše ono što ga okružuje. Čini se da se obazire samo na sebe i na još nešto drugo, nešto veoma važno, od čega se odvaja ili se oslobađa, čemu se vraća, no samo da bi ponovo imalo što
izbeći…
To nešto je zemlja, tlo, čvrsta površina, ploha po kojoj gazi svakodnevni život i događa se hodanje, ta proza ljudskog pokreta.
Da, čini se da telo koje pleše ignoriše ostalo, da ne zna ništa ni o čemu što ga okružuje. Reklo bi se da se osluškuje i da ne čuje ništa doli sebe, reklo bi se da ne vidi ništa, da su njegove oči radosne, oni neznani dragulji o kojima govori Baudelaire, odbljesci koji njemu ni za što ne služe.
Plesačica je svakako u drugom svetu, a to nije onaj koji se oslikava pred našim očima, već onaj koji ona tka svojim koracima i sazdaje svojim gestama. No, u tom svetu nema nikakvog cilja izvan delovanja, nema stvari za dohvatiti, pridružiti joj se ili je odgurnuti, uteći joj, stvari koja točno
završava neku radnju i pokretima daje najpre izvanjski smer i koordinaciju te zatim zaključak, tačan i precizan.
To nije sve: ovdje ništa nije nepredviđeno ako ponekad izgleda da biće koje pleše reaguje kao da je pred nekom nepredviđenom neprilikom, to nepredviđeno deo je veoma jasnog plana. Sve se odvija kao da… No ništa više!
Dakle, niti cilj, niti prave neprilike, nikakva eksteriornost…
Filozof kliče od oduševljenja. Nema eksteriornosti! Plesačica nema ništa izvana… Ništa ne postoji izvan sistema koji ona stvara svojim delovanjem, sistema koji podseća na sistem koji je sasvim protivan i ne manje zatvoren od onog što nam stvara san, čiji je sasvim suprotan zakon dokinuće
i potpuno suzdržavanje od delovanja.
Ples mu se čini kao veštačko snoviđenje, kao skupina čula koja je sebi napravila svoje mesto, u kom se neke mišićne ideje izmenjuju prema sledu koji mu ustanovljava njegovo vlastito vreme, isključivo njegovo trajanje, i on razmatra s uživanjem i nežnom ljubavlju koje su sve više i
više intelektualne, to biće koje stvara, koje iz svoje dubine zrači te divne nizove transformacije svoje forme u prostoru; forme koja se čas premešta, a da zapravo nigde ne ide, čas modifikuje na mestu, izlaže se u svim aspektima, i koje ponekad učeno modulira uzastopne vanjštine, kao po pripremljenim fazama; ponekad se živo menja u vrtlogu koji se ubrzava, da bi se odjednom smirilo, kristalizirano u statuu, ukrašenu nepoznatim osmehom.
No to odvajanje od sredine, ta odsutnost cilja, ta negacija objašnjivih pokreta, te potpune rotacije (koje niti jedna situacija svakodnevnog života ne iziskuje od našeg tela), taj smešak koji nije nikome upućen, sve te karakteristike odlučno su suprotne onima našeg delovanja u praktičnom svetu
i našem odnosu s tim svetom.
U ovom svetu naše je biće svedeno na ulogu posrednika između osećaja neke potrebe i impulsa koji će zadovoljiti tu potrebu. U toj ulozi naše biće postupa uvek na najekonomičniji način, a ako ne, onda na najbrži; ono teži efikasnosti. Pravi put, najmanje moguće delovanje, najkraće vreme, čini se da ga to inspiriše. Praktičan čovek je onaj koji ima instinkt te ekonomije vremena i sredstava, koji svoj cilj postiže utoliko lakše ako je taj cilj jasniji i bolje lokalizovan: vanjski objekt.
Rekli smo da je u plesu sve suprotno. Ples se odvija u svom stanju, on se kreće unutar sebe samog i ne postoji u njemu samom nikakav razlog, nikakva tendencija ka završetku. Formula čistog plesa ne treba sadržavati ništa što bi dalo naslutiti da ples ima kraj. Njegov kraj prouzrokuju čudni događaji; njegova ograničenja trajanja nisu njemu svojstvena; to su ograničenja iz obzira prema predstavi; to su
umor i ravnodušnost koji se umešaju. No ples nema čime da završi. On završava kao prekinut san koji bi se mogao nastaviti u beskraj: ples ne prestaje zato što je kraj neke izvedbe, jer nema izvedbe, nego zbog iscrpljenosti nečeg drugog što nije u plesu.
Dakle – dozvolite mi poneki smioni izraz – ne bismo li mogli ples smatrati, a to sam vam već dao naslutiti, načinom unutrašnjeg života, dajući sada tom psihološkom terminu novi smisao u kojem dominira fiziologija?
Unutrašnji život, no sazdan u celosti samo od čula trajanja i čula energije koji sodgovaraju i stvaraju područje rezonance. Ta se rezonanca, kao i svaka druga, prenosi: jedan deo našeg užitka što ga doživljavamo kao gledaoci i osećaj ponesenosti ritmovima pa kao da i mi sami virtualno
plešemo!
Pođimo malo dalje kako bismo iz te vrste filozofi je Plesa izvukli veoma zanimljive zaključke ili primene. Ako sam govorio o toj umetnosti, držeći se veoma opštih tvrdnji, to je bilo malo s primisli da vas dovedem do ovoga na što sada dolazim. Pokušao sam vam preneti prilično apstraktnu ideju Plesa i predstaviti vam je ponajviše kao radnju koja se izvodi, zatim se oslobađa uobičajene i korisne radnje i na kraju joj se suprotstavlja.
No to veoma uopšteno stajalište (a upravo zbog toga sam ga danas usvojio), vodi ka obuhvatanju više od plesa kao takvog. Svaka radnja koja ne teži korisnom i koja je, s druge strane, sposobna da edukuje , perfekcionira razvoj, svaka takva radnja povezuje se s tim pojednostavljenim tipom plesa te se prema tome, sve umetnosti mogu smatrati kao posebni slučajevi te opšte ideje budući da sve umetnosti, prema definiciji, sadrže jedan deo radnje, radnje koja stvara delo, ili pak koja ga pokazuje.
Pesma je, na primer, radnja, jer pesma postoji samo u trenutku izgovaranja; ona je dakle na delu. To delo, kao i ples, ima za cilj stvoriti jedno stanje; to delo daje svoje vlastite zakone; ono stvara vreme i meru vremena koji mu odgovaraju i koji su mu neophodni: ne možemo delo razlikovati
prema njegovom obliku trajanja. Početi izgovarati stihove jest krenuti u verbalni ples.
Posmatrajte virtuoza na delu, violinstu ili klaviristu. Gledajte im samo ruke. Začepite uši ako se usudite. No vidite im samo ruke. Vidite ih kako rade i trče na uskoj sceni koju im nudi klavijatura. Te ruke, nisu li one plesačice koje su, one također, morale godinama biti podvrgnute strogoj disciplini, vežbama bez kraja?
Podsećam vas da ništa ne čujete. Vidite samo te ruke koje dolaze i odlaze, zaustavljaju se na jednoj tački, ukrštaju se , preskaćući ponekad jedna drugu, čas jedna zastaje, dok se čini da druga traži trag svojih pet prstiju na drugom kraju tog podija od belokosti i ebanovine. Vi nagađate da
se sve to pokorava nekim zakonima, da je sav taj balet uređen prema pravilima, utvrđen… Primetimo, usput, da ako ne čujete ništa i ako ne poznate delo koje se svira, nikako ne možete predvideti do kuda se došlo s izvođenjem. Ono što vi vidite ne pokazuje vam nikakvim znakom do kuda je pianist došao u svom sviranju: no ne sumnjate da radnja u koju se upustio u svakom
trenutku, bez sumnje, poštuje veoma kompleksno pravilo…
Uz malo pažnje i, otkrićete u toj složenosti neka ograničenja u slobodi pokreta njegovih ruku koje deluju i umnogostručuju se na klaviru. Ma što da rade, one izgledaju kao da to rade obavezujući se na poštivanje ne znam koje neprekidne jednakosti. Pojavljuju se kadenca, mera, ritam.
Ne želim započinjati ta pitanja za koja mi se, a veoma su poznata i bez poteškoća u praksi, ovde čine da im nedostaje zadovoljavajuća teorija; kao što se uostalom događa u svakom sadržaju u kojem je vreme direktno u pitanju. Treba se, dakle, vratiti na ono što je rekao sveti Augustin. Jednostavno je za primetiti da se svi automatski pokreti koji odgovaraju nekom stanju bića, a ne nekom slikovitom
i prostorno ograničenom cilju, događaju periodični; čovek koji hoda pridržava se te vrste pravila; rastrešenjak koji ljulja nogu ili koji lupka po staklu; duboko zamišljen čovek koji gladi bradu itd.
Ohrabrimo se još malo. Krenimo malo dalje: malo dalje od neposredne i uobičajene ideje koju imamo o plesu.
Rekao sam vam malopre da su sve umetnosti veoma raznoliki oblici delovanja i da se analiziraju prema delovanju. Posmatrajte umetnika u svom radu, eliminišite intervale odmaranja ili trenutnog prekidanja; vidite ga kako deluje, zaustavlja se, žustro se vraća svom zadatku.
Pretpostavimo da je dovoljno uvežban, siguran u svoje mogućnosti kako bi u trenutku u kojem ga vi posmatrate, bio samo izvođač i prema tome, kako bi njegova neprekidna izvođenja težila da se odviju u merljivim vremenima, što znači u nekom ritmu; vi dakle možete pojmiti izvedbu jednog umetničkog dela, slike ili skulpture, kao delo same umetnosti, čiji materijalni objekt koji se stvara pod prstima umetnika nije ništa drugo nego izgovor, scenski rekvizit, sadržaj baleta.
Pretpostavljam, taj pristup vam se čini drzak. No pomislite kako za mnoge velike umetnike delo nikada nije završeno; to je ono za što oni veruju da je njihova želja za savršenstvom, a nije li to možda oblik unutrašnjeg života koji je sazdan od energije i senzibiliteta uzajamno recipročnih i
reverzibilnih, o čemu sam vam govorio.
Setite se, uostalom, tih antičkih konstrukcija koje su se podizale u ritmu flaute, tako da su se kolone fizičkih radnika i zidara ravnale po njezinim naredbama. Mogao bih vam također ispričati neobičnu priču koju donosi Journal, braće Goncourt, o japanskom slikaru koji je došao u Pariz i kojeg
su oni nagovorili da načini nekoliko dela pred malom skupinom ljubitelja. No zadnji je čas da se zatvori ovaj ples ideja oko živoga plesa.
Želeo sam vam prikazati kako ta umetnost, daleko od toga da bude ništavna zabava, daleko od toga da bude neka posebnost koja se ograničava na produkciju od nekoliko predstava za zabavu očiju onih koji tu umetnost uvažavaju ili zabavu tela onih koji joj se odaju, jest sasvim jednostavno uopštena poezija delovanja živih bića: ona izoluje i razvija esencijalne znakove tog djelovanja, ističe ga, širi i
od tela koje ta umetnost poseduje čini objekt čije transformacije, sled aspekata, potraga za granicama trenutnih snaga bića, nužno podsećaju na ulogu koju pesnik daje svom umu, na poteškoće koje mu predlaže, na metamorfoze koje od njega postiže, na skokove na koje ga potiče i koji ga, ponekad preterano, udaljavaju od tla, od uma, od prosečnog poimanja i logike zdravog razuma.
Šta je metafora nego jedna vrsta piruete ideje koja nam približava različite slike ili različita imena? I šta su sve te figure koje koristimo, sva ta sredstva, kao što su rime, inverzije, antiteze ako ne primene svih mogućnosti jezika, koje nas odeljuju od praktičnog sveta kako bi nam stvorile, nama također, naš posebni univerzum, privilegovano mesto u duhovnom plesu?
Sada vas prepuštam, umorne od reči, no utoliko više požudne za osećajnim čarolijama i zadovoljstvom bez muke, prepuštam vas samoj umetnosti, plamenu, vatrenom i profi jenom delovanju gospođe Argentine.
Znate li koja čudesa razumevanja i invencije je stvorila ta velika umetnica, šta je učinila od španskog plesa? Što se mene tiče, koji sam vam, naravno, preopširno, govorio samo o apstraktnom Plesu, ne mogu vam reći koliko se divim inteligentnom poslu koji je Argenitna ostvarila kada se
prihvatila, u savršeno otmenom i duboko proučenom stilu, vrste narodnog plesa kojem se još nedavno moglo dogoditi da lako propadne, pogotovo izvan Španije
Mislim da je postigla taj fantastičan rezultat budući da se radi o spašavanju oblika umetnosti i obnavljanju njezine plemenitosti i legitimne snage, beskrajno profinjenom analizom izvorâ tog oblika umetnosti i svojih vlastitih. I to je ono što me dira i što me strastveno zanima. Ja sam onaj koji nikada ne suprotstavlja, koji ne zna suprotstaviti inteligenciju senzibilitetu, promišljenu svest njenim neposrednim datostima, i ja pozdravljam Argentinu kao čovek koji je upravo onoliko zadovoljan njome koliko bi želio biti zadovoljan samim sobom.

Pol Valeri

 

[Lada]

Sándor Márai, ‘Tri lica jedne ljubavi’ (prevela Maria Toth Ignjatović,
Ovaj roman uspijeva nadrasti književne klišeje iz kojih je izrastao Slučaj mađarskog pisca Sándora Máraia (1900. – 1989.) odavno nije književna nepoznanica – i na hrvatski su prevedena čak četiri njegova romana, neki čak i u više izdanja – no i njegova sudbina i njegov opus i dalje privlače i intrigiraju književnu javnost. Rođen zapravo u Košicama (Slovačka), Sándor Márai bio je prvo slavan, potom zaboravljen, pa potom posthumno opet slavan. Napisao je više od 60 knjiga, a okušao se valjda u svim žanrovima: podjednako rado pisao je poeziju, romane, eseje i publicistiku – zanimljivo da je na engleski prevedeno samo šest njegovih naslova. Slavan je Márai bio između dva svjetska rata u Mađarskoj, no 1948. je pobjegao iz Budimpešte, najprije u Švicarsku a zatim u Kaliforniju, gdje je i izvršio samoubojstvo. U emigraciji je kao pisac zaboravljen, a ‘otkriven’ je postupno nakon pada komunizma, prvo u Mađarskoj a potom i diljem svijeta: njegovi romani sada su prevedeni na 35 jezika, a neki ga kritičari čak kuju u klasu Joycea,Prousta i Manna.
Nije, zapravo, neobično da do devedesetih za Sándora Máraia nije bilo primjerne ‘niše’ i da se ta niša sama stvorila nakon pada komunizma: Márai, i antifašisti i antikomunist, ni Židov ni Mađar, zapravo nikome nije trebao do ‘prodora’ demokracije na Istok, da bi potom mađarsko društvo baš u njegovim romanima pronašlo svoju primjerenu sliku, što je pomalo ironično, jer su njegovi romani više srednjoeuropski i austrougarski nego mađarski. Možda je štos u tome što je Márai bio u bliskim rodbinskim vezama s čuvenom ugarskom plemićkom obitelji Országh? Ili možda u antikomunizmu? Georg Lukács je Sándora Máraia ismijao kao smiješnog nobl herc pisca, no u romanu ‘Tri lica ljubavi’ vidimo da Márai ne samo da ne piše himne građanskom društvu već bježi od kiča. Máraiev književni svijet prije je klaustrofobičan, nezdrav, natruo, a njegovi likovi – majke svekrve, sluškinje, tvorničari, aristokrati, građani – bolesni su i beznadni osamljenici. Istina je, doduše, da se Márai tom svijetu, baš kao i Krleža, klanja i da ga prezire.


‘Tri lica jedne ljubavi’ ponajprije je veliki ljubavni roman 20. stoljeća: baš ono što se Lukácsu činilo smiješno i anakrono, danas taj roman čini svježim i autentičnim da bi ga se moglo čitati u paketu s Pamukovim‘Muzejom nevinosti’. ‘Tri lica jedne ljubavi’, ako čak i jest herc-roman, to je herc-roman iz kojeg je izbrisano sve trivijalno i banalno. Márai je maestralno ispisao roman u tri odvojena ispovjedna poglavlja, dijaloški motiviran iznutra – svaki lik priča svoju priču nevidljivom sugovorniku – i zapravo je pravio eksperiment: napisati ljubavni roman bez klasičnog naratora. Judit, Ilonka i Peter svaki pričaju svoju verziju priče i te verzije se, naravno, ni malo ne podudaraju. Ilonka je Peterova prva žena, Judit je bila služavka kad se Peter u nju zaljubio još kao mladac. Ta tri rašomonska solilokvija nisu nimalo romantična, a još manje melodramatska – iz njih izbija ogorčenost, nesreća i beznadnost, i zapravo prava Máraieva ambicija je ponuditi čitatelju gotovo panoramsku sliku jednog konzervativnog građanskog društva u kojem su klasne razlike neprekoračive. Fascinantna je ipak spisateljska lakoća kojom je secirao građanski brak i analizirao zagonetne opsesije i misterij ljubavi. Rijetko koji romansijer 20. stoljeća je tako duboko, poput Sándora Máraija, zasjekao u teme ljudskih strasti, posesivnosti, sebičnosti i nezasitnosti. ‘Tri lica ljubavi’ nekim čudom uspijeva nadrasti književne klišeje iz kojih je izrastao i postati velikim književnim epilogom društvu i vremenu koje, izgleda, nikada nije sasvim iščezlo.

 

[Lada]

David Albahari, ‘Danas je sreda’ Albahariju je bio potreban istorijski kontekst koji od ideoloških fanatika čini egzekutore, lik dželata koji će u narednom istorijskom obrtu postati žrtva, pa je posegao za, popularno (hrvatski) rečeno, drugim totalitarizmom.

Pokušavam da zamislim kako bi roman Davida Albaharija ‘Danas je sreda’ (Čarobna knjiga, Beograd) pročitao neko ko ovlaš poznaje njegov opus, šta bi mu prvo zapalo za oko i ostalo u sećanju a šta bi bilo podložno zaboravu. Za čitaoce koji su upoznati sa većinom od više od trideset Albaharijevih knjiga, što romana što knjiga priča, uz četiri knjige eseja, čini se da se prvo primećuje mesto razlike, ono po čemu novi naslov odudara ili iskoračuje u odnosu na prethodne. A, zapravo, roman ‘Danas je sreda’ predstavlja kombinaciju za ovog pisca prepoznatljivih poetičkih odlika, ‘varijacija na teme’ kojima se i do sada bavio i sastojaka koje prvi put unosi u recepturu svog teksta. Izdvojio bih tri ključne ‘komponente’ novog romana: fenomen zaborava, bolesti i oznaško-golootočki tematski kompleks.

Upravo poslednje navedeni predstavlja retro novinu koja iznenađuje, jer Albaharija stavlja na kraj poduže liste autora ispovedno-dokumentarne i istorijski revizionističke proze ili literature koja eksploatiše nekadašnje tabu teme, autora takozvanih velikih naracija od kojih je Albahari većinom svoje plodne karijere uglavnom zazirao. Na drugom, motivacijskom nivou fabule, prikazivanje surovih metoda oznaškog obračuna sa imućnim seljacima, tzv. kulacima i sveštenstvom (jahanje popova, čupanje brade jednima i drugima, prinuđivanje seljaka da se valjaju u blatu svinjca itd.), dakle pominjanje notornih oblika nasilja koji su postali uobičajeni deo antikomunističkog repertoara desničarske političke retorike, takođe iznenađuje jer je irelevantno za koncept ovog romana u čijem fokusu je bolest i krivica naratorovog oca. Albahariju je bio potreban istorijski kontekst koji od ideoloških fanatika čini egzekutore, lik dželata koji će u narednom istorijskom obrtu postati žrtva, pa je posegao za, popularno (hrvatski) rečeno, drugim totalitarizmom. To opet otvara pitanje na koji se način autor (i izborom teme) upisuje u književno polje svog jezika, što otkriva Albaharija kao vrstu oportuniste koji bira temu čije protagoniste nema ko da brani ili čiji su ideološki advokati u debeloj političkoj defanzivi. Ako to uporedimo sa npr. ‘Služavkinom pričom’, aktuelnom distopijskom serijom o SAD-u kao državi u kojoj vlada nakaradni hrišćanski fundamentalizam, uočavamo teški anahronizam u romanu domaćeg autora i nacionalnog klasika.

Ono što u izvesnoj meri iskače iz Albaharijevog opusa jeste lik oca koji nije više tako etički ili psihološki dvosmislen kao likovi u njegovoj dosadašnjoj prozi. On je nesumnjivi vršilac nasilja i profesionalni cinkaroš na Golom otoku, čiju Parkinsonovu bolest narator-sin, koji je odlučio da živi sa ocem u stanu pomažući mu u poslednjem periodu života, tumači kao neku vrstu očevog nesvesnog samokažnjavanja. Pritom ostavlja otvorenom dilemu da li se bolest, i s njom skopčani zaborav, pojavila kao kazna ili ‘nagrada’, nagrada u smislu da briše ono što izaziva grižu savesti po cenu brisanja sećanja kao osnove ličnog identiteta. Gledano kroz ceo opus, Albahari je pisac porodičnog nukleusa koji se obično raspada i biva povezan tek nitima evokativnog pripovedanja i zanimljivo je uočiti revival ili obnovu starog motiva ‘šetnje pored reke’, zemunskim kejom, iz istoimene priče iz knjige priča ‘Opis smrti’ iz 1982. Roman ‘Danas je sreda’ lišen je jevrejskog ‘prtljaga’, metafizičkih pitanja, želje za distancom naratora od porodice, dok su šetnje poslednje fizioterapijsko sredstvo u unapred izgubljenoj borbi protiv nezaustavljive bolesti.
Bila na kraju ‘proza o’ nasilju, bolesti ili zaboravu, teško je oteti se uživanju u gorčini oštroumnih zapažanja i veštom tkanju rečenica u kojima poređenja nose naboj invencije. Ipak, uprkos dokazanim veštinama ‘starog majstora’, ‘Danas je sreda’ je osrednji roman poetičkog kontinuiteta i ispuštenih ili delimično realizovanih niti radnje, najefektniji kao dnevnik delovanja bolesti, ali ni po čemu poseban u odnosu na dugu listu savremene post-yu dijagnostičke proze. Proza nešto bolja od prethodnih i jedna u nizu ne posebno impresivne tekuće faze Albaharijevog pisanja.

Saša Ćirić

 

[Baudrillard]

Nakon orgije

Ako treba odrediti sadašnje stanje stvari, kazao bih da je to stanje nakon orgije. Orgija je svaki rasprskavajući trenutak modernosti onaj oslobađanja na svim poljima. Političko oslobođenje, seksualno oslobođenje, oslobođenje proizvodnih snaga, oslobođenje razornih snaga, oslobođenje žene, deteta, nesvesnih pobuda, oslobođenje umetnosti. Uzdizanje svih obrazaca predstavljanja,
svih obrazaca protu-predstavljanja. Bila je to posvemašnja orgija stvarnoga, racionalnog, seksualnog, kritičkog i protu-kritičkoga, rasta i krize rasta. Prošli smo svim putanjama proizvodnje i virtualne
natproizvodnje predmeta, znakova, poruka, ideologija i užitaka. Danas je sve oslobođeno, kocke su bačene, i svi smo se našli pred ključnim pitanjem: šta činiti nakon orgije?

Nadalje možemo samo simulirati orgiju i oslobođenje, hiniti da idemo sve brže u istome smeru, ali u stvarnosti mi dobijamo na ubrzanju u praznini, zbog toga što su sve konačnosti oslobođenja već iza nas, a nas sada progoni, opseda upravo naslućivanje svih posledica, dostupnost svih znakova, svih oblika, svih želja. Šta onda činiti? Upravo to je stanje simulacije, u kojemu jedino možemo još jednom odigrati sve scenarije budući da su se oni već dogodili - stvarno ili virtuelno. To je stanje ostvarene utopije, svih ostvarenih utopija, u kojemu treba paradoksalno nastaviti živeti kao da se se one nisu zbile. Ali, budući da jesu, i zato što više ne možemo živeti u nadi da ćemo ih ostvariti, ne
preostaje nam drugo doli njihove hiperrealizacije u beskonačnoj simulaciji. Mi živimo beskonačno reproducirajući ideale, fantazme, slike, snove koji su nadalje iza nas, i koje, uprkos svemu,
moramo iznova ponovno stvarati u nekoj vrsti kobne ravnodušnosti.

U osnovi, posvuda se revolucija doista odigrala, ali uopšte ne onako kako smo očekivali. Posvuda je sve što je bilo oslobođeno, oslobođeno samo zato da bi prešlo u puko kolanje, da bi dospelo u orbitu. Uza stanovitu zadršku, moglo bi se reći da je neminovno dostignuće svakog oslobođenja podržavanje i napajanje mreža. Oslobođene su stvari osuđene na neprekidne izmene, pa, prema tome, na sve veću neodređenost i na načelo neodređenosti.

Ništa (čak niti Bog) ne nestaje svojim krajem ili smrću, nego bujanjem, zaraznošću, zasićenjem i prozirnošću, gašenjem i istrebljenjem, epidemijom simulacije, prenosom u drugu opstojnost simulacije. Više nije na delu kobni modus iščeznuća, nego onaj fraktalne raspršenosti.
Ništa se više doista ne odražava, ni u ogledalu ni u bezdanu (koji i nije drugo doli beskonačno podvostručenje svesti). Logika viralne raspršenosti mreža više nije ona vrednosti, dakle niti istoznačnosti. Nema više revolucije, nego je na delu cirkonvolucija, involucija vrednosti. U isti mah tlačenje prema unutra i određenost svih sistema, neko unutarnje metastaziranje, grozničavo samotrovanje koje ih navodi da se rasprsnu preko vlastitih granica, da nadiđu vlastitu logiku, ne u pukoj tautology i, nego u porastu snage, u neverovatnom osnaživanju pri čemu rade na vlastitom
uništenju.

Sve nas ti neočekivani obrati vode pitanju sudbine vrednosti. Nekad sam, u neodređenoj želji za razvrstavanjem, ustanovio trilogiju vrednosti: prirodni stadij upotrebne vrednosti, robni
stadij razmenske vrednosti, strukturalni stadij vrednosti-znaka. Prirodni zakon, robni zakon, strukturalni zakon vrednosti. Te su razlike, dakako, formalne, ali sve pomalo nalikuje raboti fizičara, koji svakog meseca otkriju novu česticu. Jedna ne isključuje drugu: one slede jedna za drugom i zbrajaju se u hipotetičkoj putanji. Tako ću i ja pridodati novu česticu mikrofizici privida. Nakon prirodnog stepena , robnog stepena, strukturalnog stepena, pojavio se i fraktalni stepen vrednosti.

Prvome je odgovarao prirodni referent, a vrednost se razvijala pozivajući se na prirodno ponašanje sveta. Drugome je odgovarao opšti ekvivalent, a vrednost se razvijala pozivajući se na logiku robe. Trećemu je odgovarao kôd i vrednost se unutar njega rasprostirala pozivajući se na ukupnost modela. Na četvrtome, fraktalnom stepenu, ili viralnome, ili pak zrakastome stepenu vrednosti više uopšte
nema referencije, vrednost zrači u svim smerovima, u svim međuprostorima, ne pozivajući se ni na šta, pukim dodirivanjem. Na fraktalnom stepenu više nema ekvivalentnosti, ni prirodne ni
opšte, više nema u pravom smislu zakona vrednosti, postoji tek neka vrsta epidemije vrednosti, opšte metastaze vrednosti, bujanja i nasumičnog raspršivanja. U strogom smislu, više ne bi trebalo govoriti o vrednosti, budući da ta vrsta umanjenja i lančane reakcije onemogućuje svaku procenu. Ponovno se sve događa kao u mikrofizici: jednako je nemoguće računati u terminima lepo ili ružno, istinito ili lažno, dobro ili loše, kao i utvrditi istovremeno brzinu i položaj neke čestice. Dobro više nije na vertikali zla, ništa se više ne raspoređuje po apscisama i ordinatama. Svaka čestica sledi vlastito gibanje, svaka vrednost ili delić vrednosti blista za trenutak na nebu simulacije, potom nestaje u
praznini, sledeći razlomljenu crtu koja se samo iznimno spaja s drugima. To je sama shema fraktalnosti, i to je današnja shema naše kulture.

Kad su stvari, znakovi, radnje oslobođeni svoje ideje, koncepta, svoje biti, vrednosti, referencije, svog izvora i kraja, tada počinje samoreprodukcija u beskraj. Stvari se nastavljaju odvijati dok je njihova ideja davno iščeznula. One nastavljaju funkcionisati u posvemašnjoj ravnodušnosti u odnosu na vlastiti sadržaj. A paradoks je u tome da funkcionišu samo još bolje.

Na taj način nestalo je ideje o napretku, ali napredak se nastavlja. Ideja bogatstva koja pretpostavlja proizvodnju nestala je, ali proizvodnja se samo još bolje nastavlja. Ona se, naprotiv, još ubrzava u meri u kojoj postaje ravnodušna spram svojih prvotnih ciljeva. I za politiku se može reći da je njezine ideje nestalo, ali se politička igra nastavlja u ravnodušnosti koje ne poznaje niti vlastiti ulog. Televizija pak deluje u posvemašnjoj ravnodušnosti spram vlastitih slika (one bi se mogle nastaviti nizati čak i uz pretpostavku da čoveka nestane).Možda u svakom sistemu , u svakom pojedincu postoji tajni nagon da se reši vlastite ideje, svoje biti, kako bi se mogao razbujati u svim smerovima, ekstrapolirati u svim pravcima? Ali posledice takve rastočenosti mogu jedino biti kobne. Svaka stvar koja izgubi svoju ideju nalik je na čoveka koji je izgubio senku - ona zapada u mahnitost u kojoj se
gubi.
Tu počinje red ili metafizički nered, opadanje usled dodirivanja, kancerozno bujanje (koje se više ne podvrgava niti genetskom kodu vrednosti). Tada se na neki način na svim poljima zatire velika pustolovina seksualnosti, seksualnih bića - na račun ranijeg sistema besmrtnih i aseksualnih bića koja su se razmnožavala poput protozoa, jednostavnom deobom Istoga i otklonom od koda. Današnja tehnologizovana bića, strojevi, klonovi, proteze, sva ona teže toj vrsti razmnožavanja i posve polako uvode isti proces kod takozvanih ljudskih i seksualnih bića. Svi današnji pokušaji, na čelu s biološkim istraživanjima, nastoje utanačiti taj genetski nadomestak, linearno razmnožavanje u nizu, kloniranje, partenogenezu, male samačke strojeve.

U vreme seksualnog oslobođenja, geslo je bilo maksimum seksualnosti uz minimum reprodukcije. Danas bi san klonskoga društva bio upravo obrnut: maksimum reprodukcije uz najmanju
moguću količinu seksa. Nekad je telo bilo metafora duše, potom je bilo metafora seksa, danas pak ono više nije metafora bilo čega, ono je mesto metastaze, strojnog ulančavanja svih tih procesa,
programiranja u beskraj bez simboličke organizacije, bez transcendentnog cilja, u pukoj promiskuitetnosti sa sobom samim koja je u isti mah i promiskuitetnost mreža i objedinjenih kolanja.

Mogućnost metafore nestaje na svim poljima. To je jedan od vidova opšte transseksualnosti koja se širi daleko preko seksa - na sve discipline, u meri u kojoj one gube svoj specifični značaj i ulaze u proces pometnje i prijemčivosti, u viralni proces nerazlikovanja koje je glavni događaj svih naših novijih događanja. Ekonomija je postala transekonomija, estetika transestetika, seks transseksualan, a svi ti procesi vode transverzalnom i univerzalnom procesu u kojemu nijedan diskurs ne može više biti metaforom drugoga budući da metafore može jedino biti ako postoje razlikovna polja i različiti predmeti. Međutim, kontaminacija svih disciplina ukida tu mogućnost. Totalna metonimija, viralna po određenju (ili po neodređenju). Viralna tema nije premeštanje biološkog polja, jer sve u isto vreme i na isti način zahvaća zatrovanost, lančana reakcija, neizvesno i suludo širenje, metastaza.
Možda naša melankolija i proizlazi odatle, jer je metafora još bila lepa, estetična, kod nje je još na delu bila razlika i iluzija razlike. Danas je metonimija (nadomeštanje celine i jednostavnih delova,
opšta zamena pojmova) odmenila razočaranost metafore.

Sledi odgovarajuća zatrovanost svih kategorija, zamena jednog polja drugim, brkanje rodova. Seks više nije u seksu, nego posvuda drugde. Politika više nije politika, nego se zarazno širi na sva polja: ekonomiju, nauku , umetnost, sport... I sam sport nije više u sportu - u opštem stilu izvedbe, on pripada polju poslovanja, seksu, politici. Sve je prožeto sportskim koeficijentom izvrsnosti,
napora, rekorda i detinjastog samonadilaženja. Na taj način svaka kategorija doživljava prelaz u fazi, u kojoj se njezina bit razvodnjava u homeopatske, potom u infinitezimalne doze u celokupno rešenje, sve do poništenja te ostavlja tek neutvrdivi trag, kao što je slučaj s tragovima na vodi.

Tako sida nije u tolikoj meri posljedica preteranosti u seksu i užitku, koliko seksuanog raspadanja zbog opšteg uvlačenja u sva polja života, tog izračivanja seksa u sve prizemne inačice seksualne
očaranosti. U posvemašnjoj seksualizaciji imunitet opada, gubi se polna razlika i, shodno tome, sama seksualnost. U tom lomu načela seksualne stvarnosti, na fraktalnu, mikrobiološku i
nehomoidnu razinu nastupa temeljna pometnja epidemije.

Možda još pamtimo seks kao što voda čuva sećanje na beskonačno raspršene molekule, ali upravo to i jest molekularno pamćenje, sećanje atoma na neki raniji život, to nije pamćenje oblika i pojedinosti (može li voda zapamtiti oblik crta lica, boju očiju?). Na taj način mi pamtimo otisak neke seksualnosti bez lica, beskonačno razvodnjenog u loncu političke, medijske, komunikacijske
kulture te napokon u viralnoj rasprostranjenosti side.

Nametnut nam je zakon zamene rodova. Sve je seksualno. Sve je političko. Sve je estetičko. Naporedno. Sve je zadobilo političko značenje, nadasve nakon 1968.: svakodnevni život, ali i ludost, jezik, mediji, pa i želja, svi oni postaju politikom u meri u kojoj su prisutni na polju oslobađanja i kolektivnih masovnih procesa. Istovremeno, sve je postalo seksualno, sve je predmet želje: vlast, znanje, sve se tumači fantazmima i potiskivanjem, seksualni je stereotip sve prožeo. U isto vreme sve se estetizira: politika se estetizira u spektaklu, seks u reklami i porno-produkciji, ukupnost delatnosti u onome što se obično nazva kulturom, neka vrsta medijske i publicitarne semiologizacije sve preplavljuje - Xerox stupanj kulture. Svaka je kategorija dovedena do najvećeg stepena generalizacije i samim time gubi svaku osobenost i razvodnjuje se u svim drugima. Kad sve postane politika, više ništa nije politika i riječ više nema smisla. Kad sve postane seks, više ništa nije seksualno i seks gubi svako određenje. Kad je sve estetika, ništa nije ni ružno ni lepo i same ujetnosti nestaje. To paradoksalno stanje stvari, koje je u isti mah posvemašnje ispunjenje jedne ideje, savršenstvo modernog pokreta i njegovo poricanje, njegovo ukidanje samom njegovom preteranošću, njegovim širenjem preko vlastitih granica može se sažeti na jedan način: transpolitika, transseksualnost, transestetika.

Više nema ni političke, ni seksualne, ni umetničke avangarde koja bi odgovarala sposobnosti anticipacije, pa prema tome i mogućnosti radikalne kritike u ime želje, u ime revolucije, u ime
oslobađanja oblika. Taj je revolucionarni zamah nadiđen. Veličanstveni pokret modernosti nije doveo preobrazbi svih vrednosti, kao što smo sanjali, nego rapršenosti i zamršenosti vrednosti čiji je rezultat za nas posvemašnja pometnja, nemogućnost ponovnog sažimanja načela estetskoga određenja stvari, jednako kao ni seksualnoga ili političkoga.


Proletarijat nije uspeo sebe ukinuti kao takav, što je istorijska očevidnost veka i po nakon Marxa. Nije se uspeo poreći kao klasa i samim time ukinuti klasno društvo. Možda je tome tako i zato što on i nije bio klasa, kao što se govorilo, a da je jedina istinska klasa bilo građanstvo, te se prema tome jedino ono moglo negirati. To što je ono zapravo učinilo, a kapital zajedno s njime stvorilo je neko društvo bez klasa, ali koje nema ničeg zajedničkog s onime koje bi proizašlo iz revolucije i negacije
proletarijata kao takvoga. Proletarijat je naime naprosto nestao. Urušio se u isto vreme kad i klasna borba. Da se kapital nastavio razvijati u skladu s vlastitom proturečnom logikom, proletarijat bi ga
zacelo bio porazio. Marxovoj se analizi u idealnom smislu nema šta zameriti. On naprosto nije predvideo mogućnost da se kapital, suočen s tom imanentnom pretnjom, na neki način transpolitizira,
da se postavi na orbiti ponad proizvodnih odnosa i političkih suprotnosti, da se osamostali u plutajućem, zanesenom i proizvoljnom obliku, i na taj način celi svet podredi svojoj slici. Kapital (ali, možemo li ga još tako zvati?) stvara slepu ulicu između političke ekonomije i zakona vrednosti: u tom je smislu on usp da o izbegne svoj vlastiti kraj. Nadalje, on deluje s onu stranu vlastitih ciljeva, i ne pozivajući se ni na šta. Početni događaj te mene zacelo je bila kriza 1929., krach 1987. bio je tek epizoda istog procesa.

U revolucinarnoj je teoriji također bila živa utopija o nestanku države, o tome da se politika negira kao takva, u apoteozi i razvidnosti društvenoga. Ništa od toga. Politika je doduše nestala ali se nije transcendisala u društveno, nego je društveno povukla u svome iščeznuću. Mi danas imamo transpolitiku, tj. nulti stepen politike koji je takođe stepen njezine reprodukcije i beskonačne
simulacije. Jer sve što nije nadišlo samo sebe ima pravo na revival bez kraja. Stoga politika nikad neće prestati nestajati, ali neće niti bilo čemu drugome dopustiti da se postavi na njeno
mesto. Mi prebivamo u histerezi politike.

Jednako tako, umetnost nije uspela, prema estetskoj utopiji modernih vremena, da se transcendira u idealni oblik života (pre nije trebala nadilaziti samu sebe prema nekom totalitetu jer je on već bio ovde, a on bio je religijski). Umetnost se nije poništila u nekoj transcendirajućoj idealnosti, nego u opštoj estetizaciji svakodnevnog života, nestala je u ime pukog kolanja slika, u transestetici
banalnosti. U tom razvoju umetnost je čak prestigla i kapital. Ako je odlučan politički događaj bila strateška kriza 1929., kojom je kapital otvorio transpolitičko razdoblje masa, temeljni događaj umetnosti zasigurno je bila pojava dadaizma i Duchampa, u kojoj je umetnost, negirajući vlastito pravilo estetske igre, započela transestetičko razdoblje banalnosti slika.

Ni seksualna utopija nije se ostvarila. Naime, ona koja bi dovela do negacije seksa kao izdvojene delatnosti i do njegova ispunjenja kao totalnog života - onoga o čemu još sanja seksualno oslobođenje: totalitet želje i njezina ispunjenja u svakome od naj, naporedno muškoga i ženskoga, sanjane seksualnosti, ustoličenja želje s one strane razlike između spolova. Međutim, preko seksualnog oslobađanja seksualnost je jedino uspela osamostaliti se kao ravnodušno kolanje znakova seksa. Ako smo doista na putu prelaza prema nekom transseksualnom stanju, u njemu nema
ničega od revolucije života preko seksa, nego je u svemu prisutna pometnja i promiskuitetnost koji vode virtualnoj ravnodušnosti seksa.

Nije li, jednako tako, posledica uspešnosti komunikacije i informacije nemogućnost društvenog odnosa da nadiđe sebe kao otuđeni odnos? U nedostatku toga on se podvostručuje u komunikaciji,
umnožava se u brojnosti mreža i pada u ravnodušnost mreža. Komunikacija je nešto društvenije od društvenoga, nešto hiperrelacionalno, društvenost koju su preaktivirale tehnike društvenosti. A društvenost u svojoj biti to nije. Bila je ona san, mit, utopija, konfliktna i kontradiktorna forma, u svakom slučaju povremeni i izuzetni događaj. Banalizirajući međuprostor, komunikacija vodi
društvenu formu u ravnodušnost. Zbog toga nema utopije komunikacije. Utopija komunikacijskoga društva nema smisla, budući da upravo komunikacija rezultuje nesposobnošću društva da se
nadiđe u ime drugih ciljeva. Jednako je i s informacijom: preteranost znanja jednomerno se raspršuje po površini u svim smerovima, ali se jedino komutira. U međuprostoru, sagovornici su
uključeni jedan u drugoga poput utikača u utičnicu. Komunicira "se", kao što dobro iskazuje neodređeni subjekt, nekom vrstom jednosmerne, trenutne struje, a da bi se komunikacija odvijala
dobro, sve se treba odvijati brzo, nema vremena za tišinu. Tišina je proterana s ekrana, izgnana iz komunikacije. Posredovane slike (a posredovani su tekstovi poput slika) nikad ne ćute: slike i poruke
trebaju slediti jedne za drugima, bez prekida. Međutim, upravo je tišina ona sinkopa u strujnome krugu, ona mala katastrofa, onaj lapsus koji, primerice, na televiziji, postaje nadasve značajnim -
prekid opterećen istodobno teskobom i likovanjem, potvrđujući da sva ta komunikacija u osnovi nije drugo doli prisilni scenarij, neprekidna fikcija koja nas osigurava od praznine, praznine ekrana,
ali takođe praznina našega duhovnog ekrana, čije slike vrebamo s istom očaranošću. Slika čoveka koji, u danu štrajka, sedi i posmatra svoj prazni televizijski ekran, jednog će dana biti među najlepšim slikama antropologije 20. veka.

Žan Bodrijar - Prozirnost zla

 

[Lada]

Odlično o Kafki:

Hvala ti za predivne priloge!

 

[Lada]

Nakon orgije

Ako treba odrediti sadašnje stanje stvari, kazao bih da je to stanje nakon orgije. Orgija je svaki rasprskavajući trenutak modernosti onaj oslobađanja na svim poljima. Političko oslobođenje, seksualno oslobođenje, oslobođenje proizvodnih snaga, oslobođenje razornih snaga, oslobođenje žene, deteta, nesvesnih pobuda, oslobođenje umetnosti. Uzdizanje svih obrazaca predstavljanja,
svih obrazaca protu-predstavljanja. Bila je to posvemašnja orgija stvarnoga, racionalnog, seksualnog, kritičkog i protu-kritičkoga, rasta i krize rasta. Prošli smo svim putanjama proizvodnje i virtualne
natproizvodnje predmeta, znakova, poruka, ideologija i užitaka. Danas je sve oslobođeno, kocke su bačene, i svi smo se našli pred ključnim pitanjem: šta činiti nakon orgije?

Nadalje možemo samo simulirati orgiju i oslobođenje, hiniti da idemo sve brže u istome smeru, ali u stvarnosti mi dobijamo na ubrzanju u praznini, zbog toga što su sve konačnosti oslobođenja već iza nas, a nas sada progoni, opseda upravo naslućivanje svih posledica, dostupnost svih znakova, svih oblika, svih želja. Šta onda činiti? Upravo to je stanje simulacije, u kojemu jedino možemo još jednom odigrati sve scenarije budući da su se oni već dogodili - stvarno ili virtuelno. To je stanje ostvarene utopije, svih ostvarenih utopija, u kojemu treba paradoksalno nastaviti živeti kao da se se one nisu zbile. Ali, budući da jesu, i zato što više ne možemo živeti u nadi da ćemo ih ostvariti, ne
preostaje nam drugo doli njihove hiperrealizacije u beskonačnoj simulaciji. Mi živimo beskonačno reproducirajući ideale, fantazme, slike, snove koji su nadalje iza nas, i koje, uprkos svemu,
moramo iznova ponovno stvarati u nekoj vrsti kobne ravnodušnosti.

U osnovi, posvuda se revolucija doista odigrala, ali uopšte ne onako kako smo očekivali. Posvuda je sve što je bilo oslobođeno, oslobođeno samo zato da bi prešlo u puko kolanje, da bi dospelo u orbitu. Uza stanovitu zadršku, moglo bi se reći da je neminovno dostignuće svakog oslobođenja podržavanje i napajanje mreža. Oslobođene su stvari osuđene na neprekidne izmene, pa, prema tome, na sve veću neodređenost i na načelo neodređenosti.

Ništa (čak niti Bog) ne nestaje svojim krajem ili smrću, nego bujanjem, zaraznošću, zasićenjem i prozirnošću, gašenjem i istrebljenjem, epidemijom simulacije, prenosom u drugu opstojnost simulacije. Više nije na delu kobni modus iščeznuća, nego onaj fraktalne raspršenosti.
Ništa se više doista ne odražava, ni u ogledalu ni u bezdanu (koji i nije drugo doli beskonačno podvostručenje svesti). Logika viralne raspršenosti mreža više nije ona vrednosti, dakle niti istoznačnosti. Nema više revolucije, nego je na delu cirkonvolucija, involucija vrednosti. U isti mah tlačenje prema unutra i određenost svih sistema, neko unutarnje metastaziranje, grozničavo samotrovanje koje ih navodi da se rasprsnu preko vlastitih granica, da nadiđu vlastitu logiku, ne u pukoj tautology i, nego u porastu snage, u neverovatnom osnaživanju pri čemu rade na vlastitom
uništenju.

Sve nas ti neočekivani obrati vode pitanju sudbine vrednosti. Nekad sam, u neodređenoj želji za razvrstavanjem, ustanovio trilogiju vrednosti: prirodni stadij upotrebne vrednosti, robni
stadij razmenske vrednosti, strukturalni stadij vrednosti-znaka. Prirodni zakon, robni zakon, strukturalni zakon vrednosti. Te su razlike, dakako, formalne, ali sve pomalo nalikuje raboti fizičara, koji svakog meseca otkriju novu česticu. Jedna ne isključuje drugu: one slede jedna za drugom i zbrajaju se u hipotetičkoj putanji. Tako ću i ja pridodati novu česticu mikrofizici privida. Nakon prirodnog stepena , robnog stepena, strukturalnog stepena, pojavio se i fraktalni stepen vrednosti.

Prvome je odgovarao prirodni referent, a vrednost se razvijala pozivajući se na prirodno ponašanje sveta. Drugome je odgovarao opšti ekvivalent, a vrednost se razvijala pozivajući se na logiku robe. Trećemu je odgovarao kôd i vrednost se unutar njega rasprostirala pozivajući se na ukupnost modela. Na četvrtome, fraktalnom stepenu, ili viralnome, ili pak zrakastome stepenu vrednosti više uopšte
nema referencije, vrednost zrači u svim smerovima, u svim međuprostorima, ne pozivajući se ni na šta, pukim dodirivanjem. Na fraktalnom stepenu više nema ekvivalentnosti, ni prirodne ni
opšte, više nema u pravom smislu zakona vrednosti, postoji tek neka vrsta epidemije vrednosti, opšte metastaze vrednosti, bujanja i nasumičnog raspršivanja. U strogom smislu, više ne bi trebalo govoriti o vrednosti, budući da ta vrsta umanjenja i lančane reakcije onemogućuje svaku procenu. Ponovno se sve događa kao u mikrofizici: jednako je nemoguće računati u terminima lepo ili ružno, istinito ili lažno, dobro ili loše, kao i utvrditi istovremeno brzinu i položaj neke čestice. Dobro više nije na vertikali zla, ništa se više ne raspoređuje po apscisama i ordinatama. Svaka čestica sledi vlastito gibanje, svaka vrednost ili delić vrednosti blista za trenutak na nebu simulacije, potom nestaje u
praznini, sledeći razlomljenu crtu koja se samo iznimno spaja s drugima. To je sama shema fraktalnosti, i to je današnja shema naše kulture.

Kad su stvari, znakovi, radnje oslobođeni svoje ideje, koncepta, svoje biti, vrednosti, referencije, svog izvora i kraja, tada počinje samoreprodukcija u beskraj. Stvari se nastavljaju odvijati dok je njihova ideja davno iščeznula. One nastavljaju funkcionisati u posvemašnjoj ravnodušnosti u odnosu na vlastiti sadržaj. A paradoks je u tome da funkcionišu samo još bolje.

Na taj način nestalo je ideje o napretku, ali napredak se nastavlja. Ideja bogatstva koja pretpostavlja proizvodnju nestala je, ali proizvodnja se samo još bolje nastavlja. Ona se, naprotiv, još ubrzava u meri u kojoj postaje ravnodušna spram svojih prvotnih ciljeva. I za politiku se može reći da je njezine ideje nestalo, ali se politička igra nastavlja u ravnodušnosti koje ne poznaje niti vlastiti ulog. Televizija pak deluje u posvemašnjoj ravnodušnosti spram vlastitih slika (one bi se mogle nastaviti nizati čak i uz pretpostavku da čoveka nestane).Možda u svakom sistemu , u svakom pojedincu postoji tajni nagon da se reši vlastite ideje, svoje biti, kako bi se mogao razbujati u svim smerovima, ekstrapolirati u svim pravcima? Ali posledice takve rastočenosti mogu jedino biti kobne. Svaka stvar koja izgubi svoju ideju nalik je na čoveka koji je izgubio senku - ona zapada u mahnitost u kojoj se
gubi.
Tu počinje red ili metafizički nered, opadanje usled dodirivanja, kancerozno bujanje (koje se više ne podvrgava niti genetskom kodu vrednosti). Tada se na neki način na svim poljima zatire velika pustolovina seksualnosti, seksualnih bića - na račun ranijeg sistema besmrtnih i aseksualnih bića koja su se razmnožavala poput protozoa, jednostavnom deobom Istoga i otklonom od koda. Današnja tehnologizovana bića, strojevi, klonovi, proteze, sva ona teže toj vrsti razmnožavanja i posve polako uvode isti proces kod takozvanih ljudskih i seksualnih bića. Svi današnji pokušaji, na čelu s biološkim istraživanjima, nastoje utanačiti taj genetski nadomestak, linearno razmnožavanje u nizu, kloniranje, partenogenezu, male samačke strojeve.

U vreme seksualnog oslobođenja, geslo je bilo maksimum seksualnosti uz minimum reprodukcije. Danas bi san klonskoga društva bio upravo obrnut: maksimum reprodukcije uz najmanju
moguću količinu seksa. Nekad je telo bilo metafora duše, potom je bilo metafora seksa, danas pak ono više nije metafora bilo čega, ono je mesto metastaze, strojnog ulančavanja svih tih procesa,
programiranja u beskraj bez simboličke organizacije, bez transcendentnog cilja, u pukoj promiskuitetnosti sa sobom samim koja je u isti mah i promiskuitetnost mreža i objedinjenih kolanja.

Mogućnost metafore nestaje na svim poljima. To je jedan od vidova opšte transseksualnosti koja se širi daleko preko seksa - na sve discipline, u meri u kojoj one gube svoj specifični značaj i ulaze u proces pometnje i prijemčivosti, u viralni proces nerazlikovanja koje je glavni događaj svih naših novijih događanja. Ekonomija je postala transekonomija, estetika transestetika, seks transseksualan, a svi ti procesi vode transverzalnom i univerzalnom procesu u kojemu nijedan diskurs ne može više biti metaforom drugoga budući da metafore može jedino biti ako postoje razlikovna polja i različiti predmeti. Međutim, kontaminacija svih disciplina ukida tu mogućnost. Totalna metonimija, viralna po određenju (ili po neodređenju). Viralna tema nije premeštanje biološkog polja, jer sve u isto vreme i na isti način zahvaća zatrovanost, lančana reakcija, neizvesno i suludo širenje, metastaza.
Možda naša melankolija i proizlazi odatle, jer je metafora još bila lepa, estetična, kod nje je još na delu bila razlika i iluzija razlike. Danas je metonimija (nadomeštanje celine i jednostavnih delova,
opšta zamena pojmova) odmenila razočaranost metafore.

Sledi odgovarajuća zatrovanost svih kategorija, zamena jednog polja drugim, brkanje rodova. Seks više nije u seksu, nego posvuda drugde. Politika više nije politika, nego se zarazno širi na sva polja: ekonomiju, nauku , umetnost, sport... I sam sport nije više u sportu - u opštem stilu izvedbe, on pripada polju poslovanja, seksu, politici. Sve je prožeto sportskim koeficijentom izvrsnosti,
napora, rekorda i detinjastog samonadilaženja. Na taj način svaka kategorija doživljava prelaz u fazi, u kojoj se njezina bit razvodnjava u homeopatske, potom u infinitezimalne doze u celokupno rešenje, sve do poništenja te ostavlja tek neutvrdivi trag, kao što je slučaj s tragovima na vodi.

Tako sida nije u tolikoj meri posljedica preteranosti u seksu i užitku, koliko seksuanog raspadanja zbog opšteg uvlačenja u sva polja života, tog izračivanja seksa u sve prizemne inačice seksualne
očaranosti. U posvemašnjoj seksualizaciji imunitet opada, gubi se polna razlika i, shodno tome, sama seksualnost. U tom lomu načela seksualne stvarnosti, na fraktalnu, mikrobiološku i
nehomoidnu razinu nastupa temeljna pometnja epidemije.

Možda još pamtimo seks kao što voda čuva sećanje na beskonačno raspršene molekule, ali upravo to i jest molekularno pamćenje, sećanje atoma na neki raniji život, to nije pamćenje oblika i pojedinosti (može li voda zapamtiti oblik crta lica, boju očiju?). Na taj način mi pamtimo otisak neke seksualnosti bez lica, beskonačno razvodnjenog u loncu političke, medijske, komunikacijske
kulture te napokon u viralnoj rasprostranjenosti side.

Nametnut nam je zakon zamene rodova. Sve je seksualno. Sve je političko. Sve je estetičko. Naporedno. Sve je zadobilo političko značenje, nadasve nakon 1968.: svakodnevni život, ali i ludost, jezik, mediji, pa i želja, svi oni postaju politikom u meri u kojoj su prisutni na polju oslobađanja i kolektivnih masovnih procesa. Istovremeno, sve je postalo seksualno, sve je predmet želje: vlast, znanje, sve se tumači fantazmima i potiskivanjem, seksualni je stereotip sve prožeo. U isto vreme sve se estetizira: politika se estetizira u spektaklu, seks u reklami i porno-produkciji, ukupnost delatnosti u onome što se obično nazva kulturom, neka vrsta medijske i publicitarne semiologizacije sve preplavljuje - Xerox stupanj kulture. Svaka je kategorija dovedena do najvećeg stepena generalizacije i samim time gubi svaku osobenost i razvodnjuje se u svim drugima. Kad sve postane politika, više ništa nije politika i riječ više nema smisla. Kad sve postane seks, više ništa nije seksualno i seks gubi svako određenje. Kad je sve estetika, ništa nije ni ružno ni lepo i same ujetnosti nestaje. To paradoksalno stanje stvari, koje je u isti mah posvemašnje ispunjenje jedne ideje, savršenstvo modernog pokreta i njegovo poricanje, njegovo ukidanje samom njegovom preteranošću, njegovim širenjem preko vlastitih granica može se sažeti na jedan način: transpolitika, transseksualnost, transestetika.

Više nema ni političke, ni seksualne, ni umetničke avangarde koja bi odgovarala sposobnosti anticipacije, pa prema tome i mogućnosti radikalne kritike u ime želje, u ime revolucije, u ime
oslobađanja oblika. Taj je revolucionarni zamah nadiđen. Veličanstveni pokret modernosti nije doveo preobrazbi svih vrednosti, kao što smo sanjali, nego rapršenosti i zamršenosti vrednosti čiji je rezultat za nas posvemašnja pometnja, nemogućnost ponovnog sažimanja načela estetskoga određenja stvari, jednako kao ni seksualnoga ili političkoga.


Proletarijat nije uspeo sebe ukinuti kao takav, što je istorijska očevidnost veka i po nakon Marxa. Nije se uspeo poreći kao klasa i samim time ukinuti klasno društvo. Možda je tome tako i zato što on i nije bio klasa, kao što se govorilo, a da je jedina istinska klasa bilo građanstvo, te se prema tome jedino ono moglo negirati. To što je ono zapravo učinilo, a kapital zajedno s njime stvorilo je neko društvo bez klasa, ali koje nema ničeg zajedničkog s onime koje bi proizašlo iz revolucije i negacije
proletarijata kao takvoga. Proletarijat je naime naprosto nestao. Urušio se u isto vreme kad i klasna borba. Da se kapital nastavio razvijati u skladu s vlastitom proturečnom logikom, proletarijat bi ga
zacelo bio porazio. Marxovoj se analizi u idealnom smislu nema šta zameriti. On naprosto nije predvideo mogućnost da se kapital, suočen s tom imanentnom pretnjom, na neki način transpolitizira,
da se postavi na orbiti ponad proizvodnih odnosa i političkih suprotnosti, da se osamostali u plutajućem, zanesenom i proizvoljnom obliku, i na taj način celi svet podredi svojoj slici. Kapital (ali, možemo li ga još tako zvati?) stvara slepu ulicu između političke ekonomije i zakona vrednosti: u tom je smislu on usp da o izbegne svoj vlastiti kraj. Nadalje, on deluje s onu stranu vlastitih ciljeva, i ne pozivajući se ni na šta. Početni događaj te mene zacelo je bila kriza 1929., krach 1987. bio je tek epizoda istog procesa.

U revolucinarnoj je teoriji također bila živa utopija o nestanku države, o tome da se politika negira kao takva, u apoteozi i razvidnosti društvenoga. Ništa od toga. Politika je doduše nestala ali se nije transcendisala u društveno, nego je društveno povukla u svome iščeznuću. Mi danas imamo transpolitiku, tj. nulti stepen politike koji je takođe stepen njezine reprodukcije i beskonačne
simulacije. Jer sve što nije nadišlo samo sebe ima pravo na revival bez kraja. Stoga politika nikad neće prestati nestajati, ali neće niti bilo čemu drugome dopustiti da se postavi na njeno
mesto. Mi prebivamo u histerezi politike.

Jednako tako, umetnost nije uspela, prema estetskoj utopiji modernih vremena, da se transcendira u idealni oblik života (pre nije trebala nadilaziti samu sebe prema nekom totalitetu jer je on već bio ovde, a on bio je religijski). Umetnost se nije poništila u nekoj transcendirajućoj idealnosti, nego u opštoj estetizaciji svakodnevnog života, nestala je u ime pukog kolanja slika, u transestetici
banalnosti. U tom razvoju umetnost je čak prestigla i kapital. Ako je odlučan politički događaj bila strateška kriza 1929., kojom je kapital otvorio transpolitičko razdoblje masa, temeljni događaj umetnosti zasigurno je bila pojava dadaizma i Duchampa, u kojoj je umetnost, negirajući vlastito pravilo estetske igre, započela transestetičko razdoblje banalnosti slika.

Ni seksualna utopija nije se ostvarila. Naime, ona koja bi dovela do negacije seksa kao izdvojene delatnosti i do njegova ispunjenja kao totalnog života - onoga o čemu još sanja seksualno oslobođenje: totalitet želje i njezina ispunjenja u svakome od naj, naporedno muškoga i ženskoga, sanjane seksualnosti, ustoličenja želje s one strane razlike između spolova. Međutim, preko seksualnog oslobađanja seksualnost je jedino uspela osamostaliti se kao ravnodušno kolanje znakova seksa. Ako smo doista na putu prelaza prema nekom transseksualnom stanju, u njemu nema
ničega od revolucije života preko seksa, nego je u svemu prisutna pometnja i promiskuitetnost koji vode virtualnoj ravnodušnosti seksa.

Nije li, jednako tako, posledica uspešnosti komunikacije i informacije nemogućnost društvenog odnosa da nadiđe sebe kao otuđeni odnos? U nedostatku toga on se podvostručuje u komunikaciji,
umnožava se u brojnosti mreža i pada u ravnodušnost mreža. Komunikacija je nešto društvenije od društvenoga, nešto hiperrelacionalno, društvenost koju su preaktivirale tehnike društvenosti. A društvenost u svojoj biti to nije. Bila je ona san, mit, utopija, konfliktna i kontradiktorna forma, u svakom slučaju povremeni i izuzetni događaj. Banalizirajući međuprostor, komunikacija vodi
društvenu formu u ravnodušnost. Zbog toga nema utopije komunikacije. Utopija komunikacijskoga društva nema smisla, budući da upravo komunikacija rezultuje nesposobnošću društva da se
nadiđe u ime drugih ciljeva. Jednako je i s informacijom: preteranost znanja jednomerno se raspršuje po površini u svim smerovima, ali se jedino komutira. U međuprostoru, sagovornici su
uključeni jedan u drugoga poput utikača u utičnicu. Komunicira "se", kao što dobro iskazuje neodređeni subjekt, nekom vrstom jednosmerne, trenutne struje, a da bi se komunikacija odvijala
dobro, sve se treba odvijati brzo, nema vremena za tišinu. Tišina je proterana s ekrana, izgnana iz komunikacije. Posredovane slike (a posredovani su tekstovi poput slika) nikad ne ćute: slike i poruke
trebaju slediti jedne za drugima, bez prekida. Međutim, upravo je tišina ona sinkopa u strujnome krugu, ona mala katastrofa, onaj lapsus koji, primerice, na televiziji, postaje nadasve značajnim -
prekid opterećen istodobno teskobom i likovanjem, potvrđujući da sva ta komunikacija u osnovi nije drugo doli prisilni scenarij, neprekidna fikcija koja nas osigurava od praznine, praznine ekrana,
ali takođe praznina našega duhovnog ekrana, čije slike vrebamo s istom očaranošću. Slika čoveka koji, u danu štrajka, sedi i posmatra svoj prazni televizijski ekran, jednog će dana biti među najlepšim slikama antropologije 20. veka.

Žan Bodrijar - Prozirnost zla

Savrsen si.Uvek nov!

 

[Lada]

Пекић и COVID-19
Борислав Пекић је на самом почетку прве књиге своје антрополошке трилогије за њеног главног јунака рекао да је „био чудо природе, чије је порекло обавијено мистеријом, као и порекло свих чуда. Али му је дело било изван сумње и изван наде. Пустошио је своју родну средину с подмуклом, свирепом, болесном безобзирношћу, с којом човек злоупотребљава и разара своју. Био је убитачно црно сунце свог космоса, запаљено да буде сунце и свих осталих… За њега у том рату није било бојазни. Дошао је на свет с другим омотачем који још није имао име, али кад га добије, знаће се да је непробојан и неуништив. Јер, био је мутант, први у свом соју.“

Узимајући у обзир да се ради о роману Беснило, није тешко погодити да је тај јунак вирус, мистериозно створење, готово несхватљивих особина, које обитава у оним магловитим подручјима смештеним на граници између живог и неживог, стварног и нестварног, фикције и реалности. Тако се можда по први пут у историји књижевности десило да вирус постане јунак једног књижевног дела и тиме овековечи ону њену исконску потребу да преплитањем фикције и реалности омогућава читаоцу да се на кратко пресели у она подручја резервисана само за вирусе, истовремено га стављајући пред изазов да у суочењу са све теже подношљивом и објашњивом стварношћу покуша да се за стално пресели у фикцију.

Пекићева паралела
Ако се пажљивије осмотри та инаугурација вируса у књижевност може се запазити да је Пекић, сигурно не случајно, успоставио паралелу између вирусове подмукле, свирепе и болесне безобзирности са којом пустоши своју родну средину и човекових истоветних стремљења са којима разара своју, и то не само ону видљиву, него и ону невидљиву, духовну. Та паралела би се могла схватити као наговештај оне, могло би се рећи скоро исконске везе између човека и вируса која је изграђивана још од тренутка када су се први пут срели и од тада наставили да живе, то јест постоје, у нераскидивој симбиози, без које као да им самостални опстанак више није био могућ. Човека, због његове девијантне потребе да лабораторијским рекомбинацијама рибонуклеинског омотача вирусове особине стално прилагођава својим, не баш увек јасним и сврсисходним намерама. Вируса, због његове властите способности да се тим човековим намерама супроставља и увек изналази начин да се отргне његовој контроли.

„Путоваће кроз микрокосмос као што човек путује кроз макрокосмос. Лутање ће га водити кроз места с тајанственим именима, као што су за човека данашњице горје Хиндукуш, пустиња Каракум, прашуме Амазона, и као што би, да му је трајање обезбеђено, за човека сутрашњице биле маглине Андромеде, сазвежђе Алдебарана, звезда Проксима Кентаури. Његове космичке луке биће Нервус сциатикус, Амонов рог, Церебелум, Хипокампус, саливарна гландула. Његов трансгалактички пут – кичмена мождина. Његов циљ – мозак.“

Посматрано из перспективе времена у којем је Пекић писао Беснило није се вероватно могло тако лако претпоставити да ће се за само неколико наредних деценија средства путничког транспорта до те мере развити и омасовити, те тако омогућити милионским масама просечног света да по јефтиним и скоро багателним ценама путују и да, преваљујући великим брзинама донедавно незамисливе удаљености, читаву планету постепено претворе у једно велико, глобално село. То је, захваљујући поменутој симбиози која се развијала и продубљавала током миленијума заједничког живота, омогућило вирусу да попут човека и он постане светски путник, и да уз помоћ сопствених транспортних средстава – као што су пандемије – преваљује лако и ефикасно велика пространства, успевајући да се пробије и до оних најудаљенијих и најзабаченијих тачака тог великог села.

Некако се у исто време са експлозијом транспортних и саобраћајних веза, које су омогућиле физичко зближавање, појавила, и истом брзином развила, поставши незаобилазни део човекове свакидашњице, још једна врста комуникација, оних дигиталних, за које није био потребан физички контакт, а уз чију помоћ ће се за дивно чудо глобално село још чвршће повезати. Захваљујући електронском медију отеловљеном у чуду званом интернет међуљудско везивно ткиво добија надфизичку, виртуелну димензију, која ће омогућити вирусу да, заобишавши кичмену мождину, пронађе много бржи пут ка церебралном кортексу, хипокампусу и најскривенијим дубинама и катакомбама људског мозга. Вирус ће тако на суптилан, готово метафизички начин, добити могућност да овлада људским мозгом, и то без директног додира и потребе да га разара као некада.

„Свуда где буде пролазио светови ће се преображавати у катаклизми страшнијој од сваког земљотреса који је још од Постања погодио планету. Свуда где буде пролазио предаваће страх, мржњу, бес онима који буду имали несрећу да од Његовог додира одмах не полуде. Полуделима ће предати сазнање у чију природу нико никад неће моћи да проникне. Опет ће бити оно за шта је створен и што му је охоли узурпатор природе – Човек, на кратко оспорио: најопаснији, најмоћнији, најнемилосрднији створ у Васељени, недокучивој унији светова, којој је припадао и Његов Неурон. Рођен да умре тек кад остане сам, кад не буде више смрти од које би могао живети… Зато је мирно кренуо да испуни судбину – да мори и умре.“

Подмукли непријатељ
Неки биолози и физиолози нове генерације, склонији да феномен човека посматрају из нешто шире перспективе, сматрају да је људски организам природно оспособљен механизмима за саморегулацију и самоодржавање. Главну улогу у тим процесима по њима игра имуни систем који ту функцију обавља на разне начине. Један од њих је одржавање равнотеже у деловању многих врста бактерија на важне метаболичке процесе у организму. Бактерије су, као што је познато, основни покретачи и катализатори најважнијих биолошких процеса у природи.

Неке од тих бактерија су корисне и неопходне, док су друге штетне и могу изазвати болести уколико се нађу на погрешном месту и уколико измакну контроли имуног система. Једно од оружја у борби са патогеним бактеријама су управо вируси којима се регулише њихов живот и деловање на организам. Способност стварања вируса од стране имуног система представља, према том тумачењу, важну карику у процесу еволуције са којом је људском организму стављено на располагање једно од најефикаснијих средстава чишћења и регулације.

Да би одговорио својој сврси и космичком принципу уграђеном у његов код вирус је приморан на сталне мутације како би се, било сам, било уз помоћ човековог имуног система прилагодио новим сојевима бактерија, али и околностима средине, руковођен оним исконским мотивом борбе за опстанак инхерентним како свим живим системима у природи, тако и оним чија је улога да живот само имитирају. Међутим, мутације су се временом почеле догађати не само спонтано, него и у лабораторијама као резултат оне патолошке потребе „охолог узурпатора природе“ да агресивно делује на њене процесе покушавајући да их модификује и прилагоди својим не баш увек узвишеним циљевима. Тако да су на сцени почеле да се појављују нове хибридне сорте вируса, некада бивајући случајно испуштене из добро чуваних бункера, а некада с намером, као део неког закулисаног плана, недокучивог и несхватљивог милионским масама његових потенцијалних жртава, а понекад не потпуно јасног ни њиховим творцима.

Захваљујући одавно наслућиваном и у пракси провереном омамљујућем утицају масовних медија на когнитивне функције људског мозга, ти хибридни лабораторијски вируси најновије генерације нису обавезно морали да поседују патогену убојитост као њихови давни милитантни претходници. Довољна ће бити само вест да се појавио онај, пекићевским речником описан, „најопаснији, најмоћнији, најнемилосрднији створ у Васељени“, па да се читавом планетом попут шумског пожара незаустављиво рашире страх и паника, који су у стању са паралишу не само људски разум, него и живот на тој истој планети. Ако се том подмуклом, невидљивом непријатељу дода шифровани надимак „COVID-19“, онда се стварају готово савршени услови да се свет „преобрази у катаклизму страшнију од сваког земљотреса који је још од Постања погодио планету“
Прво долази до колапса финансијског система, жиле куцавице и основног замајца модерне цивилизације. Вредност акција на берзама започиње свој вртоглави пад. Индекси доживљавају прво свој „црни петак“, затим „црни понедељак“, па „црну среду“, а онда поново истим редоследом. Затим се, као по неком унапред направљеном плану, обуставља настава у школама и на универзитетима. Предузећа, фабрике и компаније започињу са отпуштањем и слањем запослених на принудни годишњи одмор, док они који су имали среће да буду задржани настављају да раде код куће, уколико је то изводљиво. Забрањују се јавни скупови, отказују гладијаторске спортске представе, најефикаснији опијум за масе Новог Рима, наслеђен још од оног старог. Тај црни сценарио наставља се у продавницама чији рафови се полако празне, а међу првима нестаје тоалет папира, што на први поглед може да зачуди, али и наговести да је од „Његовог додира“ већ започело лудило. Страх уступа место паници, а паника хистерији.

А као шлаг на торту долази увођење ванредног стања, прво у појединим градовима, затим покрајинама, а на крају и читавим државама у којима је евидентирано тек неколико стотина такозваних заражених, а понекад и мање од сто. Затим следи затварање државних граница које запоседа војска. У појединим градовима и регијама се уводи полицијски час са казнама за прекршиоце и до 21 године затвора на основу оптужбе за покушај масовног убиства са предумишљајем. Да би се ситуација покушала ставити под контролу на телевизијским екранима се почињу појављивати највиши државни функционери који у свом познатом лицемерно-хуманистичком маниру објављују великодушне спасоносне пакете финансијске помоћи из државног буџета за угрожено становништво и посрнулу привреду. Док они најмоћнији издају наредбе за интервентно штампање хиљада милијарди оних, све мање вредних, долара.

Метафора вируса
Посматрајући све то из прикрајка, можда и са осмехом на лицу, оном Пекићевом вирусу би могло да падне на памет да можда коригује онај свој план „да испуни судбину – да мори и умре“. Јер зашто би морио и умирао када му се, захваљујући човековој урођеној и готово параноичној склоности ка девијантном понашању, пружила прилика да до оног церебралног кортекса и хипокампуса дође чак и без потребе да се смуца по прљавим људским телима загађеним од вештачке хране, преједања и нездравог начина живота. На своју велику радост схватио је да је преко ноћи постао глобална мегазвезда, супермен, терминатор, „селебрити“ какав сањају да постану стотине милиона поклоника материјалистичке утопије зване западна цивилизација. Пред његовом магловитом и невидљивом појавом срушио се као кула од карата видљиви свет чије устројство се чинило тако моћним и неуништивим.

Вирусу се сигурно допала главна улога у тој великој планетарној представи која се жанровски, како је време одмицало, трансформисала од хорора, преко комедије, у гротеску. Поготово након што су посредством Твитера и оних такозваних угледних медија почеле да се појављују, изречене од стране водећих челника најмоћнијих држава западне хемисфере, озбиљно интонирана, а на први поглед идиотска мишљења да ће борба против најновије пандемије диригованог грипа шифрованог као „COVID-19“ потрајати најмање 18 месеци, и да ће то представљати највеће искушење за човечанство од Другог светског рата. А да се не помињу изјаве угледних медицинских експерата извађених из нафталина за једнократну употребу у којим најављују судњи дан и помор људске расе у десетинама и стотинама милиона. Такве изјаве ће сигурно годити уху победнички расположеног вируса, док ће критичаре глобалистичких елита, њихових епигона и налогодаваца подстаћи на размишљања шта би се могло крити иза овог најновијег експеримента.

Што се човека и његовог спасења тиче, остала му је једино нада у обнову имунитета, и то не оног биолошког против малигног дејства вируса и бактерија, већ менталног, који би му помогао да се одупре све раширенијој и све опаснијој тоталитаризацији стварности, сведене на голу манипулацију под чијим све тежим плаштом здрав разум „спутан живи, тешко дише и све га је мање“, како некад давно рече један песник, живећи у сличним приликама, у само предвечерје Другог светског рата.
У супротном, како се тренутно чини, није искључено да ће се показати да је Пекић виспрено наслутио епилог представе. Јер би се могло десити да вирус на крају остане сам, али не зато што је поморио све људе, већ зато што су они поморили сами себе. Али пре него што и сам умре неће бити сигуран да ли је то стварно он, или само његова метафора која је човека коштала главе.

Милован Шавија

Извор: Нови Стандард

 

[Urvan Hroboatos]

Mann

 

[Urvan Hroboatos]

Shakespeare

 

[Urvan Hroboatos]

Titlovi -klik na kotačić

 

[Baudrillard]

Đavo u psihologiji i psihoanalizi – From, Jung, Gete, Man

S obzirom na to da đavo predstavlja podsvesno, on je često predmet preispitivanja psihoanalitičara. Analizirajući ljudsku psihu, Erih From i Karl Gustav Jung insistirali su da se njeni delovi kako svesni tako i nesvesni shvate kao stvarni.

Erih From u svojoj knjizi Anatomija ljudske destruktivnosti objašnjava pojavu sadizma uz pomoć biološki prilagodljive agresije. Naime, ukoliko ličnost ima čestu potrebu za obožavanjem negativnog idola stvara se jedan od sindroma: sindrom sadizma-nagona za sveukupnom prevlašću nad drugima ili sindrom nekrofilije-želje da se sve svede na mrtvo, mehaničko.

Jung i Nojman su pobornici mišljenja da potiskivanje rušilačkih osećanja dovodi do stvaranja senke-negativne sile koja mora da izbije na površinu. Jung insistira da je negativna senka odnosno negativno podsvesno kao uzrok demonskog:

Arhetip kolektivne senke ili negativnih strana Sopstva, dakle stoji kao univerzalna psihološka podloga svih demonologija, šarolikog mnoštva, mitologija i religija širom sveta.

Kroz perspektivu dubinske psihologije Jung je najdalje otišao u tumačenju zla i činilaca koji ga prouzrokuju. Jung govori o procesu individuacije po kojem čovek u početku o sebi ima haotičnu sliku, zatim dolazi do diferenciranja dobra i zla odosno do svesti o đavolu.

U objašnjavanju razvoja ličnosti Jung se služi i arhetipom potreba za celim. Naime, po Jungu, ličnost čine četiri komponente: intuicija, mišljenje, osećanje, percepcija. Od ove četiri, dve su inferiorne osobine, a dve dominantne. Svaka ličnost tokom života teži da ove četiri osobine što više približi i da one postanu celina. Arhetip potrebe za celim je jasno izražen u ličnosti Fausta iz Geteove drame Faust.

U ličnosti Fausta su skoro izostavljene komponente osećanja i percepcije. Pored teorijskih znanja Faust ne zna ništa o praktičnom i čulnom, dakle po Jungovoj teoriji u Faustu se nužno javlja potreba da se izraze i druge dve komponentne. S obzirom na to da nije u mogućnosti sam da ih razvije poziva u pomoć više sile koje će mu pomoći da dosegne celovitost.

Jung Geteovog Fausta uzima za primer prisustva dva ekstrema u stvaralaštvu: psihološkog i vizionarnog. Prvi deo Fausta sadrži događaje koji se kreću u granicama psihološki razumljivog, događaje iz sfere ljudskih sudbina, događaje iz sfere ljudskog iskustva. Tako se Gretino čedomorstvo i Faustovo zaljubljivanje u Gretu ne moraju zasebno tumačiti jer oslikavaju ljudsku sudbinu i onaj njen deo koji se tumači sam sobom i zato je ovo psihološki način stvaranja.

O prvom delu Geteovog Fausta psiholog ne bi mogao ništa da kaže što pisac nije već rekao. Drugi deo je primer vizionarnog načina stvaranja i kao takav zahteva slojevito psihološko tumačenje. Sadržina drugog dela nije nešto što je poznato, već nešto što je strano i što potiče iz praprirode, a izmiče ljudskom znanju. Sadržinu koja nije iz područja svakodnevnog života, već iz područja sna, slutnje i duševnih pomračenja, kao takva nužno zahteva sagledavanje, tumačenja i analizu.

Slika koja nastaje kao produkt vizionarnog stvaranja je pravizija sveta odnosno slika kolektivnog nesvesnog.

Faust je simbol, ne samo semiotsko ukazivanje ili alegorija za nešto što je davno poznato, već izraz jedne praživotne snage u nemačkoj duši, kojoj je Gete pomogao da dođe na svet.

U Geteovom Faustu Jung tumači ulogu Mefista kao kolektivno nesvesno prisutno od najranijih vremena koje se javlja u posebnim okolnostima stranputice. Onaj koji skrene sa puta zahteva vođu koji se javlja kao mitski lekar – onaj koji leči i zadaje ranu, odnosno kao senka spasitelja – đavo.

Jung u okviru kolektivnog nesvesnog đavola definiše kao: arhetip mudraca, čoveka koji je spreman da pomogne i da spase s jedne strane i čarobnjaka, blefera, zavodnika i đavola s druge strane. Govoreći o Faustu, Jung nam ukazuje još i na uticaj majke na razvoj Getea čoveka a samim tim i na nastanak Fausta.

U Manovom romanu Doktor Faustus nije prisutan arhetip potrebe za celim, ali se može primeniti sledeća definicija đavola koja nam dolazi od Junga:

Da li verujete u đavola iz vazduha ili iz vašeg nesvesnog, koji sa vama izvodi đavolske trikove, za mene je isto. Činjenica da je čovekovo zamišljeno jedinstvo ugroženo stranim silama ostaje ista u obliku slučaja.

Marija Stojadinović

 

[Lada]

Komplet – Kritika EU
Slavoj Žižek, Vasilis A. Koronakis, Janis Varufakis

Knjige o ekonomskom rastu Evrope i njenom spektakularnom padu.

A slabi trpe ono što moraju – Janis Varufakis

Evropa, mere štednje i pretnja globalnoj stabilnosti.

Kriza u Evropi nije završena.

Ona se zapravo sve više produbljuje.

U ovoj dramatičnoj pripovesti o ekonomskom rastu Evrope i njenom spektakularnom padu, Janis Varufakis ukazuje na to da se koreni skorašnjeg kolapsa nalaze mnogo dublje nego što su naši lideri spremni da priznaju – i da do sada nije učinjeno ništa kako bi se stanje popravilo.

Prikazujući period od kraja Drugog svetskog rata do danas, Varufakis objašnjava kako evrozona nije izgrađena na način koji bi vodio do zajedničkog blagostanja, već kao piramidalna shema dugova na čijem se dnu nalaze zemlje kao što su Grčka, Irska, Portugalija i Španija. Potpomognuta bankarskim bumom, struktura evrozone je ustrojena sa toliko manjkavosti da je dovela do neizbežnog i katastrofalnog kolapsa.

U trenutku kada je nastupio uragan lideri Evrope su, da bi se s njim suočili, izabrali koktel koji se sastojao od još više duga i surovih mera štednje umesto neophodnih reformi, što je imalo za posledicu da najsiromašniji građani najsiromašnijih nacija plate cenu za greške bankara, pri čemu evropski lideri nisu učinili ništa da spreče predstojeću imploziju. Oslanjajući se na lično iskustvo, stečeno u procesu pregovora s finansijerima evrozone, i nudeći konkretne strategije i mogućnosti, Varufakis pruža objašnjenje o tome kako smo se našli u ovoj nevolji i kako možemo iz nje da se izvučemo.

„Reč je o veoma pametnom čoveku i smatram da su sasvim na mestu argumenti koje koristi da bi opisao šta se događa u Evropi.“ Martin Volf, glavni ekonomski komentator Financial Timesa

„Malo je ministara finansija koji imaju takav talenat za ekonomiju kakav ima Janis Varufakis.“ Džozef Štiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju

Odlomak iz ove knjige možete pročitati ovde.

Protiv dvostruke ucene – Slavoj Žižek

O izbeglicama, terorizmu i drugim nevoljama sa bližnjima.

Da li je moguće očuvati evropske vrednosti i evropski način života u zajednici koja Drugog vidi kao pretnju?

Evropska Unija je na prekretnici. Teroristički napadi i izbeglička kriza stavljaju je pred dilemu: da li širom otvoriti vrata izbeglicama ili srušiti svaki prilaz Tvrđavi Evropi? Žižek pokazuje zbog čega su oba rešenja loša i deo iste ideološke ucene.

Jedna stvar je jasna: ni islamski terorizam ni talasi migracije nisu naprosto politički motivisani; oni su, pre svega, simptom globalnog kapitalizma i posledica nove klasne borbe. Otuda je jedini način da se u korenu zahvate najveći problemi sa kojima se danas suočava Evropa insistiranje na njenom redefinisanju.

„Nema tog mislioca koji bolje ukazuje na protivrečnosti savremenog kapitalizma od Žižeka… Jednog od najpoznatijih svetskih intelektualaca.“ The New York Review of Books

„Najopasniji filozof na Zapadu.“ The New Republic


Evropska unija: Otuđena država – Vasilis A. Koronakis

Saznajte sve o „sistemu“ koji upravlja životima pola milijarde ljudi.

Kako funkcioniše najmoćnija birokratija na svetu.

Kada se govori o Briselu kao o „gradu greha“, ne misli se na drogu, prostituciju ili mafiju. Misli se na grehove prema sjajno zamišljenom projektu, koji se pretvorio u Evropsku uniju. Nakon dvadeset i tri godine rada u izdavaštvu i novinarstvu, baveći se unutrašnjim problemima Unije, autor je osetio da se njegova nada u bolje sutra povlači pred moćnim silama unutar struktura Evropske unije, koje nagrizaju same temelje ove organizacije. Taj birokratski centar razobličen je na stranicama ove knjige kao svojevrsna država u državi, koja postaje sve jača i moćnija.

Knjiga je namenjena svim onim čitaocima koji žele da steknu uvid u stvarni način funkcionisanja Evropske unije i svih njenih struktura, a to im je dato kroz obilje materijala i primera iz bogate prakse Vasilisa A. Koronakisa. „Jedanaest malih skandala“ prikazanih u ovoj knjizi otvoriće vam oči i pokazati ne samo zašto već i kako funkcioniše „sistem“ unutar ove moćne organizacije.

Ovaj svojevrsni priručnik, napisan gotovo kao triler, obraća se onima koji misle da ponešto znaju o Uniji.

 

[Baudrillard]

Ludvig Vitgenštajn o religiji

Ludvig Vitgenštajn je vaspitavan u katoličkom duhu, iako je njegova porodica bila uglavnom jevrejskog porekla. Njegov deda Herman Kristijan Vitgenštajn preobratio se iz judaizma u protestantizam, a Hermanova supruga Fani prihvatila je istu konfesiju neposredno pre venčanja. Međutim, Ludvigovi deda i baba po majci, Jakob i Marija Kalmus, bili su katolici, tako da su njegovi roditelji, iako različitih hrišćanskih veroispovesti, odlučili da svu decu krste prema katoličkom obredu. Vitgenštajn je kasnije ispričao Arvidu Sjegrenu da je pod uticajem svoje sestre Margarete izgubio detinju veru; štaviše, počeo je da oseća prezir i netrpeljivost prema hrišćanstvu. Kada ga je Rasel upoznao, bio je iznenađen što je sreo nekoga ko je u kritikovanju hrišćanstva stroži od njega. Međutim, neobične okolnosti u Vitgenštajnovom đivotu i dođivljaji koji su za njega imali religiozno značenje navešće ga da još jednom promeni svoj odnos prema hrišćanskoj veri.

Kada je imao dvadeset jednu godinu, Vitgenštajn je jednom prilikom u pozorištu prvi put pomislio da bi mogao da bude religiozan. Komad mu se nije dopao, ali na njega je snažan utisak ostavilo to što junak, koji je pretrpeo brojne nevolje, dolazi do saznanja da, ma šta da se dogodi, ništa više ne mođe da ga povredi; on je na naeki način, apsolutno zaštićen. Dve decenije kasnije, u „Predavanju o etici“, Vitgenštajn će istaći da je osećaj apsolutne zaštićenosti jedan od izvora religije i morala, a o veri će, tokom ostatka đivota, razmišljati kao o „utočištu pred najteđom nevoljom“.

U Prvom svetskom ratu, u austrougarskim rovovima i kasnije u zarobljeništvu u Monte Kasinu, Vitgenštajn je čitao Tolstojevo Jevanđelje; ovo delo mu je, prema njegovim rečima, olakšalo spoljašnji đivot i sačuvalo njegovo unutrašnje biće; među drugim vojnicima postao je poznat kao „čovek sa jevanđeljima“ [0]

Posle rata, Vitgenštajn se odrekao celokupne nasleđene imovine u korist svojih sestara. Želeo je da postane sveštenik, ali je od toga odustao jer se od njega zahtevalo da završi četvorogodišnje studije teologije; umesto toga, jedno vreme je radio kao baštovan u manastiru u Klostenburgu. Zatim se odlučio za poziv učitelja kako bi mogao da „čita jevanđelja“ sa decom; međutim, nameštenje u seoskoj školi u Tratenbahu donelo mu je jedino nova razočarenja, tako da je, na nagovor Frenka Remzija, odlučio da se vrati u Kembridž i ponovo se posveti filozofiji.

Iako je održao samo jedan kurs o religioznom verovanju, Vitgenštajn je preko dvadeset godina sa Drurijem vodio razgovore o pitanjima vere; takođe, veliki deo njegovih privatnih beležaka posvećen je religiji. Jednom prilikom rekao je Druriju:

„Nisam religiozan, ali ne mogu da ne razmatram svaki problem sa religiozne tačke gledišta“

Malkolm smatra da Vitgenštajn u ovoj izjavi ukazuje na filozofske probleme; to što im pristupa sa religiozne tačke gledišta ne znači da on filozofske probleme poistovećuje sa religioznim, već da, umesto toga, postoji sličnost, ili sličnosti, između njegovog shvatanja filozofije i nečeg što je karakteristično za religiozno mišljenje. Malkolm izdvaja četiri, međusobno povezane, analogije između filozofije, kako je razume Vitgenštajn, i religije.

Prva analogija

Prva analogija odnosi se u tome što se u filozofiji, kao i u religiji, izvesne stvari prihvataju bez objašnjenja. Vernik ne traži razloge za Božija dela; on prihvata i najveću nesreću upravo zato što je doživljava kao izraz Božije volje. S druge strane Vitgenštajn je često upozoravao da u filozofiji nema veće opasnosti od pokušaja da se sve objasni: proces objašnjavanja jednom mora da se završi i tada je neophodno prepoznati ovaj završetak i konstatovati da određena praksa, do koje se stiže na kraju lanca objašnjenja, pripada našem obliku života; neke stvari činimo jednostavno tako kako ih činimo i nema smisla obrazlagati zašto. Objašnjenja su sastavni deo određenih jezičkih igara, ali ne mogu se tražiti objašnjenja za postojanje samih igara; one su autonomne institucije ponašanja. Iako Vitgenštajn nikada nije nazvao religiju jezičkom igrom niti oblikom ži vota, Malkolm je to učinio na više mesta; u delu Misao i saznanje on piše:

„Religija je oblik života; ona je jezik neodvojiv od delanja – ono što Vitgenštajn naziva „jezičkom igrom“. Nauka je druga jezička igra. Nijednoj nije potrebno bilo kakvo opravdanje, prvoj ništa više nego drugoj“

Mnogi pragrafi iz Vitgenštajnove zaostavštine potkrepljuju Malkolmovu interpretaciju: u „Primedbama o Frejzerovoj Zlatnoj grani“ na primer, Vitgenštajn ističe da se religiozno verovanje moće razumeti jedino kao sastavni deo specifičnih religioznih rituala. Frejzerova zasluga je u tome što je ukazao na činjenicu da je čovek „ceremonijalna životinja“; međutim, on je pokušao da objasni religioznu praksu pojedinih etničkih zajednica kao primitivni i nedovoljno razvijeni oblik nauke, a to je, prema Vitgenštajnovom mišljenju, dvostruka greška: prva se sastoji u tome što je Frejzer ponudio objašnjenje tako gde treba „samo da da opis i kaže: takav je ljudski život“, budući da „nikakvo mišljenje ne utemeljuje „religiozni simbol“; njegova druga greška je što je religiozna verovanja protumačio kao pogrešnje naučne hipoteze:

„Besmisleno je što Frejzer predstavlja te ljude kao da oni imaju pogrešne (čak sumanute) ideje o prirodnom toku, dok oni samo imaju neobičnu interpretaciju fenomena. To jest, kada bi oni zapisali svoja saznanja o prirodi, ono se ne bi fundamentalno razlikovalo od našeg. Jedino je njihova magija drugačija“

Drugim rečima religija je samosvojna forma reprezentacije, koja se u mnogim aspektima razlikuje od naučne reprezentacije sveta; za Vitgenštajna „religiozno verovanje može jedino biti (nešto kao) strasno opredeljenje za izvestan koordinantni sistem“. Oni koji, kao Frejzer, religiozna verovanja smatraju iracionalnim, procenjuju religiju standardima karakterističnim za drugu jezičku igru – nauku; oni su pobrkali pojmovne okvire. Kao što primećuje Hans-Johan Glok, za religiju se, iz Vitgenštajnove pozicine može reći ni da je iracionalna, već možda jedino da je preracionalna.Takvo stanovište u filozofiji religije danas se naziva vitgenštajnovskim fideizmom.


Druga analogija

Druga analogija između filozofije i religije odnosi se na karakteristično iskustvo čuđenja što uopšte nešto postoji. Vernik prihvata postojanje sveta kao čudo Bođije kreacije; analogno tome, filozof koji je, kao Vitgenštajn, posvećen analizi jezika, može da se isčuđava što postoji jezik: čudo postojanje jezika, štaviše, predstavlja odgovarajući jezički izraz čuda da postoji svet. Vitgenštajn je, u takozvanoj ranoj fazi, verovao da se nijedno od ovih čuda ne može izraziti u jeziku, ali da se ona pokazuju pomoću smislenog govora o stvarima u svetu. Osećaj začuđenosti pred celinom svega postojećeg, pored ranije pomenutog osećaja apsolutne zaštićenosti, drugi je važan izvor religije i etike; prema učenju izloženom u Tractatusu, religija i etika jednako su neizrecive budući da su vrednosti i smisao sveta ne nalaze u svetu:

„Kakav je svet, potpuno je indifirentno za ono Više, Bog se ne objavljuje u svetu“

U vreme kada je održavao predavanja o religioznom verovanju, vitgenštajn je već bio promenio svoje stavove; pošto rečenice o religioznim verovanjima predstavljaju neodvojivi deo religiozne prakse određene zajednice, one nisu besmislene; uloga koju imaju u religioznim ritualima i životu članova te zajednice određuju njihov smisao.

Treća analogija

Malkolm opisuje treću analogiju na sledeći način: kao što su „religiozno osećanje, mišljenje, praksa izraz uverenja da s ljudima nešto temeljno nije u redu“, da su zahvaćeni „moralnom i duhovnom bolešću“, filozofski problemi predstavljaju „bolest mišljenja“, čiji je glavni uzrok „jednostrana dijeta: mišljenje se ishranjuje samo jednom vrstom primera“. Vitgenštajn upotrebljava isti izraz, Krankheit, kada govori o „zaraženosti“ religioznim i filozofskim problemima. Filozof je, smatra Vitgenštajn, u ulozi terapeuta koji „u sebi mora da izleči mnoge bolesti razumevanja, da bi mogao da dospe do pojmova zdravog razuma“. S druge strane, religiozni pojedinci ostavili su nam precizne opise svojih patnji; njihovi spisi nisu metaforični, jer su doživljaji koji u njima iznose ne mogu drugačije izraziti a niti doslovnije:

Hrišćanstvo nije nikakvo učenje, mislim, nije teorija o tome šta se dogodilo i šta će se dogoditi s ljudskom dušom, već opis onoga što se stvarno zbiva u ljudskom životu. Jer spoznaja greha zaista se dešava, isto kao i očajanje i iskupljenje uz pomoć vere Oni koji o tome govore (kao Banjan), jednostavno opisuju ono što im se dogodilo; šta god ko tome hteo da pridoda.

Vitgenštajnova razmišljanja o stradanju i religioznim mukama ukazuju na Kjerkegerov uticaj:“ljudi nisu religiozni u meri u kojoj za sebe veruju da su nesavršeni, već da su bolesni“, piše Vitgenštajn, a „hrišćanska relihija je samo za onoga kome je potrebna beskrajna pomoć, dakle, samo za onoga ko trpi beskrajno mučenje“. Za Vitgenštajna, isto kao i za Kjerkegora, religiozno iskustvo je uvek individualno:

Izbor po milosti: Tako se sme pisati samo u najstrašnijoj patnji – i onda to znači nešto sasvim drugo. Ali zato nikome nije dopušteno da se na to poziva kao na istinu, osim ako i sam to ne izgovara u mukama. – To jednostavno nije teorija. – Ili takođe: ako je to istina, onda nije ona istina za koju se na prvi pogled čini da je izrečena. To nije teorija, već pre vapaj ili krik.

Četvrta analogija

Četvrta analogija odnosi se upravo na „antiteorijski“ karakter filozofije i religije: prema Vitgenštajnovom mišljenju, hrišćanska vera nije nikakva doktrina, a zadatak filozofije je strogo deskriptivan; filozofi ne treba da formulišu teorije o značenju izraza u svakodnevnom jeziku, već da opišu način na koji ih upotrebljavamo. Počto je religiozno verovanje „strasno opredeljivanje“ za izvestan oblik života i predstavljanje sveta, ono ne počiva na dokazima i nije mu potrebno nikakvo opravdanje:

Religija kaže: Učini to! – Misli tako!, ali to ne može da opravda i dovoljno je da to pokuša pa da postane odbojna; jer za svaki razlog koji pruži, postoji uverljiv protivrazlog. Pogodnije je reći: „Misli tako! – koliko god to izgledalo neobično.- ili „Zar nećeš to da uradiš? – koliko god da je odbojno. –„

Dokazi Božije egzistencije ne mogu nikoga uveriti da postoji Bog; njih su, smatra Vitgenštajn, sačinili vernici da bi analizirali svoju veru, koju su stekli na drugi način: pomoću vaspitanja i usled različitih životnih iskustava, posebno iskustava patnje. Ne samo da se hrišćanstvo ne zasniva na dokazima već ne počiva ni na istorijskim činjenicama, kao što tvrdi otac O`Hara, jer tada bi se ono temeljilo na „preterano slaboj evidenciji“; istorijska autentičnost događaja opisanih u jevanđeljima potpuno je irelevantna za religiju; Vitgenštajn je u pogledu toga nedvosmislen:

Bog je naložio da četiri čoveka izveste o životu Bogočoveka, svaki drugačije i protivrečeći jedan drugome – ali zar ne možemo da kažemo: važno je da ovaj narativ ima jedino sasvim osrednju istorijsku verovatnoću, upravo zato da se to ne bi smatralo suštinskim, odlučujućim. Da se slovu ne bi verovalo više nego što treba i da bi duh zadržao ono što mu pripada. To jest: ono što treba da uočiš ne može preneti ni najbolji, najprecizniji istoričar; stoga je dovoljan i osrednji prikaz, štaviše, on je čak poželjniji. Jer i on može da prenese ono što treba da bude preneto.
Hrišćanstvo ne počiva na istorijskoj istini, već pred nas iznosi istorijski narativ i kaže: a sad veruj! Ali ne veruj u ovu priču kao što bi verovao u neki istorijski izveštaj – nego: veruj, i u dobru i u zlu, a to možeš postići samo kao rezultat svog celokupnog đivota. Ovde ti je data jedna obavest! – ne ponašaj se prema njoj kao prema drugim istorijskim izveštajima! Neka ona zauzme sasvim drugačije mesto u tvom đivotu. – U tome nema ničeg paradoksalnog!

Kada bi hrišćanstvo bilo samo još jedna teorija među drugima, ono ne bi moglo da motiviše vernika da iz osnova promeni svoj život, jer „svo znanje je sivo“, a „život i religija su puni boja“:

Hrišćanstvo, verujem, između ostalog kaže da su sva ispravna učenja beskorisna. Da moraš da promeniš svoj život. (Ili smer svoga života) Da je sve znanje hladno; da pomoću njega ne možeš da urediš život, ništa više nego što bi mogao da kuješ gvožđe dok je hladno. Ispravno učenje ne mora da te osvoji; možeš jednostavno da ga slediš kao uputstvo lekara. – Ali ovde nešto mora da te obuzme i da preokrene sve u tebi. – (To jest, tako ja to razumem.) kada se jednom promeniš, onda moraš takav i da ostaneš. U znanju nema strasti. Suprotno tome, Kjerkegor kaže za veru da je strast.

Religiozno verovanje neraskidivo je povezano sa načinom života vernika i njegovim delima; slično tome, Vitgenštajn je u poznoj fazi isticao da se značenje reči ne može razumeti izvan prakse jezičke zajednice.

Neki Vitgenštajnovi studenti i sledbenici su, pod njegovim uticajem, prihvatili katoličanstvo. Druri je, s druge strane, želeo da postane sveštenik i pre nego što je upoznao Vitgenštajna; Vitgenštajn ga je, međutim, od toga odgovorio i ubedio da se opredeli za psihijatriju.

Tokom poslednje godine svog života Vitgenštajn je često vodio razgovore o religioznim temama s ocem Konradom, dominikanskim sveštenikom koji je podučavao Smitza u vreme njegovog preobraćenja. Vitgenštajn je umro u aprilu 1951. Godine. Njegovi prijatelji su bili u nedoumici kako da ga sahrane; Druri je odlučio da se održi katolički pogreb.

Andrej Jandrić

 

[Lada]

Heder Moris, Tetovažer iz Aušvica

Ko spasi jedan život, kao da je spasao ceo svet.

Tetovažer iz Aušvica je roman zasnovan na istinitoj priči o Laliju Sokolovu, slovačkom Jevrejinu koji je u Aušvic dospeo 23. aprila 1942. godine. Heder Moris (Heather Morris), autorka romana, dospela je do njega mnogo godina kasnije: „Decembra 2003. pila sam kafu sa prijateljem i čula za čoveka iz Melburna kome je žena nedavno preminula, a čija bi priča možda bila vredna dobre pripovesti.“ Sam Lali je želeo da podeli svoju priču sa nekim piscem koji nije Jevrejin, jer je smatrao da će tako priča biti objektivnija. Heder Moris je posećivala Lalija nekoliko puta nedeljno sve do njegove smrti 2006. godine.

“Tetovažer” je prvenstveno je napisan kao scenario za film, ali lokalna filmska kompanija nije odabrala taj projekat. Na kraju, autorka je odlučila da priču preoblikuje u roman, koji je ubrzo privukao pažnju lokalne izdavačke kuće. Objavljen je 2018. godine.

„Kao pripovedaču Lalijeve priče, za mene je postalo važno da identifikujem da li su sećanja i istorija ponekad usklađeni, a ponekad se razilaze, da ne predstavim lekciju iz istorije, a takvih je mnogo, već jedinstvenu lekciju iz ljudskosti. Lalijeva sećanja su u celini bila izuzetno jasna i precizna. Poklapala su se s mojim istraživanjem o ličnostima, datumima i mestima. Je li to bila uteha? Upoznavanje s osobom za koju su te strašne činjenice bile proživljena stvarnost učinilo je da te činjenice budu još strašnije. Za ovog divnog starog čoveka nije bilo razilaženja između sećanja i istorije – bili su savršeno usklađeni.“

Kada je došao u Aušvic, Lali je imao dvadeset četiri godine. Ubrzo po dolasku u logor, Lali je dobio “posao”: postao je tetovažer, dakle posao mu je bio da brojevima obeleži nove zatvorenike koji su stizali u logor. Lali je mrzeo taj posao, koji je posmatrao kao skrnavljenje nedužnih ljudi. To se vidi na samom početku, iz Lalijevog razgovora sa Pepanom, tetovažerom koji je njemu spasao život i ponudio mu da mu postane „asistent“:

„Hoćeš da tetoviram druge ljude?“
„I to mora da radi neko.“
„Mislim da ne bih mogao. Na nekome ostaviti ožiljak, povrediti nekoga – to boli, znaš.“
Pepan povuče rukav i otkrije sopstveni broj. „Boli kao sam đavo. Ako ti ne prihvatiš posao, prihvatiće neko ko nema toliko duše kao ti i ljude će boleti još više.“

Ipak, imao je jaku želju da preživi, a pokazalo se da će mu upravo taj posao tetovažera pomoći ne samo da preživi, već i da će mu omogućiti i izvesne povlastice: mogao je slobodnije da se kreće po logoru i čak je dobijao dodatne obroke. Te povlastice je koristio kako bi pomogao drugim zatvorenicima, a od lokalnih radnika koje je upoznao i sa kojima se sprijateljio je nabavljao i meso, čokoladu, pa čak i lekove. Namirnice je delio sa ostalim logorašima, još jednog čoveka je uzeo za “asistenta” – te ga tako spasao teškog rada, a verovatno je mnogo zatvorenika preživelo upravo zahvaljujući lekovima koje je Lali uspeo da nabavi.

Koliko god čudno to zvučalo, Tetovažer iz Aušvica sadrži i jednu lepu i nesvakidašnju ljubavnu priču. Kada je pred Lalija došla Gita, devojka kojoj je “tetovaža” izbledela, te je morao da je uradi iznova, on je bio očaran njenim očima: „Oči joj, međutim, poigravaju pred njim. Zagledan u njih, srce mu, čini se, istovremeno zastaje i počinje da kuca prvi put, tuče, bezmalo preti da će mu iskočiti iz grudi.“ Bila je to ljubav na prvi pogled, te Lali odlučuje ne samo da će preživeti, već da će se pobrinuti da i Gita preživi i da jednog dana živi slobodno.

Premda se Lali brinuo kakav će utisak na čitaoce ostaviti njegova i Gitina priča – uloga koju je imao u logoru ga je progonila čitvog života, te je smatrao da bi ga mogli videti kao saradnika nacista – Tetovažer iz Aušvica je priča o čoveku koji u najtežim trenucima ipak nije izgubio ljudskost.

Kada je pitao Pepana zašto je baš njega odabrao, on je odgovorio: „Video sam kako poluizgladneli mladić rizikuje život da bi te spasao. Zaključio sam da si sigurno neko koga vredi spasiti.“ Na nekoliko mesta se pominje – može se reći i da je svojevrstan moto ovog romana – ona čuvena rečenica da ko spasi jedan život, kao da je spasao ceo svet. Čini se da je Lalijev život bio vredan spasavanja, a iako koliko god da se trudio Lali nije uspeo da spasi sve prijatelje koje je stekao u logoru, uspeo je da spase mnoge – verovatno je nekima taj jedan obrok ili lek koji je uspeo da nabavi napravio razliku između života i smrti.

https://pulse.rs/wp-content/uploads/2019/11/tetovazer_iz_ausvica-heder_moris_v.jpg
Još jedna stvar je bitna kada su Lali i Gita u pitanju: iako su smatrali da su im godine provedene u logoru ukradene (u jednom delu Lali kaže: “Tri godine. Uzeli ste mi tri godine života. Nećete više dobiti ni dan.”), nisu postali ogrčeni i ljuti posle tog iskustva. Njihov sin, koji je napisao i pogovor za ovu knjigu, rekao je: “Od svega najviše pamtim toplinu doma, mesto uvek ispunjeno ljubavlju, osmesima, naklonošću, hranom i očevim suvim humorom. Zaista je zadivljujuće odrastati tako i uvek ću biti zahvalan svojim roditeljima što su mi pokazali takav način života.”

Mnogi čitaoci kažu kako su tokom čitanja ove knjige sebi postavili ona neizostavna pitanja – kako bih ja postupio, da li bih uspeo da preživim u tim uslovima, šta bi me motivisalo da preživim… I ono koje je možda najteže – da li bih ja sačuvao ljudskost u toj situaciji? Koliko toga čovek zapravo može da izdrži? Pa ipak, koliko god da čitaoca kopka kako bi postupio i da li bi preživeo, nadam se da nijedan od njih nikada neće biti u prilici da sazna.

„Tetovažer iz Aušvica je priča o dvoje običnih ljudi koji su živeli u neobičnom vremenu, lišeni ne samo slobode već i dostojanstva, imena i identiteta, i to je Lalijeva priča o onome što su morali da urade da bi preživeli. Lali je svoj život preživeo rukovodeći se motom: Ako se ujutru probudiš, to je dobar dan. Na jutro njegove sahrane probudila sam se znajući da to za mene nije dobar dan, ali da bi za njega bio. Sada je bio sa Gitom.“

 

[Lada]

 

[Baudrillard]

Vilhelm Rajh: Čuj, mali čoveče!

Plašiš se života, Mali čovječe, na smrt se plašiš! Bijesno ćeš ga ubijati, vjerujući da gradiš “socijalizam”, ili “državu”, ili “nacionalnu čast”, ili “ugovor o povećanju plata”, ili “čast Božju”. Jedno samo nećeš znati ili nećeš htjeti da znaš: da svu svoju bijedu sâm stvaraš i to iz sata u sat, iz dana u dan, bez prestanka; da ne razumiješ svoju djecu, da im lomiš kičmu prije nego što su se odvažila da se usprave; da kradeš ljubav; da si pohlepan na novac i željan vlasti; da držiš psa kako bi i ti bio “gospodar”. Stoljećima ćeš griješiti i lutati sve dok ti i tebi slični ne pomrete masovnom smrću opšte društvene bijede – sve dok užas tvoje egzistencije ne upali u tebi prvi slabašan zračak svjetlosti da pogledaš u sebe. A onda ćeš, postepeno i oprezno pipajući oko sebe, naučiti da tražiš i da nalaziš, i da shvataš i poštuješ i cijeniš svog prijatelja, čovjeka ljubavi, rada i znanja. Tada ćeš uvidjeti da je čitaonica važnija za tvoj život od fudbalske utakmice, šetnja po šumi i razmišljanje bolji nego paradiranje, shvatićeš koliko je bolje liječiti nego ubijati, koliko bolje imati sopstvenu nego nacionalnu svijest i koliko je skromnost bolja od zapjenušanih usta punih patriotskih parola…
Zovu te “MALI ČOVJEK”, OBIČAN ČOVJEK”, vele. Kažu, dolazi tvoje vrijeme, “era Malog čovjeka” (“The age of the Common man”).
Nisi Ti taj Mali čovječe, koji to kaže, već oni: potpredsjednici velikih nacija, odabrane vođe radnika, preobraćeni sinovi građanskog staleža, državnici i filozofi. Oni ti nude budućnost, ali te ne pitaju za prošlost. Ti si nasljednik užasne prošlosti. Tvoje nasljedstvo je užareni dijamant u ruci. Ja ti to kažem! Svaki ljekar, svaki obućar, mehaničar ili vaspitač mora da poznaje vlastite nedostatke ako hoće da obavlja svoj posao i zarađuje hljeb. Decenijama već pokušavaš da zavladaš Zemljom. Od tvog razmišljanja, tvojih postupaka, od sada zavisi budućnost ljudskog roda. Ali tvoji učitelji i gospodari ne kažu ti kako stvarno razmišljaš ni kakav si; niko se ne usuđuje da ti uputi nikakvu kritiku koja bi trebalo da te pripremi i osposobi da sâm upravljaš svojom sudbinom: Ti si “slobodan” samo u jednom smislu: oslobođen si poduke kako sâm da vodiš svoj vlastiti zivot, slobodan od samokritike! Ti daješ vlastodršcima pravo da vladaju “u ime Malog čovjeka”. A sâm si nijem. Daješ moćnima ili zlonamjernim nesposobnjakovićima više moći da te zastupaju. Prekasno otkrivaš da uvijek ispadneš prevaren.

O ZAMJENI GOSPODARA

U dalekim zemljama Mali ljudi su, pomno prateći tvoju čežnju da budeš bilo čiji rob, naučili kako se uz neznatan umni napor može postati Mali Veliki Čovjek. Ti Mali ljudi potiču iz tvoje sredine, a ne iz palata. Oni su isto tako gladovali i patili kao i ti. Oni skraćuju proces zamjene gospodara. Naučili su da su deset decenija najtežeg umnog rada na tvojoj slobodi, teške lične žrtve za tvoju sreću u životu, pa i žrtvovanja života u interesu tvoje slobode bili preveliki da bi se postigao cilj da ponovo postaneš rob. Ono što su istinski veliki slobodarski mislioci izumili i pretrpjeli u sto godina nije moglo da se uništi u toku nepunih pet godina. Mali ljudi iz tvoje sredine su, dakle, skratili proces: izveli su ga otvorenije, brutalnije. Štaviše, oni ti kažu otvoreno da ti i tvoj život, tvoja djeca i tvoja porodica ne znače ništa; da si glup i pokoran i da s tobom svako može da čini šta god hoće. Oni ti ne obećavaju ličnu, nego nacionalnu slobodu. Oni ti ne obećavaju ljudsko samopoštovanje, nego respektovanje države; ne ličnu, već nacionalnu veličinu. Pošto za tebe “lična sloboda” i “veličina” nisu ništa drugo do strane, mračne riječi, to ti od riječi kao sto su “nacionalna sloboda” i “interesi države” ide voda na usta kao psu kad vidi kost, i ti im glasno kličeš. Nijedan od tih Malih ljudi ne plaća cijenu stvarne slobode koju su morali da plate Đordano Bruno, Isus, Karl Marks ili Linkoln. Oni te preziru, oni te ne vole, jer ti sam sebe prezireš, Mali čovječe. Zato te se plašim, Mali čovječe, nevjerovatno mnogo te se plašim. Jer, od tebe zavisi dalja sudbina čovječanstva. Plašim te se, jer ni od čega ne bježiš toliko koliko od sebe samoga. Bolestan si, veoma bolestan, Mali čovječe. To nije tvoja krivica, ali je na tebi odgovornost da se oslobodiš bolesti. Odavno bi već zbacio svoje stvarne tlačitelje da nisi trpio tlačenje i često ga direktno pomagao. Nikakva policija na svijetu ne bi imala dovoljno moći da te tlači kada bi u svojoj svakodnevici imao iole samopoštovanja.

O PREZIRU I MRŽNJI

Tvoj šovinizam potiče iz tvoje tjelesne zgrčenosti, iz tvoje duševne opstipacije, Mali čovječe. Ne kažem ti to da bih ti se narugao, nego zato što sam ti prijatelj, iako ti ubijaš svoje prijatelje kad ti kažu istinu. Pogledaj malo te svoje patriote: oni ne koračaju, oni marširaju. Oni ne mrze neprijatelja, oni imaju zaklete dušmane koje mijenjaju svakih deset godina, od iskonskog neprijatelja prave prijatelja i iskonskog prijatelja, a od prijatelja od iskona prave ponovo zakletog dušmanina. Oni ne pjevaju pjesme, oni marširajući urlaju himne. Oni ne grle svoje devojke, oni ih povaljuju i sređuju toliki i toliki “broj” za jednu noć.
Niko, Mali čovječe, niko ti nije nikada postavio pitanje zbog čega do sada nisi mogao da stekneš svoju slobodu i zbog čega si je, i kad je stekneš, odmah izgubio pognuvši se pred novim gospodarom.

O STRAHU OD ŽIVOTA

Ti preuzimaš vlast na Zemlji, znaš već to i drhtiš zbog toga. U budućim stoljećima ti ćeš ubijati svoje prijatelje, a svoje vođe svih naroda, proletera, Prusa i Rusa ćeš slaviti kao svoje gospodare i vladare. Iz dana u dan, iz noći u noć, iz nedjelje u nedjelju, iz mjeseca u mjesec i iz godine u godinu, decenijama i stoljećima ti ćeš jednog gospodara uzdizati nad drugim, nećeš čuti plač svoje novorođenčadi, jecaje mladića i djevojaka, žudnje tvojih žena i muževa, ili, ako ih i čuješ, smatraćeš to buržoaskim individualizmom. Stoljećima ćeš, kažem ti, prolivati krv tamo gdje treba zaštititi zivot, vjerovaćeš da se sloboda stiče uz pomoć dželata… i uvijek ćeš se iznova obreti u glibu. Stoljećima ćeš slijediti hvalisavce, upijaćeš njihove laskave riječi, bićeš slijep i gluv kad čujes zov ŽIVOTA, TVOG života. Plašiš se života, Mali čovječe, na smrt se plašiš! Bijesno ćeš ga ubijati, vjerujući da gradiš “socijalizam”, ili “državu”, ili “nacionalnu čast”, ili “ugovor o povećanju plata”, ili “čast Božju”. Jedno samo nećeš znati ili nećeš htjeti da znaš: da svu svoju bijedu sâm stvaraš i to iz sata u sat, iz dana u dan, bez prestanka; da ne razumiješ svoju djecu, da im lomiš kičmu prije nego što su se odvažila da se usprave; da kradeš ljubav; da si pohlepan na novac i željan vlasti; da držiš psa kako bi i ti bio “gospodar”. Stoljećima ćeš griješiti i lutati sve dok ti i tebi slični ne pomrete masovnom smrću opšte društvene bijede – sve dok užas tvoje egzistencije ne upali u tebi prvi slabašan zračak svjetlosti da pogledaš u sebe. A onda ćeš, postepeno i oprezno pipajući oko sebe, naučiti da tražiš i da nalaziš, i da shvataš i poštuješ i cijeniš svog prijatelja, čovjeka ljubavi, rada i znanja. Tada ćeš uvidjeti da je čitaonica važnija za tvoj život od fudbalske utakmice, šetnja po šumi i razmišljanje bolji nego paradiranje, shvatićeš koliko je bolje liječiti nego ubijati, koliko bolje imati sopstvenu nego nacionalnu svijest i koliko je skromnost bolja od zapjenušanih usta punih patriotskih parola…
Znam, Mali čovječe, da ti je namah pri ruci dijagnoza ludila ako ti istina ne odgovara. A ti se osjećaš kao homo normalis! Lude si stavio iza brave, a normalni upravljaju ovim svijetom… Pa ko je onda kriv za nesreću?… Nisi ti, znam, ti samo obavljaš svoju dužnost, i ko si ti da imaš sopstveno mišljenje… Znam to! Nemoj ponavljati. Nije za tebe šteta, Mali čovječe! Kad pomislim na tvoju novorođenu djecu, kad se sjetim kako ih mučiš da bi od njih napravio normalne ljude po svom uzoru, onda opet poželim da ti se približim, kako bih te spriječio da počiniš zločin. Ali, ti si se dobro zaštitio svojim savjetnikom u ministarstvu za vaspitanje male djece. I to znam.
O ŽUDNJI ZA ŽIVOTOM
Kažem ti: nijedan car, nijedan kralj, nijedan otac svih proletera svih zemalja nije te mogao obuzdati! Mogli su da od tebe naprave roba, ali niko nije uspio da ti oduzme sićušnost. Tvoje čistunstvo i tvoja žudnja za životom će te, ipak, pobijediti, Mali čovječe, u to nema nikakve sumnje. Oslobođen svoje sićušnosti, počećeš da misliš; u početku će to biti jadno, pravićeš greške, promašivati cilj, ali ćeš ipak početi da misliš. Saznaćeš za bol koji ti pričinjava razmišljanje i naučiti da ga podnosiš, isto kao što smo ja i mnogi drugi doživljavali bol koji donosi razmišljanje o tebi i morali da ga trpimo, i to godinama. Naš bol nad tobom dovešće te do razmišljanja. A kad jednom budeš počeo da razmišljaš, nećeš moći da dođeš k sebi od čuđenja, od čuđenja nad posljednjih 4000 godina tvoje “civilizacije”. Nećeš shvatiti, a da pri tom ne pocrveniš, kako je bilo moguće da tvoje novine nisu piskarale ni o čemu drugom do o ordenju, paradama i medaljama, saslušanjima, mučenjima, giljotinama, diplomatskim spletkama i šikaniranju, o državničkom mudrovanju i kamufliranju, o mobilizacijama, demobilizacijama i ponovnim mobilizacijama, o paktovima i vojnim manevrima, i o bombardovanjima. To što si ropskim strpljenjem ovce gutao sav taj naštampani papir još bi i mogao da shvatiš. Ali to sto si stoljećima, kao majmun, imitirao i kao papagaj ponavljao sve to, što si i svoje ispravne misli smatrao pogrešnim, a pogrešne smatrao patriotskim…, to, Mali čovječe, dugo nećeš moći da progutaš. Stidjećeš se svoje istorije, Mali čovječe, a jedina nada biće ti to, što tvoji praunuci više neće biti primoravani da uče istoriju. Neće ti više biti omogućeno da vodiš veliku revoluciju samo da bi se vratio nekakvom Petru “velikom” ili “silnom”.

O LIČNOM STAVU I JAVNOM MNJENJU

Da, da, Mali čovječe, ti imaš dubinu u sebi, a ne znaš to. Plašiš se, smrtno se plašiš svoje dubine, zbog toga je ne osjećaš i ne vidiš. Zbog toga ti se vrti u glavi kad gledaš u dubinu, i zanosiš se pri tom kao na ivici ponora. Kad treba da se opustiš i dopustiš pad, plašiš se da ne padneš i ne izgubiš svoju “sopstvenost”. Jer, i pored najbolje želje da nađeš put do samog sebe, ti stižeš opet samo do Malog, surovog, zavidnog, pohlepnog i kradljivog čovjeka.
Dakle, prva od svih tih mnogobrojnih stvari koje ćeš u budućnosti raditi ili prestati da radiš biće da se više nećeš osjećati kao Mali Čovjek koji uopšte nema svoje sopstveno mišljenje, pa govori “a ko sam ja uopšte…”. Ti imaš svoje sopstveno mišljenje i u budućnosti ćeš smatrati životnom sramotom ako ga ne budeš znao, ako ne budeš stajao iza njega i ako ga ne budeš izražavao. “A šta će javno mnjenje reći o mom mišljenju? Biću zgnječen kao crv ako iznesem sopstveno mišljenje.” Ono što ti nazivaš “javnim mnjenjem”, Mali čovječe, rezultat je svih mišljenja svih majušnih muškaraca i žena. Svaki Mali muškarac i svaka Mala žena ima jedno sopstveno ispravno i jedno posebno, pogrešno mišljenje. Pogrešna mišljenja imaju iz straha od pogrešnih mišljenja svih drugih Malih ljudi. Zbog toga se i ne objelodanjuju prava mišljenja. Ti, na primjer, više nećeš vjerovati da više “nisi važan”. Ti ćeš znati i zastupati mišljenje da si ti stub i temelj ovog ljudskog društva… Kud si krenuo? Ne bježi! Ne plaši se! Nema baš ničeg lošeg u tome da predstavljaš odgovorni stub ljudskog društva! Ne treba da radiš ništa drugo, već da nastaviš i dalje ono što si oduvijek radio i što ćeš uvijek raditi – svoj posao: podizati u sreći svoju djecu i voljeti noću svoju ženu. KADA BI TO SVJESNO I NEPOKOLEBLJIVO ČINIO, NE BI BILO NIKAKVOG RATA koji tvoju ženu potura vojnicima otadžbine svih proletera gladnim seksa, tvoju djecu ostavlja bez roditelja da od gladi umiru na ulici i zbog koga ti na nekom dalekom “polju časti”, ukočenih očiju, zuriš u nebo…

O SAMOOSLOBAĐANJU

Pitaš kada će tvoj život postati dobar i siguran, Mali čovječe! Odgovor zvuči strano tvom biću: Život će ti biti dobar i siguran kad tebi tvoj život bude značio više od sigurnosti, ljubav više od novca, tvoja sloboda više od partijskog mišljenja ili javnog mnjenja; kada sklad Betovenove ili Bahove muzike postanu sklad čitave tvoje egzistencije (taj sklad je još u tebi, Mali čovječe, negdje duboko zapretan u nekom kutku tvoga bića!); kad tvoja misao bude u skladu, a ne u protivrječju sa tvojim osjećanjima; kad svoje talente na vrijeme otkriješ i svoje starenje na vrijeme shvatiš; kad budes živio sa mislima velikih mudraca, a ne više sa nedjelima velikih ratnika; kada učitelje svoje djece budeš plaćao bolje nego političare; kad ne budeš cijenio vjenčanicu više od ljubavi između muškarca i žene; kad na vrijeme, a ne kao danas prekasno, spoznaš da si pogrešno mislio; kad osetiš ushićenje slušajući istinu, a jezu gledajući formalnosti; kad sa svojim kolegama u stranim zemljama budeš kontaktirao direktno a ne više preko diplomata; kada ti ljubavna sreća tvoje maloljetne kćeri bude punila srce radošću, a ne više, kao danas, bijesom; kad budeš, vrteći glavom, mogao da misliš na vremena u kojima se maloj djeci zabranjivalo, uz prijetnje kaznom, da dodiruju svoje polne organe; kada lica ljudi na ulicama budu izražavala slobodu, živahnost i vedrinu, a ne više tugu i jad; kad njihova tijela ne budu više, kao danas, ovom zemljom hodala s uvučenom, ukočenom karlicom i neosjetljivim polnim organima. Želiš vođstvo i savjete, Mali čovječe. Imao si vođstva i savjete milenijumima, i to i dobre i loše. Nisu loši savjeti krivi što si još u bijedi, nego tvoja majušnost. Mogao bi ti dati dobre savjete, ali ti, onako kako danas misliš i kakav si, ne bi bio u stanju da ih ostvariš na dobro svih.
O NADI
Znam ja da si ti čestito, solidarno, radno biće kao što su pčela ili mrav. Ja sam samo u tebi otkrio Malog čovjeka koji ti razara život i koji je to činio hiljadama godina. Ti si VELIK, Mali čovječe, kad nisi mali i sitan. Tvoja veličina, Mali čovječe, jedina je nada koja nam ostaje. Velik si kad se brineš o svom zanatu, kad se iz ljubavi baviš njime, kad osjećaš radost rezbareći, gradeći, slikajući, dekorišući i sejući, i kad se raduješ nebu i plavetnilu, lanetu i jutarnjoj zori, muzici i plesu, svojoj još neodrasloj djeci i lijepom tijelu svoje žene ili svoga muža; kad ideš u planetarijum da vidiš svoje zvjezdano nebo, kad ideš u biblioteku da saznaš šta drugi misle o životu. Ti si velik kad kao voljeni deda držiš na koljenu svoje unuče i pričaš mu o dalekim, prošlim vremenima, kad njegovom dragom, dječijom radoznalošću gledaš u neizvjesnu budućnost. Ti si velika, Majko, kad ljuljaš svoje novorođenče: kad suznih očiju iz dna srca moliš za sreću njegove budućnosti; kad tu budućnost – iz sata u sat, godinama – gradiš u svom djetetu.
Ti si velik, Mali čovječe, kad pjevaš staru, lijepu narodnu pjesmu ili kad igraš u kolu uz zvuke harmonike, jer narodna pjesma je dobra i ljekovita i ista svuda na ovoj Zemlji. I ti si velik kad kažeš svom prijatelju: Zahvaljujem svojoj sudbini što mi je podarila da živim oslobođen prljavštine i lakomosti, da doživim stasanje svoje djece, njihovo prvo tepanje, prvi stisak njihovih ručica, njihov prvi korak, njihovu igru, pitanja, smijeh i ljubav; zahvaljujem joj što sam sačuvao svoj čisti i pravi smisao za proljeće i njegov blagi povjetarac, za žubor potoka pored kuće i cvrkut ptica u šumi; što sam se držao podalje od praznog naklapanja pakosnih susjeda; što sam u zagrljaju svog supruga bila srećna i osjećala rijeku života u svom tijelu; što u burnim vremenima nisam izgubio svoj pravac i što je moj život potrajao i imao smisla. Jer, uvijek sam slušao svoj unutrašnji glas i uvijek sam slijedio tihi glas opomene koji mi je govorio: Ne postoji ništa osim ovog: život treba živeti dobro i srećno! Slijedi svoje srce čak i kad skrene sa staze plašljivih duša. Ne postani grub ni kada se u životu jednom napatiš. A kada u mirne večeri, nakon obavljena posla, sa svojim dragim ili svojim djetetom sjediš na livadi ispred kuće i osjećaš dah prirode, onda u tebi nek odzvanja pjesma koju rado i ti slušaš, pjesma mnogih, pjesma budućnosti: … Grlim vas, o milioni…”! Onda se molim ovom životu da postane gospodar svojih prava, da obrati surove i plašljive koji dopuštaju da odjekuje muzika topova. Oni to čine samo zato što im je život izmakao. A ja grlim svog malog sina koji me pita: “Tata! Sunce je otišlo! Kuda je otišlo? Hoće li se uskoro opet vratiti?” Kažem mu: “Da, sinčiću moj, sunce će se uskoro opet vratiti i grijaće nas.

 

[Lada]

Pokušavam da zamislim kako bi roman Davida Albaharija ‘Danas je sreda’ (Čarobna knjiga, Beograd) pročitao neko ko ovlaš poznaje njegov opus, šta bi mu prvo zapalo za oko i ostalo u sećanju a šta bi bilo podložno zaboravu. Za čitaoce koji su upoznati sa većinom od više od trideset Albaharijevih knjiga, što romana što knjiga priča, uz četiri knjige eseja, čini se da se prvo primećuje mesto razlike, ono po čemu novi naslov odudara ili iskoračuje u odnosu na prethodne. A, zapravo, roman ‘Danas je sreda’ predstavlja kombinaciju za ovog pisca prepoznatljivih poetičkih odlika, ‘varijacija na teme’ kojima se i do sada bavio i sastojaka koje prvi put unosi u recepturu svog teksta. Izdvojio bih tri ključne ‘komponente’ novog romana: fenomen zaborava, bolesti i oznaško-golootočki tematski kompleks.

Upravo poslednje navedeni predstavlja retro novinu koja iznenađuje, jer Albaharija stavlja na kraj poduže liste autora ispovedno-dokumentarne i istorijski revizionističke proze ili literature koja eksploatiše nekadašnje tabu teme, autora takozvanih velikih naracija od kojih je Albahari većinom svoje plodne karijere uglavnom zazirao. Na drugom, motivacijskom nivou fabule, prikazivanje surovih metoda oznaškog obračuna sa imućnim seljacima, tzv. kulacima i sveštenstvom (jahanje popova, čupanje brade jednima i drugima, prinuđivanje seljaka da se valjaju u blatu svinjca itd.), dakle pominjanje notornih oblika nasilja koji su postali uobičajeni deo antikomunističkog repertoara desničarske političke retorike, takođe iznenađuje jer je irelevantno za koncept ovog romana u čijem fokusu je bolest i krivica naratorovog oca. Albahariju je bio potreban istorijski kontekst koji od ideoloških fanatika čini egzekutore, lik dželata koji će u narednom istorijskom obrtu postati žrtva, pa je posegao za, popularno (hrvatski) rečeno, drugim totalitarizmom. To opet otvara pitanje na koji se način autor (i izborom teme) upisuje u književno polje svog jezika, što otkriva Albaharija kao vrstu oportuniste koji bira temu čije protagoniste nema ko da brani ili čiji su ideološki advokati u debeloj političkoj defanzivi. Ako to uporedimo sa npr. ‘Služavkinom pričom’, aktuelnom distopijskom serijom o SAD-u kao državi u kojoj vlada nakaradni hrišćanski fundamentalizam, uočavamo teški anahronizam u romanu domaćeg autora i nacionalnog klasika.

Ono što u izvesnoj meri iskače iz Albaharijevog opusa jeste lik oca koji nije više tako etički ili psihološki dvosmislen kao likovi u njegovoj dosadašnjoj prozi. On je nesumnjivi vršilac nasilja i profesionalni cinkaroš na Golom otoku, čiju Parkinsonovu bolest narator-sin, koji je odlučio da živi sa ocem u stanu pomažući mu u poslednjem periodu života, tumači kao neku vrstu očevog nesvesnog samokažnjavanja. Pritom ostavlja otvorenom dilemu da li se bolest, i s njom skopčani zaborav, pojavila kao kazna ili ‘nagrada’, nagrada u smislu da briše ono što izaziva grižu savesti po cenu brisanja sećanja kao osnove ličnog identiteta. Gledano kroz ceo opus, Albahari je pisac porodičnog nukleusa koji se obično raspada i biva povezan tek nitima evokativnog pripovedanja i zanimljivo je uočiti revival ili obnovu starog motiva ‘šetnje pored reke’, zemunskim kejom, iz istoimene priče iz knjige priča ‘Opis smrti’ iz 1982. Roman ‘Danas je sreda’ lišen je jevrejskog ‘prtljaga’, metafizičkih pitanja, želje za distancom naratora od porodice, dok su šetnje poslednje fizioterapijsko sredstvo u unapred izgubljenoj borbi protiv nezaustavljive bolesti.
Bila na kraju ‘proza o’ nasilju, bolesti ili zaboravu, teško je oteti se uživanju u gorčini oštroumnih zapažanja i veštom tkanju rečenica u kojima poređenja nose naboj invencije. Ipak, uprkos dokazanim veštinama ‘starog majstora’, ‘Danas je sreda’ je osrednji roman poetičkog kontinuiteta i ispuštenih ili delimično realizovanih niti radnje, najefektniji kao dnevnik delovanja bolesti, ali ni po čemu poseban u odnosu na dugu listu savremene post-yu dijagnostičke proze. Proza nešto bolja od prethodnih i jedna u nizu ne posebno impresivne tekuće faze Albaharijevog pisanja.

Saša Ćirić

 

[Lada]

Poznata Kafkina priča “Metamorfoza” (“Preobražaj”) govori o trgovcu Gregoru Samsi koji se jednog jutra budi pretvoren u džinovskog insekta, neku vrstu bube. (po informacijama iz daljeg teksta, nešto manju od čoveka, što naglašava i Nabokov, pokušavajući da odgonetne i tačno kakvu). U samoj Kafkinoj priči, koju kao uvod izlažemo u vrlo grubim crtama, dalje se govori o tome kako, preobražen u insekta ne može da ustane iz kreveta, brine što kasni na posao, i svojim dugim boravkom u sobi uznemiruje ukućane (koji žive od njegovog novca). Otvrajući vrata, uz prevazilaženje raznih prepreka, zastrašuje ih nehotice svojim likom (kao i izaslanika s posla). Dalja priča sadrži razne detalje kasnijeg života porodice i Gregora kao bube, u kojima on biva zapostavljen. (s izuzetkom sestre Grete, koja se međutim, vremenom, takođe od njega udaljava). Priča se završava kobno po Gregora zbog jabuke kojom ga pogađa otac, a koja posle istruli u njegovim leđima.

Kafkina priča obiluje mnogim važnim detaljima, simbolima razne vrste, i, najzad, velikim brojem mogućih značenja. Bez daljeg upuštanja u detalje priče (smatrajući da je čitalac upoznat s njima), prenosimo vam fragmente iz predavanja poznatog ruskog pisca Vladimira Nabokova o čuvenom Kafkinom delu.

“Obratite pažnju na stil Kafke. Jasnost njegovih reči, tačna i stroga intonacija stvara izuzetan kontrast s košmarnim sadržajem dela. Njegovo crno-belo pisanje nije ukrašeno nikakvim poetskim metaforama. Prozračnost njegovog jezika podvlači neverovatno bogatsvo njegove mašte. Kontrast i jedinstvo, stil i sadržaj, manir i materijal spojeni su u čvrstu celinu.”

“Biografi – frojdisti poput Nidera zaključuju, na primer, da je “Metamorfoza” proizišla iz složenih odnosa s ocem i iz osećaja krivice kojeg se nije mogao otarasiti; oni utvrđuju, dalje, kao da su mitološkom simbolikom deca predstavljena kao insekti – u šta ja sumnjam – i kao da je Kafka predstavio sina kao bubu u saglasnosti s frojdovskim postulatima. Insekti, po njihovim rečima, najbolje moguće odražavaju osećaj bezvrednosti naspram oca. Ali u datom slučaju mene zanima buba, a ne knjiški moljci, te ovo gledište odbacujem. Sam Kafka se veoma kritički odnosi prema učenju Frojda. On je nazivao psihoanalizu (citiram) “bespomoćnom greškom” i Frojdove je teorije smatrao tek približnim, grubim predstavama, koje ne odražavaju u dovoljnoj meri ni detalje, ni, što je još važnije, suštinu dela.”

“Posmatrajmo pažljivo metamorfozu Gregora. Ta promena, poražavajuća i šokantna, ipak nije toliko neobična koliko se čini na prvi pogled. Pol Landsberg, kao dobar tumač, prmećuje: “zaspavši u nepoznatoj situaciji, pri buđenju neretko pokazujemo znake izgubljenosti, osećaj nerealnog, i sa trgovcem se slično može dešavati često, imajući na umu njegov način života, koji ruši svaki osećaj neprekidnosti stvarnog”. Osećaj realnosti zavisi od neprekidnosti, od trajanja. Na kraju krajeva, nije toliko velika razlika hoćete li se probuditi kao insekt ili Napoleon, ili Džordž Vašington.”

“U kakvog se instekta pretvorio Gregor? Tumači obično kažu “bubašvaba”, što je, razume se pogrešno. Bubašvaba je ravan insekt, s velikim nogama, što Gregor nije: on je ispupčen i s gornje i s donje strane, i na leđima i na trbuhu, pri čemu su mu noge male. On na bubašvabu liči tek svojom bojom. To je sve. S druge strane ima ogroman ispupčen stomak, podeljen na segmente i tvrda okrugla leđa što navodi na misao o pokrilcima. Kod nekih buba pod pokrilcima sakrivena su labava krila, i, šireći ih, buba može prelaziti u neveštom letu mnoge killometre. Interesantno je da buba Gregor tako i nije shvatio da se pod njegovom čvrstom opnom na leđima nalaze krila. ”

“Važnu ulogu u priči igra broj broj tri. Priča je podeljena na tri dela. U Gregorovoj sobi su tri vrata. Njegova porodica se sastoji od troje ljudi. U toku priče pojavljuju se tri služavke. (…) Trojica, triplet, triada, triptih – očigledna je umetnička forma, kao na primer, tri slike: mladost, zrelost, starost – ili bilo koji drugi trostruki, trodelni siže. Triptih označava sliku od tri sastavna dela, postavljena jedno do drugog. Upravo takav efekat postiže Kafka, dajući, na primer, tri sobe u početku priče – dnevnu sobu, sobu Gregora i sobu sestre, s sobom u kojoj je Gregor u središtu. Osim toga, trodelna struktura u saglasnosti je s tri čina drame. I najzad, treba primetiti da je mašta Kafke poprilično logična: šta logici može biti bliže od trijade teza – antiteza- sinteza.”

“Podvucimo glavne odlike ove priče.

Glavnu ulogu u ovoj priči igra brojka tri. (…)
2. Druga tematska linija je linija vrata koja se otvaraju i zatvaraju: ona prožima čitavo delo.
3. Treća tematska linija – usponi i padovi u porodici Samsa; balans između njihovog cvetanja i očajničkog položaja Gregora.
Postoje i druge, sporadične teme, ali za razumevanje priče važne su samo ove”

(delovi eseja Vladimira Nabokova o Francu Kafki)