Kritike, prikazi, odlomci objavljeni na internetu

Kada se pojavi knjiga kalibra Rakove obratnice, sasvim je prirodno da prvo što ljudi primete bude njena skarednost. S obzirom na trenutno poimanje književne pristojnosti, uopšte nije lako nepristrasno sagledati jednu nepristojnu knjigu. Čitalac je ili šokiran i zgađen, ili je na morbidan način očaran, ili je pre svega ostalog odlučan u nameri da ne bude zadivljen. Ovo poslednje je verovatno i najčešća reakcija, a rezultat se onda ogleda u tome da nepristojne knjige često dobiju manje pažnje nego što zaslužuju. Prilično je popularno govoriti kako ne postoji ništa lakše nego napisati skarednu knjigu, kako ljudi to čine jedino da bi se o njima govorilo, kako bi uzeli novac itd. Ono što jasno ukazuje da nije tako jeste činjenica da su knjige koje su skaredne u policijsko-pravnom smislu izuzetno retke. Da je na bezobraznim rečima novac lako zaraditi, mnogo bi ga više ljudi zarađivalo. Ali, kako se „skaredne“ knjige ne pojavljuju baš često, postoji tendencija da se sve trpaju u isti koš, po pravilu nezasluženo. Rakova obratnica je često puta bila nejasno dovođena u vezu sa dvema drugim knjigama,Uliksom i Putovanjem na kraj noći, ali ni u jednom ni u drugom slučaju nema mnogo sličnosti. Ono što Miler i Džojs imaju zajedničko jeste spremnost da pominju ništavne, prljave činjenice svakodnevnice. Na stranu razlike u tehnici, scena pogreba u Uliksu, recimo, uklopila bi se u Rakovu obratnicu; celo to poglavlje predstavlja neku vrstu ispovesti,exposé plašljive unutrašnje bezobzirnosti ljudskog bića. I tu se sličnost završava. Kao roman, Rakova obratnica je puno slabija od Uliksa. Džojs je umetnik onako kako Miler nije i verovatno ne bi želeo da bude, i koji u svakom slučaju puca mnogo više. On istražuje različita stanja svesti, san, maštu (poglavlje bronza pored zlata), pijanstvo itd. i sve ih spaja u ogroman složen dezen, gotovo nalik na viktorijanski „zaplet“. Miler je jednostavno stari lisac koji govori o životu, običan poslovni Amerikanac, intelektualno hrabar i jak na jeziku. Možda je bitno što on izgleda upravo onako kako svi zamišljaju poslovnog Amerikanca. Kada je u pitanju poređenje sa Putovanjem na kraj noći, ono je još bespredmetnije. I jedna i druga knjiga koriste nepristojne reči, i jedna i druga su u izvesnom smislu autobiografske, ali to je sve. Putovanje na kraj noći je knjiga sa namerom, a njena je namera protiviti se užasu i i besmislenosti savremenog života – zapravo, doduše, života. To je krik neizdrživog gnušanja, glas iz septičke jame. Rakova obratnica je gotovo sušta suprotnost tome. Situacija je postala do te mere neobična da maltene izgleda neprirodno, ali u pitanju je knjiga o čoveku koji je srećan. Isto važi i za Crno proleće, iako u nešto manjoj meri, jer je prošarano nostalgijom. Uz godine lumpenproleterskog života za sobom, glad, skitalaštvo, štroku, neuspehe, noći na otvorenom, bitke sa službenicima kancelarije za doseljenike, beskrajne borbe za nešto novca, Miler shvata da uživa. Upravo one strane života koje Selina užasavaju njega privlače. Tako daleko od protivljenja, on prihvata. Sama reč „prihvatanje“ u sećanje priziva njegovu pravu sličnost, jednog drugog Amerikanca, Volta Vitmana.


Ipak, ima nečeg krajnje nesvakidašnjeg u tome da budete Vitman tridesetih godina dvadesetog veka. Nije izvesno da li bi sam Vitman, da je živ, danas napisao išta što bi makar podsećalo na Vlati trave. Na kraju krajeva, ono što on govori jeste „Prihvatam“, ali postoji drastična razlika između prihvatanja sada i prihvatanja tada. Vitman je pisao u doba besprimernog blagostanja i, povrh toga, u zemlji u kojoj je sloboda bila nešto više od reči. Demokratija, ravnopravnost i drugarstvo o kojem stalno govori nisu neki daleki ideali, već nešto što mu je bilo pred nosom. Sredinom devetnaestog veka Amerikanci su se osećali slobodnim i ravnopravnim, bili suslobodni i ravnopravni, onoliko koliko je to moguće izvan čisto komunističkog društva. Bilo je siromaštva, pa čak i klasnih razlika, ali izuzev crnaca nije postojala nijedna druga trajno potisnuta klasa. Svako je u sebi nosio, kao neko jezgro, svest da može da zaradi za pristojan život, a da za to nikome ne liže pete. Kada čitate o Tvenovim splavarima i kormilarima ili Hartovim kopačima zlata sa zapada, oni vam igledaju čudnije od ljudoždera iz kamenog doba. Objašnjenje jednostavno leži u činjenici da su svi oni slobodna ljudska bića. Ali isti je slučaj i sa miroljubivom, pitomom Amerikom država sa istočne obale, Amerikom Malih žena, Helenine dečice i Spuštanja iz Bangora. Život ima nemiran i bezbrižan kvalitet koji možete doživeti dok čitate, kao fizički osećaj u svom trbuhu. Upravo ovo Vitman slavi, premda to zapravo čini jako loše, jer spada u one pisce koji vam govore šta treba da osećate umesto da vam to omoguće. Srećom po njegova ubeđenja, valjda, umro je prerano da posvedoči propadanje američkog načina života koje je došlo sa usponom masovne industrije i iskorištavanjem jeftine radne snage doseljenika.


Milerov stav je duboko srodan Vitmanovom gledištu, i gotovo svi koji su ga čitali su to primetili. Rakova obratnicase završava jednim naročito vitmanovskim odlomkom u kojem, nakon razvratnosti, prevara, tuča, pijančenja i imbecilnosti, on jednostavno seda i posmatra Senu kako teče, u nekoj vrsti tajnovitog prihvatanja stvari onakvim kakve jesu. Samo, šta on to prihvata? Kao prvo, nikakvu Ameriku, već staru kosturnicu Evropu, gde je svako zrno zemlje prošlo kroz bezbroj leševa. Kao drugo, nikakvo doba širenja i slobode, već doba straha, tiranije i disciplinovanja. Reći „Prihvatam“ u vremenu kao što je naše znači reći da prihvatate koncentracione logore, gumene pendreke, Hitlera, Staljina, bombe, aeroplane, hranu iz konzervi, mitraljeze, pučeve, čistke, parole, pokretne trake Budo, gas maske, podmornice, uhode, provokatore, cenzuru štampe, tajne zatvore, aspirine, holivudske filmove i politička ubistva. Ne samo te stvari, naravno, ali njih između ostalog. I uglavnom je to stav Henrija Milera. Ne baš uvek, zato što na trenutke pokazuje znakove prilično prosečne sorte književne nostalgije. Postoji jedan dugačak pasus u prvom delu Crnog proleća u slavu srednjeg veka, koji kao proza mora biti jedno od najupečatljivijih pisanija u skorije vreme, ali u kojem je prikazan stav koji ne odudara mnogo od Čestertonovog gledišta. U Maksu i belim fagocitima imamo atak na savremenu američku civilizaciju (žitarice za doručak, celofan itd.) iz uobičajenog ugla književnika koji mrzi industrijalizam. Ali u principu stav glasi „Progutajmo celu stvar“, i otud prividna zaokupljenost nepristojnošću i stranom života koja se bavi „prljavim vešom“. Prividna, jer istina zapravo glasi da se prosečni, svakodnevni život u mnogo većoj meri sastoji od užasa nego što beletristi haju da priznaju. Sam Vitman je „prihvatio“ mnogo toga što su njegovi savremenici smatrali zabranjenim. On ne piše samo o preriji, već tumara gradom i primećuje smrskanu lobanju samoubice, „bleda i bolesna lica onanista“ itd. Opet, nema spora da je naše doba, barem u Zapadnoj Evropi, nezdravije i pesimističnije od doba u kojem je Vitman pisao. Za razliku od Vitmana, mi živimo u svetu koji se smanjuje. „Demokratski vidici“ su se završili bodljikavom žicom. Manje je osećanja stvaranja i rasta, sve manje naglaska na kolevci, što se beskonačno ljulja, a sve više na čajniku koji se beskonačno puši. Prihvatiti civilizaciju onakvom kakva jeste praktično znači prihvatiti propadanje - prestao je da bude energičan i postao pasivan stav – čak „dekadentan“, ako ta reč uopšte nešto znači.
 
Ipak, baš zato što je, u izvesnom smislu, pasivan prema iskustvu, Miler ima mogućnost da se približi običnom čoveku više nego što to mogu smerniji pisci. Jer, običan čovek takođe je pasivan. U jednom uskom krugu (kućni život, eventualno učešće u sindikatu ili lokalnoj politici) on se oseća gospodarom svoje sudbine, ali pred velikim zbivanjima je bespomoćan koliko i pred samim zemljotresom. Tako daleko od svakog pokušaja da utiče na budućnost, on će jednostavno prilegnuti i pustiti da mu se stvari dogode. Tokom poslednjih deset godina književnost se sve više uključivala u politiku, a posledica je ta da u njoj sada ima manje prostora za običnog čoveka nego u ma kojem trenutku tokom protekla dva veka. Promena u preovlađujućem književnom stavu vidi se kada uporedimo knjige o Španskom građanskom ratu sa knjigama koje su napisane o Prvom svetskom ratu. Prva upadljiva stvar u vezi sa knjigama o Španskom građanskom ratu jeste njihova užasna tupost i nekvalitet. Opet, još važnije od toga jeste da su skoro sve one, desničarske ili levičarske, napisane iz političkog ugla, od strane samouverenih ideoloških pobornika koji vam govore šta da mislite, dok su knjige o Velikom ratu pisali obični vojnici ili mlađi oficiri koji se nisu čak niti pretvarali da razumeju u čemu je cela stvar. Knjige kao što su Sve je mirno na zapadnom frontu, Vatra, Zbogom oružje, Herojeva smrt, Zbogom svemu tome, Sećanja jednog pešadijskog oficira i Niži oficir na Somi nisu pisali propagandisti već žrtve. Oni zapravo kažu „O čemu se kog đavola ovde radi? Bog će ga znati. Možemo samo da trpimo.“ I, premda autor ne piše o ratu, niti, u celini uzev, o potištenosti, to je bliže Milerom stavu od sveznanja koje je danas popularno. Buster, kratkotrajni časopis čiji je bio jedan od urednika, imao je običaj da se u oglasima opisuje kao „nepolitički, neobrazovni, neprogresivan, nekooperativan, neetički, neknjiževni, nedosledan, nesavremen“, a sama Milerova dela mogla bi se opisati gotovo istim rečima. U pitanju je glas iz gomile, iz redova podređenih, iz kupea treće klase, glas običnog nepolitičnog, nemoralnog, pasivnog čoveka.

Frazu „običan čovek“ koristim prilično slobodno, i uzeo sam zdravo za gotovo da „običan čovek“ postoji, što danas neki poriču. Ne kažem da ljudi o kojima Miler piše čine većinu, još manje da piše o proletarijatu. Niti jedan engleski ili američki romanopisac nije još uvek ozbiljno pokušao tako nešto. A opet, ljudi u Rakovoj obratnicinisu obični u toj meri što su dokoni, na rđavom glasu i manje-više „umetnički nastrojeni“. Kao što sam već rekao, to je šteta, ali u pitanju je neizbežna posledica izgnanstva. Milerov „obični čovek“ nije ni neki nekvalifikovan radnik ni domaćin iz predgrađa, već čovek s dna, déclassé, avanturista, američki intelektualac bez korena i novca. Međutim, čak se i ovakva iskustva u priličnoj meri poklapaju sa doživljajima normalnijih ljudi. Miler je mogao da izvuče maksimum iz svog krajnje ograničenog materijala zato što je bio dovoljno hrabar da se sa njim poistoveti. Običnom čoveku, „prosečnom senzualnom čoveku“ data je moć govora, poput Valamove magarice.

Ispostaviće se da je reč o nečemu što je zastarelo, ili u svakom slučaju nepopularno. Prosečan senzualan čovek je nepopularan. Zaokupljenost seksom i istinitošću unutrašnjeg života su nepopularni. Američki Pariz je nepopularan. Knjiga poput Rakove obratnice, objavljena u takvo vreme, mora biti ili kakvo dosadno prenemaganje ili nešto neobično, i verujem da bi se većina ljudi koji su je pročitali složila da ovo prvo nije. Vredi pokušati da se otkrije šta baš ovaj izlet iz trenutne književne mode znači. Međutim, da bi to učinili, moramo ga sagledati u odnosu na njegovu pozadinu – tj. u odnosu na opšti razvoj engleske književnosti dvadeset godina od Velikog rata.

Džordž Orvel
 
Gospodar

Kako je jedan čovjek mogao postati gospodar drugog čovjeka i kakvom je nerazumljivom magijom mogao postati gospodar više ljudi?

O tom fenomenu ispisan je veliki broj debelih knjiga; ali ja dajem prednost jednoj indijskoj basni, zato što je kratka, i zato što je u basnama sve rečeno.

“Adimo, otac svih Indijaca, imao je dva sina i dvije kćeri sa svojom ženom Prokriti. Stariji je bio snažni div, mlađi je bio mali grbavko, dvije kćeri su bile ljepotice. Čim je div osjetio snagu u sebi, obljubio je obje sestre i natjerao mlađeg da ga služi. Jedna od njegovih sestara bila mu je kuvarica, druga baštovanka. Kad je div htio da spava, počinjao bi time što bi time što bi vezivao za drvo malog grbavog brata; kada bi ovome uspjelo da pobjegne, on bi ga stigao u četiri skoka i kažnjavao ga sa dvadeset udaraca goveđom žilom.

Grbavko je postao pokorni i najbolji podanik na svijetu. Zadovoljan što ga vidi kako ispunjava svoje podaničke dužnosti, div mu je dozvolio da obljubi jednu od sestara koja mu se bila smučila. Djeca koja su nastala iz tog braka nisu bila sasvim grbava; ali su bila nesrazmjerno građena. Rasli su u strahu od Boga i diva. Dobili su izvanredno obrazovanje; naučili su ih da je njihov stric div po božanskom pravu i da od svoje familije može činiti što mu je volja; da, ako se nađe neka lijepa nećaka, ili nećaka iz drugog koljena, ne smije biti teškoća da pripadne njemu, i da više niko ne može da je obljubljuje kada je on više ne bude htio.

Kada je div umro, njegov sin, koji nije bio ni izbliza tako jak i krupan, ipak je sebe smatrao divom, kao što je i njegov otac bio po božanskom pravu. I on je htio da svi rade za njega i da obljubljuje sve djevojke. Familija se udruži protiv njega, ubiše ga i formiraše republiku.”

Sijamci su, međutim, tvrdili da je familija počela time što je bila republikanska, i da je div naišao tek poslije mnogo godina i mnogih razdora; ali svi pisci Benaresa i Sijama slažu se da su ljudi živjeli bezbroj stoljeća prije nego što im je palo na um da načine zakone; i oni to dokazuju bespogovornim razlogom da čak i danas, kada se svi hvale da imaju duha, nije pronađen način da se sastavi dvadesetak donekle dobrih zakona.

I to je, na primjer, još jedno nerješivo pitanje u Indiji, da li su republike nastale prije monarhija, da li se nered morao učiniti ljudima strašnijim od samovlašća. Nije mi poznato šta se dešavalo u vremenskom poretku; ali u poretku prirode, budući da se svi ljudi rađaju jednaki, mora se priznati da su spretnost i nasilje stvorili prve gospodare; zakoni su stvorili posljednje.

Volter - Filozofski rječnik
 
Predgovor za knjigu "Upitaj prah" Džona Fantea

Bio sam mlad čovek, gladovao sam i pio i pokušavao da budem pisac. Većinu knjiga pročitao sam u Centralnoj biblioteci L.A, i ništa što sam pročitao nije bilo u vezi sa mnom ili ulicama ili ljudima oko mene. Činilo se kao da se svako samo poigrava rečima, a oni koji gotovo ništa ne govore smatrani su za odlične pisce. Njihovo pisanje bilo je mešavina dovitljivosti, veštine i forme, i to se čitalo, učilo, gutalo se i prenosilo. Morao si se da se vratiš na ruske pisce pre revolucije da bi našao malo hazarda i strasti. Bilo je izuzetaka, ali su ti izuzeci bilo tako retki da bi ih čovek brzo pročitao, a onda ostajo da bulji u redove i redove beskrajno dosadnih knjiga. Uz toliko stoleća iza sebe, uz tolike prednosti, moderni su jednostavno bili loši.

Izvlačio sam jednu knjigu za drugom sa polica. Zašto niko nije govorio nešto? Zašto niko nije kriknuo?

Počeo sam da pretražujem druge prostorije biblioteke. Odeljak Religije bio je samo ogroman zahod - bar za mene. Prešao sam na Filozofiju. Otkrio sam nekoliko gnevnih Nemaca koji su mi malo popravili raspoloženje, a onda je i tome bio kraj. Pokušao sam sa Matematikom, ali je viša matematika bila kao i religija: odmah je utekla od mene. Kao da nigde nije bilo onog što je meni bilo potrebno.

Kopao sam po Geologiji i našao da je zanimljiva, ali sve u svemu nedovoljna. Onda sam pronašao neke knjige iz Hirurgije i dopalo mi se - reči su bile nove, a ilustracije prekrasne.

Posle hirurgije sam se vratio u veliku salu, kod romanopisaca i pisaca kratkih priča. (Kada sam imao dovoljno jeftinog vina nikada nisam odlazio u biblioteku. Ona je bila dobro mesto kad ništa nemaš od pića ili hrane, i kad te gazdarica svakodnevno proganja zbog neplaćene kirije. U biblioteci si imao bar toalet na raspolaganju. Vidjao sam dosta skitnica tamo, najčešće su spavali preko svojih knjiga.)

Hodao sam po velikoj sali, izvlačio knjige sa polica, čitao po nekoliko redova, nekoliko stranica, zatim ih vraćao.

Jednog dana našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću. Početak te knjige bio je ogromno čudo za mene. Imao sam karticu biblioteke. Uzeo sam knjigu, poneo je u moju sobu, legao na krevet i čitao. I, mnogo pre nego što sam došao do kraja, znao sam da je predamnom pisac koji je razvio poseban način pisanja. Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. On je izvršio veliki uticaj na moje pisanje, za ceo život. Pročitao sam Upitaj prah i potražio druge Fanteove knjige u biblioteci. Našao sam dve: Dago Red i Čekaj do proleća, Bandini. Bile su istog kalibra, pisane iz stomaka i srca.

Da, Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja ovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svadjali, a ja bih često vikao na nju: "Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!"

Fante je bio moj bog, a znao sam da bogove treba ostaviti na miru, ne kuca se na njihova vrata. Ipak, pitao sam se gde je živeo na Andjeoskom letu, i zamišljao da možda i dalje živi tamo. Skoro svakog dana prolazio sam tuda i mislio: Da li je to prozor kroz koji se Kemil provlačila? Da li su to vrata hotela? Da li je to taj hol? Nikada nisam saznao.

Nakon 39 godina ponovo sam pročitao Upitaj prah. Sva Fanteova dela i dalje čvrsto stoje, ali to mi je omiljena knjiga, jer je bila moje prvo otkriće magije. Postoje i knjige Pun života i Bratstvo loze. Osim toga, Fante trenutno piše roman Snovi sa Bunker Hila.
Sticajem okolnosti, ove godine sam najzad upoznao autora. Ima još mnogo toga u priči o Džonu Fanteu. To je priča o užasnoj sreći i užasnoj sudbini, o retkoj i urodjenoj hrabrosti. Jednom će biti ispričana, ali osećam da on ne želi da je ispričam na ovom mestu. Ali reći ću da je put njegovih reči i put njegovog života isti: snažan, dobar i topao.

Toliko. Sada je ta knjiga vaša."

Čarls Bukovski, 6. maja 1979.
 
Epski eskapizam ili zašto ne podnosim Tolkina

https://www.vice.com/rs/article/3dqy7y/epski-eskapizam-ili-zato-ne-podnosim-tolkina


Jer, Džon R. R. Tolkin je bio posvećeni patriota i nacionalista, staromodan čak i za svoju generaciju. Kao i konzervativni rimokatolik i oksfordski profesor skromne akademske karijere koji, uzgred, nikad nije blagonaklono gledao na hipije koji su šezdesetih izgradili kult oko njega i njegove literature. Za njega, Gospodar je predstavljao jedno "fundamentalno religiozno i katoličko delo". Uz kraduckanje elemenata iz britanske, germanske i nordijske mitologije, Tolkin je motive za svoje beslovesno nostalgičarenje zapravo izgradio na posve provincijalnom i uskogrudom pogledu na svet. Njegovim sopstvenim rečima, idilično pastoralni hobitski Okrug zasnovan je "na ruralnoj Engleskoj i ni na jednoj drugoj zemlji na svetu".

S druge strane, famozni Mordor bio je alegorija na industrijalizaciju i modernizaciju, odnosno na zadimljene fabrike koje su šatro izjedale mitskog engleskog seljaka i njegov način života. Ako se samo malo udubimo, čitava Srednja zemlja je zapravo sasvim neoriginalna slika jedne lepše, starije, toplije, jednostavnije i nadasve ušuškanije Evrope. U pitanju je duboko konzervativna, reakcionarna i antiurbana maštarija posvećena jedino očuvanju tradicionalnog društvenog poretka. Što je sve marketinški iskusno, jer literatura koja romantično drobi o seoskoj idili uvek je čitanija od one koja se bavi životom u gradu. Upravo zato što većina ljudi danas živi u gradu pa, vikendica nam je svedok, voli da izmašta ruralnu utopiju.

[...]

Oduzmimo jeftinu mitologiju inspirisanu burazerima Grim i primetimo da Tolkinov univerzum polazi od šovinistički stroge određenosti nečijeg karaktera iponašanja – rasom. Zamenimo njegove likove modernim rasama ili nacijama, i stomačna nelagoda dolazi sama. A možda i ne moramo puno da maštamo: u Gospodaru i Hobitu su dobri momci upadljivo arijevski beli, visoki i plavokosi (vilenjaci), a loši momci crni, spljoštenog nosa i kosooki (****). A patuljci, ti gramzivi i bradati preduzetnici opsednuti zlatom i plemenitim metalima? Poslušajmo samog Tolkina koji je očigledno bio izgubio osećaj za blam: "Patuljci su naravno sasvim očigledni – zar ne biste rekli da vas u mnogo čemu podsećaju na Jevreje?"
 
Ranko Vuković – Glupost, stado i moć

O JEDNOM ESEJU ROBERTA MUZILA



Taština je veliki saveznik gluposti. Taština ne dozvoljava da se glupost makar sakrije. Tašt čovjek je u svojim očima pametan i mudar. On to ne smije da sakrije…

Mnogi su pisali o fenomenu gluposti. Pol Tabori je napisao i čuvenu Istoriju gluposti. Fenomen koji postoji od kad je svijeta i postojaće dok svijeta bude. Glupost je određivala živote mnogih ljudi, naroda, država a i čitavog svijeta. Mnoge su gluposti bile pogubne, a mnoge su se podvodile pod najveću mudrost ovog svijeta.
Robert Muzil, veliki Austrijanac je napisao po obimu neveliki esej – O gluposti. Do njega je mnogo držao. Samo nešto malo manje od njegovog poznatijeg remek djela – Čovjek bez svojstava. Jedina „mana“ ovog romana je njegova preopširnost koja je mnoge demotivisala da ga čitaju. A strašno su griješili. Jer ne pročitati Muzila znači odreći se, po mnogima, najvećeg romana na njemačkom jeziku XX vijeka. Ko je pročitao Muzila ne može se začuditi kasnijoj pojavi još jednog velikog pisca iz te književnosti – Tomasa Bernharda. Muzil je ironisao, a Bernhard razbijao. Ne mogu pojedini narodi mnogo znati o sebi ako nemaju takve demistifikatore nacionalnog romantizma, opasnih ideologija, samozaljubljenosti, kičeraja…
Vratimo se Muzilovom eseju. Prvo ga je izgovorio na legendarnom predavanju u Beču 11. marta 1937. godine u Radničkom domu. Ni vrijeme ni mjesto održavanja ovog predavanja nijesu bez značaja. Predavanje je kasnije preraslo u knjigu.
O gluposti ne treba odmah prestrogo suditi. Muzil se podsjeća na riječi Erazma Roterdamskog. On u svojoj Pohvali ludostipiše da postoje izvjesne gluposti bez kojih čovjek ne bi ugledao čak ni svjetlost dana.
Velika teškoća kad se govori o gluposti proizilazi iz činjenice “da ko god hoće da govori o gluposti ili da mu bude od neke koristi takvo izlaganja mora da pođe od pretpostavke da on sam nije glup; naime, da proklamuje da on o sebi sudi kao pametnom, iako to važi upravo kao znak gluposti” (R.M.).
Može se reći da je i pamet često hendikep, naročito u odnosu na gospodara. Čak i nije toliko opasno kad si i pametniji od gospodara ali ako je pamet udružena sa bezuslovnom odanošću. Pamet može biti pogubna. Međutim, od trenutka kad se pamet ne ponaša poslušno i ne služi interesima gospodara biće preimenovana u neskromnost, drskost, pakost; biće proglašena za opasnost koja udara na samu egzistenciju gospodara i prema njoj će se preduzeti sve mjere neophodne da se zaštiti oreol nedodirljivog. Čini se da su ovoga svjesni i mnogi ovdašnji, pa svoja znanja udružuju sa interesima moćnih i muče se punih džepova ali nemirne savjesti. Savjest neće nikad proraditi do mjere otpora, a moćni će se zasititi njihovih usluga i tražiti druge sluge. Tada je kasno za kajanje. A onih koji će zamijeniti kritički sud za komercijalni biće uvijek. Taština je veliki saveznik gluposti. Taština ne dozvoljava da se glupost makar sakrije. Tašt čovjek je u svojim očima pametan i mudar. On to ne smije da sakrije, a otkrivanjem pokazuje svoju glupost u svoj njenoj raskoši.
Muzil navodi riječi J. E. Erdmana iz njegovog poznatog dijela o gluposti da je brutalnost praksa gluposti – “Reči nisu jedina manifestacija stanja duha. Ovo se ispoljava i putem činova. Isto važi i za glupost. Praviti gluposti – dakle, praksa gluposti – ili glupost na delu, eto što nazivamo brutalnost“.
Glupost se ne razmatra kao mentalna bolest. Ali ona nije manje opasna od bolesti duha, pošto je sam život ono čemu ona prijeti. Poznati borac protiv nacizma Ditrih Bonhofer u svom eseju O gluposti pisao je o uočljivoj razlici između gluposti i zla. Zlo je na nižoj skali kad je u pitanju opasnost po okolinu u nego glupost. “Glupost je opasniji neprijatelj dobra nego što je zlo. Protiv zla možemo da se bunimo, ono se može razotkriti, u slučaju nužde i sprečiti silom; zlo uvek u sebi nosi i klicu sopstvenog uništenja zato što kod ljudi makar izaziva neprijatnost. Protiv gluposti smo nemoćni. Tu ne možemo ništa da postignemo protestima ili silom; argumenti ne vrede, u činjenice koje govore protiv prethodno oformljenih mišljenja jednostavno niko ne veruje – u takvim slučajevima je glupak čak i kritičan… Osim toga glupak je, za razliku od zlikovca, u potpunosti zadovoljan samim sobom: da, on je čak i opasan zato što se lako razdraži i prelazi u napad. Stoga moramo biti obazrivi. Nikada više ne treba da pokušavamo da glupaka ubedimo argumentima, to je besmisleno i opasno”. I dodaje – glupost nije defekt intelekta, nego defekt ljudskosti.
Glupost svu svoju razornost pokazuje kad je u pitanju moć. Moć nije data od boga niti od nekih velikih mogućnosti nosioca moći. Oni svoju moć crpe od gluposti drugih. Glupost je pogonsko gorivo i hrana moći. Naročito one nekontrolisane. U stanju gluposti su se nalazile velike grupe ljudi pa i čitave nacije. Ne zbog toga što su svi glupi, nego zbog toga što podliježu psihologiji mase, ili zato što odustaju od sopstvene samostalnosti. Stado je u službi moći. Možda je za prepoznavanje i samo analize najbolje završiti sa Bonhoverom – “Činjenica da je glupak često i tvrdoglav, ne sme da nas zavede da poverujemo da je samostalan. Već u razgovoru s njim primećujemo da nemamo posla s njim lično, već sa sloganima, parolama itd. koji su ga poptuno zarobili. On je zaposednut, zaslepljen, zloupotrebljen i zlostavljan u čitavom svom biću. On je pretvoren u instrument bez volje i tako je u stanju da čini sve moguće zlo a istovremeno nije u stanju da ga spozna kao zlo. Ovde leži opasnost od demonske zloupotrebe, koja čoveka može zauvek da uništi”.
Kako se braniti od gluposti? Muzil je pisao – protiv gluposti ima oružja, a možda je najbolje i najefikasnije – skromnost. Tek tada upadamo u vrzino kolo. Mnogi kažu i da je skromnost glupost. U moru gluposti malo je ostrvaca pameti. Ali ta ostrvca su ono za što moramo biti otvoreni.
 
Male priče, David Albahari
Slika

Pored prozora u trpezariji planinarskog doma visi slika sa prizorom koji se vidi kroz prozor: smaragdno jezero u kojem se ogledaju okolne planine. Slika je trideset sedam godina visila na istom mestu, a onda je nestala i niko nije mogao da je nađe. Dve godine kasnije, nepromenjena, slika se pojavila na istom mestu na kojem se uvek nalazila. Nikakvi tragovi i otisci nisu na njoj otkriveni, ali zato u planinarskom domu gotovo nikada nema slobodnih ležajeva. Svi dolaze s nadom da će slika ponovo nestati upravo kada oni budu tamo.
******


Pravo jačeg

Dečak silazi u dvorište sa parčetom hleba u rukama. Hleb je namazan džemom od šumskih jagoda i dečak se već unapred raduje njegovom ukusu. U dvorištu mu, međutim, prilazi dečak sa trećeg sprata, stariji i jači od njega, i bez reči mu uzima parče hleba iz ruke. Zagrize ga, namršti se i pljune. Fuj, jagode! kaže i baci hleb na zemlju, u prašinu.

*******


Priča o roditeljima

Pisac danima pokušava da napiše priču koju želi da posveti svojim roditeljima, tačnije rečeno: senima svojih roditelja, jer oni su odavno umrli, ali nešto ga ometa, ne dozvoljava mu da počne, a kada ipak nazre prvu rečenicu, ona se raspadne pre nego što stigne do polovine. Pomišlja da su za sve krivi vrapci i golubovi koji se tiskaju na ogradi terase, ustaje i tera ih, sasvim uzaludno, jer oni se vraćaju čim im okrene leđa. Nema mu druge, zaključuje pisac, nego da napravi strašilo. Odlazi u sobu i vraća se sa starim očevim šeširom, majčinom šarenom haljinom i cipelama sa visokom štiklom. Dok ih nekako kači na metlu, učini mu se da čuje majčin glas – Ovo je priča, sine, kaže glas – ali kada se pisac osvrne, ugleda samo svoju senku na zidu.
 
Predstava

U toj predstavi jedan glumac se sve vreme nalazi na sceni, ali sedi bez pokreta, nem, sagnute glave i sa licem u dlanovima. Niko od ostalih glumaca mu se ne obraća, niko ga ni na koji način ne pominje, niko mu ne prilazi. Međutim, kada preostane još samo pet minuta do kraja predstave, on naglo skače, počinje da urla i da se zaleće na iznenađene gledaoce. Gledaoci vrište, neki ustaju, neki beže iz sale, a ima i onih koji se svađaju sa glumcem i upućuju mu najgore psovke. Ako se to desi, glumac počinje da plače, ne prestaje, pa čak i kada se spusti zavesa, njegov plač dopire iz dubine pozorišta i traje sve dok gledalište ne ostane potpuno prazno.


Maramice

Nikada me nisi volela, kaže sin ostareloj majci, uvek si imala lepe reči za moju sestru i mlađeg brata, ali ne i za mene, kao da ja nisam postojao, kao da sam bio manje vredan od njih, kao da si želela da me zaboraviš. Majka ne odgovara. I zašto sada ćutiš, pita sin, zašto nešto ne kažeš, zašto me ne razuveriš? Majka ćuti. Ili je, možda, nastavlja sin, sve doista onako kako ja kažem? Majka vadi maramicu, briše uglove očiju. A ne, kaže sin, te krokodilske suze čuvaj za nekog drugog. On otima majci maramicu, baca je na pod i gazi nogama. Majka iz rukava izvlači drugu maramicu i ponovo briše uglove očiju. Sin ščepa maramicu, ali ona mu se izmigolji iz ruke i pobegne ispod fotelje. Sin se čudi, odmahuje glavom. To nije moguće, kaže. Jeste, kaže majka, naravno da jeste. I vadi treću maramicu koja joj se mazi oko prstiju kao mali beli pas.


David Albahari
 
DINO BUCATI – KAD JE KAFKA SREO BORHESA

Oduvek sam krivio Franca Kafku jer me je ostavio na cedilu. Ne zbog nedovršenih priča i romana koje je za sobom ostavio, već zbog fantastičnog, a ograničenog opusa. Ne postoji stvar kao što je previše se puta okretati ovom autoru. Vraćajući mu se uvek sam otkrivao neke nove detalje, priče, uglove posmatranja i čitanja. A, opet, ponekad bih poželeo nešto novo. Nešto, kako bi to trgovci knjigama rekli, „kafkijanski“. Nikada me nije zadovoljavalo ono što su pod ovom firmom nudile izdavačke kuće. Vremenom je izraz „kafkijanski“ u svetu izdavaštva za mene postao simbol bledih kopija koje nisu ni nalik originalu. Valjda će i pisci jednom shvatiti da nije dovoljno staviti u priču neki zamak ili bubu da bi delo bilo „kafkijansko“. Vremenom sam počeo da mislim kako je „kafkijanski“ izraz namenjen samo za Kafkina dela. Kao da je samo Kafka uspevao da dosegne tu „kafkijansku“ atmosferu.

Onda sam, sasvim slučajno, obratio pažnju na zbirku priča Prodavnica tajni italijanskog autora Dina Bucatija koju je nedavno, u prevodu Cvijete Jakišić, objavila izdavačka kuća Laguna.

Nije da sam baš odmah pomislio da je u pitanju „kafkijansko“ delo (niti su mi natpisi na koricama tako nešto sugerisali). Odavno sam odustao od takvih očekivanja. Međutim, kako su se priče nizale jedna za drugom polako se u meni rađala misao da me neke stvari u ovim pričama podsećaju na nekoga. Odmah sam znao i na koga.

Nije u pitanju kopija Kafkinih dela. Očito nije u pitanju još jedan bedan pokušaj nekog autora da kopira slavnog praškog pisca. Priče Dina Bucatija originalne su i neponovljive u svakom svom segmentu (očit je određeni uticaj Poa, Gogolja, Kiplinga, Mana, Dikensa, Konarda, pa i samog Kafke). Nema tu ničega „kafkijanskog“, a opet….

Nazovimo ih „bucatijevskim“ pričama prepunim „bucatijevske“ atmosfere. Pod „bucatijevskim“ možemo smatrati priče pisane na sasvim originalan način sa autentičnim autorskim pečatom, ali koje na trenutke asociraju na nešto što bi, daleko manje neurotični, Kafka napisao.

Ko je, zapravo, taj Dino Bucati? Rođen je kao drugo od četvoro dece u uglednoj porodici na severu Italije. Majka mu je bila veterinar, a otac profesor međunarodnog prava. Od malena je mali Dino pokazivao sklonost ka crtanju, pisanju i… planinarenju. Budući da je rođen u porodičnoj vili podno Dolomitskih Alpa gde je, tokom njegovog detinjstva, porodica Bucati provodila svaki vikend Dino je mogao da razvija svoju strast ka planinarenju. Kasnije su ove planine našle mesto u njegovim književnim delima.

Otac mu je preminuo od raka pankreasa kada je malom Dinu bilo svega četrnaest godina. Dino je bio ubeđen da će i sam skončati od iste stvari. Pokazaće se da je u pravu.

Uprkos tome što je želeo da studira književnost, iz poštovanja prema porodičnoj tradiciji, Dino Bucati upisuje i završava pravni fakultet, ali nikada nije radio kao pravnik. Umesto da, kao pravnik, bude živ zakopan i zaboravljen ispod tona prašine, Bucati je odlučio da ostane upamćen kao besmrtni pisac, novinar, pesnik, dramaturg, dečiji pisac, strip autor, dizajner kostima za pozorište, autor libreta za opere i izuzetan slikar. Zaposlio se u novinama „Korijere dela sera“ gde je ostao do smrti.

Čak i kada je njegova književna slava (i broj književnih nagrada koje je dobio) nadvisila novinarsku i dalje se predstavljao kao novinar. Sa druge strane znao je da kaže kako je on slikar koji ima dnevni posao novinara. Iako se proslavio kao ratni dopisnik tokom Drugog svetskog rata Bucati nije voleo buku i glasne gomile ljudi. Bio je usamljenik koga je povučena priroda vukla… prirodi. Uvek se vraćao svojim Alpima. Porodična vila ga je čekala i on joj se uvek vraćao. Prvi roman napisao je u dvadeset i sedmoj godini bez namere da ga objavi. Cilj mu je bio da shvati koliko je težak zadatak uobličiti jednu ovakvu priču.

Proslavio se romanom Tatarska pustinja koji je napisao nakon povratka iz rata, dok je za priče dobijao brojne književne nagrade.

Tako smo se opet vratili početku i Bucatijevim pričama. Priče su metaforične, simbolične, nadrealne, apsurdne, satirične, dvosmislene, gotične, alegorične, mučne, gorke, duhovite… Ono što od svake priče možete da očekujete jeste… sve!

Takođe je zanimljivo da, bez obzira da li su priče na više ili na svega jednoj stranici, gotovo posle svake morate da odložite knjigu sa strane i prepustite se mislima. Ne napornom mozganju o smislu i poruci priče, već više nekoj vrsti „misaone meditacije“ o pročitanom. Autor nas svojim pričama tera da se prepustimo svetu i atmosferi koju je stvorio i da u sopstvenim mislima još (najmanje) jednom preletimo (ili da na javi odsanjamo) ono što smo upravo pročitali. Bucatijeve priče deluju na naše umove na nekom drugom nivou u odnosu na Kafkine.

Možda zato što nam Bucati, za razliku od Kafke, uvek nudi neku vrstu nade, spasa, neku zagledanost u (bolje) sutra koje možda, negde, ako baš budemo imali sreće i postoji i koje nas čeka. Nikako ne možemo zamisliti Bucatija da se jednoga dana probudi kao buba jer njegov svet koji stvara u svojim delima jednostavno nije svet buba i krtica. Međutim, razigrana mašta i duh njegovih dela nas približava jednom drugom fantastičnom autoru, a to je izvesni Argentinac, organima gonjenja poznat i kao drug Borhes. I dalje ne bi trebalo porediti ova dva autentična autora, ali je to nemoguće i sasvim nepotrebno. Usudio bih se reći da, ako već moram da upoređujem i svrstavam, onda bih Dina Bucatija stavio na mentalnu policu negde između Kafke i Borhesa.

Ono što je sigurno jeste da ću se rado vraćati stvarnoj polici i mestu gde sam smestio zbirku „Prodavnica tajni“ jer je me je magija Dina Bucatija opčinila i poželeću da joj se prepustim još mnogo puta.

Milan Aranđelović
 
“Usta puna zemlje” (esej o psihološkom romanu)
Pisati o ljudima, o njihovim sudbinama, o unutrašnjim borbama i onim borbama sa spoljašnjim svijetom, uvijek je u književnosti davalo velike mogućnosti da se otvori niz varijanti u odabiru motiva i tema. Psihološki roman, kao kategorija koja daje tu mogućnost, tako postaje, visoko kotiran i opšteprihvaćen od strane najvećeg dijela čitalačke publike. I nema nikakvog razloga da i danas ne bude u jednakoj mjeri aktuelan i u žiži interesovanja svakog pojedinca, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog same svoje suštine poniranjâ u najdublje vilajete sopstvene duše. Jer zaista, šta bi nam to bilo važnije i dragocjenije nego sagledati sopstvenu nutrinu, razumjeti je i započeti traganje za svim onim što u nama obitava?

Ono što nam psihološki roman nudi kao svoju najveću vrijednost je, duboka psihoanaliza kojoj junak romana pristupa i njegova iskrena težnja da nam samog sebe otkrije do najsitnijih i najintimnijih detalja. Dajući tako sebe na dlanu, neminovno se kao pośljedica toga davanjâ, mora iznjedriti duboka veza između njega i čitaoca. A nekako se čini prirodno, da na tako otvorenu predanost i iskrenost, i sami reagujemo na isti način. Tako prihvatajući junaka, učestvujemo u njegovom životu i zadiremo direktno u sve kutke njegove duše, te postajemo učesnici date nam priče. Ujedno, dobijamo i mogućnost da onoga kojeg smo dobili na pladnju, možemo slobodno analizirati, secirati, postajati njegovi štovatelji ili pak njegovi kritičari, te ga u nekim momentima braniti ili ga osuđivati. Vrlo smjelo, zar ne? I svjesno ili nesvjesno, junak romana postaje u neku ruku naša žrtva i naše vlasništvo kojim raspolažemo. I samo zahvaljujući njemu, sami dobijamo na značaju, dajući sebi za pravo da o njemu govorimo, da se njime bavimo, da ga citiramo ili da o njemu pišemo. I nije neophodno da budemo ni profesori književnosti niti književni kritičari, da bi dobili ekskluzivno pravo da s njime odživimo njegovu priču.

Onakvi obični kakvi jesmo, zatečeni u neobaveznoj toaleti i scenografiji koju pruža bilo čiji dom, sve u kompletu sa sopstvenim vrlinama i manama, odjednom dobijamo važnu ulogu u određenom istorijskom trenutku dok čitamo roman, udobno smješteni u fotelji i čarolija može da počne. Sada smo i sami prepušteni vještini pisca koji će nas uvesti u priču, donijeti nam napetu atmosferu trenutka, istaći jačinu izrečene misli, u pravoj mjeri dati količinu ośeta iskazanog u emociji koju junak romana ispoljava. I ako zadovolji sve ove parametre, postoji velika vjerovatnoća da u rukama držimo knjigu koja ima sve izglede da bude dobar psihološki roman.

S druge strane, postoji još nekoliko bitnih faktora koji doprinose različitim viđenjima i tumačenjima svakog romana. Tu prvenstveno mislim na razlike koje postoje među ljudima i koje je potrebno istaći, bez ikakve moje zle namjere da upadnem u bilo kakvu zamku narušavanja rodne ravnopravnosti, vjerske i nacionalne isključivosti ili bilo kakve druge podjeljenosti upotrijebljene u nekom pežorativnom smislu. Naprosto, prirodno je da po samom svom mentalnom sklopu, muškarac i žena na različite načine doživljavaju svijet oko sebe, a samim tim i ono što pročitaju. Takođe, način života i tradicija jednog naroda, kulturološke razlike, neki su od bitnih faktora za razumijevanje svakog pročitanog djela. Stepen obrazovanja i socijalne prilike u kojima živimo, životna dob takođe. Na kraju krajeva, da pojednostavimo gradivo i da se baziramo samo na jednom od tih pojmova i da ga svedemo na akumulirano životno iskustvo. Zato ne mislim da griješim, ako kažem da se književna djela trebaju čitati više puta i to u različitim životnim periodima, što i sama poštujem i vrlo često radim.

U zavisnosti od toga koliko se naša životna iskustva poklapaju sa iskustvima koje nam daje junak romana, stvorit će se manji ili veći stepen prisnosti koju ostvarujemo s njim. I tako ćemo, nemalo uživati u nađenom razumijevanju i poistovjećivanju s junakom ili ćemo pak postati njegov antipod.

Imajući u vidu sve ovo što sam do sada napisala, uz činjenicu da iza sebe imam već poprilično pomenutog akumuliranog životnog iskustva, dio napisanog romana koji se zove – moj život, dala sam sebi za slobodu da se osvrnem na jedan, po meni, izuzetan psihološki roman koji sam davno čitala, a koji me svojom već potvrđenom vrijednošću, nagnao da ga ponovo pročitam. Želim da kažem koju riječ o romanu Branimira Šćepanovića:” Usta puna zemlje “.

I šta je to što sam shvatila nakon nekoliko pročitanih stranica? Cijeli roman predstavlja interakciju pojedinca i mase i bez tog jedinstva ni jedni ni drugi ne bi postojali, jer srazmjerno količini uticaja pojedinca kojom on djeluje na masu, nastaje ista količina reakcije od strane mase na pojedinca . Od samog početka, niko tu nije statičan i pasivan, akcija je krenula odmah i već na prvim stranicama , rodila se drama. I pogledajte pažljivo, kroz cijeli roman se vrši naizmjenična razmjena odnosa snaga između pojedinca i mase. I to njihovo stalno preplitanje ośećanja, čini glavnu okosnicu romana.

Ukratko, priča teče ovako: čovjek koji saznaje da boluje od neizlječive bolesti, dolazi u zavičaj, želeći da tu okonča svoj život.

Rizikujući da budem kamenovana od strane jednog dijela čitalačke publike i javnosti, a anatemisana od strane klera, skupit ću dovoljno hrabrosti da iznesem svoje lično mišljenje u odnosu na uvijek primamljivu priču o samoubistvu kao pojmu. Ne želim ni jednom jedinom riječju da podržim taj čin i uz visok stepen opreza mogu izjaviti samo jedno, a to je da samoubistvo kao izbor mogu razumjeti. Znači podvlačim, mogu da razumijem, ne i da ga zastupam. Jer čini mi se pošteno, da ako već ne možemo da izaberemo da li želimo biti rođeni ili ne i da li želimo učestvovati u Velikom Cirkusu, onda bi trebalo biti dozvoljeno da makar imamo to elementarno pravo da izaberemo momenat kada iz njega želimo da izađemo. Bez velikog patosa i teatralnosti, već naprotiv, razumnim rasuđivanjem i svjesnim izborom. Tu misao je smjelo iznio Branimir Šćepanović u ovom romanu, ili sam ga barem ja tako razumjela. (26/27 str., 29 str.)

Ali evo da se vratimo čitanju. Pošto mi je namjera da istaknem svaki momenat u kojem su se akteri ove drame našli zajedno, smatram da ih na neki način trebam obilježiti, pa ću tako ljude koji progone glavnog aktera nazvati zbirnim imenom – masa. Sve transformacije i metamorfoze koje junak doživljava u samo jednom danu, zadnjem danu svoga
života, uslovljene su djelovanjem mase na njega, koja samim tim preuzima glavni teret akcije i uzroke, dok vidljive pośljedice tih akcija, pratimo na glavnom junaku. Povratno dejstvo sile, djeluje i onda kada glavni junak svojim činjenjem, a u nekoliko situacija i nečinjenjem, uzrokuje velike promjene kod mase. I pisac tako vješto izvlači momente u kojima se oni sjedinjuju u istom ośećanju npr. ośećanju zbunjenosti, iščekivanju, mržnji i žudnji. Ali polako, da počnemo čitanje od početka.


Odmah na početku su date dvije kontrastne slike. U mirnoj avgustovskoj noći nailazimo na spokoj kod dvojice ljudi, kampera koji predstavljaju njegove buduće gonioce i stanje beznađa kod glavnog junaka. (7/8 str.) Nedugo zatim, stiže nam i druga slika, gledana različitim očima posmatrača- zvijezda padalica koja kamperima daje smiraj i san, ali i zvijezda padalica koja svjedoči o gubitku i opraštanju od čitavog svijeta u očima glavnog junaka. (13 str.)

I bi svitanje. Kamperima neko obično iščekivanje očekivanog, a bolnome ,bijeg u osamu po sopstvenom izboru. Misao koja je značila izbavljenje, nepristajanje na bijedni ośećaj koji bi mu dalo sažaljenje drugih ljudi, što bi bilo neizbježno. ( 14 str. ) U ovom prvom dijelu romana vidimo da se dinamika postiže davanjem kontrastnih slika.

Rano jutro i susret. Pomućen mir i jednoj i drugoj strani, zbunjenost kod kampera i znatiželja kod junaka, kratkotrajna nedoumica da li im prići ili otići, odustati od prvobitne namjere ili nastaviti. Odlučuje se za bijeg. (17– 20 str.)

Naizgled je nehajana konstatacija kampera , da je zastrašujuć njegov bijeg, a takođe i njegova konstatacija da ne treba da poklekne pred kušnjom da se prikloni životu, koji kao takav, nema više svoju opravdanu svrhu, ali tu je zapravo početak svega onoga što se kasnije desilo. Glavni junak se čvrsto odlučuje za odlazak, koncentrišući sve svoje snage na misao o drvetu kao na jedan jedini objekat spasenja. ( 15 str. ) I u tom trenutku se dešava prvi preokret, nastaje drama i neobavezno, bez razloga i bilo kakvog dubljeg smisla – započinje gonjenje. ( 23 str. ) I dok masa počinje da se pita o svrsishodnosti cijelog poduhvata, junak iskazuje strah da je razotkriven u svojoj namjeri i da mu ona može biti osujećena, a kamperi počinju da iznalaze razne razloge da bi opravdali svoju novonastalu ulogu gonioca.( 27/28 str. )

I obično jeste tako, čovjek se trudi da svom djelanju uvijek dâ neku svrhu i opravdanje, koje često biva zloupotrebljeno u odnosu prema drugom ljudskom biću. Ali vratimo se čitanju romana.

nastavlja se...
 
U narednom momentu će se akteri naći u prvoj tački spajanja – radoznalosti. Kamperi će željeti da saznaju šta se to s njim dešava, a iz istog razloga radoznalosti, on želi da sazna zbog čega se oni miješaju u njegov život tj. u njegovu smrt. I u istom momentu su se sjedinili u istom ośećanju, pojedinac i masa, progonjeni i progonitelji. (31 str.)

Slijedi dramska pauza u vidu iščekivanja. I dok je junak spreman da se suoči s neizbježnim, ljudi su pomalo zbunjeni njegovom nastalom ravnodušnošću, te zastaju u čudu. (32 str.)

I bi podne. Čas kad uloge počinju da se mijenjaju. Ljudi počinju intenzivno da iznalaze razloge koji bi opravdali njihovo gonjenje, a junak iskazuje prezir prema ljudima od kojih želi da pobjegne. I tu se pojavljuje druga tačka spajanja, u istodobnoj pojavi inata, sada već povrijeđenih sujetâ i pojedinac i masa žele da pobijede i započinje njihova međusobna borba. Ljudi ne žele biti izvrgnuti ruglu od strane pojedinca, dok on ne pristaje da bude žrtva, i na toj tački se mijenja pojedinac, kojem inat postaje pogonsko gorivo za pronalaženje izgubljenog smisla kojeg daje životu i izlaska iz dotadašnje ravnodušnosti i ośećanja beznađa. Ovo je prva njegova metamorfoza.(35 / 36 str.)

U priču se uvodi nova ličnost – čobanin, koji nameće izmišljenu krivicu progonjenom i tako sebi obezbjeđuje mjesto među onima koji ga gone. Sada se odnos snaga značajno mijenja u korist mase, jer ih je sada 3:1. Bez ikakvog razloga i suvišnih pitanja, na samo jednu naredbu : “ drži ga! “, čobanin prihvata ideju ljudi i priklanja im se bez pogovora. (37 str.)

Dolazak trećeg goniča, kod junaka jasno kristališe želju da ne dozvoli da bude žrtva i da se izbori za svoje osnovno ljudsko pravo, da o svojoj sudbini sam odlučuje. I inat prerasta u očajanje i veliku bojazan da neće uspjeti da ostvari svoju izvornu zamisao da svoj put zaokruži kako želi. (39 str.)

Navodeći lažne razloge, ljudi nastavljaju da hrane svoju progoniteljsku ideju, dajući joj veći smisao i svrhu. Nerazumijevanje postupaka junaka, kod njih nameće ośećaj uvrijeđenosti, koji opet biva dobro iskorišćen i služi kao isprika njihovom aktu proganjanja. (40 str.)

A onda u jednom momentu, junak ostaje sam, da promišlja o svojoj sudbini koju je izabrao, dok ljudi nastavljaju potragu. Junak počinje da razmišlja o vremenu kao promjenljivoj kategoriji, kad uśljed velikog duševnog bola i ośećaja nemoći pred neminovnošću sudbine, svaki trenutak postaje višestruko duži, a svaki opažaj višestruko jači, zbog lucidnog uma koji takav postaje. Nedoumica je nastala kada je promislio u svom bolu, da tri mjeseca života i nije tako malo, ako svaki momenat bude dovoljno dug da ga dobro iskoristi i odživi punim plućima. A onda ga kao oštro sječivo, prenu razdiruća misao, a šta ako svaki taj minut bude prožet boli, koja će predugo trajati, da li onda vrijedi pokušavati svoju misao vezivati za život? (40 – 44 str.)

Ne mogu, a da se u ovom momentu ne udaljim od romana i priśetim jednog događaja iz svog djetinjstva. Mislim da sam bila treći razred srednje škole i da sam iz kolekcije sabranih djela F.M. Dostojevskog, uzela da čitam “ Idiota “, čiji me je fascinantni naslov odmah privukao. Ostavši zapanjena pred silinom opisa koji je dat u čuvenoj slici smrtne kazne, opijena riječima i ośećajima, tog dana i nijesam otišla u školu, ostala sam kod kuće da nastavim s čitanjem. U tom opisu bješe data ona suptilna istančanost ljudskog uma, koji izaziva onaj pravi, iskonski strah, kada postaješ svjestan svoga kraja, kada ti se miješaju ośećanja nemoći s probuđenim lažnim nadama i pitanjem, da li bi sve ovo moglo biti drugačije, s očajanjem i beznađem, kada um postaje lucidan i zapaža svaki detalj, a minuti postaju vječnost, te svaka sitnica dobija važnost kosmičkih razmjera. I znam da sam tada pomislila: “ Bože, ovo mora da je zaista pisac doživio, u to sam ubijeđena.” I stvarno je bilo tako, poślije sam pročitala u njegovoj biografiji da je bio osuđivan na smrt pa pomilovan. Iz akumuliranog životnog iskustva tako nastadoše najljepše stranice u svjetskoj književnosti, složit ćete se sa mnom, zar ne?

I tako je bilo sve do same daske…Čudnovata stvar: rijetko u nesvijest padaju u tim pośljednjim trenucima! Naprotiv, glava strašno živi i radi, mora biti, jako, jako, jako, kao mašina koja se vrti, ja zamišljam udaraju razne misli, sve nedovršene i možda, smiješne, tako udaljene od ovog trenutka misli. “ Gle, onaj što se tamo zagledao na čelu ima bradavicu, a u dželata je jedno donje dugme zarđalo!”…a, međutim sve znaš i svega si svjestan, ima jedna takva tačka koju nikako ne možeš zaboraviti, niti možeš pasti u nesvijest, i sve oko nje, oko te tačke, ide i vrti se. Pa kad čovjek pomisli da je to tako do same pośljednje četvrti sekunde,kad već glava leži na panju, i čeka, i…zna, i najedared čuje iznad sebe kako se gvožđe otisnulo… To moraš neizostavno čuti! Ja kad bih ležao, namjerno bih slušao i čuo bih to! To je možda svega jedan deseti dio trenutka, ali ćeš neizostavno čuti! I zamislite samo, i dosad se još prepiru da možda glava i kad odleti, da ona možda još za čitav sekund zna da je odletjela. Kakav pojam!…A šta velite ako to traje i čitavih pet sekundi!…
Kliknite za proširenje...
Drago mi je što sam namjerno prekinula tok čitanja romana i prizvala Dostojevskog – neprevaziđenog maga i čitača ljudskih dušâ. Ali da se vratimo ovom našem kojeg iščitavamo. Nova ličnost se priključuje goničima, a to je šumar. A kako bi opravdao svoje učeščće u hajci, nameće izmišljenu krivicu progonjenom, koju niko ne može niti opovrgnuti, niti potvrditi, baš kao što je na sličan način to uradio i čobanin prije njega. ( 46 str. ) U tom momentu nastaje razdor među ljudima, jer svi počinju da svojataju bjegunca, ističući svoje pravo polaganja vlasništva nad njim, te nastaju sukobi među ličnostima, a kao vođa se nameće šumar, tek tako i bez ikakvog objašnjivog razloga. (47 str.)

Shvatajući sada već i izvjesnu ugroženost od strane ljudi, kod bjegunca dolazi do preobražaja, te iz ośećanja čistog straha, rodi se volja za životom, koja se svakim minutom povećavala, srazmjerno količini straha koji ga je obuzimao. Ovo je njegova druga metamorfoza. (49 str.)

Tražeći spas u šumi, shvatio je da se cijeli njegov život svodio na bježanje. Jednom davno je pobjegao iz svog rodnog kraja, ni sam ne znajući zbog čega ni u čemu je bila njegova krivica i sad bježi opet. (50/51 str.)

A goniči nastaviše svoju bjesomučnu potragu, ojačavajući svoj bijes, dok junaku, odluka da živi, dade snagu da istraje. Masa se povećavala dolaskom novih ljudi i sad postaje nebitno ko su i što su, čak nijesu imali ni zajednički motiv koji bi ih vezivao, jer je hajka sama po sebi postala dovoljno veliki razlog i opravdanje za sve što su namjeravali učiniti. (54 str.)
Slijedi značajan momentat i novi, treći preobražaj kod glavnog junaka. Rezimirajući svoj život, koji je mogao da stane u njegovih trideset sedam godina, postao je svjestan besmisla sopstvenog postojanja. Šta će ostati iza njega, nikakav trag nije ostavio, poślije njega će znači doći definitivan kraj, bez ikakve mogućnosti da se to promijeni. (55 str.)

I on počinje da žali za svim onim što je propustio. U narednoj slici vidimo masu koja gubi koherentnost. Sudaraju se ljudske sujete kako to obično biva i stvaraju se dva nepomirljiva tabora, oba ogrezla u onoj istoj, upornoj tvrdoglavosti, kojom daju sebi za pravo, da progonjenog smatraju svojim neprikosnovenim vlasništvom, bez obzira na to što im nije poznata njegova bilo kakva krivica. U toj fazi zahuktale potjere, razlog i opravdanja više nijesu potrebni, te ih više i ne traže. (56 str.)

Glavni junak zapada u stanje u kojem počinje zavaravati sebe, u naizgled opravdanosti kratkoće sopstvenog življenja, jer je onda uveliko lakše bilo prihvatiti činjenicu skorog odlaska. (57 str.) Tješeći samog sebe i ujedno obećavajući da će sve ono što je propustio, u narednom kratkom periodu nadoknaditi, da će uraditi sve suprotno od onoga kako je činio za tih trideset sedam godina svog života. Ta mu je probuđena nada bila jako potrebna, kako bi se uhvatio za bilo kakvu slamku spasa. (58 str.)

I evo na ovom mjestu opet napuštam čitanje i prizivam Dostojevskog, koji na isti način razmatra ovu temu da svi ponekad poželimo da uradimo potpuno drugačije od onoga kako smo uradili, još pogotovo ako nas u tome omeđuje kratkoća vremena, sve onda postaje intenzivnije i postaje žudnja.

Neizvjesnost i odvratnost od tog novog koje će biti i odmah nastupiti bili su užasni; ali on reče da za njega u tom trenutku ništa nije bilo teže nego neprekidna misao: “ Kako bi bilo da se ne umre! Da se može vratiti život – kakva beskonačnost! I sve bi to bilo moje ! Ja bih tada svaki trenutak pretvarao u čitav vijek, ništa ne bih izgubio, o svakom trenutku bih vodio tačan račun, uzalud ništa ne bih trošio.” Govorio je da se ta misao kod njega naizad izmetnula u takav gnjev da je prosto želio da ga što prije ubiju!…
Kliknite za proširenje...
Ali da nastavimo s čitanjem romana. Masa se opet ujedinjuje u mržnji prema njemu, koja svakim minutom postaje i veća i jača. (59 str.) U dugom promišljanju, odjednom se jasno izdvojila jedna čista misao i dolazi do četvrte metamorfoza, kada junak shvata da je u životu jedino bila važna ljubav, a da je eto, on to jedino i najvažnije propustio. I tako otvorenog i pročišćenog srca, poče da gleda svijet i njegovu ljepotu u kojoj je želio da se izgubi. I uhvatio se za taj, toliko važan tračak nade, da bi mogao promijeniti zapisanu mu sudbinu, dobijajući snagu da potrči još jače i još brže. (60 str.). A kod mase, neizmjerna mržnja prerasta u žudnju, žudnju za nečim što ne mogu dosegnuti i što im polako, ali sigurno izmiče. I eto treće tačke spajanja akterâ ove drame u jednom ośećanju, ośećanju žudnje, jer kod glavnog junaka počinju da se ređaju slike svega onoga za čim je njegovo srce počelo strasno da žudi, za svim onim prema čemu je bio ravnodušan cijelog svog života. Ogromna tačka preokreta ličnosti, možda i krucijalna u romanu. (61 str.)

Istovremeno kulminira i žudnja mase i oni počinju da ośećaju svu jačinu nagomilane mržnje koju žele da na njega izliju. ( 62 str. ) Kroz roman možemo sada ośetiti, muzički gledano, jedan fortissimo u zapletu. Ljudima se sada priključuju žene u crnini, narikače i vrlo je interesantno primjetiti kako mržnju svi lako prihvataju i kako joj se tako olako predaju. Promišljam, da li bi bilo isto i da je masa reflektovala ljubav? Mislim da ne bi, jer se kroz istoriju ljudskog roda dokazalo, da se mržnja i grijeh lakše daju prigrliti i da nam za njihovo prihvatanje nije potrebno ulagati nikakav napor, dok s druge strane, zahtjevna ljubav od nas traži veliko ulaganje truda, strpljenja i blagosti s kojom je moramo stalno njegovati kao najośetljiviju biljku. I naravno da onda ljudi biraju lakši put, priklanjaju se većini i rijetki su oni koji bi ustali protiv mase, pobunili se i stali u odbranu progonjenog. Tako su se opštoj hajci priključili i nepoznati ljudi, bez pitanja i bez pogovora, nauštrb savjesti, koju su tako lako odbacili, ne zadržavajući čak ni ono zrno osnovne ljudske empatije, koju bi trebali ośećati. (63 str.)

Zaodjenut u novu kožu koju je dobio, kožu ljubavi, junak povjerova u “ pradobro “ i pomisli da mu u tom času niko ne bi nanio nikakvo zlo i gledajući svijet oko sebe kroz sopstvenu prizmu ośećanja, nije više strahovao od linča. I on stade. (64 str.) Ipak, sagledavši brojnost mase, koja je sada bila značajna, shvatio je da se od akumulirane mržnje svjetine ne može pobjeći i znao je da nema dalje. To je bila neka krajnja tačka do koje je uspio da stigne i znao je da drugog puta nema, da mora nametnuti svu silinu svoje spoznaje, da se dobrovoljno neće prepustiti sudbini i da neće postati jagnje za klanje. (66 str.) Na njegovom licu se ogledala sva silina užasa bola koji ga je razdirao,pa su ljudi ustuknuli od jačine ośećaja kojeg su na njegovom licu prepoznali. I to je tačka na kojoj dolazi do razmjene snaga između dvije strane, te nadmoć ljudi i mase, prelazi u ruke pojedinca koji se iznad njih izdigao. On ośeti slatke trnce pobjede, izdrža udar ogromnog talasa mržnje koja ga je obuzela i koju je cijelog svog života ośećao prema ljudima koji su ga povrijeđivali i odbacivali. U trenutku je shvatio da se njegovim nestankom ništa neće promijeniti i da će zemlja nastaviti da se kreće svojom ustaljenom putanjom i da je on samo jedna kap u nepreglednom moru, koje će poślije njegovog nestanka ostati isto tako mirno kao što je i sada i neće izazvati nikakve talase. (69 str.) Razmišljao je o djetinjstvu, kada se zbio neobičan događaj s njegovim đedom Joksimom, koji je bio na samrti i iz naobjašnjivih razloga ustao, na zaprepašćenje ljudi, koji su iščekivali njegovu smrt. I on se ponadao da bi mogao da crpi snagu iz iste te mržnje koju je ośećao prema ljudima. (74 str.) I opet je počeo silno brzo da bježi, naočigled okupljenih ljudi, nadao se da će pomoću đedove sudbine uspjeti da promijeni svoju.

I zbunjeni ljudi počeše da trče ponovo, sad već i ne znajući zbog čega, a žene u crnini su i dalje naricale. (76.) Junak opet podgrijava lažne nade da će se njegovoj bolesti naći lijeka i pomislio je kako bi đed Joksim sigurno napravio neko čudo, nešto što bi se protivilo razumu, te je počeo da bere i jede svo bilje koje je nalazio usput, nadajući se da će mu iz tog mnoštva hemikalija, neka čudotvorna biljka donijeti prijeko potrebni spas. (81str.). A ljudi su stajali zbunjeno, jer im se iznenada izgubio, isto onako kako je i iznebuha došao, i u njima je njegovo nedostajanje ostavljalo veliku prazninu. Sunce je već bilo na izmaku i oni su znali da im vrijeme ističe, dok je junak mirno čekao noć, tražeći u njoj spas. (83 str.) I opet nove ličnosti ulaze u priču, čovjek i žena koji mašu i pas koji zavija, predośećajući nečiju skoru smrt.

On se još jednom uspravio, pogledao okolo i shvatio da je ostao sam. Kod ljudi nastade nemir i čuđenje, mnogobrojna pitanja, zašto nam oni ljudi toliko mašu, zašto pas zlokobno zavija, zašto nam bjegunac toliko nedostaje, šta se to s nama dešava? (85 str.)

Ugleda masu daleko od sebe, pitajući se da li su oni stvarni ili su samo plod njegove mašte i njegove želje da se bijegom od ljudi, oprosti od svijeta. I prestade da bježi. Vratio se ranije nađenoj suštini, mislima o ljubavi u kojoj treba tražiti smisao postojanja. Potrčao je ka stijeni, koja se pred njim izdizala, samouvjeren, ne tražeći više ni pomoć prađedova. (86 str.)

A ljudi su znali da na sva svoja pitanja, koja su ih ostavljala takve zbunjene, odgovor mogu naći samo u onome koji im je nestao. Zastali su pred izvorom, gorskim okom, koje im je donijelo okrijepljujuću svježinu.

On je pomislio da je utekao masi i naslađivao se činjenicom da je bio izdržljiviji od svih njih i da je možda dijagnoza njegove bolesti samo jedna velika greška, i da su mu oni ljudi došli kao spas da započne borbu sa samim sobom i da im zapravo duguje zahvalnost što su u njemu izazvali borbu iz koje je izašao kao pobjednik. A isti motiv pretresaju ljudi, koji postavljaju pitanje, a šta ako onaj čovjek uopšte ne postoji? (91 str.) Negodovanje mase zbog pomisli da im je čitava stvar s bjeguncem ostala velika tajna, zbog sumnje u cijeli poduhvat, polako je razbijala njihove redove. A on se ośećao kao da je opet stigao na bijele vrhove Prekornice, koja je nekoliko puta, odigrala važnu ulogu u njegovom životu, kada je davno, još u mladosti pobjegao, i evo je sada opet, na kraju puta, kada je odlučio više da ne bježi i kada je stao. I vidio je sve predjele kojima je nekada gazio, srijetao sve ljude koje je nekada poznavao, pokušavajući da zamrzne te slike u trenutku i da one nikada ne nestanu.
A masu odjednom prenu nadljudski krik, koji im je sledio krv u žilama i prva dva goniča shvatiše da krik dolazi s obližnje stijene. Ostali su, uplašeni i zbunjeni , počeli polako da se razilaze. (96 str.)

A njemu se činjelo da je smiraj našao u vaskolikom svijetu, koji je posmatrao u šarenim slikama i činjelo mu se da je od sreće počeo da pjeva, ne prepoznajući svoj glas, jer je ustima punim zemlje, zalelekao glasom đeda Joksima, opraštajući se od šarenih slika, koje su se kao pijesak prosule pred njegovim očima.

A dvojica goniča nađoše svoju lovinu, koja je sada za njih bila nepovratno izgubljena, jer je uspjela da im utekne, da se prepusti smrti van njihovog domašaja. Tim jezivim zadnjim lelekom ih je dozvao da im pokaže ljepotu svoje pobjede i radost s kojom se predao smrti. I ostao je veliki i tajnovit u njihovim očima, kao nesaglediva tajna kojoj se ne zna ni početak ni kraj, brišući sve tragove za sobom, na njemu ne ostade ni odjela, ni jedne jedine krpe i pred njihovim očima puče istina o ljudskom postojanju, jer on pred njima ležaše onako izvoran, nag, otišavši s ovog svijeta baš onako kako je došao iz majčine utrobe – sam, nag, uz primarni krik kojim je najavio svoj dolazak. I samo je zadržao osmijeh prezira i sažaljenja, kojim je, svim jadnicima koji ostaju na zemlji da njome hode dokazao, da ih sažalijeva i prezire, na kraju krajeva čak i mrzi zbog njihovog pokušaja da se opiru nečemu što je neminovno , a to je izvjesna smrt, jer bjesomučnim lovom na njega, pokušali su da joj se suprotstave. (101 str.)

Na moju veliku žalost, priči dođe kraj, a baš sada nastaje ogromno polje kojem bi mogli potrčati, razmišljajući o smrti, ali neka junakov kraj, bude i kraj ove priče. Pričala sam Vam od svega pomalo, o ljepoti čitanja, o psihološkom romanu i nadasve o ljepoti življenja. Do nekog sljedećeg viđenja u nekom novom romanu.

Tamara Pantovic
 
BORIS NAD:
POVRATAK MITA

Protivurečni procesi „demitologizacije“ i „remitologizacije“ nisu nepoznati drevnim civilizacijama, u kojima stari mitovi katkad bivaju destruirani (demitologizacija) i zamenjeni novim (remitologizacija). Drugim rečima, ovde su demitologizacija i remitologizacija međusobno uslovljeni i zavisni procesi. Oni ne dovode u pitanje samu mitsku osnovu tradicionalne zajednice; štaviše, oni je održavaju večito aktuelnom i živom.

Mit, naime – sem u izuzetnim slučajevima krajnje degradacije i sekularizacije jedne tradicije i kulture – za nas nije fikcija primitivnih, praznoverica ni nesporazum, već krajnje sažet izraz najviših sakralnih istina i principa koji se, u meri u kojoj je to moguće, „prevode“ na konkretan jezik zemaljske stvarnosti. Mit je sakralna istina izrečena popularnim jezikom. Tamo gde se pretpostavke za njeno razumevanje gube, jedan mitski sadržaj mora biti odbačen da bi na njegovo mesto stupio drugi.

Opasne intiucije

Mit je, u tradicionalnim kulturama, i veliko polje antiteze, na kome se, kako to pokazuje kapitalno delo J. J. Bahofena Matrijarhat, sučeljavaju dva velika i nepomirljiva principa: uranski i htonski, patrijarhalni i matrijarhalni, projektujući se zatim na sve drugostepene modalnosti, od državnog i društvenog uređenja do umetnosti i kulture. S pojavom indoevropskih, patrijarhalnih osvajača na tlu stare, matrijarhalne Evrope otpočinje borba dva oprečna principa čije pojedine epizode osvetljava Bahofenova studija. U datom slučaju, stare matrijarhalne mitove i kultove smenjuju patrijarhalni, kroz paralelne i naizmenične procese de- i remitologizacije, a tragove ove borbe takođe nalazimo u pojedinim mitskim sižeima, koje je moguće razumeti i kao veoma sažetu religijsko-političku istoriju, na način na koji ih tumači Robert Grejvs, u svojim Grčkim mitovima.

Nasuprot tome, demitologizacija koja u Grčkoj dostiže svoj vrhunac posle Ksenofana (565-470 p.n.e), potpuna je i radikalna. Za njom ne sledi nikakva remitologizacija, ona je posledica posvemašnje desakralizacije i profanizacije kulture, čiji je rezultat gašenje mitske i buđenje istorijske svesti, kada čovek prestaje da sebe doživljava kao mitsko, i počinje da sebe shvata kao istorijsko biće. Pojava koja ima analogije sa dva momenta u istoriji: najpre, sa demitologizacijom koju donosi rano hrišćanstvo. Za prve hrišćanske bogoslove, mit je suprotnost Jevanđelju, a Isus je istorijska ličnost, čiju istoričnost crkveni oci dokazuju i brane pred neverujućim. Nasuprot tome stoji stvarna remitologizacija srednjeg veka, sa čitavim nizom primera revitalizacije drevnih mitskih sadržaja, često međusobno sukobljenih i nepomirljivih, od gralskih mitova i mita o Fridrihu Drugom, do eshatoloških mitova epohe krstaških ratova i raznovrsnih milenarističkih mitova. U pitanju su, bez sumnje, samo reaktuelizacije mnogo starijih mitskih sadržaja i njihovih „opasnih intuicija“, koje nadilaze svoje povode i svedoče o živom prisustvu mitskih sila unutar istorijskog sveta, koje nikakva demitologizacija ne uspeva da zatre ili ugasi.

Potrošačka mitologija. Ponoć istorije

Drugi primer radikalne demitologizacije je demitologizacija koja nastupa s epohom iluminizma da bi svoj vrhunac doživela u „tehnološkom univerzumu“. Ona je (kao i prethodne) neposredan izraz degradacije i pada modernog čoveka, koji više nije mitsko ni istorijsko biće, već puki „potrošač“ unutar „potrošačke i tehnokratske civilizacije“ ili naprosto dodatak tehnološkom univerzumu. Herojski impuls koji je pokretao čoveka kao mitsko, pa i istorijsko biće, utrnuo je. Destruktivne snage demitologizacije neprestano čiste i odstranjuju mitske primese iz prostora potrošačke civilizacije i ljudske memorije uopšte, zatirući „opasne intuicije“ koje su u njima sadržane. Unutar tehnološkog univerzuma, koji je samo krajnja faza pada (modernog) čoveka, konačno se zatvara horizont ljudskog, jer ovde čovek raspolaže samo jednom moći i samo jednom slobodom: moći da troši i slobodom da kupuje i prodaje. Ta sloboda i ta moć svedoče o smrti čoveka (kakvog poznaju mit i istorija), jer unutar tehnološkog univerzuma i potrošačke civilizacije sve što nadilazi „potrošačku životinju“ jednostavno ne može da postoji. „Smrt umetnosti“ o kojoj govore istorijske avangarde je jednostavna posledica smrti čoveka, najpre kao mitskog, potom i kao istorijskog bića.

Naravno, proces demitologizacije nikad ne može biti završen, iz prostog razloga što destrukcija ne dotiče same mitske sile. One se i nadalje pojavljuju i vraćaju kroz istoriju, bilo pod maskom „istorijskog“, bilo kao nešto što se suprotstavlja istoriji. Ovo važi i za jednodimenzionalni univerzum tehnokratske utopije. Usled toga, u potrošačkoj civilizaciji realni mitski sadržaji bivaju zamenjeni simulakrumima mitskog: samoniklim subkulturunim ideologijama i „mitovima“, odnosno „potrošačkom mitologijom“, čiji su junaci ličnosti comic stripa, poput Supermena.

Ali, iscrpljivanje dugotrajnih i destruktivnih procesa demitologizacije, ne znači povratak u mitsko vreme.

„Stojimo u ponoći istorije; otkucalo je dvanaest i mi gledamo ispred sebe u mrak u kome se naziru buduće stvari. Taj pogled prate jeza i teške slutnje. Stvari koje vidimo ili koje mislimo da vidimo još nemaju ime, bezimene su. Ako im se obratimo, ne pogađamo ih tačno i izmiču omči naše vlasti. Kad kažemo mir, može doći do rata. Planovi o sreći pretvaraju se u ubilačke, često preko noći.“

Ukratko: „Grubi upadi koji na mnogim mestima pretvaraju istorijske krajolike u elementarne skrivaju promene tananije ali prodornije vrste“ (Ernst Jinger: Kod zida vremena).
 
U osvit istorije

U spisu Kod zida vremena Nemac Ernst Jinger govori o prelazu iz mita u istoriju, o trenutku u kome mitsku svest smenjuje istorijska. Istorija, naravno, ne postoji koliko i čovek: istorijska svest odbacuje kao neistorijske ogromne prostore i epohe („praistorija“), te narode, civilizacije i zemlje, jer „neka osoba, neki događaj mora imati sasvim određene osobine da bi bio istorijski“. Ključ za taj prelaz, prema ovom autoru, pruža upravo Herodotovo delo, kroz koje čovek danas „prolazi kao kroz zemlju obasjanu zracima zore“:

„Pre njega (Herodota) je postojalo nešto drugo, mitska noć. Ta noć, međutim, nije bila tama. Bila je pre san i znala je za drugačije povezivanje ljudi i događaja od istorijske svesti i njene selektivne snage. To unosi zrake zore u Herodotovo delo. On stoji na vrhu planine koja razdvaja dan od noći: ne samo dve epohe, već i dve vrste epohe, dve vrste svetlosti.“

Drugim rečima, u pitanju je trenutak prelaza iz jednog načina postojanja u nešto sasvim različito, što nazivamo istorijom. To je trenutak smene dva ciklusa, koje ne možemo poistovetiti sa smenom istorijskih epoha – u pitanju je pre duboka promena u načinu postojanja čoveka. Sakralno na način prethodnih epoha se povlači, drevni kultovi nestaju a na njihovo mesto stupaju religije, koje i same, ubrzo potom, postaju a-istorijske ili antiistorijske, čak i kad pokreću događaje i istorijske zaplete. Krstaški ratovi, na koje poziva zapadna crkva, produbljuju podele i raskole a na kraju porađaju reformaciju, koja započinje s religijskim zanosom i željom za povratkom na „biblijske početke“, da bi se okončala istorijskim pokretom koji otvara put nesputanom razvoju industrije i tehnike – nesputanom normama (hrišćanske) tradicije i slobodnom od čovekovih nadanja i želja.

Grimasa užasa

Istorijski svet, čije obrise naziremo kod Homera, koji se uobličava kod Tukidida i koji svoj zenit doživljava negde krajem pretprošlog i početkom XX veka, s nejasnim granicama i u vremenu i u prostoru, ali s jasnom svešću o svojim zakonitostima i uređenju, počinje da se urušava; ogromno zdanje istorije postaje nestabilno, kao znak prodora dotad nepoznatih, stranih sila. Te sile imaju titanski, elementarni karakter, najpre vidljiv u tehničkim katastrofama, koje odnose na stotine i hiljade žrtava a potom, u kataklizmičkim zbivanjima XX veka, u svetskim ratovima i revolucijama, na milione poginulih i osakaćenih. Oslobađanje nuklearne energije, radijacija i ekološko uništenje kojima su izloženi ogromni predeli, svakodnevni danak u krvi, bilo da se podnosi „progresu“ u mirnodopskim uslovima, bilo da je neposredna posledica vojnih intervencija i sukoba, predstavljaju nešto što izlazi van utvrđenih okvira istorijskog sveta. Naravno, istorija se tu ne završava, kako je to očekivao Marks ili Fukijama. Pre je primetno stvarno ubrzanje istorijskog vremena, koje zgušnjava događaje i skraćuje rastojanja između ključnih preokreta istorije. Reč je, međutim, o tome, da ovde više ne deluju samo sile koje smo nazvali istorijskim, i da se uloga čoveka u tim događajima suštinski menja: on više nije u stanju da deluje ravnopravno s bogovima, da ih sledi, da im se suprotstavlja ili da ih čak potčinjava, kako je to predstavljao mit. On više nije ni aktivni učesnik istorije, rukovođen strastima ili sopstvenom voljom, kako se to dešava u zreloj istorijskoj epohi. On postaje igračka nečeg nepoznatog, uključen u zbivanja koja ga nadmašuju, protiv njegove volje i mimo njegovih zamisli.

Izraz vedrog samopouzdanja postepeno smenjuje grimasa užasa. Čovek koji se do juče smatrao suverenim i gospodarom, spoznaje svoju slabost. Sredstva u koje se uzdao, pokazuju se nemoćnim ili se u odsudnom času okreću protiv svog tvorca. Tehnološki sistemi i socijalna uređenja imaju svoje naličje, svoje automatske crte, koje ne obuzdavaju već podstiču destrukciju, što čoveka stavlja u položaj čarobnjakovog šegrta, koji je oslobodio sile kojima je nedorastao. Korupcija, kriminal, nasilje i teror pre su posledica nego uzrok. Politički odgovori, bez obzira na boju i predznak, ne nude rešenja nego uvećavaju rasulo. Da nije nastupio čas panike, čovek bi makar stekao svest o sopstvenom padu.

Sve to je bilo nezamislivo u zrelo istorijsko doba jer je čovek tada još vladao sobom, a time i istorijom; istorija zato i nije mogla imati drugi smer ni smisao sem onog koji joj sam čovek daje, sopstvenim delima i mislima. Svaki koncept „smisla istorije“ je koncept nastajanja čoveka, dok u klasično istorijsko doba čovek ne nastaje već jeste. Pitanje o „smislu istorije“ zato je bilo besmisleno, i ono se zaista i ne može naći kod klasičnih pisaca, počev od Herodota. Pitanje o „smislu istorije“, koji se uvek pronalazi van čoveka, postaje moguće tek onda kad se i težište istorije pomera van samog čoveka, bilo u sferu socijalnih, bilo u sferu tehnoloških odnosa.

Moderni čovek prekasno otkriva svoju slabost; ali njegov slom ne optužuje mit ni istoriju već upravo slabost i kukavičluk modernog čoveka. Svet „civilizovanih vrednosti“, istorijski svet uopšte, koji je on sam stvorio, pokazuje se mnogo slabijim nego što smo navikli da verujemo – slabiji strukturalno, duhovno i etički. Na prvi znak uzbune, on počinje da se ruši, razotkrivajući, u stvari, unutrašnju spremnost na kapitulaciju modernog čoveka.

Reč je o „ponoći istorije“, koju će uskoro smeniti nešto različito, a taj momenat prelaza obeleževa razmah titanskih sila, koje zahtevaju žrtvu u krvi.

Ka postistoriji: buđenje mita

Istorija, ponovimo to, ne traje koliko i čovek na zemlji. Ali svest o tome se javlja kasno u istoriji, možda tek na njenom kraju, kad se menjaju granice i vremena i prostora: na jednoj strani, otkrivanjem daleke prošlosti čoveka, s iščezlim civilizacijama, potom prošlosti planete i kosmosa, i sa druge, kosmičkih prostranstava, okeanskih dubina ili unutrašnjosti same zemlje, kroz arheološke i geološke slojeve, na gotovo vernovski način. Nove perspektive izazivaju vrtoglavicu. Praistorija i postistorija dobijaju na značaju tek kad zdanje istorije postaje trošno. Ali okretanje čoveka od istorije ka nečem što još nije u stanju da odredi ni jasno sagleda sada podseća na bekstvo.

Na ovaj ili onaj način, tehnološki univerzum i potrošačka civilizacija doći će do svog kraja, kao što se klasična istorijska epoha okončava tehnokratijom, totalitarnim poretkom u svom dovršenom vidu, koji ne nastaje iz hrabrosti ni snage već iz kukavičluka, slabosti i straha. Nemoguće je reći koliko dugo će to trajati. Nevažno je i da li će do toga doći usled unutrašnjeg iscrpljivanja, prenaprezanja ili katastrofe, ili svega toga zajedno. Ali, u svakom od ovih slučajeva, slom je tek posledica nemoći čoveka da nadalje obitava unutar istorijskog sveta, da njime vlada i to kao suvereno biće.

Povratak mita, međutim, nije moguć u smislu povratka na stanje „pre istorije“. Mitske sile ostaju prisutne, kao što je to bilo tokom celokupnog istorijskog perioda, ali one ne mogu da uspostave prethodno stanje jer za to nedostaju pretpostavke; u prvom redu, nedostaje „supstrat“, plodno tle. Moderni čovek je za to preslab, u duhovnom, psihološkom pa čak i u „fiziološkom“ smislu.

Zajedno sa istorijom, postepeno nestaje i kultura u svom sadašnjem značenju, koja je u osnovi samo instrument socijalnog inženjeringa. U tehnokratskoj utopiji (za razliku od kulture u istorijskom periodu), masovna kultura je samo jedan od načina kojim se kanališu energije i usmeravaju utopijske fantazije i želje masa; elitna kultura, koja neprekidno luta između komformizma i negacije, između negacije i skepse, između skepse i ironije i nazad ka komformizmu, u suštini ostaje sredstvo demitologizacije i zatiranja opasnih intuicija koje su sadržane u mitu, čime se omogućuje manje ili više bezbolno integrisanje u tehnološki univerzum, uz iluziju slobodne volje. Pojava i buđenje tih opasnih intiucija i pritajenih arhetipova, na marginama tehnokratskog socijalnog mehanizma, stvara konfliktne situacije i dovodi do zastoja u njegovom funkcionisanju.

U prostorima s one strane tehnokratske utopije, kulutra će morati da preuzme mnogo tradicionalniju ulogu nego što je ona koju ima u potrošačkoj civilizaciji. Raspad istorijskog sveta u njegovoj poznoj fazi, kome upravo prisustvujemo, dopušta nam da nazremo ponešto od toga.

Tokom najvećeg dela istorijskog perioda, kultura je povlašćeno područje sveštenih i mitskih sila. To je i jedan od puteva kojim mitske sile ponovo prodiru u istorijski svet, ovaploćujući se u istoriji, za razliku od tehnološkog univerzuma, u kome se one uglavnom ispoljavaju kroz folklorne stihije potkulture, i to najčešće izobličene do neprepoznatljivosti, kao simulakrumi mitskog a ne kao njegov verodostojan izraz. Oni pre svedoče o večitoj i neutaživoj potrebi čoveka za mitskim sadržajima nego što predstavljaju znak njihovog realnog prisustva.

Kultura u posttehnokratskoj eri biće upravo u tesnoj vezi sa remitologizacijom, u smislu prepoznavanja i buđenja istinskih mitskih sadržaja, u znaku revitalizacije i inovacije drevnih i tradicionalnih formi, umesto, kao dotad, njihovog egzorcizma. Smisao i svrha demitologizacije, nasuprot tome, mora biti ograničena na onu koju je imala u tradicionalnim društvima: na čišćenje degenerisanih, „folklornih“ mitskih formi, kako bi na njihovo mesto stupile one koji verodostojno predstavljaju tradiciju.
 
Priča iza tajanstvene Igre (staklenih perli)- Herman Hese

Zenit Heseovog stvaralaštva, potvrđen kao glavni razlog dobijanja Nobelove nagrade, roman Igra staklenih perli, dobija status tzv. klasika, ali i knjige koja se ređe pročita za razliku od nekih drugih dela ovog pisca. Pre samog početka je posveta Hodočasnicima na Istok, jer je Heseova porodica radila u Indiji, deda je bio sinolog, a otac protestantski misionar. U dva prevoda na srpski jezik pojavljuju se različiti naslovi, Igra staklenih perli, Mihaila Smiljanića i Igra đinđuvama, Branimira Živojinovića. Knjiga spada u bildungsromane i podeljena je na dva dela: u prvom se izlaže životni put Jozefa Knehta, do smrti, a drugi je vezan za njegove reinkarnacije prošlih života.

Razvoj Knehta, praćen je od tinejdžerskog uzrasta, u kom je izabran da se priključi Redu, tj. da postane Igrač staklenih perli. Ova Igra je sinteza umetnosti, matematike, estetike, jezika, (praćena obaveznom meditacijom), koja kroz roman nije objašnjena do kraja, i sama je sebi cilj. Kastalija, država Igrača, je prava utopijska republika slična Platonovoj idealnoj državi. Ovo je u celosti muška priča, nema ženskih likova praktično do samog kraja. Celo okruženje ostavlja utisak manastirskog režima, pojavljuje se samo jedan ženski lik u prvom delu knjige, koji nije bitan za radnju romana.

Uspon protagoniste predstavlja uobičajeni obrazac napredovanja u strogoj hijerarhijskoj strukturi, uz podrazumevanu potpunu poslušnost organizaciji kojoj pripada, sigurno koračajući utabanom stazom do vrha. Antikonformizam se budi na kraju (prvog dela romana) gde on daje ostavku, napušta Kastaliju, prelazi da živi kod porodice svog prijatelja, a tu i umire, udavivši se u jezeru.

Ime Kneht sadrži onomastičku simboliku, jer ono na nemačkom znači sluga, a on se celog života odricao privatnosti i nagonskog dela svog bića da bi bio u službi višeg cilja. Kastalija je dobila naziv po nimfi koju je Apolon preobrazio u čudotvornu fontanu na Parnasu, čija voda daje poetsku inspiraciju. Arhetipsko je jako bitno za Hesea. Likovi koji imaju ovu ulogu su zastupljeni na više mesta u ovom romanu, a u delu vezanom direktno za igru to je Majstor muzike (arhetip mudrog starca), Knehtov mentor i uzor, koji je dostigao prosvetljenje i svetački zrači. Slika koju ima pred sobom nakon saznanja da je postao Majstor Igre, u stvari je retrospekcija u mladalačko doba u kojoj se njegov lik stapa sa Majstorom muzike u jedan uroboros, krug večnosti, stalnog vraćanja na početak.

Knehtove životne promene imaju obrise alegorijske priče O tri preobražaja duha iz Ničeove knjige Tako je govorio Zaratursta. Prvi stadijum, kamile, gde on služi, trpi, možemo poistovetiti sa periodom od uvoda do vremena dok je počeo da se premišlja; drugi stadijum je lav, u kome se bori protiv obaveza, dužnosti, prekida lanac konformizma i odlazi u nepoznato; treći, dete, otpočinje novi život, novi ciklus, odlaskom van Kastalije.

Drugi deo romana nosi naslov Tri životna puta. To je zapravo prikaz tri Knehtove reinkarnacije. Prva je naslovljena sa Kišotvorac, druga sa Ispovednik, a treća Indijski životni put. U početnoj je stavljen u paganska vremena matrijarhata, verovatno negde na evropskom podneblju, gde se pojavljuje pod imenom Kneht. Kroz priču saznajemo da je postao kišotvorac, neka vrsta plemenskog vrača koji je potčinjen samo Majci, ženi starešini sela. On je pored toga i snalažljivi prirodnjak, koji poštuje Mesec, i neka je vrsta njegove emanacije, koji oseća sve što se dešava na tom nebeskom telu. U epohi matrijarhata su poštovana lunarna božanstva, a na kraju Kišotvorac biva žrtvovan kao sveti kralj, što se inače radilo tada da se odbrovolji boginja plodnosti.

U odeljku naslovljenom pod Ispovednik, Kneht je Jozefus Famulus, sveti čovek, pustinjak, koga pohode mnogi radi ispovesti i neke vrste pokajanja, a najviše duševnog olakšanja. Radnja se dešava u ranohrišćanskom periodu, u današnjem Izraelu. Jozefus postaje prezasićen ispovestima, smatra sebe nedostojnim i traži svetog oca kojem bi se on ispovedio. Kad ga pronalazi, počinje da mu služi, saznavši na kraju da je i njegov gospodar imao iste dileme kao i Jozefus, da je krenuo da ga traži iz istih razloga kao i on njega.

Indijski životni put je poslednje opisana Knehtova reinkarnacija, koja se odigrava u staroj Indiji, a ovde je on princ Daza, koji beži od zle maćehe, i postaje pastir. Upoznaje starog mudraca, za kojeg će ostati vezan ceo život, iako ga privremeno napušta. Daza ubija svog polubrata i vraća se svetom starcu, koji mu daje prikaz tzv. maju, kako bi izgledalo da je vladar. Živopisno su predstavljene nirvana u kojoj se mudrac nalazi i maja (pojavni oblik stvarnosti svojstven bogovima i svecima).

Herman Hese se zalagao za nadreligioznu duhovnosti, spoja nespojivog na prvi pogled. Na svoj jedinstveni način se trudio da približi različite, čak i suprostavljene civilizacije i misaone koncepte što se provlači i kroz ovo delo, i pokaže kako je on to sam pisao „lik čovečanstva, začaran u jedinstvu od hiljadu protivrečnih crta.“-

Spasa Vidljinovic
 
BESNILO, Borislav Pekić
(SOLARIS, NOVI SAD, 1999)

Piše: Ilija Bakić

ŽANROVSKE IGRARIJE

Pre gotovo dve decenije, 1981.g. Borislav Pekić je napisao roman “Besnilo”, koji će se pred jugoslovenskom publikom pojaviti 1983.g. Bio je to prvi od tri subverzivna romana ovog već priznatog i cenjenog autora; druga dva su “1999” i “Atlantida”. Narečena subverzivnost ogleda se u činjenici da je Pekić posegao za žanrovskim, ‘paraliterarnim’ temama i strategijama, što je na velike muke stavilo većinu glavnotokovskih teoretičara i prikazivača tekuće produkcije jer se do tada nije dešavalo da jedan ‘ozbiljan i uvažen’ pisac skrene u, samo prezira dostojne, močvare kiča i šunda. Tako je Pekić nastavio s provociranjem učmalih i u tradiciju beznadežno zapletenih akademskih književnih krugova, što je podvig poštovanja vredan. “Besnilo” je, kao prvi udarac etabliranim krugovima, podnelo talas iznenađenja i neverice, posle kojih su sledile serije kritika u kojima su se njihovi autori trudili da, na svakovrsne, pa čak i akrobatske načine, pronađu vrhunske dubine ovog romana i tako opravdaju pisca svrstanog u ‘svoj’ tabor. Ni glasovi neodobravanja romana nisu delovali ubedljivije a sličan utisak odavali su i ‘umereni’ prikazi. Rečju, gotovo niko ko se poduhvatio analize “Besnila” nije se proslavio.

Vremenska distanca dozvoljava, čini se, danas, širi pogled na ovaj književni slučaj. Pekić je u više navrata, direktno ili prema svedočenjima svojih prijatelja, pozitivno govorio o tzv žanrovskim delima i piscima, najčešće pominjući Stivena Kinga, ‘kralja horora’, što svedoče da ga je ova vrsta proze intrigirala, odnosno da ju je čitao bez apriornih predrasuda (za razliku od ovdašnjih pisaca i kritičara koji je nisu čitali ali su imali negativan stav o njoj). Stoga je sasvim razumljivo što je Pekić prihvatio ponudu jednog američkog izdavača da napiše žanrovski roman. Naravno, da bi se taj posao valjano obavio trebalo je, osim sakupljanja građe, dobrano proučiti samu tehnologiju stvaranja takvih romana. Jer, u pitanju je rabota podložna precizno razrađenim pravilima. Knjiga nosi odrednicu “žanr-roman” i u njoj nalazimo teme-elemente pre svega Horror i Science Fiction žanrova uz dodatke špijunskih i krimi žanrova. No, osnovni žanr po kome je “Besnilo” pravljeno, pa u sebe upija ostale, je – bestseler žanr koji je od pomenutih razlikuje po većoj krutosti svojih zakona. ‘Uobičajeni’ SF, Horror, špijunski ili krimi proizvod može odstupati od obrazaca žanra, što će, možda, odbiti deo publike ali i pridobiti neku drugu, te će, sve-u-svemu, prodaja biti solidna; ali takvo eksperimentisanje u bestseler zoni je neoprostivo i oprobanim igračima ovog ‘sporta’ na pamet ne pada da se njime bave pošto je vrlo lako ispasti iz prve lige i ovako određene varlivim modnim trendovima (poneki od autora sa dobrim rejtingom mogu sebi da dozvole ‘incidente’, samo što tada takve knjige idu u manjim tiražima pa se za njima stvara veštačka nestašica kod fanova).

Bestseler, dakle, u startu mora da bude jasno pisan (previše stilskih egzibicija odbija prosečnog čitaoca), uzbudljiv (dosada navodi kupca da odbaci robu i, nezadovoljan, o tome obavesti svoje poznanike), pametan (šaka fakata iz manje poznatih ili egzotičnih oblasti daće čitaocu iluziju da pred sobom ima ‘ozbiljno i poučno štivo’ koje ga obrazuje; naravno ni u mudrovanju se ne sme preterivati), psihološki ‘produbljen’ (ubeđenje da je potrebno otkriti junakovu životnu priču, ma kako ona bila vulgarizovana – a jeste; dublje zadiranje u konstituciju ličnosti nije poželjno – ne sme se izneveriti jer konzumenti to shvataju kao šund koji oni, kao sredovečni pripadnici srednjeg društvenog sloja, preziru), i, konačno, idejno korektan (što će reći da se mogu ‘proturati’ teze o lošem uticaju države, civilizacije, o manipulacijama naukom ali uvek kao izuzeci za koje su krivi pojedinci pošto osnovni, pozitivistički stav prema svim civilizacijskim institucijama mora ostati nepokoleban obzirom da su upravo sredovečni konformisti potvrda ove istine).

U “Besnilu” su ispoštovani svi postavljeni zahtevi: priča o besnilu na Hitrou, zarazi, karantinu, borbi sa bolešću, otkrivanju njene prave prirode sa pripadajućim ludim naučnikom zaostalim iz nacističkog doba, uz dodatke dvostrukih i trostrukih špijunskih zavera, jednog (ne)savršenog zločina, tragične ljubavi i, na kraju, kremaciji aerodroma uz prigodno lamentiranje nad pravcima razvoja civilizacije i opstanku demona, ni u jednom trenutku ne odstupa od standardnog naboja akcija i ideja koje prosečni konzument može da proguta a da mu zalogaj ne zastane u grlu. Zarad (za)date svrhe tu su i udarne rečenice (tzv “panč lajn”) na krajevima poglavlja, planirani rast tenzije, mnoštvo podataka (kako to rade Artur Hejli u romanima “Aerodrom”, “Hotel”, “Konačna dijagnoza”, “Točkovi” ili Majkl Krejton u “Andromedinom soju” i “Komi”, da pomenemo dela popularna u vreme nastanka “Besnila”), mnoštvo likova koji se pojavljuju samo da bi bili eliminisani (što je bio manir u tada kurentnom trendu romana o katastrofama, a “Besnilo” je i tu ‘na liniji’; i Stiven King je koristio ovaj postupak uz neretka preterivanja ‘izazvana’ pravilom da je plaćen po broju napisanih reči), malo špijunaže (višestrukog zaplitanja kakve prijaju Forsajtu ili Ladlamu ali i sa umornim, tužnim obaveštajcima kakvih ima u Le Kareovim knjigama). Mala odstupanja od standarda mogu se videti u podudaranju ideja pisca i terorista ili u uvođenju mitološkog nivoa sa Gabrijelom, Velikom Zveri i Harmagedonom, ali je u pitanju tek minimalno iskrivljavanje šablona. Čak i dužina romana, upravo onakva kakva se traži, svedoči o Pekićevoj marljivosti; no, upravo je preveliki obim teksta bio razlog što se roman nije pojavio na američkom tržištu; umesto traženih 200 strana Pekić je napisao 400 a nije bio voljan da delo skraćuje. Da je tretiran kao provereni autor bestselera a ne kao početnik Pekić ne bi imao te probleme (i Kingu su prve romane kratili i prepravljali već prema obimu sredstava koje je izdavač želeo da uloži u projekat).

Da li bi “Besnilo”, da je izašlo na ‘teren’, postalo bestseler pitanje je bez odgovora. Uprkos trudu i kalkulacijama, ćud kupaca ne može se u potpunosti predvideti. Mnoštvo autora nenadano uleti na vrhove lista prodaje i još brže netragom nestane (setimo se Benčlijevih “Čeljusti” po kojima je snimljen film “Ajkula”). Retki su pisci koji uspeju da se održe duže vremena u prvoj postavi (ni King ne uspeva uvek, uprkos moćnoj reklami; jedan od retkih starosedelaca na listama je Din Kunc koji izvanredno predviđa trendove i prilagođava se, pišući jedne ezone SF, druge Horror, treće melodrame…) Dakle, ako proizvod ne stigne na tržište ne može se nagađati da li bi se i kako prodavao, bez obzira na njegove kvalitete. No, ako već nije napravio posao u svetu, Pekić je “Besnilom” napravio ršum na ovdašnjoj knjiženoj sceni jer se odvažio da napiše ovakvu knjigu i potpisao je punim imenom i prezimenom, čime je počinio dvostruko ‘bogoluljenje’: ne samo što je, umesto ‘večnim vrednostima’, pažnju poklonio industrijskoj potrošnoj robi (a bestseler to jeste jer svake godine stižu novi a stari, upotrebljeni padaju u zaborav) nego je to i javno priznao i stavio na uvid (varijanta da je roman napisao zbog para ali pod pseudonimom još bi bila prihvatljiva, uz objašnjenje da se naš pisac u inostranstvu mora snalaziti na svakojake načine). Ipak, provereni buntovnik Pekić nije se dao zbuniti niti je bio voljan da pravi kompromise, potvrđujući time svoje stalno opiranje učmalosti i nepokoravanje nametnutim autoritetima i vrednosnim skalama.
 
Хамсунове мистерије
Кнут Хамсун, велики норвешки писац и добитник Нобелове награде за књижевност, рођен пре тачно 150 година (4. августа 1859), проводи детињство на северним Лофоте острвима, у средини која утиче на његову изражену приврженост природи у каснијој књижевној делатности. Као младић окушава се као учитељ, каменорезац и радник на изградњи путева. Током осамдесетих година 19. века у два наврата борави у Сједињеним Америчким Државама, оба пута се враћајући обузет мржњом према америчкој култури и друштву.

Као млад момак, не навршивши осамнаесту, Хамсун довршава неколико пасторалних новела, али пажњу јавности привлачи тек по објављивању романа Глад (1890). Ова књига, која је делимично аутобиографског карактера, портретише једног младог, неуспешног писца из Кристијаније (садашњег Осла) у очајничкој борби за егзистенцију, а оно што је веома необично за писане теме тог доба јесте потпун недостатак било какве друштвене критике и оптуживања. Изнурујућа глад, њен утицај на психу, бескомпромисно је описана у свим стадијумима који полако уништавају младићев нервни систем и самоконтролу.

И у следећем Хамсуновом роману – Мистерије (1892) – главни јунак Јохан Нагел је енигматични аутсајдер који не налази разумевање своје средине, али који, за разлику од свог претходника из Глади, уопште не жели да га разумеју! Нагел се једнога дана појављује у локалном провинцијском градићу и гоњен ирационалним и инстинктивним силама изазива прави метеж у његовим буржоаским круговима – он је цинични натчовек у духу Фридриха Ничеа, без икаквог обзира према осталим људским бићима.
1892295105.01.LZZZZZZZ


Нагеловски тип се појављује и у једној од најпопуларнијих љубавних прича светске књижевности, у лирској приповеци „Пан” (1894), овога пута у сценографији природних пространстава северне Норвешке. Поручник Томас Глан је вук самотњак, ловац и заљубљеник у природу, исцрпљен модерном цивилизацијом. Кроз сусрет са младом женом Едвардом, Глан доживљава љубав као токсичну екстазу којој напослетку подлеже. На крају бежи у Индију и случајно гине у лову – цивилизација је убиством поручника однела симболичну победу над природом.

Тесно везана за Пана је и кратка, малчице сентиментална еротска фантазија „Викторија” (1898), још један бестселер којим Хамсун затвара круг свог младалачког списатељства и продубљује контраст између слободне индивидуе и грађанина, између природе и културе. Луталица зрелих година Кунд Педерсен (што је Хамсуново право име!) путује кроз норвешке шуме од фарме до фарме и обавља послове који му се у тренутку нуде. Све време покушава да пронађе свој пут до једноставног, примитивног битисања у настојању да излечи свој искорењени дух – али узалуд!

Хамсун се из субјективне нарације у првом лицу помера у озбиљнији, објективнији начин писања који долази до пуне снаге у епским, такозваним Сегелфос новелама (1913–1915). Њихове радње су поново смештене у северну Норвешку, али уместо концентрације на индивидуу, Хамсун успева да да свеобухватан реалистичан опис друштвеног окружења. Главна тема је сукоб између старог, патријархалног феудалног система и материјалног прогреса. Његове симпатије су без сваке сумње на страни старог система, а главни негативац обе књиге је бескрупулозни никоговић Холменгра, повратник из Америке који планира реформу региона у духу модерног капитализма.

Хамсунова порука постаје позитивнија у монографији Благослов земље (1917) која му доноси светску славу и за коју је 1920. награђен Нобеловом наградом за књижевност. У њој тка причу о насељенику Исаку који неуморно, великом упорношћу, крчи шуму за ораницу и полако подиже своју фарму. Реалан опис свакодневице и борбе за живот Исака и његове супруге, укључујући једно убиство и казну, претвара се у оптимистичну химну плодоносној земљи и људима који на њој, и од ње, живе – поруком коју је касније, мотом „Крв и тло“, злоупотребљавала идеологија нацизма.

Мотив луталице Хамсун ће употребити и у својим новелама насталим 1927–1933. Овде су главни јунаци хвалисави сањари и луталице, с тим што их Хамсун види као копије Пера Гинта, онаквог каквог га је портретисао Хенрик Ибзен – ишчупаних из корена и плитког карактера. Хамсун их због тога осуђује, иако је њима, као аутор – фасциниран.

29_jacobi_hamsun
Хамсунова мистична везаност за земљу, његова глорификација натчовека, његов антиамериканизам и успех у Немачкој у којој су његови романтични описи сељака примљени са нарочитим ентузијазмом – сви ти елементи су га одвели право у загрљај нацизма. Поздравио је немачку окупацију Норвешке за време Другог светског рата, посетио је Хитлера и поклонио је своју Нобелову награду Гебелсу, али је иначе остао веома пасиван у својој домовини. Никада се није учланио у норвешку нацистичку странку за разлику од своје супруге Мари Хамсун која је постала њен милитантни заговорник и коју многи Хамсунови ђаци виде као главни разлог за мужевљево одобравање немачке окупације.

После ослобођења (мај 1945) Хамсун је оптужен за издају али је оцењен као сенилан, или, како се то наводи у протоколу – „ослабљеног менталног здравља“, због чега је кажњен новчано. Деведесетогодишњи писац је порекао сваку могућност свог евентуалног менталног недостатка у књизи По зараслим стазама (1949), дивно написаној аутобиографији у којој, међутим, не показује ни трун кајања!

Хамсун је и дан-данас велика енигма – убеђени нациста који је написао серију ремек-дела у којима је ова идеологија само незнатно присутна. У њима је немогуће пронаћи било какву глорификацију самог нацизма, мада постоји неколико антисемитских коментара. Његово стваралаштво и данас плени супериорним уметничким квалитетом који варира од јетке поруге до нежне лирике. Његова наративна техника мајсторски комбинује директан и индиректан говор, објективно мишљење и свезнајућег аутора, чиме уводи у европски модернизам 20. века.

393px-Knut_Hamsun_painting_by_Alfredo_Andersen_(1860-1935)




Аутор је шеф Катедре за скандинавистику бечког универзитета

Свен Хакон Росел
 
Džozef Konrad – Između uzvišenosti i niskosti

get_img


Jedan od romana koji su obeležili prošli vek, Srce tame Džozefa Konrada, poznatiji je po slobodnoj, ali izvanrednoj adaptaciji u Kopolinom filmu Apokalipsa danas.

Odrednica “veliki engleski pisac”, kada je reč o Džozefu Konradu (1857-1924) nije tek prazna poštapalica, već i podsećanje na činjenicu da je Konrad rođen u Poljskoj, kao Teodor Juzef Konrad Korženjovski, i da je engleski jezik istinski počeo da uči tek u dvadeset prvoj godini. Uz svu podozrivost prema biografskom i psihoanalitičkom tumačenju osobenosti njegovih književnih dela, čini se da ipak nije moguće poreći značaj Konradovog preranog, a konačnog odlaska iz Poljske, i to ne samo u konkretnom, praktičnom smislu, već mnogo više u duhovnom, umetničkom – u profilisanju tematike i određivanju osnovnog tona njegove pripovedačke proze. Duhovni eskapizam, ostvarivan kroz mladalački strastveno i potpuno predavanje svetu avanturističkih romana, očito nije mogao u potpunosti da zadovolji njegovu opsesivnu želju za bekstvom; ta želja imala je i svoj znatno konkretniji, fizički aspekt, koji se mogao realizovati jedino konkretnim izmeštanjem u drugi svet.

Nevolja je bila u tome što svet kome je po rođenju pripadao najpre nije želeo da mu to dopusti, a potom da mu oprosti. Naime, u vreme kada je Konrad u 17. godini, poslušavši “zov mora”, zauvek napustio Poljsku, njegova otadžbina prolazila je kroz izuzetno težak period svoje istorije. U najdramatičnijoj etapi borbe za oslobađanje od ruske vlasti, Poljska nije mogla olako da se liši nijednog Poljaka, naročito ne mladog i obrazovanog potomka porodice istaknutih patriota i buntovnika. A Juzef Korženjovski, mladi, daroviti i obrazovani izdanak porodice patriota i revolucionara, odlučio je iz nekih za njega neopozivih, a za sve druge potpuno nerazumljivih razloga, da umesto zadatog patriotizma odabere apatridski život pomorca. Otadžbina mu to neće nikada oprostiti; mnogo je, međutim, važnije to što Konrad ni sam sa sobom, izgleda, čitavog života nije uspeo da raščisti dilemu da li je odlaskom iz Poljske postupio kao principijelan mlad čovek kome se treba diviti zbog toga što po cenu potpune neshvaćenosti i osude sredine hrabro i odlučno sledi svoje ideale, ili kao moralna ništarija, bednik koga treba prezirati zato što je, gonjen pre svega sopstvenim kukavičlukom, okrenuo domovini leđa u času kada joj je bio najpotrebniji.

1.jpg


Otud, najverovatnije, sveprisutnost motiva bekstva, tema poverenja i izdaje, krivice i iskupljenja, u njegovim romanima; otud u njima i večita nemogućnost da se vaspostavi jasna granica između herojstva i kukavičluka, uzvišenosti i niskosti, između natčoveka i beštije s ljudskim likom. Konradovi najbolji romani, dela kao što su Lord Džim (Lord Jim, 1900), Nostromo (Nostromo, 1904), a nadasve Srce tame (Heart of Darkness), umnogome žive upravo od takvih nedoumica. Uticaj sasvim specifičnih okolnosti života profesionalnog pomorca, u kojima je Konrad proveo dvadesetak godina, prisutan je u njegovom delu pre svega kroz jednostavnu, ali uzbudljivu i ubedljivu filozofiju pomorskog života. Takvo shvatanje života utemeljeno je na dvema značajnim iskustvenim premisama: prvoj, da je ljudski život krhak i nesiguran, te da može biti okončan u najneočekivanijem trenutku; i drugoj, po kojoj je čovek u tom životu uvek beznadno sam, bez obzira na prividnu snagu spona koje ga vežu s drugim ljudima. I jedno i drugo s bolnom neposrednošću oseća se u životima i stavovima Konradovih junaka: brod je mikrokosmos u kome samoća postaje bezmalo fizički opipljiva, a život zlokobna igra na sreću u kojoj je jedino gubitak izvestan.

Džozef Konrad je u godinama provedenim na moru sve to doživeo, osetio i shvatio nebrojeno mnogo puta; nikada, međutim, tako snažno kao na svom poslednjem velikom pomorskom putovanju: onom u “srce tame” belgijskog Konga. To će mu putovanje 1890. godine potpuno izmeniti život: najpre time što će bolest zarađena u prašumama afričke nedođije staviti tačku na njegovu karijeru aktivnog pomorca, a potom i time što će put u Kongo zanavek izmeniti i njegov unutrašnji svet – i to tako duboko, sudbonosno i nedokučivo da će na temeljima tog iskustva nastati Konradovo, iz perspektive početka XXI veka, nesumnjivo najznačajnije delo: kratki roman pod naslovom Srce tame.

Poput većine priča koje su promenile istoriju književnosti, i priča Srca tame gotovo je uvredljivo jednostavna. Dok nadomak Londona, na brodu ukotvljenom na Temzi čekaju plimu koja će im omogućiti da uplove u londonsku luku, Čarls Marlo – Konradov omiljeni junak i pripovedač, koji te dve uloge obavlja u nekoliko romana – četvorici prijatelja priča povest jednog svog ranijeg putovanja. Na tom putovanju, u službi belgijske trgovačke kompanije i sa zadatkom da zameni nastradalog kapetana rečnog parobroda, Marlo plovi drevnom rekom pravo u doskora netaknuto srce Afrike, užasnut gramzivošću “civilizovanih” otimača slonovače, i zainteresovan pričama o tajanstvenom Kercu, jednom od njegovih prethodnika, koji je među domorocima postao neka vrsta božanstva. Susret sa teško obolelim Kercom za Marloa je susret s otelovljenjem degradacije sveta iz kog obojica potiču, ali i susret koji donosi strašnu spoznaju dubine do koje može da se sunovrati uzvišena ljudska priroda. Jer, Kerc je neko ko je blagodareći svojim mnogostrukim natprosečnim sposobnostima, i u svom rodnom podneblju uživao veliki ugled i divljenje. Pretvoren u nakaznu masku izopačene uzvišenosti, Kerc umire ostavljajući kao testament i presudu nepopravljivom svetu svoje poslednje reči: “Užas! Užas!”U završnoj sceni romana, Marlo će po povratku, pri susretu s Kercovom verenicom te reči prećutati; reći će joj da je poslednje što je Kerc u životu izgovorio bilo – njeno ime. Marloova priča se tu okončava; dolazi plima, a bezimenom pripovedaču čini se da ih dalji put vodi “u srce beskrajne tame”.

790x450conrad-1.jpg


Uprkos svojoj snažnoj i prepoznatljivoj mitskoj dimenziji, Srce tame je roman koji i te kako pripada vremenu u kome je nastao. To je vreme poslednjeg pohoda velikih sila na preostala, sve malobrojnija neosvojena mesta na mapi sveta. Tradicionalnim kolonijalističkim imperijama kakve su bile Engleska, Francuska ili Španija, u to doba nameću se kao konkurenti i Belgija, Rusija, Japan i Sjedinjene Američke Države. Proces “otvaranja” Afrike, kao poslednjeg velikog prostranstva primamljivog za kolonijalnu ekspanziju, još jednom je pokrenuo sva civilizacijsko-etička pitanja kojima su i u prethodnim vekovima bile opterećene kolonijalističke težnje i nastojanja. Sva ta pitanja u svojoj osnovi svode se na sukob civilizacije i primitivizma, problematičan zbog toga što bi trebalo da bude očit i jednoznačan, a nije; zbog toga što podela uloga nije uvek onakva kakvu bi kolonizatori želeli da nametnu. Nije, naime – još od Robinzona Krusoa – jasno ko je plemeniti prosvetitelj, a ko divljak, odnosno, nije li uvek reč o susretu plemenitog divljaka i civilizovanog varvarina; jasno je samo to da ne treba suditi po onome što se vidi na prvi pogled. Zbog toga, pitanje svih pitanja ostaje: da li baklja civilizacije u primitivni svet donosi svetlost prosvetljenja, ili požar koji će uništiti i poslednje ostatke praiskonski čiste ljudskosti? Primamljiv je, ali i opasno pojednostavljen, često istican zaključak da je Konradov odgovor na to pitanje sublimiran u reči “užas”, kojom Kerc na rastanku od života presuđuje i sebi i svetu koji mu je obezbedio uslove za tako spektakularni moralni sunovrat.

A ko je, zapravo, ili šta je Kerc, i na šta se odnosi njegova završna presuda, sabijena u tu jednu jedinu reč? Kerc umire kao zabludeli podvižnik, pali anđeo otuđen od svih božanskih i ljudskih zakona, ali umire, očigledno, i kao predstavnik civilizacije koja ga je takvim učinila. “Užas” je krajnji cilj do kog stiže svaki idealizam zatrovan ideologijom koja bi trebalo da opravda njegovu zloupotrebu; nekada plemeniti i mnogostruko daroviti Kerc postao je vrhovni poglavar pakla koji je sam stvorio: bez njegovog misionarskog delanja, svet u kome se obreo sačuvao bi svoju – ma kako primitivnu – nevinost i čistotu. Zato je “užas” i zaključak koji govori ne samo o pogubnom delovanju opakog evropskog imperijalizma na dirljivo netaknutu Afriku, već i o sumnjivoj moralnoj prirodi svakog misionarstva. “Civilizacija” i “varvarstvo” – reči su koje kao da i samim svojim konotacijama daju civilizovanom zapadnom svetu dopuštenje, čak i zadatak da popravlja, oplemenjuje, i usrećuje onaj koji je prozvala “varvarskim”. Pri tome, niko nikada nije pitao “varvare” da li uopšte žele tu vrstu napretka, oplemenjenosti i sreće, pa tako još od postanka sveta traje tragičan nesporazum između prinudnih usrećitelja i prinudno usrećivanih. Na strani ovih prvih je moć, na stani drugih – iskonsko, prirodno pravo čovekovo da svoj život uređuje po vlastitoj volji i meri, pravo na slobodu. Najčešće se – kao u priči o Kercu – taj sukob završava tako što slobodu gube i jedna i druga strana: domoroci iz džungle izgubili su je u trenutku kada je Kerc kročio nogom u taj svet, a Kerc onoga časa kada je, postavši njihov Bog, prestao da bude čovek.
 
heart-of.jpg


Time dospevamo do završnog, verovatno najznačajnijeg aspekta značenja Kercovog “užasa”: za Konrada je čovek – u svojoj najrudimentarnijoj ljudskosti, a mimo svih ideologija i kolektivnih ideala – jedina prava mera svakog “užasa”, i svake uzvišenosti. Tu Marlo, preneražen, sagledava koliko se Kercov “užas” odnosi i na svet iz kog potiče, i na svet u koji je dospeo, i na njega – Kerca – samog, ali i na Marloa i, dakako, na “licemernog čitaoca”. Kerc je “jedan od nas”, i to je ono što će Marloa nagnati da pokuša da mu mrtvom vrati dostojanstvo zakopano duboko u mulj na obalama Konga. Otud njegova završna laž, upućena Kercovoj ucveljenoj verenici – tvrdnja da je Kerc umro s njenim imenom na usnama. U paroksizmu besmisla, dostojnom završetka Kercovog zastrašujuće apsurdno protraćenog života, i ta je laž, naravno, apsurdna: nemoguće je, u samrtnom ili bilo kom drugom času, prizivati ime nekoga ko nema imena. S bezazlenošću Šekspirove Mirande – u ovom slučaju skrhane saznanjem da je “vrli novi svet” nestao zajedno s čovekom u kome je videla otelovljenje svega najboljeg u tom svetu, ali nepoljuljane vere u svog heroja – Verenica zahvalno prihvata Marloovu u magnovenju izrečenu laž. Njegova motivacija u tom trenutku zaista se svodi na neku vrstu instinktivne samoodbrane.

On, dakako, ne laže da bi sačuvao mrtvog Kerca, koga i dalje mrzi sa strašću izneverenog idolopoklonika. Ne čini to ni zato da bi Verenicu poštedeo završnog, neizlečivog razočaranja – naprotiv, njena nepokolebljiva vera u Kerca raspiruje u njemu nekakvu srdžbu koja bi ga pre mogla dovesti do potpuno suprotne odluke. Upravo u toj srdžbi nazire se klica Marloove laži: na bolan način oslobođen svih zabluda o ljudskoj veličini i uzvišenosti, on Verenici zavidi zbog toga što u svojoj bezmernoj patnji i dalje može da takve zablude sebi privije kao melem na ranu. Marlo, dakle, izgovara laž pre svega zato da bi i za samoga sebe sačuvao sličnu, ma kako krhku i varljivu mogućnost utehe zasnovane na veri u ideal. Time zapravo nastavlja tamo gde je Kerc stao: sa punom svešću o tome da je takva vera tek puka iluzija i opsena, on čini sve da ta opsena postane što uverljivija. Zato na kraju romana pred njim stoji “srce beskrajne tame”, i to ovoga puta ne u afričkom bespuću, već usred civilizacije iz koje je potekao. Srce tame, dakle, nije nekakav metaforički geografski toponim, već neznano, i za većinu nedodirljivo mesto na mapi ljudske duše.

Takvu je mapu Konrad želeo da iscrta dok je kao mladić žudeo da zaroni u beline na geografskoj karti, i na njoj je decenijama predano radio ispisavši hiljade i hiljade stranica. Onih stotinak koje čine roman Srce tame vrhunsko su ovaploćenje njegove umetničke vizije. Svođenje te vizije na apologiju – ili osudu, svejedno – britanskog imperijalizma, ili na problem piščevog navodnog rasizma, ili mizoginije, osiromašenje je koje svedoči o neshvatanju suštinskog smisla Konradove proze.

Srce tame je, naime, delo koje englesku književnost prevodi iz XIX u XX vek, iz jednog osnovnog razloga. Književnost XIX veka samouvereno je tražila odgovore na ono što je smatrala temeljnim ljudskim nedoumicama, pri čemu je ljudsko biće posmatrano pre svega kao proizvod neposrednog socijalnog okruženja; književnost dvadesetog nastoji da postavi ključna pitanja, sa jasnom svešću o tome da na svako od njih ima onoliko odgovora koliko je subjektivnih svesti kroz koje se mogu sagledati, i to ne nužno unutar okvira zadatih društvenoistorijskih okolnosti. Takva umetnost vraća se čoveku, i vraća čoveka samome sebi u svetu u kome je ljudska jedinka sve bolnije i beznadnije otuđena ne samo od svojih sapatnika, već i od sebe same. Otud proističe svest o posvemašnjoj apsurdnosti sveta, i ljudskog života u njemu; svest o tome da se istorija – kao neinventivna priča – beskrajno ponavlja, ne učeći ljudski rod ama baš ničemu. Pisci su tu da bi – možda – u svemu tome potražili i pronašli nekakav smisao, ali pre svega zato da bi tu dosadnu priču učinili zanimljivom.

790x450conrad.jpg


Želja da se spozna nedokučivo, da se ispripoveda neizrecivo, karakteristična je za skeptičnu modernističku samosvest. Ta vrsta samosvesti, prvi put u istoriji engleskog romana, jasno se prepoznaje u delima Džozefa Konrada. Tmina u koju na kraju romana Srce tame uranja Čarls Marlo, tmina je mračnog doba koje je na pragu, ali i tama nove, još nepoznate umetnosti, kakvu to novo doba nalaže kao nužnost. Gaseći baklju civilizacijskog optimizma i naivne vere u napredak ljudskog roda, kojima se licemerni XIX vek tako razmetljivo dičio, Konrad u Srcu tame pali prve iskre one umetnosti čija će svetlost, prigušeno ali postojano, obasjavati epohu koja dolazi. Epohu kojoj će svetlost, kakva-takva, biti i te kako potrebna.

Zoran Paunović
 
ŽORŽ BATAJ – NIČE I DR FAUST

Znamo da je Doktor Faustus, poslednji roman Tomasa Mana, u izvesnom smislu predstavlja Ničeov život romansiran pod pozajmljenim imenom. Ali taj „život kompozitora Adrijana Leverkina, koji je ispričao jedan od njegovih prijatelja”, daleko od toga da rasvetljava filozofov lik: on čak zamagljuje njegove crte, i otuda nas primorava da ih jasno obeležimo. Moris Kolvil je mogao napisati: „S Doktorom Faustusom sama Ničeova osoba, živ čovek, čovek od krvi i mesa, nameće se romanopiscu, polarizuje priču, određuje opšte uređenje novog romana.

Ovde se više ne radi o uticaju tema, već je Tomas Man transponovao sam Ničeov život u postojanje kompozitora Adrijana Leverkina.” Treba, ipak, reći da elementi izvučeni iz Ničeove biografije određuju crte lika iz romana samo na shematski način. Tomas Man je nedavno objavio esej gde veoma precizno navodi okolnosti pod kojim se Niče morao zaraziti.

U Doktoru Faustusu, ova priča iz eseja preuzeta je ponekad i od reči do reči. Opšte je prihvaćeno, i Tomas Man to priznaje, da Niče toj bolesti (sifilisu) duguje gubitak razuma: Adrijan Leverkin je i sam pogođen opštom paralizom, i za njega, kao i za Ničea, lagano napredovanje bolesti predstavlja lagano i neprestano mučenje; kao i kod Ničea, i gotovo u istim godinama, njegov razum je podlegao. Kao i Niče, i on je umro jednog 25. avgusta, posle dvanaest godina bezumnosti.Ipak, Niče je umro 1900, a Leverkin 1940. godine. Izuzmemo li, konačno, srednjoškolske studije u „Kaisersaschern”, koležu sličnom onom u Šulpforti, i započete, ali i ubrzo napuštene studije teologije, kao i bezuspešni pokušaj stupanja u brak, koji podseća na petljavine sa Lu Salome i Paulom Reom, učinilio mi se da se, sve u svemu, pojedinosti priče Tomasa Mana jasno udaljavaju od biografije pisca Vesele nauke.

Da nije tih važnih činjenica, koje, međutim, imaju ograničen značaj, možda niko ne bi ni pomislio da upoređuje karaktere ova dva lika.Tim povodom, Moris Kolvil piše: „Mnogo bi se toga moglo reći o sličnostima i srodnostima duha koje se mogu uočiti između Ničea i njegove replike, Leverkina. Nemamo dovoljno mesta da bismo nabrojali mnoštvo pojedinosti iz romana gde se u rečima likova potvrđuju čisto ničeovska načela. Bilo bi lako pokazati da đavo, koga Tomas Man uvodi kao ličnost, drage volje podržava tezu o volji za moć ili je parodira – i da, kao i kod Ničea,život opisan u Doktoru Faustusu ne zna za moral, ne brine se o moralnim postupcima…; da se dobro ovde isključivo naziva „cveće zla”. Ovo nimalo ne protivreči činjenici da se većina događaja u životu i karijeri, kao i temeljne intencije Ničea i Leverkina, rezlikuju.

Leverkinu ostaje stran osećaj istorijske misije, apsolutne moralne bede i apsolutne potvrde filozofije prevrednovanja svih vrednosti. A naročito, Niče je veoma daleko od ugovora s đavolom, koji, mada nevoljno, predstavlja Leverkinovu sudbinu.Složen lik koji otuda nastaje svakako u sebi sadrži nešto proizvoljno, i zaista neprijatno. Naročito, Paul Re iz romana, Rudolf Švertfeger, bio je, pre susreta s Mari Godo (drugom Lu Salome) Leverkinov homoseksualni ljubavnik. Ne znam da li se Tomas Man poziva na verodostojno predanje (a to je slučaj s posetama mladog Ničea jednoj Kelnskoj javnoj kući: Paul Landsberg, koji je bio profesor u Bonu, jednom mi je povodom toga pričao o predanju koje kruži ovim univerzitetom, a koje je veoma blisko priči Tomasa Mana); Ničeova homoseksualnost je, nesumnjivo, izmišljotina! Moguće je, međutim, da ta izmišljotina postoji samo u duhu čitalaca: Leverkinova homoseksualnost nema nikakve veze s Ničeom, a isto važi i za još hiljadu različitih crta: rođenje na imanju u Tiringiji, smrt na imanju u planinama Bavarske, muzičke teorije bliske Šenbergovim, ili smrt sinovca, veoma malog deteta… Ali uopšteno, pederastija je neprestano bila proklinjana; naročito u Ničeovom životu, ona veoma kasno uvodi nešto potuljeno, bedno, blisko temeljnoj crti koja stvarnog čoveka – koji je još bedniji – suprotstavlja liku iz romana: Leverkin je, međutim, istinski prokletnik, koga posećuje đavo, čije je on vlasništvo i za kojega je vezan ugovorom.Ambiciozna namera Tomasa Mana možda je bila da stvori lik onako kako to ponekad čini mitologija ili legenda, koja dodaje crte jednog junaka nekom drugom, prenosi ih sa stvarnog na legendrani lik. Naslov romana upućuje na poslednje – i najdramatičnije – od svih Leverkinovih muzičkih dela: očigledna je namera da se ovaj potonji stavi kao nastavak Dr Fausta.Posle paralelizma koji je otkrio Moris Kolvil, Ženevjev Bjanki ukazuje na drugi, možda još tešnji… s najstarijom povešću o Faustovim pustolovinama, Volkbuch iz 1587. godine. „Ne samo što je”, kaže nam ona, „poslednje muzičarovo delo neposredno nadahnuto poslednjim poglavljima Faustbucha, nego je i ceo Leverkinov život preslikan iz postojanja koje nudi legenda o ukletom čarobnjaku. Cele rečenice iz Faustbucha zaista se nalaze u romanu Tomasa Mana, i od samog početka saznajemo da je Leverkin, poput Fausta iz legende, „bio sin poštenih i pobožnih tirinških seljaka”; i druge pojedinosti se slažu, a naročito to što je kompozitor, koji s vremena na vreme pribegava arhaičnom jeziku bliskom onom iz Faustbucha, i koji na tom jeziku razgovara s đavolom, prožet magijom brojeva i u matematičkim odnosima muzike traži nešto drugo, a ne čulno uređenje zvukova…Očigledno je da je u pitanju sažaljenje, koje Tomas Man priznaje u eseju, i vezuje ga za divljenje, ali koje ga je bolno nagnalo na prezir, i navelo ga da pomeša Ničeov lik sa Faustovim, kako bi ga sveo na mit volje koja je žrtva svoje prekomernosti.„To je mešavina divljenja i sažaljenja. Ovo dvostruko osećanje nikada me nije napustilo.” To je poreklo Doktora Faustusa: Niče je preoblikovan, ali na kraju predstavlja samo mit, mit o porazu, o katastrofi duha: to su nemoć i očajanje bezbožne volje čije granice izuzetan čovek mora prevazići.Veoma tačno i istančano, ne ustupajući pred pojednostavljenjima, Tomas Man je povezao Ničeovu bolest i njegov genije, kao što povezuje i Leverkinovu bolest i genije. „Radi se”, kaže, „o tome da se sazna ko je bolestan: jedan pošteni imbecil kod koga je bolest zbilja lišena bilo kakvog duhovnog ili kulturnog aspekta, ili jedan Niče, jedan Dostojevski.” Ali ovaj osećaj mere ni u čemu ne ublažava oštrinu konačnog suda. Niče je od Zaratustre hteo da napravi „ ‘čin’ pred kojim bi svi drugi ljudski činovi izgledali mali ili relativni, kada tvrdi da ni Gete, ni Šekspir, ni Dante ni na trenutak ne bi mogli disati na visinama ovog dela, i da duh dobrote svih velikih duša zajedno ne bi bio u stanju da proizvede ni jednu jedinu Zaratustrinu besedu”.. Ovim pretenzijama Tomas Man, prividno s razlogom, suprotstavlja siromašne rezultate. „Zaratustra”, kaže on, „taj zloduh bez lica i bez tela, taj vođa povorke koji na svojoj beskarakternoj glavi nosi venac od ruža smeha, sa svojim ‘Očvrsnite!’ i svojim nogama plesača, nije ostvarenje, nego čista retorika, sumanuta igra reči, izmučen glas i sumnjivo proroštvo, senka nemoćne grandezza, često dirljiva i gotovo uvek bolna, avet koja posrće na ivici rugla…” Tomas Man je čak toliko ubeđen u besmisao ovih prekomernih napora, da piše: „Ko Ničea uzme za ozbiljno, od reči do reči, ko mu poveruje, taj je izgubljen.” Niče je, konačno, samo genijalna inteligencija koju je bolest ogolila i njegovim bližnjima ponudila prizor koji je zanimljiv koliko i, na primer, požar na imanju usred noći. Niče više nije, nikada nije ni bio ništa drugo do dirljiv oblik besmislice: „Lik krhkog i divljenja dostojnog tragičara koji se diže sred bljeska oluje istorije.”
 
poslednja-prilika-min[1].jpg

Od autora bestselera Čovek po imenu Uve i Brit-Mari je bila tu

Po čemu želite da vas pamte?,pitali su:

Poslednja prilika duboka je i dirljiva priča koja se događa uoči Božića. Govori nam o isprepletenim sudbinama hrabre devojčice koja se bori za svoj život i čoveka koji je izgradio globalno poslovno carstvo, ali je usput izgubio svoju porodicu. Prateći njihove sudbine, Bakman nam postavlja pitanje: po koju cenu biste iskoristili priliku da ispravite sve greške u životu?

Svojim prepoznatljivim humorom, saosećajnošću i šarmom Bakman nas podseća da je život dar, i da je najvažnije kako taj dar delimo s onima koje volimo.

„Poslednja prilika će vas možda rasplakati, možda ćete poželeti da je čitate iznova i iznova, a sigurno će vas naterati da se zamislite. Ovo je Bakman u svom najboljem izdanju.“ Winnipeg Free Press
Introspektivna priča koja se osvrće na razlike među ljudima i na ishod naših odluka.

Ova knjiga je kao stvorena za predstojeće praznike. Sezona božićnih i novogodišnjih praznika je vreme koje posvećujemo ljudima do kojih nam je stalo, vreme za darivanje, za prijateljstva i blagostanje. Često ovo doba godine koristimo za preispitivanje onoga što vrednujemo kod sebe i kod drugih. Razmatramo kakvi smo postali i šta smo ostavili iza sebe.

Svi donekle žudimo za onim što nemamo. Možda za minulim vremenima i činjenicom što ne možemo da se vratimo u prošlost da bismo doneli druge odluke, ispravili načinjene greške, izabrali drugačiji put. Ali ko zaista može da tvrdi da su naše odluke bile dobre ili loše, ili, na kraju krajeva, šta je to pravi izbor i prava odluka? Ljudi su ono što jesu, bez obzira na to kakvi mi želeli da oni budu. Naši izbori su upravo ti koji nas čine onime što jesmo, posebnim i čudesnim ličnostima.

Ova divna novela nam pruža priliku da zastanemo i da se osvrnemo na izbore koje smo načinili. Iako se čita brzo i lako, vredi više od svog obima.

Izvor: Goodreads
Prevod: Aleksandra Branković
 
Prva Srpkinja koja je obišla svet – „Novi svet ili U Americi godinu dana“

Na stogodišnjicu polaska na put u Ameriku, septembra prošle godine, beogradska Laguna objavila je putopis Jelene J. Dimitrijević, srpske književnice zaboravljene nakon smrti (1945) i ponovo otkrivene 1990-ih godina, najpre kroz fototipsko izdanje njenih „Pisama iz Niša“ (1986).

Bila je pesnikinja, romansijerka, kritičarka, esejista i kolumnista brojnih časopisa, ali danas se čini najinteresantnija kao jedna od najtalentovanijih srpskih putopisaca i svakako prva Srpkinja koja je obišla svet („Sedam mora i tri okeana“ – prvi od dva toma, Laguna, 2016).

Na put u Ameriku morala je najpre preko Evrope, razrušene i raskrvavljene Prvim svetskim ratom koji je i Jeleni odneo supruga.

Bežeći od uspomena, ratnih nemanja i prizora stradanja, odlučuje se da proputuje Istočnu obalu SAD, i poseti Njujork, Vašington, Boston, Filadelfiju i neke manje gradove.

Njena fasciniranost jednim istinski novim svetom, netaknutog ratovima već dugo, okrenutog industrijalizaciji i prosperitetu, prisutna je na svakoj stranici još od prvog pogleda na Njujork sa broda.

Naravno, i samo putovanje preko Atlantika predstavljalo je doživljaj, i ona na brodu vodi razgovore i sklapa poznanstva u maniru koji će, možda malo ironično, pozdraviti i Isidora Sekulić beležeći da „čim Jelena uđe u prostoriju, to je već scena vredna beleženja, čim progovori tu je anegdota ili dramolet“.

Živopisnost koju u svemu na svojim putovanjima pronalazi Jelena Dimitrijević svakako je vrlo daleko od introvertnih preokupacija i refleksivnih Isidorinih rečenica inspirisanih Severom.

Ali u toj njihovoj različitosti leži bogatstvo koje su ostavile srpskoj književnosti; Jelena je sva od Levanta, boja, mirisa, temperamenta pokupljenog koliko u genima toliko i u atmosferi gradova južne Srbije u kojima je živela.

Putujući prema Solunu i dalje, Istanbulu, Kairu i Aleksandriji, sve više je upijala u sebe orijentalni mentalitet, da bi je susret sa Amerikom oko 1920. odveo na potpuno drugu stranu ljudskog duha.

Prepoznavši u Amerikancima, a naročito Amerikankama iste vrline koje je opazila među dobrovoljcima koji su pomagali Srbiji u ratu (Džon Frotingam, Rut Farnam…), ona ih prihvata kao istinski filantrop, feministkinja i najoštriji protivnik bilo kakve diskriminacije.

Amerika ju je dočekala prijateljski, ali nije mogla da je zaštiti od samoće i tuge za izgubljenim suprugom.

U poglavlju Njujorški snegovi opisuje smetove na dan pravoslavnog Svetog Nikole kad je po svaku cenu htela da stigne iz svog hotela u Rusku crkvu i zapali sveću na dan svoje Slave.

Probijajući se kroz njujoršku vejavicu, seća se života koji je nestao i dolazi do tačke spajanja sa Isidorinim norveškim stranicama – bilo kuda otputovali, nosimo svoje misli i gubitke sa sobom.

Proleće 1920. donelo je bolje okolnosti za put u Boston i Filadefliju.

Tamo gde vidi rascvetalo drvo, travnjak, porodične kuće i sve što nalikuje Evropi, srećna je, a tamo gde je industrija progutala svaku humanost, u čađavim vedutama gradova koji će tek postati megalopolisi, ne vidi humanu egzistenciju kao moguću.

Interesantno je sa kakvim žarom posećuje različita predavanja, u to vreme veoma popularna u velikim gradovima SAD, gde čuje mudrosti i potpune gluposti, ne prezajući od kritike, katkad otvorene, češće samo zabeležene kao mogućnost da ljudi govore o onome što ne znaju.

U tome su zbratimljeni, zaključuje nadmoćno. Žustra je u kritikama i drugih stvari koje joj se ne dopadaju, posebno stava prema Afroamerikancima kojima su uskraćena građanska prava na mnogo načina.

Hoćemo li ikad svi biti jednaki, pita se u zaključku jednog poglavlja o Njujorku gde se bez uzdržavanja raspravljala sa svojim domaćinima o pitanjima rasne segregacije.

Transkripcije engleskih reči i toponima savremenom čitaocu su u ovom izdanju neprihvatljivo anahrone.

Ali Jelena Dimitrijević sa takvim žarom putuje i upoznaje Ameriku i Amerikance, da joj čitalac vrlo brzo oprašta jer njeni sveži, hitri i živopisni krokiji gotovo svake situacije u kojoj se našla plene pažnju i danas.

Malo je svedočanstava ovakve vrste u ovdašnjoj književnosti (po ubedljivosti i živosti stila, sasvim uz rame Africi Rastka Petrovića), još manje Jeleninih savremenika koji su imali privilegiju da vide toliko sveta.

Danas, kada se o ovoj književnici u stručnim krugovima piše i govori skoro kao u vreme njene najveće slave (za svoj roman „Nove“ iz 1912. dobila je godišnju književnu nagradu SKZ), običnom čitaocu ostaje da čita pomalo i između redova i otkrije obrazovanu, hrabru i izuzetno visprenu ženu koju je krasio najređi i najdragoceniji oblik patriotizma: ponos što je Srpkinja, svest o svim manama i civilizacijskom zaostajanju njenog naroda, istinska ubeđenost da je pisana reč najbitnija za kulturu i iskrena potreba da upozna i razume druge narode i običaje.

Ukoliko takav stav, koji nije anahron, nazovemo prosvećenim patriotizmom, biće nam jasnije gde smo danas.

Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: Danas
 
Neminovna Ana Žeželj – Osvrt na romane „Susret pod neobičnim okolnostima“ i „R. C. Neminovno“
12.02.2020.
„Nisu to manevri, težak mi je štit pa se zanosim na levu stranu.“ Vladan Matijević, „R. C. Neminovno“
„Biće nevreme, ravnodušno je konstatovala.“ Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“

Između neminovne samoće i usamljenosti kao izbora

Dva poslednja romana Vladana Matijevića, „Susret pod neobičnim okolnostima“ (2016) i „R. C. Neminovno“ (tačnije njegova verzija iz 2017. kojom prestaju da važe izdanja iz 1997. i 2004) ne povezuje samo uzastopnost publikovanja na koju smo ukazali; ova banalna konstatacija samo na prvi pogled je takva (kao i sama proza Vladana Matijevića koja se od prvog do drugog pogleda neizostavno modifikuje u svoje tri dimenzije; produbljuje se, širi, uzvisuje). Čitaoci koji prate stvaralaštvo Vladana Matijevića u ovim romanima uočiće najmanje tri sinteze njegovog (dosadašnjeg) opusa:

Najpre, u poslednjim romanima Vladan Matijević produbljuje problem ka kome je u svom stvaralaštvu usmeren već od (nevažećeg) prvog izdanja zbirke pesama „Ne remeteći rasulo“. U pitanju je problem usamljenosti/samoće. „Mislim da su se ta dva pojma u 21. veku toliko približila da ih nije lako razlikovati“ – zaključuje Vladan Matijević u intervjuu za list Vreme. Međutim, kao pisac argusovog oka za nijanse stanja, za detalje svakodnevice koji kroje ma čiju budućnost, i vešt u dimenziji implicitnog, neodređenog (Matijevićevi pripovedači ne postavljaju eksplicitno „Zašto?“, ali svoje slušaoce bude za opservacije i nepristajanja, odnosno na male bune), Matijević u svoja dva romana najnovijeg datuma slika, opservira i prikazuje razliku između usamljenosti kao stanja koje biramo i samoće na koju smo primorani. U slici neminovnog (tj. književnog lika Radomana Civrića zvanog Neminovni u istoimenom romanu), usamljenost je samo prividno stanje. Na drugi pogled, kako ćemo kasnije pokazati, usamljenost u Matijevićevim romanima postaje zbivanje, a katkad i sama radnja. Dakle, „Susret pod neobičnim“ okolnostima i „R. C. Neminovno“ „neminovnost samoće“, u neobičnim (bolje reći oneobičenim) okolnostima preoblikuju u tačku sa koje se kreće, korača, trči; sa koje se formira put, pa makar i kružni.

Poslednja dva romana Vladana Matijevića su, zapravo, trenutno samosvođenje. U predgovoru trenutnoj verziji Matijevićevih zbirki pesama, objavljenim pod objedinjenim naslovom „Ne remeteći rasulo“ (koji obuhvata i prerađenje pesme istoimene zbirke i izmenjene pesme zbirke Samosvođenje), autor zapisuje: „Verovatno bi zbirka 'Samosvođenje' iz te 1999. god. izgledala ovako da je autor bio siguran da ima vremena za promišljanja.“ Ova rečenica je, zapravo, vredan autopoetički komentar jer označava promenu u stvaralačkom postupku Vladana Matijevića, a ona se kreće na relaciji narativno u lirskom – lirsko u narativnom; odnosno, od stanja opservacije subjekta u delima Vladana Matijevića prelazi se na analizu objekta, pri čemu je čitalac angažovaniji u pabirčenju elemenata „rasute stvarnosti“ . Dela Vladana Matijevića neće čitaocu omogućiti eskapizam; u potpunosti uronjena u ogoljenu stvarnost, ona čitaoca sa njom suočavaju. Stvarnost Matijevićevih dela otrežnjuje, osvešćuje; pruža užitak čulima, ali ne zapostavlja razum. Tako budni u stvarnosti, Matijevićevi čitaoci je mogu remetiti.

U odnosu na prethodna dela Vladana Matijevića, „Susret pod neobičnim okolnostima“ (a isto bi se moglo reći i za novu verziju romana „R. C. Neminovno“) u književnoj kritici ocenjen je „kao da ga nije napisao isti čovek koji je napisao romane 'Vrlo malo svetlosti', 'Časovi radosti i dr.'“ (Sonja Ćirić), upravo zbog (za)okreta od opisivanja/prikazivanja onoga što se dešava oko nas ka onome u nama“ . U pogledu dimenzije pounutrenog, u ovim romanima u prvom planu su ljubav i vera. Ozbiljno i angažovano, kao česti atributi Matijevićevog stvaralačkog postupka, mogu se dodati i svetu poslednja dva romana ovog pisca. Nadovezujući se na prethodno zapažanje, u poslednjim romanima Matijević ozbiljno i angažovano govori o slobodi. U intervjuu u listu Vreme (br. 1336), Vladan Matijević razmatra pojmove slobode i usamljenosti u opoziciji nekad – sad. Dok je nekada usamljenost bila kazna, u savremenom društvu, u sadašnjem vremenu, usamljenost je, paradoksalno (ili ne?) sloboda.

Na ovu temu, u opusu Vladana Matijevića prirodno (odnosno prirođeno) se nadovezuje problem spasenja. Parodija biblijske priče o Nojevoj barci u romanu „Susret pod neobičnim okolnostima“, u kojoj se navodi kako je „Ana jednom pročitala da je Bog, u odsudnom času, pijanom dereglijašu poverio da sagradi barku i spase svet“ („Susret pod neobičnim okolnostima“, Beograd: Laguna 2016, str. 115), pri čemu se ova junakinja pita zašto se među sveštenim licima nije našao pouzdan čovek za veliku misiju, udružena poetikom neminovnog pod okriljem svevremene teme spasenja, zaključak je opservacija nekih od mogućih pristaništa – „prostora u kome se mogu ostvariti svoje potrebe“ (Sonja Ćirić). Iz ovog ugla postaju nam jasniji atipični izbori Ane Žeželj („Susret pod neobičnim okolnostima“) i neminovnost snevanja, sanjarenja neminovno pomirljivog R. C.-a (Neminovno). Koliko god paradoksalno zvučalo, njihovi izbori su primeri umešnog življenja. A oni sami, nimalo apsurdno, hedoniste. Njihovo umeće življenja je upravo usavršavanje sposobnosti da se pomire sa onim na šta ne mogu da utiču (u ovom smislu indikativan je eponim romana „R. C. Neminovno“, ali ni dimenzija lika Ane Žeželj nije daleko od ovakvog vida „hedonizma“).

Ko/šta remeti rasulo?

Neminovno osvetljavanje i verno, iz svih uglova prikazivanje stvarnosti, u delima „Susret pod neobičnim okolnostima“ i „R. C. Neminovno“ kulminira remećenjem rasula. Vreme u kojem živimo, ljudi koji hode danas i pripovedač koji opservira frustraciju, agresiju, opšte opadanje; koji priča o onima koji ištu tanjir supe i u kojima kola „Basta! Basta!“ , deo svog lica pokazuju upravo u prvoj zbirci pesama Vladana Matijevića; već tu oni ipak remete rasulo provociranjem čitaoca da se iz stanja upitanosti razbudi i dela, da traži uzorke, da sumira posledice, da „misli svojom glavom“. Ako „nevidljiva kamera prati nas, nepoznati režiseri montiraju naše živote“, kako zaključuje Vladan Matijević, a čime se ujedno može opisati njegov stvaralački postupak, naša upitanost o sopstvenim mogućnostima za manevar takođe je jedan talas na „mirnoj površini rasula“.
Naslov rada remeti rasulo postavljanjem najmanje dva pitanja: da li je Ana Žeželj neminovna junakinja proze Vladana Matijevića i koliko je neminovnog (Neminovnog) u njoj? Bistra, a duboka voda proze Vladana Matijevića ne dozvoljava da se u nju zaroni bez još par pitanja: Da li se „vrlo malo svetlosti“ nalazi u ljubavi (misiji ljubavi) i u kojoj meri je priča o ljubavi žilav komad (u značenju mere remećenja rasula)?

neminovno300.jpg
Ana Žeželj: život bez cenzure

Lik (tačnije, put ka liku) Ane Žeželj nazire se već u pesmi „Nove devojke hodaće metroima“ („Samosvođenje“): nove devojke „podivljale krvi“ , „bitnim događajima smanjuju bitnost“. U kontekstu opserviranog rasula (ovde mislimo na Matijevićev stvaralački metod u zbirkama „Ne remeteći rasulo“ i „Samosvođenje“), nove devojke svojim nipodaštavanjem stvarnosti, nepristajanjima na „najstrožu kontrolu emocija“ („Peščani sat“), „neutaživom željom / da bace po vodi pljosnati kamenčić“ („Žetva“) remete stvarnost i njenu „preveliku dozu“ (aluzija na stih iz pesme „Pored vode“ V. Matijevića) čine podnošljivom, podsmešljivom. Stanje apatije koje opservira subjekat pesama zbirke „Ne remeteći rasulo“ i/ili u kojem se katkad i sam nalazi ipak nije postojano u dimenziji neremećenja rasula. Argument nalazimo u iskri pomenute ideje o usamljenosti kao slobodi izbora, posredovanoj (tada) kroki likovima Ane i Neminovnog. Stih „Urličem / ja slabe ne poštujem“ iz pesme „Sto godina samoće pristajao “bi upravo Ani Žeželj koja je, poput pukovnika Aurelijana dizala (!) trideset i dva oružana ustanka, s tim što su njeni ustanci usmereni protiv konencija patrijarhalnog društva i stalnih epiteta devojke i majke.
Lik Ane Žeželj transtekstovno putovanje svetom Matijevićeve priče (u obrisima) započinje iz zbirke Ne remeteći rasulo, a na trenutak pristiže u „Pristaništa“. Ana Žeželj, „podzemna voda“ istoimene priče, sa pivom u jednoj, a cigaretom u drugoj ruci, u ćumezu kafane „Kod kapetana Ivana“ (poznatijoj kao „Propalitet“), odbegla od svoje devojačke časti, sedi za šankom i – remeti jednim „******“, trima ekscesima, pantalonama, prezrivim pogledom, koračanjem tamnocrvenim tragovima. Anu Žeželj u priči „Podzemne vode“ upoznajemo u „zaustavljenom kadru“ , u trenutku kada „prestaje da se igra lastiša, a još nije imala dodira sa lastišem muških gaća“ (Vladan Matijević, „Pristaništa“, 2014, str. 128). Njena deviza ljubavi čvrsto je formirana i pre „konzumiranja“ ove radnje/stanja/zbivanja, što je još jedna potvrda da Matijevićevi junaci u trenutku „ulaska“ u svet njegovih dela već svesno, osvešćeno, suštinski sagledavaju život; ono šta mi kao čitaoci pratimo, jeste potraga Matijevićevih junaka za metodom/umećem življenja (nošenja sa životom, pa makar mu i doslovno rekli da se nosi).

Ostavljena (svojim izborom usamljena) Ana Žeželj iz zbirke „Pristaništa“ čeka nestalog „veelikog“ pesnika Marjana Vergovića (Marjana Karamazova). Otvorene (zapravo, „otvorene“) sudbine dvaju junaka dobijaju nastavak (ili, bolje rečeno, verziju sebe) u romanu „Susret pod neobičnim okolnostima“. Prva neobična okolnost u ovom romanu je Anina okolnost čekanja. Potom, (za Anu Žeželj) neobična okolnost čekanja oneobičava se prerastanjem u zbeg „palog anđela“. Okolnost čekanja Marjana Vergovića Anin je izbor. Ali, Anin izbor je i odluka o njegovoj sudbini. Neminovno znajući kada je i zašto nestao, Ana odlučuje da ponavlja (jer nešto više puta ponovljeno postaje istina) priču njegove (ne)moguće sudbine. „Lakoća zaborava svega onoga što joj ne odgovara“ (Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“, str. 19) i odlaganje problema „na stranu“ (jer zna da je neminovno da se oni sami od sebe reše) odlike su koje Anu Žeželj približavaju liku Radomana Civrića (da ne kažemo, koje je stavljaju u isti koš sa njim, iako u prozi Vladana Matijevića ovo može da znači dva dobra hica protiv rasula). I ako Anino čekanje poziva (koji se nikada neće realizovati) pojmimo doslovno kao pomirljivo(st), ne možemo da mu ne dodamo epitet patetično. Upravo u toj patetičnosti leži (o)neobič(e)nost čekanja u svetu Matijevićeve proze. U vremenu opšteg rasula ljubav se patetično pomirljivo čeka.

„Otkud ikom pravo da mi [joj] cenzuriše život“ (Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“, str. 19), pitala se Ana Žeželj nakon svakog neminovnog susreta sa ćerkom Milenom. Komunikacija majke i ćerke u romanu „Susret pod neobičnim okolnostima“ svodi se na konstataciju neminovnosti; tokom neminovnih susreta i razgovora, majka i ćerka se neminovno uzajamno „cenzurišu“ i povređuju. Međutim, rasulo u porodičnim relacijama remeti tek poneki pripovedačev komentar o Aninom sporadičnom umeću u ulozi majke. Ono se (kao i uvek kada je u pitanju svet Matijevićevog dela), paradoksalno očituje u Aninom ogoljavanju stvarnosti. Suočene sa ogoljenom istinom, majka i ćerka gledaju širom otvorenih očiju ili ponorno žmure.

U Matijevićevim romanima, odnosno u pogledu poetike stvaralaštva ovog pisca, nimalo nisu zanemarljiva poređenja ljudi sa životinjama. U okviru Matijevićevog pozitivizma u oblikovanju junaka (gde je težište na njegovoj determinisanosti hronotopom opadanja u kojem se ispoljava), poređenja ljudi sa životinjama rezultat su opservacija junaka otrežnjenih stvarnošću. (Matijevića smo u širem i prenesenom značenju nazvali pozitivistom, imajući na umu njegov metod koji se sastoji iz pomenute ideje determinizma, „pabirčenja“ svega što oblikuje junakov pogled na svet – podataka iz dnevnika, beležnica, tokova svesti i dr. – i njegovu težnju ka suštinskom sagledavanju stvarnosti. Uz to, svaki Matijevićev roman je jedan dokument individualne borbe sa prevelikom dozom stvarnosti.) Binarna opozicija između zveri i pitomih prenosi se na ljudski plan i verna je slika čovekove sudbine u Matijevićevim romanima. U borbi dobra i zla u određenom trenutku prevagne jedno, pa drugo, i tako ukrug – istakao je pisac u jednom od svojih intervjua. A pre svega, ovo su komplementarni polovi ljudske prirode. Pobedu ne obezbeđuje prevaga jedne „karakteristike“; pobeđuje balans sa stvarnošću. Ovo deklarisanje Matijevićevi junaci primenjuju i pri opservaciji sebe: Anina deviza živeti kao mačka i Civrićeva majmunisati kao majmun vidovi su borbe sa pozicije unutar stvarnosti. U toj borbi „neopisiva je sreća“ (Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“, str. 19) postojanje osobe koja primećuje isto...

Sačinjeni smo od gipsa, krvi i mesa, a bogati maštom

Jedno od opštih mesta, kada je u pitanju stvaralački metod Vladana Matijevića, jeste oneobičavanje običnog. Svaka slika prozaične stvarnosti u Matijevićevim delima, samo je naizgled takva. Primera radi, na prvim stranicama romana „Susret pod neobičnim okolnostima“ slika starice sa mačkom u kući inicijalno formira okvir nalik Radovićevoj „Tužnoj pesmi“, da bi ga, uvođenjem (o)ne(o)bič(e)nih detalja naprečac modifikovao, te opovrgao. Zvonjenje telefona i bunovno „napokon“ već nas kolebaju u zaključku o tipu usamljene starice. Ana Žeželj jeste usamljena, ali na matijevićevski način. I pre nego što dobijemo kroki staričinog lika, ona će biti nazvana „jakom silom“. Jaka sila u kontekstu sveta Matijevićevih dela je sila remećenja rasula; neretko, i sama – rasulo. Starica je usamljena „po svome“, bunovno je mamurno; mačak je Boško (u prenesenom značenju, poslednji koji ostaje na „bojnom polju“ života, uz staricu Anu Žeželj). Simbolično, Anu Žeželj upoznajemo samo u (među)vremenu zaustavljenih kazaljki njenog zidnog sata. Zaustavljene kazaljke, čest motiv Matijevićeve proze, (paradoksalno) simbolizuju stvarnost. Individualno vreme jedan je isečak stvarnosti, iskra života u umrtvljenoj stvarnosti. Trenutak zaustavljenog vremena prostor je za manevar junakinje. Nimalo slučajno upotrebljavamo ovaj termin: u prozi sa „vrlo malo svelosti“, u drami opšteg opadanja, likovi koji idu uzvodno, ili čekaju neminovno, nalik su junacima tragedija. Pred izvesnošću, njima je data (a neki od njih je i uzimaju) mogućnost osmišljavanja vremena zaustavljenih kazaljki.

Nakon jednog od (imaginarnih) megdana, „kad se osvestio“, Radoman Civrić zvani Neminovno video je iznad sebe „crnpurastog anđelčića“; portret (tamna put, proteza za pravilan rast zuba i sl.) i uloga „anđela“ neminovno podsećaju na anđela Milinka iz „Susreta pod neobičnim okolnostima“. Posrnuli anđeo (u prvom slučaju kleptoman, u drugom ogrezao u požudi) poput ogledala jasnijom čini sliku Matijevićevih junaka. U svetu izokrenutih vrednosti, vera pada na lestvicu niže, a čovek se uzdiže do samog „tvorca“ – zanatlije sopstvenog života. R. C.-ova vizija neminovnosti nimalo ne upućuje na pasivno prihvatanje stvarnosti (naročito u drugoj, trenutnoj, važećoj verziji romana „R. C. Neminovno“). „Ljudi su neminovno sačinjeni od gipsa, krvi i mesa“, jedna je od opservacija Radomana Neminovnog. U prenesenom značenju, sve tri imenice ulivaju se u jedan smisao, borbu. Neminovna je borba – ova ideja je utkana u lik Neminovnog iz istoimenog izdanja romana iz 2017. godine, a neminovno je različito oruđe. Iako je borba R. C.-a sa (suparnikom) Venijaminom plod mašte ovog junaka, i takva, imaginarna, ona remeti rasulo. Uobražavajući da je usamljeni borac protiv strašnog manijaka koji se u odsudnom trenutku pojavljuje da spasi lepu devojku, R. C. priziva ne samo u svoju svest, već i u stvarnost ideal, kormilo koje u rasulu jedino može upravljati tokom. Snovi, uobrazilje R. C.-a neminovno su kratki, što korespondira sa slikom opšte nesanice i brzog života opserviranog u pesmi „Sto godina samoće“ („Ne remeteći rasulo“). San i uobrazilja momenti su usamljenosti, a ona je, kako smo istakli, izbor. Paradoksalno (ili ne?) uobrazilja borbe za i protiv nečega „pesnička je slika“ hedonizma u ovom romanu. „Prebogata mašta“ Radomana Civrića je istinsko bogatstvo, poručuje ovaj roman („iako se toliko bogatstvo ne stiče poštenim i napornim radom“, ironično komentariše „taj sveznajući pripovedač“ ). U svetu Matijevićevih dela neminovno je svrsishodni izbor nasuprot „našim neopreznostima“, „očajima“, „uzdasima iza zidova“, „krhkoj želji“, „zasićenosti u očima“. Neminovno je kapric, a možda i princip. Više je načina da se životu pokaže nepristajanje na njegov tok; psovke, nekonvencionalno ponašanje, apsurdni izbori Ane Žeželj i sanjarenja Radomana Neminovnog (makar i ona o presečenim venama), odnosno njihove devize, kaprici i principi svakako donose ustalasanost rasulu.

Romani Vladana Matijevića ne sadrže sliku „organizovanog pružanja otpora“, već se on konkretizuje u (neretko komičnom) „praćakanju ribice na suvom“. Briga jednog opštinskog činovnika, „gorući problem“ lenje domaćice Veki i njihovo doumljenje takođe su vidovi otpora, remećenja. U gradaciji otpora, u Matijevićevom stilu, klimaks je smeh: nakon jedinog istinskog napada Radomana Civrića, držeći u rukama svoja creva i fekalije, Venijamin se „osmehivao ne verujući da je sve to stvarnost“.

Gola Ana Žeželj razgrnutog bademantila, pod tušem hladne vode, ovaploćenje je slike ogoljene stvarnosti. Razgrnut bademantil posredno razotkriva „smešak pun žudnje, nespretno zaodenut u prijateljstvo“ (Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“, str. 48). Slika blagodeti bogatstva razobličena je „hladnim tušem“ izbora najboljih cigareta i alkohola. Zadovoljstvo može biti samo perverzno. Anin komentar o izgledu svog tela (previše je mršava da bi uspela da se obesi) posreduje ideju da je duhovitost bitna za život. Poređenje grotesknog prizora okršaja anđela i demona pod Aninim prozorom sa njenim posvećivanjem kulminacija je apsurda stvarnosti. „Ana Žeželj nije mogla sebe da laže. Druge je mogla, često i bez ikakve potrebe, ali sebe nije“ (Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“, str. 147). Stoga su njene „halucinacije“ ništa drugo do osvešćeno p(r)ojavljivanje stvarnosti. Zapisnik halucinacija oko sebe i u sebi, Anu Ž. približavaju Ani O. One ispovedaju dozu stvarnosti. Tumačenje prepuštaju čitaocu.

Neminovno sveznanje

U hronotopu stvarnosti, Matijevićevi junaci ljubavlju i zločinom pokazuju otpor (remećenje). Ove paratekstualne markere romana „R. C. Neminovno“ koji su ujedno spona sa likom Ane Žeželj iz romana „Susret pod neobičnim okolnostima“, nipošto (matijevićevski) ne treba razumeti doslovno. Prema premisama sveta Matijevićevih romana, ljubav je a priori neostvarena, nesrećna, tragična. Međutim, ideja ljubavi, na koji god način konkretizovana, svakako je talas po rasulu. Ljubav je u Matijevićevim romanima opsesija, seks; ujedno večna i trošna, ali stožerna u svetu rasula. Ljubav navodi na zločin protiv stvarnosti (izvesnosti, neminovnosti). Zločin, tačnije „zločin“ je svaki pokušaj osmišljavanja ljubavi. „R. C. Neminovni“ pribegava fantazijama, Ana Žeželj ljubav troši, uobražava, čeka i ne dozvoljava (sebi) da se ideja o njoj razobliči (odnosno, da se iluzija rasprši). Gubitak svoje ideje ljubavi vodi smrti. I trošna, plotna, izmaštana, ljubav je tačka vrtloga u rasulu, „vrlo malo svetlosti“, život.

U ovom kontekstu od izuzetne važnosti je funkcija „tog sveznajućeg pripovedača“ , prisutnog u romanima „Susret pod neobičnim okolnostima“ i „R. C. Neminovno“. Opservator, uzdah i izdah Matijevićevih junaka i „usputni“ komentator takođe je otrežnjen stvarnošću. Usputnim komentarima poput onih da EKG ne radi čitav mesec zbog jedne sijalice, da sveštenici – preduzetnici voze skupe automobile i da doktor pravi iznenadnu pauzu jer je morao da „trkne“ da isprati sina na ekskurziju u inostranstvo, detalji su koji čitaoca neminovno drže budnim i sa kažiprpstom primaknutom rasulu, da ga zamuti.

Zaključak

Na pitanje koliko Neminovnog ima u Ani Žeželj, odgovor nam daje sama Ana: „Zatvorila je oči i pomislila kako čovek u životu može da bira samo to da li će gledati šta se s njim dešava ili će žmuriti. Potom je sklopila ruke i otvorila oči“ (Vladan Matijević, „Susret pod neobičnim okolnostima“, str. 180). Širom otvorenih očiju Ana neminovno čeka. Ali, nekvalitetno čeka – ispunjavajući trenutak zaustavljenih kazaljki raznim malim i većim prkosima konvenciji čekanja. Lik Ane Žeželj neminovno je morao pristići na zasebno ostrvo (u roman „Susret pod neobičnim okolnostima“) kako bi nas još jednom osvestio stvarnošću, ali i pokazao jedan od načina neminovne borbe sa njenim dozama. Tramvaj dolazi do okretnice, pa nastavlja u suprotnom smeru. Raspored između ormana i vitrine može biti funkcionalniji. Armatura je prenapregnuta, neminovno će eksplodirati. Prenapregnuta telefonska žica će pući i neminovno ćeš ostati sam i nem. Zato biraj u neminovnom. Ana je odlučila o sudbini Marjana Vergovića: on ipak nadniči u Nemačkoj. I trenutak sna remeti rasulo. A život se skriva u tim nađenim mrvicama sna.

Autor: Mirjana D. Bojanić Ćirković
Izvor: Časopis Koraci,
 
Određenje slobode po Sartru


Za čoveka Sartr kaže da je osuđen da bude slobodan, i da bi to bilo istinski razumljivo, potrebno je razmotriti metafizičku bazu slobode, a ona se ogleda u poznatom sloganu egzistencijalizma da egzistencija prethodi esenciji. Međutim, i pored metafizičkog, sloboda je pojam koji mora da ima i etičko određenje, tako da je bitno sagledati i etičku konsekvenciju Sartrove metafizike kroz određenje odgovornosti. Sinteza ovoga će daje određenje etičko-metafizičkog pojma slobode, kakav je čoveku potreban.

Egzistencija prethodi esenciji

Loša vera je izraz koji Sartr koristi i koji znači obmanjivanje sebe. Prosta obmana počiva na istini, odnosno, obmana mora biti svesna istine da bi bila obmana, ali s obzirom da u lošoj veri nema dvojnosti, tj. nema dve osobe – ona koja će da obmanjuje i ona koja će da bude obmanuta, loša vera nije sasvim isto što i puka obmana. U lošoj veri obmanjen je onaj ko obmanjuje. Pritom, sama svest o obmanjivanju, otežava to da budemo obmanuti. Postoji psihoanalitička teorija koje seže za podsvešću. Po njoj podsvest nije naša svest, odnosno, mi jesmo obmanuti, ali ne od strane nas, nego od strane nečeg s čim može da nas upozna samo posrednik (psiholog). Ali, Sartr kaže da podsvest mora da bude svesno skrivena od svesti i, stoga, nije nešto posebno od svesti.
Zato on uviđa da je sposoban za lošu veru onaj koji ujedinjuje fakticitet i transcendenciju. Transcendencija je u ovom slučaju onaj obmanjivač (isto mi), onaj koji zna pozadinu, onaj ko beži od sebe i onoga što jeste. Naziv je takav otud što je transcendencija nama nedokučiva jer ne postoji tu, udaljena je. Zapravo, iskrenost prema sebi ima sličan cilj kao i loša vera, jedna priznaje sopstveno biće onakvim kakvo jeste, a druga daje neku predstavu bića kakvo je samo u mogućnosti, ali nije stvarno. Oboma je cilj biti bolji, ali do toga dolaze na drugačije načine. Oni koji su u lošoj veri drže da ljudska stvarnost ne mora nužno da bude ono što jeste, već mora da bude u mogućnosti da bude ono što nije.
I tu se već vidi razlika egzistencije i esencije. Naime, ovaj citat znači da ono što definiše moju egzistenciju, ja nisam. Odnosno, ako sam advokat po profesiji i izvršavam dužnosti advokata, i to zovem svojom suštinom. A zapravo, to je mogućnost jedne stvarnosti koja nije i ona transcendira u odnosu na stvarnost koja jeste. To je reći za sebe da jesi kakav nisi, i obmanjivati sebe na gore pomenut način o svojoj suštini ili esenciji. Prvo se naprosto rodimo i egzistiramo, i onda sami konstruišemo svoju srž, suštinu, esenciju. Sve moje karakteristike čine moju egzistenciju, moje stanje, i ako im verujem previše to će biti loša vera, odnosno, ako prihvatim njihovo određivanje mene i verujem da je to moja esencija. Onda ne uviđam moju pravu esenciju i lažem sebe. Karakteristike pojedinca ne čine njegovu definiciju jer one karakterišu samo ljusku, ljudska priroda je i dalje fluidna.

Čovekov izbor obavezuje čitavo čovečanstvo

Ako pojedinac nema definiciju, i nema predefinisane ljudske prirode, onda ono što individuu čini individuom jeste ono što ona čini. To je ona subjektivnost odakle egzistencijalizam polazi. To je onaj cogito čoveka svojstven samo čoveku, sve što nema cogito (misaonu mogućnost) je već određeno kakvo će da bude, međutim, čovek bira.
Sartr to naziva projektom – projekat znači izbor budućeg sebe koje se reflektira na osobnost danas. Čini se da je izbor proizvod htenja, ali, projektovanje budućeg sebe ne može biti promenljivo onako kako je puka volja promenljiva, već se na čoveka stavlja težina sopstvenih izbora, odnosno, odgovornost. Pojedinac je odgovoran za sve što jeste, jer je to što jeste posledica njegovih izbora. Nema izgovora i izbegavanje odgovornosti. To važi i za ono šta mu se dešava, ono što mi se događa, događa mi se preko mene. Meni se uvek činilo da dok čovek bira, on čak već jeste u projektu, tako da on ne nosi odgovornost samo za nekakve posledice, nego za same izbore koji se reflektiraju na njega.

Još jedna stvar koja čini našu odgovornost, osim da je izbor bez isprika, je to što mi ne prevazilazimo sebe u izboru. To znači da činimo sebe jedinim kriterijumom, kako za sebe tako i za sve druge ljude, odnosno, naš izbor je izbor idealnog čoveka (kako ga sami zamišljamo, ili ga ne zamišljamo, ali svojim izborima ga činimo takvim). Mi time nosimo odgovornost za sve ljude. Kada svoj izgovor za činjenje nekog dela uobličavamo tako što kažemo da ne čine svi tako, to znači da smatramo da i ne treba da svi čine tako. Time nam je to na savesti i lažemo sebe – ultimativnu verdnost pridajemo laganju.
Zapravo jedina stvar za koju nismo odgovorni, to je sama naša odgovornost. Odnosno, nismo odgovorni za to što smo rođeni. Napušteni smo na ovom svetu, prisiljeni da budemo odgovorni, odgovorni smo i za želju da ne budemo odgovorni, odgovorni smo i za ne-delanje. …i moja smrt bila bi suvišna.
Elem, napuštenost koju osećamo pri donošenju izbora nosi i strepnju i strah, jer nema ispravnog odgovora. Kada smo u moralnoj dilemi, vrednosti nisu hijerarhijski poređane, nemamo vodič i uputstvo, čak i kada bi nekog pitali za savet to bi već značio izbor, jer mi možemo naslutiti kakav ćemo savet da dobijemo od određene osobe koju poznajemo. Tako da nema nekog opšteg morala na koji bi mogli da se oslonimo.
Sve ovo ne znači neko jeftino ukidanje Boga. Izbor koji se oslanja na sebe sama ne označava dozvolu svega, nego bi zapravo, prema Sartru, bilo mnogo lakše kad bi bilo nečega kao što je Bog da dopušta i zabranjuje. Jer kad bi bilo pravila na inteligibilnom nebu čovek bi bio oslobođen odgovornosti koju nosi njegovo delanje, oslobođen teskobe koju vuče izabiranje za čovečanstvo i odgovornost za sve. Egzistencijalistički ateizam je otežavajuća okolnost, a ne hir.

Čovek je osuđen da bude slobodan

Za shvatanje ovog citata već je rečeno dosta toga. Sloboda je bit egzistencije, i preko nje se gradi esencija. Sloboda je bez temelja, jer je ona zadnji temelj svega, i sebe same. Shvatili smo odnos slobode prema čoveku i njegovo moranje da bude slobodan, ali kakav je odnos čoveka prema slobodi, konkretnije, prema osuđenosti na slobodu?
Naime, nužna sloboda znači nužni izbor, a biranje čini da smo stalno u promeni. Dakle, sloboda nas čini nestalnima i nestabilnima. I zato nas često umetnička dela vode na pravi način prihvatanju te svoje osuđenosti, Rokantana u Mučnini neka džez melodija, Matjea u Putevima slobode umetnička vaza. Umetnička dela su pre svog nastajanja takođe slobodna, ali su nastankom određena. Umetnička forma ga čini kompletnim – nešto što čovek ne može biti. Čovek ne može da opravda svoje postojanje, njegovo postojanje je suvišno, kao što kaže Rokantan u Mučnini, a čini se da bi trebalo da ga opravda, svojim biranjem. Ja mislim da je i upravo zato umetnost jedino sklonište od osuđenosti. U njoj je nešto u nastajanju nastalo, nešto što otklanja teret izbora tako što čini da se prepustimo krajnjem izboru.

Ana Ilić
 
Smrt Ruskinje – Ismail Kadare

Vrlo kratku priču, ne dužu od stranice i pol, naslova “Smrt Ruskinje”, Ismail Kadare napisao je 1981. godine, dok je Enver Hodža bio još vrlo živ, a država kojom je vladao zatvorena kao limenka sardina. Priča je, s kraja života i iz perspektive groba, govorila o Ruskinji koja se 1959. udala u Moskvi za oficira albanske vojske. Otputovali su da provedu medeni mjesec u njegovoj domovini, odnosi između dviju bratskih zemalja su se prekinuli, Albanija se u se zatvorila, a ona je ostala savršeno sama. O toj samoći Kadare piše, i o zaovama, muževljevim sestrama, koje Ruskinju gorko oplakuju, “oplakuju pre svega njenu usamljenost. A sigurno i svoju.

”Članica predsjedništva kvartovskog Fronta žena drži govor nad otvorenim grobom, ali nijednom riječju ne spominje njezinu nacionalnost, “zbog koje ju je i zadesila najveća usamljenost koja se može zamisliti”. Na kraju kaže: “Zbogom, Nina!” I to su, potvrđuje pripovjedač, jedine prirodne riječi što ih je izgovorila. “

Ali još prirodniji su zvuci grumenja zemlje i kamenčića koji dobuju po kovčegu univerzalnim jezikom, mnogo razumljivijim nego što su ljudski jezici, iako grob za mrtvu ženu nije dala prostrana ruska, već skučena albanska zemlja, koja jedva da je dovoljna za grobove svojih ljudi”.
Ova je priča neobično karakteristična ne samo za Kadareov rukopis, nego u njoj kao da ima i nešto autobiografsko. Kao da je, božemiprosti, sam pisac Nina koju sahranjuju, kao da je o njemu svo vrijeme zapravo riječ. Ograničen i ozidan jezikom koji nitko na svijetu ne razumije, u zemlji koja nikome – osim ponekom anonimnom i također nevažnom neprijatelju – zapravo nije važna, lišen stilsko-jezičnog, društvenog, imaginativnog konteksta za svoju književnost, pisac samome sebi stvara kontekst, ispisuje vlastitu povijest i povijest svoje književnosti, kroz koju će se moći razumjeti njegove priče.

“Smrt Ruskinje” objavljena je u prijevodu na srpski i u izdanju beogradskog Samizdata B92, u okviru knjige izabranih pripovijetki, naslova “Razgovor o brilijantima jednog decembarskog popodneva”. U isto vrijeme, možda istog tjedna, u prijevodu na hrvatski i u izdanju V.B.Z.-a objavljen je kratki Kadareov autobiografski roman “Lutka”. Čudo je dvostruko: jednu stranu čuda čini to da su istovremeno objavljene dvije knjige pisca čija se djela vrlo škrto i oskudno prevode na naše jezike, iako se s njihovim prevođenjem započelo prije više od trideset godina. Do sada su izlazila isključivo u Sarajevu i Beogradu, a “Lutka” je – ne brojeći jedan političko-kulturološki pamflet – prva Kadareova knjiga objavljena u Zagrebu. Druga je strana čuda još začudnija: srpski prijevod pripovijetki i hrvatski prijevod romana potpisuje isti prevoditelj, Shkëlzen Maliqi.
U Zagrebu, još od Šufflayevih vremena, nije bilo interesa za albanskom kulturom i književnošću, tako da se nije moglo naći ni prevoditelja s ovog jezika, u Beogradu, pak, bez obzira na živo neprijateljstvo prema Albancima postoji fakultetski studij albanskog jezika, pa onda, posve logično, ima i književnih prevoditelja s albanskog. Shkëlzen Maliqi, pisac, filozof i likovni kritičar, te povremeni političar, nekadašnji je Beograđanin i nesumnjivo najbolji književni prevoditelj poezije i proze s albanskog. Prihvativši njegov prijevod, umjesto da uzaludno traže hrvatskog prevoditelja ili da, što je izvjesnije, dalje ignoriraju i Kadarea i cjelokupnu albansku književnost, u V.B.Z.-u su se odvažili na pothvat koji je za hrvatske prilike gotovo revolucionaran. Time je učinjen presedan koji će, nadajmo se, dovesti do promjene navada i običaja, pa će se tako ubuduće nadomještati nedostatak književnih prevoditelja ne samo s albanskog, nego i s nekih drugih jezika. Maliqijev srpski prijevod djelomično je prerađen i lektoriran unutar hrvatskog jezičnog standarda, što je sa stanovišta književnosti i istine o tekstu, onom originalnom i onom prevedenom, neusporedivo autentičnije, ispravnije i istinitije od onih rogobatnih, nakaznih i tuđinskih prijevoda s trećeg jezika, kada se, recimo, djela arapskih ili norveških pisaca prevode s njihovih prijevoda na engleski ili njemački jezik (što je u hrvatskom nakladništvu zadnjih godina čest slučaj).

Lutka je Kadareova majka. Distancirana, hladna žena, s licem bijelo našminkane japanske lutke. Priča o njoj priča je o odrastanju u Albaniji, o Drugom svjetskom ratu, uspostavi komunističkog režima, klasnim i rodovsko-klanovskim razlikama, a onda i priča o kući, koja kao da je živi organizam, što se s dobima godine ili u izmjenama epoha mijenja i transformira.
Nejasne su i nesigurne razlike između patrijarhata i matrijarhata. U plemenskim zajednicama, na dinarskom području, u zemljama poput Crne Gore i Albanije, gdje su muški ginuli u ratovima ili odlazili u pečalbu, često su nad obiteljima ili cijelim rodovima vladale velike majke. Iako kod Kadarea nije takav slučaj, riječ je o osiromašenoj, ali još uvijek dobro stojećoj gradskoj aristokratskoj obitelji, dah matrijarhata osjeća se ako ni u čemu drugom a ono u onom istom kultu majke, koji opisuje Luan Starova u također autobiografskom romanu “Ervehe”. Obojica sinova, naime, od majke očekuju više nego što očekuju od oca. U tom je očekivanju poetika života i odrastanja u sam osvit enverovske ere. Samo što je jedna porodica ostala u hermetički zatvorenoj Albaniji, dok je druga pobjegla u Jugoslaviju, u Makedoniju. Zanimljivo bi bilo usporedno čitanje ova dva romana…

Odnos između majke i sina izrazito je poetiziran, sveden na igru. Tako je u životu o kojem priča ova knjiga. Za razliku od treće albanske majke čiju smo priču čitali, one iz veličanstvene autobiografske proze “Blistavo i strašno” glumca Bekima Fehmiua, Lutka živi životom koji je u velikoj mjeri izvan života. Ona u biti ne mora ništa raditi, osim što vodi računa o svojim vrlo osjetljivim odnosima s muževljevom obitelji, a uglavnom je i nesposobna za bilo kakav ozbiljniji rad. Ili se to samo sinu čini dok uz nju odrasta. Jednoga dana, nakon što mu izađe prva knjiga, i to knjiga pjesama, ona se počinje zabrinuto raspitivati je li to on postao slavan. Nikako ne bi voljela da jest, jer je od nekoga negdje čula da sin kada postane slavan promijeni majku. Ne mogu, misli ona, slavni sinovi imati one iste obične majke.
“Lutka” je neobična, u opusu prevedenih Kadareovih knjiga i vrlo atipična knjiga. Napisana s gotovo neobaveznom lakoćom, bez velike brige o tome što će svijet reći ili kako će je pročitati kritičari, knjiga je pisca koji je pri kraju puta. Doista slavnog pisca, koji ne samo da je samom sebi stvorio kontekst i tradiciju, nego je u svijetu već toliko priznat da ga više nijedno priznanje ne može dalje uzvisiti, niti ima te kritike koja bi ga mogla uniziti. Usto, on, stari fikcionalist, maštar, tvorac legendi i njihov dekonstruktor, nema više potrebe da izmišlja i nadopisuje, nego pripovijeda kako se sve dogodilo i kako je život prošao.

Knjiga počinje u travnju 1994, kada brat iz Tirane javlja piscu da je majka na samrti. Završava pet godina kasnije, kada Natovi avioni prelijeću Jadransko more da bi bombardirali Srbiju. Piscu je na umu djetinja fascinacija bombarderima i pričom iz Drugoga svjetskog rata kako je samo jedna bomba dovoljna da sruši njihovu veliku kuću. Što će se tada dogoditi saznat će onaj tko pročita “Lutku”. Ovaj mu čitatelj ne smije kvariti doživljaj.
Knjiga priča, ona čiji je prijevod objavljen u Beogradu, a koju bi vrijedilo čitati usporedo s “Lutkom” naslov je ponijela po najvažnijoj svojoj priči, koja govori o jednome francuskom odlasku u goste. Na večeru stiže i gospođa Vuksani s kćerkom, emigrantkinja, bliska dvoru davnoga kralja Zogua. Slijedi jedna od najljepših priča koju sam zadnjih godina pročitao, i u njoj dvije epizode. Prva: najviše violina u jednom danu uništeno je za bombardiranja Dresdena 1945, kada je za manje od pola sata sažeženo šesnaest stradivarija i guarnerija, redom vlasništvo violinskog virtuoza Fritza Kreislera, prognanog Židova koji je u to vrijeme već bio američki državljanin. I druga: u neka su se doba u albanskim novinama najednom počele pojavljivati latinske fraze i uzrečice. Bližnji zatočenih intelektualaca i protudržavnih elemenata mislili su da im se to, potajice, oni javljaju, na slobodi su, i to je način da ih o tome izvijeste. Ali nijedan od njih nije bio oslobođen. Oslobađani su kriminalci, koji su latinizme čuli u zatvoru, pa su im se svidjeli. Iznijeli su te riječi van i raširili ih naokolo. Tako su i završile u novinama.
Eto, to je Ismail Kadare.

Miljenko Jergović






.
 
RANKO PAVLOVIĆ:
DALJINSKI U TOLSTOJEVIM RUKAMA


Užurban, Lav Nikolajevič Tolstoj, poslije nekoliko nervoznih koraka po skučenoj radnoj sobi, pritišće dugme na daljinskom upravljaču i gasi televizor. Prilazi frižideru, uzima stilizovanu bocu Coca-Cole, otvara je, otpija gutljaj i spušta je na radni sto, pokraj tastature. Zatim uključuje računar i nervozno pomjera miša, nestrpljivo čekajući da se na monitoru pojave ikonice. Čim se to dogodi, otvara novi file, samo trenutak gleda u prazninu ekrana, pa laganim dodirom kažiprsta obje ruke po tipkama tastature verzalom ispisuje naslov: ANA KARENJINA.

Poslije toga, odsutnim pogledom, kroz prozor svoje radne sobe na četrnaestom spratu, prati bjeličast trag mlaznog aviona na plavetnilu neba, a onda vraća pogled na tastaturu i monitor, duboko udahne, i ispisuje prvu rečenicu:

Sve srećne porodice nalik su jedna drugoj, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.

Apsurdno do grotesknosti!

A sada pokušajmo zamisliti nešto drugačiju sliku:

Smirenim korakom Milorad Pavić prelazi tih desetak metara od vrata svog kabineta do masivnog hrastovog stola smještenog blizu prozora. Na lijevom kraju stola gomilica ispisanih papirića, kraj njih podosta dobro zašiljenih grafitnih olovaka, desno sveska tvrdih korica, povećeg formata, a u sredini, uz samu ivicu, mastionica s nekoliko pera.

Pavić privlači svesku pred sebe i otvara prednji korični list. Uzima jedno pero, malo zagleda u njegov oštri vrh, umače ga u mastilo, pažljivo stresa suvišne kapljice u mastionicu, razmišlja dugi kratki tenutak, pa uz prijatnu škripu pera, na sredini prednje stranice prvog lista, krupnim slovima ispisuje: PREDEO SLIKAN ČAJEM.

I on podiže glavu i okreće je prema prozoru, kraćim pogledom miluje proljetnu nježnost raskošnog zelenila u parku koji okružuje veliku kuću nasred njegovog imanja, a zatim prevrće list i na vrhu prednje stranice sljedećeg, krasnopisom, ispisuje rečenicu koju će mnogi kasnije s ushićenjem čitati na raznim jezicima:

Vrhove brkova nosili su upletene kao bič.

Groteskno do apsurdnosti!

Ali, čim se u ove dvije virtuelne slike učitaju pripadajući im vremenski kodovi, čim se one oslobode natruha varljivog svakodnevlja, da bi ispod toga prigušenim sjajem stidljivo zasvjetlucala patina svevremenosti, apsurd i groteska jednostavno nestaju!

Iz književnih radionica, kao tama pred bljeskom, povlači se sve što ne služi tvorenju Riječi i Misli, zapravo – sve što nije sama suština tih tvoračkih elemenata, tog neobjašnjivog božanskog dara, namijenjenog posvećenom podaniku Ljepote i Promisli.

Zanemarimo, dakle, onaj trag mlaznog aviona, duboku tajnu sićušnog čipa i suprotstavljenu joj škripu pera, zaboravimo iskonski mir Jasne Poljane i porugu koju joj šalje velegradski krkljanac. Usmjerimo pažnju samo na ono u čijoj bitnosti se očitava gen univerzalnosti, i uđimo u te dvije pretpostavljene književne radionice, smjerno, kao što monah ulazi u isposnicu, ukopanu u stijeni koja vrijeme mjeri od Postanja.

I, šta ćemo sada tamo zateći?

Zrnca vremena ispunjena vazduhom koji baš tog trenutka Pisac udiše, e da bi udahnuo dušu nekom nevidljivom ali sveprisutnom kosmičkom čipu koji će, poput sjemene ćelije, kroz vaseljensku avanturu, pronaći put do mjesta namijenjenog mu u nerazrušenoj vavilonskoj kuli svevremenosti.

Jer, da nije tako – vratimo se našim volšebno oslikanim „freskama“ na kojima su dva pisca zamijenila svoja mjesta – ne bi Tolstoj isturao zanesenog Bezuhova na onu prozorsku dasku da na njoj pleše poput Andrićevog Ćorkana po tankoj oštrici ništavila nad provalijom napaćene duše, odakle će, taj u besmrtnost uvedeni junak drugog romana čuvenog ruskog grofa, zakoračiti u vrijeme pred kojim nema međa, niti bi Pavić, snagom imaginacije, propalog arhitektu Atanasija Svilara uranjao u četrdeset petu godinu života kao u neki tuđi znoj, da bi – taj, dakle, Svilar – u prah smrvio granice svoga vremena.

A onaj daljinski u Tolstojevim rukama, s početka ovog teksta, otvara valjda i danas vrata naših književnih radionica.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Soradze
Pozorište Predstava "Privatna proslava" dobila pozitivne kritike - BITEF teatar
Odgovora
2
Pregleda
182
Džudi S
Džudi S
Soradze
Književnost Sećanje na Mir Jam
Odgovora
12
Pregleda
266
mr Kiza
mr Kiza
Soradze
Pozorište Seka na proslavi 60. godišnjice mature
Odgovora
11
Pregleda
274
Džudi S
Džudi S

Back
Top