Stevan Sremac: Limunacija na selu

[Nina]

Kad je naš pop Ćira svršio školu i došao kući, otac ga je odmah oženio. To je bilo još u ono vreme kada je popova žena morala da bude lepa, mlada, čista i vredna, da zna i pevati i vezivati, i da na licu ima što manje pudera, a u rukama što više posla.Mlada popadija beše nenavikla na seoski život, ali je brzo prihvatila sve dužnosti: da ustane pre zore, naloži vatru, skuva kafu, umesi lebac, pomuze kravu i sve tako redom.

Jednog dana pop Ćira reče svojoj ženi:
— E, popadijo, kod čika-Mate đakona u Trnavi je limunacija. Treba da idemo da čestitamo, a i da se proveselimo.
Popadija se obradova, jer nije bila dugo nigde. No, odmah poče da misli kako će se obući. Izvadi iz ormara sve što je imala: svilene marame, perlice, nošnju koju je dobila od majke, pa čak i jednu staru suknju koju je još kao devojka nosila.
— Ćiro, more da li da obučem ovu? — zapita ona muža pokazujući šarenu suknju.

Pop se zamisli, pa odgovori:
— Ne valja, popadijo, prešarena je. Poći ćemo kod čika-Mate, a tamo je sve učeno, sve fino. Obuci onu, znaš, svilenku. Tako će biti kako valja.
Popadija posluša, pa se dotera kao što priliči popovskoj ženi. Pop Ćira stavi svoju novu mantiju, onu što je jednom već nosio u varoš kada je išao po knjige, pa se uputiše zajedno u Trnavu.Dočeka ih čika-Mata đakon širokim osmehom i rukama raširenim kao da će zagrliti ceo svet.

— Dobro mi došli, deco moja! — viknu on. — Uđite, uđite!
U kući je već bila vesela četa: učitelj, kmet, seoski trgovac, pa i jedan varoški pisar, koji je došao da prisustvuje velikoj limunaciji, jer se čulo da će biti muzike, pesme i kola do zore.Na stolu beše raznih đakonija: pite, proje, slanine, sira, a najviše rakije. Čika-Mata se ponosiše domaćinstvom i svakog je lično posluživao.

— Popadijo, probajte ovu pitu, ova je od moje babe, niko je bolje ne pravi! — govorio je.

 

[Nina]

Kad je veselje već dobro krenulo, uđoše i svirači. Zasviraše violine i frule, a mladi se hvataše u kolo. Pop Ćira, iako pop, nije mogao da odoli: uhvati popadiju za ruku i uvede je u kolo. Ona se u prvi mah zbuni, ali joj ubrzo bi milo. To joj je bila prva limunacija otkako se udala.
Kolo se zaigra, veselje se razgore. Sela su u to vreme retko imala takva slavlja, pa se skupio sav narod iz okoline. I stari i mladi, i bogati i siromašni, svi su došli da vide limunaciju.
U jedan čas priđe učitelj popu Ćiri i veli:
— Popo, ti vodiš popadiju lepo, ali vidi kako varoški pisar zagleda. Gleda li gleda!
Pop Ćira se malo namršti, pa pogleda i sam. Zaista, pisar je stajao uz zid i oči su mu bile prikovane za popadiju, koja je igrala s takvom elegancijom da je cela kuća gledala.
Popu ne bi pravo.
— E, pa neka gleda — reče on konačno — kad se nema svoje, gleda se tuđe!
I tako se veselje nastavilo. Pilo se, jelo se, igralo se. Popadija je postajala sve rumenija, a pop Ćira sve veseliji. Čika-Mata je točio rakiju kao vodu, a svirači nisu prestajali ni trenutka.Tek pred zoru, pop Ćira i popadija krenuše kući. Put beše tiho, nebo razlivenu plavu boju imalo, a iz daljine se čulo još poneko kolo.

Kad stigoše kući, pop Ćira se protegne i reče:
— Uh! Lepo smo se proveli! A i ti, popadijo, vala si se lepo zavrnula u kolo!
Popadija se nasmeja stidljivo.
— Eh, Ćiro, kad je limunacija…
I tako se završila limunacija na selu — veselo, prosto i pošteno, onako kako to samo kod čestitog seljaka ume da bude.