"6. Њихова злоба и борба против Бога може се разоткрити и на следећи начин: ако је све што је заједничко (три личности Божанског) због њиховог равнодушног, нераздвојног, једноставног и појединачног општења, ако све, припада Дух и Отац, такође припада Сину; тако и све што се приписује Духу и Сину не може а да се не сматра да припада Оцу: дакле, од свега што припада Сину и Оцу, ништа не може бити туђе Духу, као што су: царство, доброта, супериорност природе, несхватљива моћ, вечност, бестелесност и безброј сличних израза којима су побожни од давнина осликавали највише Божанство у теологији. Дакле, ако се то тако признаје и нема хришћанина који би се понео на супротан суд, и ако је, у исто време, како се јеретичко мишљење усуђује да учи, ход Духа заједнички Оцу и Сине, онда се испоставља да и сам Дух учествује у ходу Духа, – која злоба може бити смелија од овога?" (Мистагогија о Духу Светом св. Фотија Цариградског).