Алекса Аврамовић је имао тежак пут. У млађим категоријама прошао је (иста прича као са Стефаном Јовићем) "испод радара" струке, није био у конкуренцији за националне селекције у млађим узрастима, самим ти није био занимљив водећим српским клубовима. До двадесет друге играо је КЛС, а онда добио је шансу у Италији и имао три јако добре сезоне у Варесеу. Што ни тада ни данас није лако, италијанска лига је опасно американизована, клубови на спољним позицијама тешко дају шансу странцима неамериканцима, морате посједовати баш квалитзет да добијете шансу, Алекса се кроз три године посвећеношћу и залагањем изборио за свој статус.
Након тога пола сезоне у Уникахи, неуспјешна епизода, те година и по у Естудиантесу, више него успјешна епизода. И онда од 2021-е Партизан.
Гдје је играо како је играо, добијао шансу и бивао потиснут, колико је испунио Жељкове захтјеве, ту је Жоц да да суд.
Ваља поменути да је Алекса до доласка у Партизан врло ријетко покривао позицију плеја, тако некако комбо бек који у нападу више тежи да оконча акцију, у Партизану је добио нову улогу, гдје је више ту позицију покривао и показало се да ту може бити изузетно користан.
Што је у репрезентација Пешић и искористио и по мени више него добро искористио Алексин потенцијал, и дефанзивно и офензивно.
Алекса има своје лимите, недостатке, имајући у виду да је у млађим узрастима био потиснут, остварио је каријеру бољу него ли је било очекивати, много бољу. Али и игра са великом страшћу, енергијом, гризе и гиља у одбрани, то је момак који је на сваком мечу националне селекције оставио срце на паркету. И то ће сви којима је Србија у срцу, за који год клуб навијали, цијенити и поштовати. Малициозне, подругљиве коментаре и поруке на рачун Алексе по разним порталима, форумима, и овом, могу оставити само српски аутошовинисти или они са "проблемом у глави".
