Нашао сам место где Шопенхауер говори управо о томе. Проблем са променом појединачних радњи човека јесте у томе што је интелигибилни карактер изван простора и опростореног времена. У појави се он објективише као ЦЕЛО биће и карактер човека, тако да нису могуће промене истог у појединачним радњама.
цитат:
" Da bi neki čovek mogao da pod istim uslovima jednom učini jedno a drugi put drugo, morala bi se u međuvremenu njegova volja izmeniti, pa prema tome bi ona morala da postoji u vremenu, pošto je promena samo u vremenu moguća. Ali tada bi ili volja morala biti samo čista pojava, ili bi, pak, vreme moralo biti izvesna odredba stvari po sebi. Otud se i diskusija o slobodi pojedinačnog čina, diskusija o liberum arbitrium indifferentiae i vrti upravo oko pitanja da li volja leži u vremenu ili ne. Ako je volja, kao što to nužno proističe iz Kantovog učenja kao i iz sveg mog razlaganja, stvar po sebi, van vremena i van svakog oblika načela razloga, onda ne samo da individua mora u istovetnoj situaciji uvek činiti isto, i svako zlo delo mora biti nepogrešno jemstvo za bezbroj drugih koje individua mora izvršiti i ne može ne izvršiti ih, već bi se, kao što to Kant kaže, pod uslovom da su nam empirijski karakter i motivi potpuno poznati, ponašanje nekog čoveka u budućnosti moglo predvideti isto tako kao što se predviđaju pomračenja meseca i sunca. Kao što je priroda konsekventna, tako je konsekventan i karakter. Svaki pojedini čin mora se zbiti shodno karakteru, kao što se svaki fenomen zbiva shodno prirodnom zakonu. Uzrok u ovom drugom slučaju, kao i motiv u prvom, samo su prigodni, okazionalni uzroci, kao što smo to pokazali u drugoj knjizi ovog dela. Volja, čija je pojava sve biće i sav život čovekov, ne može samu sebe poreći u pojedinačnom slučaju, i ono što čovek hoće u celini on će uvek hteti u svakom pojedinačnom slučaju.
Шопенхауер. Свет као воља и представа 1 , параграф 55"
Promena i jeste na nivou volje, a ne ponašanja. Nemoguće je promeniti karakter promenom ponašanja. Kod puke promene ponašanja nešto privlačnije nastupa kao motiv i preorijentiše volju ka sebi. To nije stvarna promena, nije stvarno gašenje impulsa, već njegova preorijentacija.
Već odavno se i u psihologiji zna da se manipulacijom ponašanja ne dolazi do stvarne unutrašnje promene. I uopšte, rezultati terapija koje se bave manipulacijom ponašanja su loši i kratkotrajni.
Ponašanje je poslednja karika lanca čije je početak duboko u sferi volje.
Ali impuls je moguće ugasiti zaista, negacijom volje u njegovoj osnovi.
Da su promene na nivou volje nemoguće, da je čovek zauvek okovan lancima svoje nepromenljive volje, niko nikad nikad ne bi mogao apsolutno ništa da uradi drugačije od onoga kako je uradio milion puta do sada, bio bi drvena lutka potpuno u milosti sila van njegovog domašaja (iako su njegove sopstvene), samim tim ne bi postojao temelj za odgovornost. Pa opet, svi osećamo odgovornost.
Ti (i Šopenhauer) mislite da bi takva promena volje (negacija) značila potpunu novu objektivaciju volje.
Zašto?
Volja je reka sa bezbroj rukavaca. Postoji glavni tok reke, ali svaki specifični impuls, želja, ukus je drugačiji rukavac te reke. Neki mi se dopadaju, neki ne.
I mogu negirati volju u osnovi svakog od tih rukavaca koji mi se ne dopadaju.
Pre sam mrzela supu od pečuraka, a onda sam je zavolela jer su me vezivale lepe uspomene za nju. Je li to promena mog inteligibilnog karaktera? Ako nije, šta je onda? Kako je došlo do te promene?
Ako ti smeta reč mozak jer je mozak slika u svesti, može ovako:
šta god to bilo što se objektiviše kao mozak, je plastično.
Negacija volje nije samo jedna velika ultimativna negacija volje koje bi dovela do objektivacije potpunog drugačijeg sveta. Postoje sitne negacije, koje se dešavaju svaki dan. To je biblijsko obrezivanje grana koje ne daju plodove, i dešava se neprestano.
Moguće su i velike promene, iako su retke. Život čoveka koji je doživeo takvu promenu (metanoju) bi i bio potpuno novi život, a njegova prošlost se više ne bi mogla smatrati njegovim životom jer je objektivacija nečega što više ne postoji. I taj čovek, iako u istom telu, je ponovo rođeni čovek.
To je temelj i za stvarni oprost toj osobi.
