Kant - Empirijski i inteligibilni karakter

[Dragoljub69]

Al zato sad lomiš bateeeee

Vidi Krepto kako pametan i širokovideći čovek evoluira...
Što reče Kangrga (mada mi bio seljast i nedomislen) reevoluira-kroz sopstvenu revoluciju,pobunu evoluira...
Sad je već daleko u svetu koji nastaje fenomenima zahvaljujući pažljivom čitanju i Hegela i Huserla,a mislim
i Hajdegera koji je produžio Hegelove konstrukcije i dao im širinu...
Sasvim je u krivu Ozi što o filozofima dalje od Bergsona neće ni da zna...
Recimo,jedan Naom Čomski uopšte nije komplikovan ,a sasvim neobične stvari našao...
Šopenhauer je kombinujući prethodna učenja idealista stvorio učenje koje je veštački svet i koje je
neki drugi,a ne ovaj svet...Mi osim volje imamo i želje i nagone i frustracije i emocije...Da imamo samo
volju,bili bismo kao motorna testera:kresneš i radi dok ima volje-pardon -smeše benzina i ulja...
Da, samo čovek nije motorka...Ima i emocija i nagone i čežnje i želje...Možda ih Šopi nije imao?

 

[rabindrant123]

Dakle zakljucili smo da idealisticka filozofija ne moze nista da nam ponudi osim epistemologije. Tu je neoboriva. Al tu se radi samo o formama saznanja. Sto se tice sustine stvari nema odgovora.
Iz toga sledi da je doslo vreme da alkoholizam zameni idealizam- "Pijem, dakle ne prestajem".

 

[Dragoljub69]

Naravno da su alkosi i narkosi budućnost sveta...
Radi se o tome da od čiste pameti samo štete imamo na duže staze...
Nama treba nešto više:emocije,stres,indukovanje reflektivnih bliceva reakcija i nešto peto do kog
se upinjemo da dođemo,ali nikako!
Radi se o vidu inteligencije koji nije ni racionalan,ni emotivan ni intuitivan ni imaginativan...O vidu
inteligencije koji se odnosi na sve ono što bi idealisti nazvali "stvar po sebi" ,a šta ekstraverti sumnjaju da je
esencija postojanja...Dakle,IQ esencijalni...

 

[marlo­n­]

narkosi ne, alkosi da.... zato sto narkosi razgradjuju svoje umetnicko bice dok ga alkosi stimulisu ka gradnji

 

[Dragoljub69]

Nisi duno obrenovačku vutra...Kad duneš ,iskreiraš 20 novih fazona! Ti se smeješ-ostali
gledaju belo! Ybt,onda se otkineš od smeha! ! !

 

[marlo­n­]

to mosh i sa tigrom od 120kinti i kesom iz maksija

 

[rabindrant123]

Ova tema se zove "Empirijski i #&%$#"! karakter"

 

[Ljubo2]

Ozimane, mnogo si se raspričao - i ti i Kant - a ni on ni ti niste objasnili ništa. Ni ti ni Kant niste zapazili ono glavno - da su stvar po sebi i pojava jedno i isto. To su samo dva različita ugla posmatranja jednog i istog - čulno i vančulno. Kad stvar po sebi opaža sebe čulno, tada ona sebe opaža kao pojavu. A kad ta ista pojava transcendira u sebe i počne da opaža samu sebe u sebi, tada ona opaža sebe kao stvar po sebi.

Druga stvar koju ni Kant, ni ti niste zapazili, jeste da se pojava i stvar po sebi, koji su jedno i isto, još mogu deliti i na kretača i kretanje. Stvar po sebi je kretač, a pojava je taj isti kretač kojeg opažamo kao kretanje.

Treća stvar koju ni Kant, ni ti niste zapazili, jeste da stvar po sebi nije materijalna, a time ujedno nije ni opažljiva, a da tek kad se napregne i pokrene i tako poprimi fizička svojstva sile i mase, postaje materijalna i opažljiva, tj. postaje pojava.

Četvrta stvar koju ni Kant, ni ti niste zapazili, jeste, da uistinu postoji samo neopažljiva stvar po sebi, u svojstvu kretača koji se kreće, a da njena fizička manifestacija koju opažamo kao kretanje i kao pojavu, nema značenje postojanja. Dakle, uvek i samo postoji kretač koji se kreće, a ne i njegovo kretanje. Što podrazumeva da, kada god opazimo kretanje kao pojavu, mi, zapravo uvek opažamo kretača koji se kreće. Koji postaje neopažljiv čim prestane da se kreće. Zato jer nije materijalan i zato jer tek kad se napregne i pokrene postaje materijalan.

I peta stvar koji ni Kant, ni ti niste zapazili, jeste da kretanje kao opažljiva pojava nikada ne može uzrokovati ništa, zato jer nikakve pojave i ne postoje. Jedina uzročna sila koja postoji je stvar po sebi u svojstvu kretača koji se kreće, koji kretanjem samoga sebe uzrokuje kao pojavu i sve ono ostalo što stvar po sebi svojim kretanjem, tj. svojom materijalnošću može da uzrokuje.

Ozimane, celi Univerzum je kretanje i kao takav on je u celososti pojava. Kad stvar po sebi u svojstvu kretača prestane da se kreće, Univerzum kao pojava nestaje kao da ga nikada nije ni bilo. Ostaje samo crna jama, prostor bez materije i materijalnih formi, kojeg fizičari zovu imenom "kvantni vakuum". Kojeg, kad sae napregne i pokrene, zovu imenom "energija/materija" i "Univerzum".

**************************************

A ako nekoga zanima ŠTA je stvar po sebi i KAKO ona postoji, tj. ŠTA JE NJEN UZROK, odgovor na to pitanje glasi da da je stvar po sebi ono što zovemo imenom "SVEST", koja sebe zove imenom "JA", i da ona postoji sama po sebi, kao svoj i uzrok i posledica, tako što se večeto na isti način, pretače kroz svoja tri prirodna oblika i stanje, po principu "jaje-pile-koka", odnosno, po principu "kvantni vakuum - sintropija - entropija", sve uz pomoć svojih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti i radn ji: naprezanja, kretanja, opažanja tog svog naprezanja i kretanja, te osećanja, pamćenja, mišljenja i razumevanja.

A ako nekoga zanima ko li šta je TROJEDNI BOG, pa SVEST je taj TROJEDNI BOG i sem Svesti nikakvog drugo Boga nema. Što podrazumeva da je Bog SVE ŠTO POSTOJI, koji je sam svoj i uzrok i posledica, tj i stvar po sebi i pojava.

Dakle, uistinu postoji samo Svest i njenih sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti. Skraćeno - JA +7. To je ono što postoji uvek. Sedam fizičkih i psihičkih radnji Svesti sa značenjem pojave, ne postoje uvek. Fizičke i psihičke radnje, po principu "trojednosti", tj. po principu večitog nužnog umaranja prilikom vršenja radnji i nužnog odmaranja, uvek iznaova na istinačin i nastaju i nestaju.

 

[oziman]

Однос емпиријског и интелигибилног карактера не може се на прави начин разумети док не схватимо да немамо слободу воље у деловању. Да свако наше дело следи нужно и да самим тим нисмо одогворни за оно што чинимо већ за оно што јесмо. Осећање одговорности и слободе потиче из интелигибилног а не из емпиријског карактера.

Не знам како ово објаснити да би се лако могло разумети.
Можда овако:

Ми заправо не познајемо априори свој интелигибилни карактер, већ га откривамо емпиријски, споља, из искуства. Шта могу да учиним, па и шта желим, интелект открива тек из искуства када наиђе на мотиве.
Рецимо, можеш предузети неки подухват али ни сам не знаш како ће при томе мотиви деловати на тебе. То мораш открити из искуства баш као да се ради о неком другом човеку. Е, то што тако откриваш јесте слика твог интелигибилног карактера. Па тако открићеш да те привлачи овај, а одбија онај мотив. Да желиш ово, а не оно. И да то не можеш мењати. Немамо слободу воље над својим жељама, над привлачношћу мотива. Мотив који покреће покреће нужно. Одатле нужност, одатле емпиријски карактер док слобода, самим тим и одговорност, лежи у интелигибилом карактеру који се тако открива, дакле не у ономе што неко ради, већ у ономе што он јесте.

Čovek u tome ne čini nikakav izuzetak od ostale prirode: i on ima svoj čvrsto utvrđeni sklop, svoj nepromenljivi karakter, koji je sasvim individualan i kod svakoga drugačiji. On je upravo empirijski za naše razumevanje, ali upravo zbog toga je samo pojava, a ono što on može da bude prema svojoj suštini po sebi, to se naziva inteligibilnim karakterom.
Sve njegove radnje, prema svom spoljašnjem sklopu određene motivima, ne mogu da ispadnu drugačije nego primereno tom nepromenljivom individualnom karakteru: kakav neko jeste, tako mora da dela. Prema tome, za datu individuu, u svakom pojedinom datom slučaju, naprosto je moguća samo jedna radnja: operari sequitur esse.
Sloboda ne pripada empirijskom, nego samo inteligibilnom karakteru. Ono operari nekog datog čoveka izvana je nužno određeno motivima, iznutra njegovim karakterom; prema tome, sve što on čini nastupa nužno. A u njegovom esse, tu leži sloboda. On je mogao da bude neko drugi, a u tome šta on jeste, leži krivica i zasluga. Jer sve što on čini pojavljuje se po tome od sebe, kao puki korolarijum. Kantovom teorijom mi smo zapravo odvraćeni od osnovne zablude da je nužnost smeštena u ono esse, a sloboda u operari, i dovedeni smo do saznanja da je upravo obrnuto.

Шопенхауер

 

[Ljubo2]

Ozimane, još uvek nisi ništa objasnio. Dobro si počeo, sa kauzalitetom, ali nisi sa kauzalitetom isterao stvar do kraja, jer u prirodi je sve uzročno-posledično povezano. Sve što postoji ili se dešava je uzrokovano. I kad znamo uzrok nečega što postoji ili se dešava, mi ujedno znamo i logiku po kojoj nešto postoji ili se dešava, bez koje nema znanja, ni razumevanja kako i zašto nešto postoji ili se dešava.

Kant i Šopenhauer, na primer, koriste pojmove i termine "stvar po sebi", "pojava", predstava" itd i pomoću njih pokušavaju da objasne sve, a niti i jedan od ova tri pojma ne umeju da objasne. To je isto kao kad vernici uz pomoć Boga pokušavaju sve da objasne, a Boga, ne samo da ne umeju da objasne, već čak ne znaju ni da li postoji, već samo veruju. Isto je tako i sa pojmovima "stvar po sebi", "pojava" i "predstava". Prvo ta tri pojma treba objasniti do kraja, pa tek onda terati dalje.

Postavlja se pitanje kako ih objasniti?

Objasnićemo ih tako što ćemo prvo konkretno da odgovorimo na pitanje šta su "stvar po sebi", "pojava" i "predstava", da možemo iskustveno da to proverimo i uverimo se u njihovo postojanje. A zatim ćemo da postavimo pitanje, kako je moguće da postoji "stvar po sebi", "pojava" i "predstava".

Odgovor na to pitanje "kako postoje", dobićemo kad otkrijemo šta ih uzrokuje, jer, rekli smo, bez uzroka ništa ne može ni da postoji, ni da se desi, što važi i za "stvar po sebi" i za "pojavu" i za "predstavu".

Idemo redom. Prvo ćemo ova tri pojma da nazovemo njihovim pravim imenom, da možemo da se uverimo da to troje - "stvar po sebi", "pojava" i "predstava" uistin u postoje. To ni Kant, ni Šopenhauer nisu znali, što je i razumljivo, jer u njihovo vreme prirodne nauke i psihologija nisu bile dovoljno razvijene da su znale odgovor na ta pitanja. Danas mi konkretno znamo šta su "stvar po sebi", "pojava" i "predstava". "Stvar po sebi je ono što zvemo imenom "Svest" koja sebe zove imenom "JA". "Pojava" je ono što se u fizici podrazumeva pod imenom "energija-materija", koja se fizički manifestuje kao svetlost i elektricitet, odnosno, kao elektromagnetno polje koje vibrira i od toga je sagrađen celi Univerzum, koji je zakođe "pojava". A "predstava" je ono što se u fizici i biologiji zove imenom "informacija", a u psihologiji "znanje".

I sada kada konkretno znamo šta su "stvar po sebi", "pojava" i "predstava", zvaćemo ih njihovim pravim imenom, bez potrebe da svako te pojmove zamišlja onako kako mu se prohte. I ubuduće više nećemo da se pitamo šta su i kako postoje "stvar po sebi", "pojava" i "predstava", već šta su i kako postoje" Svest", "energija-materija" i "informacija"? Imajući na umu da fizičari danas tvrde da samo energija i informacija postoje i ništa drugo. I pokušaćemo da odgovorimo na ta pitanja tako što ćemo pokušati da otkrijemo šta ih uzrokuje, jer rekli smo da ništa ne može ni postojati, ni desiti se bez uzroka, niti se išta može objasniti i razumeti bez znanja uzroka, Što važi i za Svest i energiju, odnosno, materiju i za informaciju, tj. znanje.

**********************************

Ja sam u mojih desetinu i više hiljada postova na raznim forumima filozofije u proteklih dvadesetak i više godina dao ispravne odgovre na pitanja šta je uzrok i Svesti i Materije i Informacije ("stvari po sebi", "pojave" i "predstave") i tako otkrio logiku i do kraja objasnio kako i zašto oni postoje i sada nema potrebe da to ponavljam. Sada mogu samo da dam link mog 20 minutnog videa na kojem sam to objasnio da kraja, pa koga interesuje neka odgleda.

Ovo tek toliko, Ozimane, da ti stavim do znanja da treba konačno da se odlepiš od Kanta, Šopenhauera i drugih starkelja koji nisu objasnili apsolutno ništa. Treba konačno da osavremeniš svoja poimanja stvarnosti i uskladiš ih sa naukom. Za početak, stvari počni da zoveš njihovoim pravim imenom - "Svest", "Materija" i "Informacija", jer sem to troje ničeg drugog nema. Pa tek onda možeš da pokušaš da ih objasniš, tj, da odgovoriš na pitanja kako i čime su oni uzrokovani, s obzirom da takvi odgovori u svetskoj naučnoj, filozofskoj, teološkoj i drugoj literaturi, ne postoje. Ako ne uspeš, koristi moj priloženi video. Tu je sve objašnjeno do kraja - i uzrok Svesti i Materije i Informacije. To važi i za druge koje zanimaju odgovori na pitanja kako i zašto postoji Materija, Život i Univerzum. Sve je to do kraja objašnjeno na mom videu i nemojte da ga zaobilazite kao "kiša oko Kragujevca"! Boljih odgovora od ovih koje sam ja dao nikada i nigdje nećete naći, niti nekih drugih i boljih odgovora od ovih uopšte i ima. Oni imaju značenje Konačne i Večite Istine u vezi postojanja Materije, Života, tj. Svesti i Prirode.

 

[rabindrant123]

Однос емпиријског и интелигибилног карактера не може се на прави начин разумети док не схватимо да немамо слободу воље у деловању. Да свако наше дело следи нужно и да самим тим нисмо одогворни за оно што чинимо већ за оно што јесмо. Осећање одговорности и слободе потиче из интелигибилног а не из емпиријског карактера.

Iz toga što nemamo slobodu u delovanju ne sledi da imamo nekakav "inteligiblini karakter". Imamo samo empirijski karakter sa kojim se upoznajemo u vremenu tj. tokom života odgovarajući na motive (po nuždi koja je jednaka nuždi fizičkih zakona).

Osećaj ogdgovornosti je nebitan. Taj osećaj nastupa takođe po nuždi kada se steknu odgovarajuće okolnosti isto kao i bilo kakav drugi osećaj. Njegova osnova je isprogramirana kao rezultat prirodne selekcije tokom evolucije. Nadgradnja se programira uslovljavanjem od strane okoline.

Ljudi sa određenim anatomskim nedostacima u mozgu i nemaju taj osećaj odgovornosti. A ljudi sa hipertrofijom frontalnog režnja (kao npr monasi) plaču zbog patnje čitavog sveta, plaču i kada zgaze mrava.

 

[oziman]

Iz toga što nemamo slobodu u delovanju ne sledi da imamo nekakav "inteligiblini karakter". Imamo samo empirijski karakter sa kojim se upoznajemo u vremenu tj. tokom života odgovarajući na motive (po nuždi koja je jednaka nuždi fizičkih zakona).

Емпиријски карактер са којим се упознајеш током живота управо јесте, у шему мотива и деловања, приказан интелигибилни карактер.
То је лакше разумети на нижим степенима објективације воље, у неорганаској природи.

Па тако, то што је рецимо неки камен пао са литице, јесте зато што је на њега неки други камен деловао силом. Деловање тог другог камена је узрок, а пад са литице последица. То је кауазални низ, узрок-последица.
Сада, сила теже која се на тај начин испољава, није на каузалном ланцу. Сила теже није ни узрок, ни последица. Она је изван каузалног низа.

Сила теже је у овом случају интелигибилни карактер камена.
А то да ће он пасти са литице када га удари други камен, емпиријски.

Рећи да нема интелигиблног карактера исто је као рећи да нема силе теже, већ само камена који удара други камен.

Исто ово важи и за више степене објективације воље, код човека, а где уместо узрока и последице имамо мотив и деловање.

Osećaj ogdgovornosti je nebitan. Taj osećaj nastupa takođe po nuždi kada se steknu odgovarajuće okolnosti isto kao i bilo kakav drugi osećaj. Njegova osnova je isprogramirana kao rezultat prirodne selekcije tokom evolucije. Nadgradnja se programira uslovljavanjem od strane okoline.

Ljudi sa određenim anatomskim nedostacima u mozgu i nemaju taj osećaj odgovornosti. A ljudi sa hipertrofijom frontalnog režnja (kao npr monasi) plaču zbog patnje čitavog sveta, plaču i kada zgaze mrava.

Не говоримо овде о грижи савести, која постоји само код неких, већ о осећају одговорности за своје поступке, о осећају слободе. Човек не доживљава себе као марионету, иако у појави он то јесте, већ има осећај да делује слободно упркос свој нужности. А тај осећај потиче управо из интелигибилног карактера јер тамо је седиште слободе. У појави слободе нема, али је има у ствари по себи. У интелигибилном карактеру.
Свако је зато одговоран за оно што јесте, а не за оно што чини.

 

[rabindrant123]

Сила теже је у овом случају интелигибилни карактер камена.

Kako?

Kako misliš da ova analogija sa silom u neorganskoj prirodi može imati ikakve veze sa (intelegibilnim) karakterom?

Karakter (bio on inteligiblini ili ne) mora biti nešto određeno, u suprotnom taj pojam nema nikakvog smisla.

https://velikirecnik.com/2016/09/14/karakter/

Ne možemo reći da je intelegibilni karakter u stvari bezlična "volja" koja je analogna nekakvoj bezličnoj "sili".

Не говоримо овде о грижи савести, која постоји само код неких, већ о осећају одговорности за своје поступке, о осећају слободе. Човек не доживљава себе као марионету, иако у појави он то јесте, већ има осећај да делује слободно упркос свој нужности.

Osećaj slobode imaju samo neprosvećeni ljudi.

Inače, postoji samo osećaj jačeg ili slabijeg nagnječenja duše.

Čovek jeste marioneta onoliko koliko to možemo zaključiti na osnovu čula i razuma.

Čovek koji nije marioneta jeste koncepcija neprosvećenog čoveka ili vernika.

А тај осећај потиче управо из интелигибилног карактера јер тамо је седиште слободе. У појави слободе нема, али је има у ствари по себи. У интелигибилном карактеру.

Sloboda ne postoji nikako osim kao prazan pojam. Jednako prazan kao što su pojmovi "intelegibilan karakter", "stvar po sebi" itd.

Свако је зато одговоран за оно што јесте, а не за оно што чини.

Ovo je najbesmislenije od svega izloženog.

Kako mogu biti odgovoran za nešto što nisam birao?

Nikada nisam birao:
1. da budem rođen
2. da budem ovakav kakav sam

Ovo jedino može imati smisla za poklonika Mita o Eru koji je naveden na kraju 10. glave Platonove "Države".

Za ljude koji nisu mitomanske svesti, citirano ostaje bez ikakvog smisla.

 

[oziman]

Kako?Kako misliš da ova analogija sa silom u neorganskoj prirodi može imati ikakve veze sa (intelegibilnim) karakterom?
Karakter (bio on inteligiblini ili ne) mora biti nešto određeno, u suprotnom taj pojam nema nikakvog smisla.
https://velikirecnik.com/2016/09/14/karakter/
Ne možemo reći da je intelegibilni karakter u stvari bezlična "volja" koja je analogna nekakvoj bezličnoj "sili".

Не ради се ту о аналогији. Оно што је у неорганској природи "сила" у органској је "воља", ради се о једном истом.
Када би онај камен који пада са литице имао самосвест, он би силу теже доживео као сопствену "вољу", то јест открио би тај свој "интелигибилни карактер".

Spinoza veli kada bi bačen kamen koji leti vazduhom imao svesti, on bi smatrao da leti po vlastitoj volji. Tome dodajem samo da bi kamen bio u pravu. Za njega je udarac ono što je za mene motiv, a ono što se kod njega ukazuje kao teža, ustrajnost u datom stanju, po svojoj unutrašnjoj suštini jeste isto što ja u sebi spoznajem kao volju, i što bi kamen, kad bi i njemu bilo pridano saznanje, spoznao kao volju.

Шопенхауер

rabindrant123
Osećaj slobode imaju samo neprosvećeni ljudi.
Inače, postoji samo osećaj jačeg ili slabijeg nagnječenja duše.
Čovek jeste marioneta onoliko koliko to možemo zaključiti na osnovu čula i razuma.
Čovek koji nije marioneta jeste koncepcija neprosvećenog čoveka ili vernika.
Sloboda ne postoji nikako osim kao prazan pojam. Jednako prazan kao što su pojmovi "intelegibilan karakter", "stvar po sebi" itd.

Ти си утувио некакву фикс идеју о непостојању интелигибилног, о непостојању ствари по себи, и стално се на то враћаш.

Негирање ствари по себи јесте солипсизам, убеђеност да је само сопствена личност стварна а да је све остало фантазмагорија. Као чврсто убеђење, то се може наћи само у лудници, како каже Шопенхауер:

Тај став супротан је чињеницама, јер представа не исцрпљује искуство. Свака слика, свака појава у представи, има свој "необјашњиви елемент" (qualitates occultae) , има својства која нису део представе. Управо је тај елемент интелигибилни карактер, ствар по себи. До њега долазимо непосредно, интуицијом а не опажањем.

Наравно, тај пут није лак као зверање у епрувете и реторте, јер захтева мишљење. Како опет каже Шопенхауер.

Otud je čisti naturalizam zasnovan na samim qualitates occultae, iz kojih se nikako ne može dalje, osim ako se, kao što sam to ja učinio, uzmu u pomoć subjektivni izvori saznanja, što, istina, vodi na daleki i mučni zaobilazni put metafizike, Jer pretpostavlja iscrpnu analizu samosvesti, kao i u njoj datog intelekta i volje.

Али то је једини начин да наслутимо "ствар по себи" која јесте изван могућности сазнања али не и изван сваке могућности искуства.

 

[rabindrant123]

Не ради се ту о аналогији. Оно што је у неорганској природи "сила" у органској је "воља", ради се о једном истом.
Када би онај камен који пада са литице имао самосвест, он би силу теже доживео као сопствену "вољу", то јест открио би тај свој "интелигибилни карактер".

Ти си утувио некакву фикс идеју о непостојању интелигибилног, о непостојању ствари по себи, и стално се на то враћаш.

Негирање ствари по себи јесте солипсизам, убеђеност да је само сопствена личност стварна а да је све остало фантазмагорија. Као чврсто убеђење, то се може наћи само у лудници, како каже Шопенхауер:

Тај став супротан је чињеницама, јер представа не исцрпљује искуство. Свака слика, свака појава у представи, има свој "необјашњиви елемент" (qualitates occultae) , има својства која нису део представе. Управо је тај елемент интелигибилни карактер, ствар по себи. До њега долазимо непосредно, интуицијом а не опажањем.

Наравно, тај пут није лак као зверање у епрувете и реторте, јер захтева мишљење. Како опет каже Шопенхауер.

Али то је једини начин да наслутимо "ствар по себи" која јесте изван могућности сазнања али не и изван сваке могућности искуства.

Dobro, uzmimo da si ti prorok kome su otkrivene svete tajne pa nam tako referišeš o postojanju nekakvih okultnih kvaliteta kojih nema u čulima a ni u razumu već se do njih stiže putem "intuicije".

To prihvatamo kao aksiom.

E sada, hoćeš li biti ljubazan da nam, na temelju prihvaćenog aksioma, odgovoriš kako iz toga proizilazi moja odgovornost?

Jel ti ovde propovedaš da smo mi pre rođenja birali naš život tj. naš empirijski karakter putem nekakve liberum arbitrium indifferentiae kao u Mitu o Eru?

Pa smo zato odgovorni?

A za slučaj da sebe ne smatraš šamanom, odgovori kako sam ja to odgovoran ako nikada nisam birao da budem rođen i ako nikada nisam birao da budem ovakav kakav sam?

 

[oziman]

Dobro, uzmimo da si ti prorok kome su otkrivene svete tajne pa nam tako referišeš o postojanju nekakvih okultnih kvaliteta kojih nema u čulima a ni u razumu već se do njih stiže putem "intuicije".
To prihvatamo kao aksiom.
E sada, hoćeš li biti ljubazan da nam, na temelju prihvaćenog aksioma, odgovoriš kako iz toga proizilazi moja odgovornost?
Jel ti ovde propovedaš da smo mi pre rođenja birali naš život tj. naš empirijski karakter putem nekakve liberum arbitrium indifferentiae kao u Mitu o Eru?
Pa smo zato odgovorni?
A za slučaj da sebe ne smatraš šamanom, odgovori kako sam ja to odgovoran ako nikada nisam birao da budem rođen i ako nikada nisam birao da budem ovakav kakav sam?

Заправо јеси бирао. Али бирало је твоје право ЈА, а не његова просторна слика са којом си се идентификовао и коју тако зовеш.

Kao sto je svako potajni pozorišni direktor svojih snova, da isto tako i ona sudbina koja vlada našim stvarnim životom u krajnjoj liniji polazi od volje koja je naša sopstvena, ali koja medjutim ipak ovde gde nastupa kao sudbina, deluje iz jednog regiona koji leži visoko iznad naše predstavljačke svesti."

Šopenhauer

Та два аспекта ЈА најбоље је описао Бергсон овим речима:

Međutim, što se potpunije ostvaruju uslovi društvenog života, sve više jača struja koja naša stanja svesti nosi iznutra prema vani: postepeno se ta stanja preobražavaju u predmete ili u stvari; ona se ne odvajaju samo jedna od drugih, već i od nas. Posle ih otkrivamo tek u homogenoj sredini u kojoj smo zaledili njihovu sliku, i tek kroz reč koja im pozajmljuje svoju banalnu osenčenost. Tako se oblikuje jedno drugo ja koje pokriva ono prvo, jedno ja čija egzistencija ima odeljene trenutke, čija se stanja svesti odvajaju jedna od drugih i lako iskazuju rečima.

Бергсон

Слобода и одговорност коју осећамо за своје поступке јесу далеки одраз у појави тог нашег свемоћног ЈА, кога смо заборавили прекривиши га сликама представе.

 

[Ljubo2]

A za slučaj da sebe ne smatraš šamanom, odgovori kako sam ja to odgovoran ako nikada nisam birao da budem rođen i ako nikada nisam birao da budem ovakav kakav sam?

Polazna i prva tačka za rešavanje svih tajni sveta jeste empirijska, eksperimentalno proverena i dokazana činjenica da samo ENERGIJA I INFORMACIJA postoji. To bi bila i jedina činjenica da nije psihologije koja se bavi problemom SVESTI čije postojanje empirijski i eksperimentalno ne može da se dokaže, već samo iskustveno? Pa se postavlja pitanje kako pomiriti fiziku i biologiju sa psihologijom, odnosno, kako prihvatiti činjenicu da i SVEST postoji, a pri tome ne negirati tvrdnju fizičara i biologa da samo ENERGIJA I INFORMACIJA postoji?

To se i iskustveno i logički lako rešava, ako se uzme u obzir da se ENERGIJA uvek manifestuje kao fizička POJAVA u vidu fizičke radnje, tj. procesa naprezanja i kretanja, a INFORMACIJA kao psihička POJAVA u vidu psihičkih radnji i procesa opažanja osećanja, pamćenja, mišljenja i razumevanja tog naprezanja i kretanja. A da je SVEST u svemu tome ono što treba da se podrazumeva pod pojmom "STVAR PO SEBI" i da je ona VRŠILAC svih tih i fizičkih i psihičkih radnji, jer radnje ne mogu postojati same po sebi i vršiti same sebe bez SVESTI kao vršioca svih tih radnji, koju epirijski opažamo i dokazujemo kao POJAVU, tj. kao ENERGIJU I INFORMACIJU.

Prvi logički zaključak koji iz ovoga može da se izvede, jeste, da uistinu i apsolutno postoji samo SVEST i njenih 7 fizičkih i psihičkih sposobnosti (Svest + 7 ili JA + 7), a da fizičke i psihičke radnje, koje zovemo imenom ENERGIJA I INFORMACIJA, ne postoje apsolutno, već samo relativno, iz razloga jer ne mogu postojati same po sebi bez SVESTI kao VRŠIOCA koji po svojoj volji ili nuždi može i da ih vrši ili ne vrši.

A drugi logički zaključakje je taj da čovek koji je sačinjen od napregnute i pokrenute Svesti, koju čulno i vančulno opažamo kao ENERGIJU i INFORMACIJU, ne postoji samo od trenutka rođenja, već i pre rođenja, koji, zbog toga, ne samo da je mogao da bira da li će da se rodi u ljudskom obliku, već i da učestvuje u njegovom kreiranju, kao i kasnije u njegovom fizičkom samoodržavanju i da je zbog toga ODGOVORAN, ne samo za svoje SAMOKREIRANJE, i SAMONASTAJANJE, već i za sve svoje postupke koje čini tokom svog SAMOODRŽAVANJA tokom fizičkog, tj. ENERGETSKO-INFORMATIČKOG, odnosno PSIHO-FIZIČKOG postojanja.

 

[louiskrstic]

Dakle zakljucili smo da idealisticka filozofija ne moze nista da nam ponudi osim epistemologije. Tu je neoboriva. Al tu se radi samo o formama saznanja. Sto se tice sustine stvari nema odgovora.
Iz toga sledi da je doslo vreme da alkoholizam zameni idealizam- "Pijem, dakle ne prestajem".

Ova tema se zove "Empirijski i #&%$#"! karakter"

Ne postoji ništa na ovom ili bilo kom svetu a da nema odgovora. Potrebno je samo promeniti metodu ili put i način dolaženja do odgovora.
Takođe, ja bih ovu temu radije nazvao 'Empirijski i razumljivi (shvatljivi) karakter.'
Kroz niz komentara provlačilo se pitanja uzročno-posledičnog lanca i neophodnosti postojanja početnog uzroku iza kojeg teče ovaj lanac. Čak i za to postoji odgovor samo ako se potrudimo da izađemo iz okvira, u kojima želimo naći ovaj početni uzrok.

Evo u nekoliko reči o svemu tome - naravno, iz jedne druge pozicije budući da postojeća nauka i filozofija ne mogu dokučiti ovde nedostajuće detalje (saznanja).
Osnovni Uzrok je ujedno i Kreator svega tako da bismo došli do Osnovnog Uzroka moramo plivati uzvodno da bismo došli do samog Izvora svega. Nama, kao pravim Bićima, nema drugog načina a ni puta da saznamo sve ono što bismo da znamo.
Iako sve što postoji jeste načinjeno od iste suštine, za trenutak zaboravimo taj detalj pa krenimo od toga da smo mi Biće koje želi spoznati Sebe i sve ono što ide sa tim.
Da bismo shvatili da smo mi Biće nematerijalne i neenergetske prirode neophodno je da izađemo iz tela i krenemo uzvodno, jer fizičko telo ne može sa nama. Ono pripada ovom svetu. Kada to uradimo i shvatimo da mi nismo fizičko telo ujedno sagledamo da oko nas opet postoji izvesno telo koje je slično fizičkom, bar po obliku. Posle nekoliko uzastopnih napustanja postojećeg tela oko nas uvek otkrivamo novo koje je uvek finije sa nešto drugačijim karakteristikama. Posle takvih pet ostavljanja iza sebe izvesnih 'kapsula' nađemo se razgolićeni kao pravo Biće i tada shvatimo da smo ostavili iza sebe Fizičko, Emocionalno, Kauzalno, Mentalno (Um) i Eteričko ili Podsvesno telo ili Podsvesni Um. Tada se mi kao pravo Biće nađemo daleko iznad svih nižih svetova, u svetu čiste svesti koji je načinjen od same suštine života koju zovemo još Duh, Nam, Bani, i još pod mnogim imenima. Tada shvatamo da mi nismo energija ili energetsko biće i da smo kreirani u još višem svetu ili u samom Izvoru Svega ili u Samom Osnovnom Uzroku. Uistinu taj Osnovni Uzrok nema nikakav obliki ili formu a to znači niti pol ili bilo kakve naše ovozemaljske pretpostavke.
Taj Izvor, Kreator, Osnovni Uzrok ili makar ga zvali Bog ne zavisi od imena pod kojim ga znamo ili možemo znati. Kreairao je sve niže svetove iz svoje suštine pa i ovaj fizički svet gde je nas kao najmanje jedinke svesti odaslao da metodama uzroka i posledica ili iskustveno ekspandiramo svoju svest o sebi dok jednoga dana ne dosegnemo završnu tačku kada možemo spoznati sebe i svoju prirodu. Dok ne dosegnemo tu tačku da stvarno sebe iskustveno i svesnim putovanjem sve ovo spoznamo mi možemo samo nagađati ili verovati da je neko mentalizovanjem nešto dokučio.

Pa ipak vratimo se onom lancu uzroka i posledica da vidimo gde je njegov početak.
Kada smo prvi put odaslati u svetove nižeg pola kreacije nama je prikačen jedan, nazovimo ga "mali osnovni uzrok" koji će nam dati osnovni impuls za sva naredna iskustva tokom miliona i miliona godina koje provedemo u svetovima nižeg pola kreacije. Taj mali osnovni uzrok u polju duhovnih učenja, budući da smo mi duhovno a ne energetsko Biće, zove se 'Adi karma'. bez te Adi karme mi bismo ostali da mirujemo u ovim svetovima bilion ili ko zna koliko godina na istom nivou svesti i u nemogućnosti da napravimo bilo kakav uzrok a sa time da ne osetimo nikakvu posledicu.
Top je taj lanac Uzroka i Posledica kojeg eto na Istoku zovu Zakon Karme ili samo Karma - mada isti ima još i druga imena manje ili više poznata i ovde. Taj mali osnovni uzrok omogućuje da počnemo plivati kroz život i tokom stotine hiljada života polako ekspandiramo svoju svest i kapacitet ljubavi paralelno razvijajući i još mnogo drugih vrlina dok ne dosegnemo ili ne realizujemo one iste karakteristike kao i Osnovni Uzrok ili Izvor života (ako nekome smeta naziv Bog).

Treba dodati da Filozofija i Nauka imaju svoje mesto u ovom svetu jer nam omogućuju sticanje iskuswtava koja se pridodaju svim našim iskustvima na svim poljima života.
U svemu tome treba sagledati jednu veoma neophodnu stvar a to je da posedujemo osnovnu ili Svest koja je naša nas kao Bića koju smo ekspandirali ali da tokom mnogih života imamo još jednu svest ili nazovi svest a to je subjektivna svest koja se još zove podsvesna svest i onu nižu svest ili dnevno budnu svest a koju još zovemo ego svest. Ova svest obuhvata i ono što još zovemo ličnost a što gradimo u svakom narednom životu i ostavljamo iza sebe, memorisanu u našem Kauzalnom telu, kod inkarniranja u novom telu kada naš radni deo uma za budno stanje uvek počnemo iznova programirati za trtenutni ili tekući život.

Da li je ovaj svet u kojem živimo dizajniran da u njemu ostanemo večito i stvorimo tzv, raj na zemlji? Ne, nikako. Ovaj svet je samo škola za nas Bića i on je tekao, teče i teći će uvek na način koji se našoj humanoj ili ego svesti nikada nije dopadao jer od nas stalno traži da budemo aktivni, pokretljivi i budni kao trapezist na konopcu da bi opstao i stigao do drugog kraja ili tačke oslonca.

Čovek je kreirao mnogo teorija, kreira ih sada, neke se vrte i ovde na Krstarici, ali tek onda kada se potpuno razgoliti od svih kreatora iluzija sagleda istinu o sebi. Najveća draž je da pojedinac ne može znati istinu iz priča drugih a to znači preko bilo kakvih i bilo čijih teorija. Čak ako te teorije govore istinu one su ništa drugo do li nerealizovana terorija koja čeka da je sam pojedinac realizuje i tada to postaje znanje. Hoću reći da nama ne daju znanje knjige koje čitamo, jer su to samo informacije koje možda mogu biti ispravne a možda i iluzorne ili lažne. One informacije koje nas dovedu do toga da realizujemo konačnu spoznaju i Znamo jesu validne a sve ostalo je samo da nam pomogne da dobijamo na snazi baš kao što su sporave u teretani - one ne služe ničemo osim da nam daju malo više mišićne mase da bolje idemo kroz dnevne ili životne izazove....

 

[rabindrant123]

Заправо јеси бирао. Али бирало је твоје право ЈА, а не његова просторна слика са којом си се идентификовао и коју тако зовеш.

Kakvo je ovo samouvereno iznošenje besmislica.. ? Kao da Kant još pre više od 200 godina nije uništio racionalnu psihologiju (zajedno sa metafizikom).

Hajde, kako sam to birao? I na osnovu čega? Koji je to dovoljan razlog bio prisutan prilikom mog izbora?

Слобода и одговорност коју осећамо за своје поступке јесу далеки одраз у појави тог нашег свемоћног ЈА, кога смо заборавили прекривиши га сликама представе.

Pazi ovaj dogmat.

"Osećamo slobodu i odgovornost za naše postupke" i tačka. To je to? Ti nešto osećaš i to je to? Tvoji osećaji imaju nekakvo metafizičko značenje? To što ti osećaš nešto znači da imaš uvid u okultne kvalitete?

Moraću da te razočaram.

Tvoj osećaj nema nikakav filozofski značaj. Nema ni moj. Eto ja nemam nikakav osećaj slobode i odgovornosti već osećam da sam puki automat.

Međutim, za razliku od tvog osećaja, moj osećaj (takođe, sam po sebi beznačajan) ima pokriće u razumu i u čulima.

 

[oziman]

Kakvo je ovo samouvereno iznošenje besmislica.. ? Kao da Kant još pre više od 200 godina nije uništio racionalnu psihologiju (zajedno sa metafizikom).
Hajde, kako sam to birao? I na osnovu čega? Koji je to dovoljan razlog bio prisutan prilikom mog izbora?
Pazi ovaj dogmat.
"Osećamo slobodu i odgovornost za naše postupke" i tačka. To je to? Ti nešto osećaš i to je to? Tvoji osećaji imaju nekakvo metafizičko značenje? To što ti osećaš nešto znači da imaš uvid u okultne kvalitete?
Moraću da te razočaram.
Tvoj osećaj nema nikakav filozofski značaj. Nema ni moj. Eto ja nemam nikakav osećaj slobode i odgovornosti već osećam da sam puki automat.
Međutim, za razliku od tvog osećaja, moj osećaj (takođe, sam po sebi beznačajan) ima pokriće u razumu i u čulima.

Разочаравај самог себе, а немој мене да убеђујеш да немам оно што имам. Интуиција, осећај трансцендентног, није некаква фантазмагорија већ нешто најреалније. Реалније од твоје драге просторно временске "реалности".

Јер...

Kao odgovor onima koji uzimaju "realno trajanje" kao nešto nejasno i misteriozno, reći ću da se radi o najasnijoj stvari na svetu: realno trajanje je upravo ono što smo oduvek zvali vreme, ali nedeljivo vreme.
To da vreme pretpostavlja sukcesiju ne poričem. Ali sukcesija prezentovana našoj svesti kao pre i posle poređano jedno do drugog, to je ono što ne prihvatam."

Бергсон

Када год кажеш "време" а пре него што исто претвориш у линију, ти си у транцендентном. Када год кажеш "ја" а пре него што под тиме замислиш слику твог тела, ти си у трансцендентном. Када год кажеш "воља".. такође.

Интуиција квалитативне множине јесте примарно искуство, супстанција свега, оно најреалније у нашем искуству. А твоја просторна "реалност" је шта ћеш, појава, илузија, ма како ти то саблажњиво звучало. И у тој појави јеси аутомат, слажем се, али не и у оној интуицији, која не познаје простор, јединство и мноштво, узрок и последицу. Тако нешто је слободно, заправо, свемоћно.

Volja ne samo što je slobodna, ona je svemoćna. Iz nje proističu ne samo njeno delovanje, već i njen svet, a kakva je ona tako se ukazuje i njeno delanje, tako se ukazuje i njen svet, oboje su njeno samosaznanje i ništa drugo; ona određuje sebe, a time i svoje delanje i svet, jer van nje nema nečega, a oni su ona sama.

Šopenhаuer

 

[rabindrant123]

Интуиција квалитативне множине јесте примарно искуство, супстанција свега, оно најреалније у нашем искуству

Sholastika. Povratak u srednji vek.

Sreća pa nemate više moć da spaljujete na lomači "materijaliste", "ateiste", "panteiste" i dr.

А твоја просторна "реалност" је шта ћеш, појава, илузија, ма како ти то саблажњиво звучало

Nije to ništa sablažnjivo. Ja za razliku od tebe nemam hiršćanski bekgraund.

Međutim, iluzija su i tvoji osećaji onih ludosti o kojima pričaš a koje sam gore citirao.

----

Sa pretpostavkom da si ipak sposoban da vodiš razgovor a ne samo da citiraš unapred pripremljene citate kao autista, ponavljam pitanje:

Kako sam to birao ovaj život? I na osnovu čega? Koji je to dovoljan razlog bio prisutan prilikom mog izbora?

 

[Ljubo2]

Najveća draž je da pojedinac ne može znati istinu iz priča drugih a to znači preko bilo kakvih i bilo čijih teorija.

Ne može zato što ljudi još uvek nisu otkrili i ne znaju Istinu o postojanju materije, života i Univezma. Ne postoji niti i jedna teorija, tj. filozofski sistem, koji je obuhvatio i objasnilo apsolutno sve. (Izuzev mog sistema, naravno).

Čak ako te teorije govore istinu one su ništa drugo do li nerealizovana terorija koja čeka da je sam pojedinac realizuje i tada to postaje znanje.

Istinu nije moguće do kraja ni opaziti, ni osetiti, već samo RAZUMETI - pod uslovom da se otkrije logika po kojoj postoje materija, život i Univerzum. Naravno, ta logika se može otkriti i razumeti tek kad se materija, život i Univerzum pogledaju sa svih strana - i čulno, iz vana i vančulno, iznutra. A ne samo iz vana kako to rade fizičari i biolozi, niti samo iznutra, kako to rade istočnjački gurui. Zato što su izvanjsko, fizičko i unutrašnje, svesno, psihičko, dve polovine iste celine, koje stoje u večitoj uzajamno uzročno posledičnoj vezi i odnosu i koje jedna bez druge nisu moguće.

Hoću reći da nama ne daju znanje knjige koje čitamo, jer su to samo informacije koje možda mogu biti ispravne a možda i iluzorne ili lažne.

One su mahom istinite, ali problem je što je stvarnost kompleksna i što se pojedini istraživači i teoretičari bave samo parcijalno, pojedinim delovima stvarnosti, tako da im Istina o celini stvarnosti još uvek nije poznata. I koja nam neće biti poznata sve dok nam ne budu poznati svi uzroci i sve posledice, sve do onog Najprvog Uzroka sa kojim sve počinje. Na primjer, nije moguće otkriti Istinu o postojanju stvarnosti kad pojedni naučnici istražuju samo objektivnu, fizičku stranu stvarnosti, a neki drugi samo unutrašnju, svesnu, psihičku stranu, jer tada, kao što rekoh, ni jedni, ni drugi ne mogu da otkriju da su fizička i svesna psihička strana stvarnosti samo dve različite polovine jedne i iste stvarnosti, koje stoje u večitoj uzajamnoj uzročno- posledičnoj vezi i odnosu i koje jedna bez druge nisu moguće.

A šta se dobije kada se te dve polovine stvarnosti logički povežu, objasnio sam u mom postu pre ovoga. Da ponovim ukratko - dobije se to da postoji samo nematerijalna Svest sa značenjem "Stvari po sebi". koja raspolaže sa sedam fizičkih i psihičkih sposobnosti. Koja, kad počne da koristi te svoije sposobnosti, počinje da se manifestuje kao Pojava, tj kao Energija i Informacija (psiha).

Ovaj stav, da samo Svest postoji, a da su duh (psiha) i materija samo fizičke i psihičke radnje Svesti, pomoću kojih Svest tako večito igra logu sebe i kao svog Uzroka i Posledice, podseća na taoističku filozofiju po kojoj je Tao središnji pojam, iz kojega proizilaze duh i materija. Pod uslovom da pojam "Tao" znači isto što i pojam "Svest".

Čovek je ipak biće razuma, spoosobno logički da analizira i razume stvarnost, a ne samo da je opazi i oseti. Jer kad bi Istna o stvarnosti mogla samo da se opazi ili oseti, tada bi i ovca mogla da zna Istinu o stvarnosti, jer i ona može stvarnost i da opaža i oseća. Ovo kažem zato jer većina ljudi stoji na stanovištu da istina o stvarnosti može samo da se opazi ili samo da se oseti, dok je malo onih koji su svesni da može samo da se razume. Pod uslovom da stvarnost kao celina prvo mora i da se opazi i oseti, jer drugačije ne može logički da se analizira i razume.

 

[Ljubo2]

Kako sam to birao ovaj život? I na osnovu čega? Koji je to dovoljan razlog bio prisutan prilikom mog izbora?

Razlog postojanja svih različitih pojava od kojih se Univerzum sastoji su različite informacije koje različiti delovi Svesti u sebi nose, pomoću kojih se Svest uvek iznova fizički manifestuje kao pojava. Razlog što se zrno pasulja razvija u biljku pasulja je informacija o pasilju koju zrno pasulja u sebi, o sebi nosi. Iz jajeta koke će uvek da se razvije koka jer jaje koke u sebi nosi informaciju o građi tela koke. Tako isto, od konja će uvek da nastane konj, od čoveka čoveki, od muslimana musliman, od katolika katolik, od pravoslavca pravoslavac od komuniste komunist, od demokrate demokrata itd. Različite informacije su RAZLOG što je to tako, da svako žli, hoće i bira da bude ono o čemu informaciju u sebi nosi. Sve u smislu, kako je to Erazmo Roterdamski lepo rekao: "Kada bi glave poletele niz ulicu, svako bi poleteo za svojom".

Ali ne mora uvek da bude tako. Informacije mogu i da se uče i menjaju i da se sutra postane nešto drugo u odnosu na ono što je danas bilo. Dakle, Svest može da bira da postane bilo šta od svega toga, pod uslovim da raspolaže informacijom o tome kako se postaje to što se želi i što se bira da se postane. Pa tako, na primer, svesna materija koja je danas živela kao biljka pasulja, naredne godine, kada strune i raspadnje se, može da dođe do informacije o tome kako se postaje insekt, životinja ili čovek i jedno vreme živi životom insekta, biljke ili čoveka. A kad se, na primer, preobrazi u čoveka, može da bira šta god želi da postane - musliman, katilik ili pravoslavac, demokrata, komunist ili fašist ili violinista, hirurg, zemljoradnik ili slikar itd. Vašno je samo doći do potrebne informacije pomoću koje može da se postane to što se želi i bira da se postane.To je nekad stvar slobodne volje i izbora, nekad slučaja, a nekad i nužde i moranja.

 

[gost 391595]

Однос емпиријског и интелигибилног карактера не може се на прави начин разумети док не схватимо да немамо слободу воље у деловању. Да свако наше дело следи нужно и да самим тим нисмо одогворни за оно што чинимо већ за оно што јесмо. Осећање одговорности и слободе потиче из интелигибилног а не из емпиријског карактера.

U kakvom je odnosu inteligibilni karakter prema uzročno-posledičnom lancu unutar koga se ispoljava kao empirijski?

Veza je akauzalna, to je jasno, ali da li inteligibilni karakter svakog trenutka svog delovanja pokreće ceo uzročno posledični lanac svih događaja unazad do "prvog uzroka", ili?

 

[oziman]

U kakvom je odnosu inteligibilni karakter prema uzročno-posledičnom lancu unutar koga se ispoljava kao empirijski?

Veza je akauzalna, to je jasno, ali da li inteligibilni karakter svakog trenutka svog delovanja pokreće ceo uzročno posledični lanac svih događaja unazad do "prvog uzroka", ili?

Узрочно последични ланац ми креирамо на основу интелигибилног карактера.

Можда је то лепо објаснио Бергсон на примеру хипнотичке сугестије.

Kada neki subjekt u naznačenom času postupa po sugestiji primljenoj u stanju hipnoze, on veruje da ga je do tog čina doveo prethodni niz njegovih stanja svesti. Ta stanja su, međutim, posledice a ne uzroci, trebalo je da se čin ostvari; trebalo je takođe da se subjekt njime izrazi; i taj budući čin je, nekom vrstom privlačnosti, odredio neprekidni niz psihičkih stanja iz kojih će potom prirodno proizaći. Naša vlastita volja je kadra da hoće radi htenja, i da zatim prepusti ostvarenom činu da se objasni antecedensima kojima je bio uzrok?

Bergson

Или Шопенхауер помоћу калеидоскопа.

Што се пак тиче онога објективног карактера таквог естетичног посматрања, дакле (платонске) идеје; она се може приказати као нешто што бисмо ми имали пред собом, када би време, тај формални и субјективни услов нашег сазнавања, било уклоњено, као стакло из колеидоскопа. Ми гледамо, на пример, развитак пупољка, цвета и плода, и дивимо се како она сила, која то ради и никада се не замара, тај процес стално понавља. A тога дивљења не би било када бисмо могли сазнати, да je пред нама, при свима оним променама, ипак само једна и непромењљива идеја биљке, само што je ми не можемо посматрати као јединство пупољка, цвета и плода, него je морамо сазнавати помоћу форме времена у оним сукцесивним стањима, и само тим путем идеја нам бива изложена.

Sopenhauer Parerga i paralipomena 2

Дакле, на основу интуиције квалитативног мноштва, да тако кажемо, ми креирамо узрочно последични ланац који сеже донде докле га креирамо, а кога изван наше сазнајуће свести нема.

Тако нечег у ствари по себи има у потенцији, али не актуелно.