Osnovna pretpostavka za usvajanje Šopenhauerove doktrine o karakteru jeste prihvatanje da je čovekov karakter konstantan (dakle, nepromenljiv) i urođen.
Ako to ne prihvatimo onda ništa dalje nema smisla.
Ja sada tebe pitam: da li ti smatraš da je čovekov karakter urođen i konstantan?
Mislim da su sržne tendencije naše volje urođene (i njih zovemo katakterom), a da se ostalo oblikuje vaspitanjem i socijalizacijom. Ne bih zalazila u to šta vaspitanje i socijalizacija rade, jer je lutrija i veoma kulturološki nejedinstveno.
Ali npr, ne slažem se sa Ozimanom da ako nekoga privlači torta ili cigara, privlačiće ga uvek, te se on protiv zavisnosti može boriti samo tako što joj suprotstavlja neki drugi motiv.
Takav čovek bi osećao konstanntu tenziju te borbe koja bi ga u potpunosti iscrpljivala, i život u takvoj tenziji bi bio neizdrživ.
U jednom momentu bi ta potisnuta tendencija volja isplivala negde druge, u nekoj drugoj zavisnosti, npr od grickanja noktiju.
Da, većina ljudi na taj način i pokušava da raščisti sa svojim zavisnostima, ali ja mislim da je moguća drugačija regulacija na nivou volje, tako da ona zaista više ne želi tortu (u količini u kojoj torta više nije hrana nego narkotik) ili cigare, putem zadovoljavanja stvarnih potreba koje stoje iza konzumiranja cigara ili jedenja torte u količini koje premašuju njenu ulogu hrane. Znamo da je to potreba da se reguliše stres ili pak izazove aktivacija nervnog sistema (i nikotin i šećer to rade na svoje načine). Čovek čiji život bi bio regulisan tako da nema preplavljujućeg stresa ili umrtvljujuće dosade, ne bi imao potrebe za takvom vrstom smirivanja ili stimulacije, on bi to ostvarivao spontano, kao i svaki uravnotežen organizam koji živi u okruženju koje zadovoljava njegove potrebe.
To je skroz drugačiji mehanizam promene volje od dostavljanja drugačijih motiva, to je njena stvarna promena. Promena takva da volja više ne želi to što je želela. Sigurno svako od nas ima gomilu primera iz svog života kako je nešto želeo, i ne želi to više.
Učenja o plasticitetu mozga potvrđuju tu tezu.
To su manje ozbiljne životne stvari (mada, imajući u vidu zdravstvene implikacije, i nisu), šta npr sa zločinačnim umovima? Da li je promena takvog karaktera moguća?
U hrišćanskoj tradiciji postoji nešto što se zove metanoja.
Nije pravilo, izuzetno je, ali nije ni nemoguće, ja iz nekog razloga uopšte tu nisam okoreli pesimista.
